|
|
 |
Владимир ЛАЗОВИЋВелико време"Слава оружја и подвигов Вашега Величанства разсејала се по целом свету. Народи у Августјешој Особи Вашој налазе избавитеља и законодатеља свог. Сербскиј род жели те среће удостоити се. Монарх! Обрати взор Твој и на Славеносербов, у којима ћеш наћи мужество и верност ко благодатељу: време и случај оправдаће ову истину, и то да су достојни покровитељства Великога Народа." Из "Непоколебиме мисли или воља српского народа", писма које је Карађорђе упутио Наполеону 16. августа 1809, а које је уручио бивши граничарски капетан Раде Вучинић. Исказ оптуженог Наума Георгиса, капетана. Господо судије! Ја сам речени Наум Георгис, Грк из Мореје: Грк додуше по рођењу, а Сербљин по свему што досад учиних. Оптужбу сам чуо и разумео потпуно. Сва дела за које сам оптужен, признајем. И казна је очекивана; не противим се, заслужио сам је по свим законима људским. Мада ја још увек верујем да сам делао у име једне више правде, а ако грешим... Нека се Бог смилује мојој души, јер тада понових злочин Ефијалтов, нека му је име проклето! Но, оставимо моју савест Коначном Судији. Једно вас молим: као капетан сербске војске два пута одликован; као официр "Хатерије", тражим за себе част да будем устрељен из пушака, а не обешен као коњокрадица, разбојник друмски. Ето, већ сам се сплео – још нешто замолићу вас, господо судије. Дозволите да овде пред присутним попечитељима, кнезовима и иним главарима народним што седе у судници – да испричам целу своју причу, без прекидања. Можда ће ме онда мање мрзети. А после – чините са мном што вам је воља.
Писмена изјава, Ја, долепотписани Доминик – Жан Ларе, пуковник, главни медицински инспектор француске војске, професор хирургије и анатомије на војномедицинској школи Вал де Грас, јемчим својом официрском чашћу да ћу у овој изјави написати само истину, тако ми Бог помогао. Господин Петар Добрњац, попечитељ за правосуђе, писмено ми је доставио низ питања на која ћу покушати да одговорим – онолико колико је истина мени доступна. Тешко је разабрати се у овим ужасним догађајима, тим пре јер сам познавао све актере, и сви су ми били пријатељи изузев Наума Георгиса. То је могло проузроковати приче о мојој умешаности у целу аферу; искрено захваљујем господину попечитељу што је ове гласине енергично демантовано. У Илирију сам стигао први пут крајем 1809, убрзо после мира у Шенбруну, којим су све земље на источној обали Јадранског мора припале Француској. Мој задатак је био да спроведем војномедицинску организацију нових области, у тесној вези с генералним гувернером, маршалом Мармоном у Љубљани. Један од првих задатака била је обука добровољаца, у оквиру замишљене Народне гарде: домаћи младићи, њих око 500, који би служили као помоћно медицинско особље. У Илирију сам долазио у још два наврата – 1811, и почетком 1813, кад је рат против Четврте коалиције постао неминован. Због својих веза с домаћим становништвом тада сам добио нове, врло обимне инструкције. Да објасним: Французи су били доста добро примани у Илирији, а ја који сам успут оперисао више повређених цивила, био сам радо виђен и упознао сам многе важне и занимљиве људе. Упознао сам између осталог рођаке Петра, владике црногорског, с којим смо званично били у ратном стању због Боке; упознао сам поглаваре већине херцеговачких племена, са турске територије, а неке сам и лечио па су ми дуговали услугу. Лично сам познавао италијанске, српске и хрватске прваке из неких далматинских градова... У фебруару 1813, добио сам упутство да обезбедим водиче, курире и позадинску подршку за један врло чудан поход, где бисмо преко турске територије – Херцеговине и Санџака – усиљеним маршем стигли у Србију, да по наређењу Императора пружимо помоћ Георгиу Црном, вођи хришћанског устанка против Турака. Наређење сам извршио према могућностима. Не желим да прецењујем своју улогу, тек добили смо поуздане водиче и извиднике, довољно хране за трупе на маршу, и уз неколико мањих сукоба са изненађеним Турцима, из Санџака смо успоставили везу са српским устаницима средином априла 1813. У Србији је у том тренутку ситуација критична.
Одломак из књиге Олујна година 1813. (Превод с француског) Време је да се овде каже неколико речи о личности Наума Георгиса, који ће касније учинити то што је учинио. Бејах секретар Вождов од 1812, па тако у прилици да често срећем Георгиса, и за мало времена увидех да је он више од обичног сеиза и потрчка господаревог. За разлику од осталих из Вождове близине, ми смо уважавали један другог и није било пакости међу нама. Једне ноћи Карађорђе ме посла по Наума, кога већ беше отпустио да се одмори, да овај не часећи часа однесе неку поруку. Грка нађох у његовој собици, како уз светлост лојанице глача свој јатаган. Такве собе ја не видех у других Вождових момака: осим лежаја и софре ту не беше ничег, сем пар мушких хаљина о клину, две мале пушке и једног џефердара, такође окачених о дувар. Ни калуђери по манастирима нису имали мање ствари. Завршивши с послом, прстом је овлаш прешао по сечиву да га проба. Тек тада је подигао главу и упутно ме погледао. Толико је у том часу личио на каквог мајстора преданог свом послу, а кога су баш прекинули. "Господар те треба", рекох. "Да носиш неко писмо". "Добро", само је казао устајући. "А он, је ли забринут?" "Господар? Изгледа да јесте". "Сувише сумња у последње време. Колеба се пуно. Док је при једној памети био, само у себе се уздао, боље је било!" "Ствари више нису тако просте. Зар ти никад не сумњаш?" "Ја", осмехнуо се, "никад вала! Не док се уздам у Бога и ово!" При том поглади јатаган, па га задену у силав за појасом. Приметих тада на његовом лежају књигу. Запањен – каква реткост то беше! – узех је да видим наслов при светлости свеће. "Робинсон Крусо", рече Грк навлачећи тешки копоран. Навиклим покретом, и не гледајући, опипа две кесе припојаснице: за огњило, мазалицу, барутну тиквицу. "Остала је овде од господина Доситеја. На њемачком је." "О чему говори?" упитах. "О једном усамљеном човеку."
Из дневника Доминик – Жан Лареа, 10. април 1813. Јер до сада толико сам шарлатана, опсенара и лудака срео, да је моја вера била већ озбиљно пољуљана. А тек разочарења последњих година – гроф Каљостро, па Сен-Жермен! Тако пажљиво скупљао сам сваку њихову реч, а на крају се све свело на трикове у замраченој соби уз мајушну свећу, и слугу у белом чаршаву! Бес ме обузима кад се сетим. А тек она пропалица Емануел Шведенборг, кога нахвалише да може да види ствари хиљадама миља далеко, или оне што ће се тек десити! Он је моје највеће разочарење – за тренутак сам скоро поверовао, као и Кант уосталом, да овај варалица то може! Човек који подмићује послугу својих клијената да би сазнао пикантерије о овим наивчинама, и да би их затим импресионирао познавањем "детаља које нико није могао знати"! Да, замало испадох будала. Гомила ниткова скоро да ме је излечила од вере у астрално, у трансцендентално, у бића виших сфера, у моћи наше душе... Од вере у бесмртност. Бејах разочаран и згађен, већ убеђен да сам најбоље године страћио тражећи непостојеће. Ох, памтим то осећање бесмисла... А онда, случајно сам прегледао ону Расинову преписку – и нађох, открих, бих награђен! Јер гроф де Бонвал пише свом драгом пријатељу, пише му однекуд из Турске – из Terra obscura – да је срео човека који зна шта се десило и шта ће се десити, који је у трену видео све битне доживљаје из Бонваловог дотадашњег живота (за ране из двобоја никако није могао чути), и који му је на крају прорекао судбину! Какву судбину гроф не пише, али није баш био одушевљен. Сад, ако је неко човек као Claude – Alexandre comte de Bonneval, који је издао француског краља да би служио бечког цара, а овог издао да би служио султана, који је прешао на ислам да би тамо могао да се пење степеницама моћи, ако је неко човек који се борио у десетинама битака, љубио стотине жена а тукао се у још више двобоја, и целог живота стварно служио једино себи – такав човек мора да свет око себе посматра отвореним очима. А Бонвал је био апсолутно импресиониран тим старим хришћанином, тамо у Турској. Тачније у Србији. Мрачна област мрачне империје, земља о којој не знам баш ништа. "Разговарао сам са правим свезнајућим пророком", записао је. "Са човеком који види с ону страну наших дана и ноћи". Био је убеђен. Дивизије ујутру полазе за Србију. Нада ми се вратила. Уверен сам да ћу се срести са тим видовњаком, или како га зову. Ово је можда последња прилика: не желим ни да помислим да је у међувремену умро – да Бонвал је натукнуо нешто о сумњивој дужини животног века тог човека. Пронаћи ћу те, старче! Црна звезда поново је у успону. Анубис и Тет ће ми најзад помоћи да дотакнем тајну, да добијем одговоре. Цена уопште није важна.
Из исказа Наума Георгиса Господо судије, У Сербију сам дошао трајно, мислим, 1807. "Хатерији" сам приступио раније: вожду сербском преносио сам поверљиве поруке Александра Ипсилантија, који се беше ставио на чело овог тајног друштва. Овде у Биограду имали смо јатаке међу Грцима староседеоцима – најпознатији беше Георгије Николајевић Олимпити, велетрговац, познатији као Јоргаћ. Од кнезова: Хаџи-Продан Глигоријевић, па бивши попечитељ за војна питања, господар Младен Миловановић, и још неколицина. О циљевима "Хатерије" речено је овде доста. Није то тајно друштво било злочиначко као што су сведочили неки данас, и имало је циљеве довољно часне да не желим да их ја браним пред вама: има ли вишег циља од ослобођења православних народа, који толико већ крваре под турским игом? Има ли већег и вреднијег циља од борбе за државу где би се нашли заједно Грци, Срби, Бугари и сва остала браћа коју веже вера православна? Морам ли и то да вам тумачим? Па шта ако би се та творевина звала "Нова Византија", и ако би то пореметило јевропску равнотежу о којој говори господин тужитељ? Зар ћете рећи да нисмо требали да се боримо? Петербург је о томе имао своје мишљење, Беч своје, а ми опет своје. И док се припремао велики устанак мојих сународника тамо у Хелади, једини који се борио, и који је збиља чинио нешто за свету ствар нашу, беше вожд сербски Георгије Црни. Кад дође час, Александар Ипсиланти беше спреман да команду над свим устаничким трупама, и грчким и бугарским, повери њему као провереном и војнички понајбољем од свих наших истомишљеника. Било је јасно да ћемо највише тога морати да изборимо сами, без ичије помоћи, али кад већ земљу ослободимо – даље смо очекивали подршку Русије. Премда капетан, за све остале ја бејах момак, сеиз и чувар вождов: уистину био сам поверљиви гласник, човек за тајне послове, веза са Александром Ипсилантијем. Да ли сам чинио поверљиве ствари и пре доласка Француза, и пре онога због чега данас стојим овде? Да. Уклонио сам неколико људи који беху јака опозиција вожду, а Бог ми је сведок да они боље нису ни заслужили. Толико ситне злобе и пакости, толико среброљубља – док им кров над главом гори – заиста је тешко наћи под капом небеском. А пошто је било немогуће да омасте конопац, јер вожд би тиме изазвао бес осталих кнезова, употребио је мене. Али Младена Миловановића нисам убио ја, он је имао још противника, и то се десило после. Њему сам само гурнуо пиштољ у слабине, кад је у јеку највеће опасности, тамо с пролећа 1813, предлагао да бранимо границе пашалука, а Турци долазе с јачом силом: бранити све, не одбранити ништа. Вожд у том тренутку беше болестан, имао је ватруштину, али предложио је добро решење: скратити фронт, препустити југоисточне кнежине, леђима се ослонити на тврде гребене и ту зауставити Турке. Господар-Младену се нису напуштала имања, да их Турци пале: при том није хтео да види да ћемо џабе страћити војску, а Турке на граници задржати нећемо. Вожд ми је дао миг. Елем, под пиштољем господар Младен је потписао наредбу о повлачењу. За њега ми је савест чиста: пао је од неке туђе руке.
Из писмене изјаве Доминик-Жан Лареа, Априла 1813. турска офанзива на Србију била је у пуном замаху на неколико фронтова: из Влашке, уз Мораву и из Босне преко Дрине. Знали смо да су Срби скратили фронт препуштајући југоисточне крајеве, а за оно преостало тукли су се с очајничком решеношћу. Турске снаге, међутим, биле су надмоћније – на неким правцима до три пута. Појава наше две дивизије "Clausel" и "Montrichard", уз неколико крајишких батаљона, а затим – или можда најпре – појава колере међу турским војницима на јужном фронту, учинили су да њихова офанзива претрпи тежак неуспех. На значајнији отпор наишли смо код Ужица, и енергично га сломили, а осокољени устаници учинили су остало. За мање од месец дана запосели смо градове и шанчеве у Србији – што је управо Георгије Црни и понудио његовом царском величанству. Маршал Мармон предао је српском вођи поруку од Императора: Србија постаје француски протекторат, уз обећање да у најкраће време постане хришћанска кнежевина с високим степеном унутрашње самосталности, у оквиру Le Grand Empire. Не без поноса овде наглашавам да смо са свега две дивизије (око 12.000 људи), за кратко време постигли изванредан успех. Треба рећи и да су наше дивизије из Далмације у половини састава биле попуњене домаћим становништвом, што је разумљиво с обзиром на губитке у руској кампањи. Ја лично био сам свестан ироније целе ситуације, јер пре само три или четири године француски официри и артиљерија помагали су Турцима у Босни да скрше неколико побуна хришћана, под утицајем српског устанка. Но рат је био предуг, и савезништва су се променила. У овом тренутку требало је смирити Турску, али то није био мој проблем. О Србима нисам знао ништа, осим да су веома храбри. Наше познанство, међутим, управо је почињало. Био сам у пратњи маршала Мармона кад нас је у Београду примио Георгије Црни, са свим члановима Совјета сербског. Ту сам први пут сусрео и вождовог пратиоца – овде реченог Наума Георгиса, капетана грчког порекла. Наши путеви укрстиће се отада у више наврата. У првим разговорима између вожда и маршала Мармона нисам учествовао, остајући само у маршаловој пратњи и трудећи се да разумем оно што се дешава око нас. У међувремену, преко тумача сам затражио и послали су ми десетак младића за почетак, да их поучим начелима прве помоћи на бојишту, обради ране и захтевима лечења у позадини. Овај мој гест био је врло добро примљен од стране вожда сербског – и месец дана касније, бејах позван да га посетим на његовом имању у Тополи, приватно. Зашто крити – претходно сам прочитао извештаје наших доушника који су се односили на Георгија Црног. Нису били бројни, а нису ни погађали суштину: то сам схватио касније. Није ми циљ да овде оцењујем личност вожда, но био сам импресиониран кад сам сјахао пред његовом новом кућом (стару су спалили Турци), и руковао се с овим човеком. Ако сам икад видео рођеног вођу – он је био тај. Ручку и разговору који је затим вођен, а који је вожд усмеравао да изгледа као необавезно пријатељско распитивање, присуствовали су попечитељи господа Миленко Стојковић, Јаков Ненадовић и Сима Марковић: о њима сам знао мало. И наравно, међу момцима је био и вождов чувар Наум Георгис. Било је јасно да мене третирају као незваничног тумача француских ставова: нису се усуђивали да Мармону постављају питања тако отворено, а претпостављали су да сам ја с маршалом у договору – што је било истина. Занимало их је све: о француским циљевима, о очекиваном судару коалиције и Наполеона, о томе шта би Царство одмах могло да уложи у Србији... Вожд ми је рекао како је Мармон већ наплатио то што је императорова војска спасла Србију: затражио је једну пешадијску дивизију и бар један коњички пук из Србије, који ће одмах бити упућени у Далмацију, а одатле бродовима у северну Италију, па на немачко ратиште. Георгије Црни је глатко пристао: Србија је остајала под нашом заштитом, чији су гарант биле мање француске посаде по градовима, што ће натерати Турску да добро размисли пре него обнови непријатељства. Истовремено, сазнали смо да је цар понудио султану компензацију за београдски пашалук, у неким енглеским територијама на Леванту. У сваком случају последњи пораз требало би да држи Турску на растојању бар неколико месеци, а онда долази јесен. Рекли су ми да ће нам дати своје најбоље коњанике и најбољег команданта, неког Вељка Петровића, и да се српске јединице на нас већ окупљају. Питали су ме о Русији, о Аустрији, о првој помоћи, а Наум Георгис није скидао ока с мене. Мој утисак био је да господа Миленко Стојковић и Јаков Ненадовић веома пате што их је Русија издала, и што су морали да затраже помоћ француског цара. Питали су ме шта мислим о православљу. На вождову примедбу да Србе на европском војишту треба користити против Шваба али не и против Руса, јер ће онда бити непоуздани – она двојица су се смркла. Мој утисак је био да су срцем и душом против овог слања трупа. Покушао сам да поведем разговор о српским веровањима и легендама, о митолошким бићима – вилама, суђајама, дивовима... и о њиховим панданима у Француској. То је тема која мене неизмерно занима. Кад сам дотакао приче о људима које Срби називају "видовњаци", и нагласио да бих волео да упознам неког таквог, ако постоји, Наум – који је доливао вино – испустио је тестију, и вино се разлило до соври. Заклео бих се да је то учинио намерно, да прекине наш разговор – али зашто, појма нисам имао. Потрудили су се да ме угосте богато, у тренутку кад се и пасуљ зачињен зејтином у овој земљи сматрао јелом имућних. Вожд се изненадио кад сам затражио шљивовицу. Наздрављајући, погледао ме је и рекао преко тумача, врло озбиљно: "Желим да вас уверим, господине Доминик – Ларе, да сам искрено пружио руку великој Француској". Следећег дана, док сам с пратњом јахао назад, нисам могао да се ослободим размишљања о овом човеку. Оставио је снажан утисак на мене – и то је трајало све док не угледасмо француске тробојнице на калемегданској тврђави.
Из исказа Наума Георгиса У даљини су се још увек чули топови. Црн дим лењо се разилазио пољима, па је јесење вече изгледало још мрачније. По тлу, укочени и помирени, лежали су једни поред других: гардисти у плавим мундирима и белим панталонама, а тешке шубаре су им попадале около; хусари у црним кицошким униформама, с грудима искиданим картечом, притиснути телима својих коња; па гренадири у белим униформама по којима су се просули крвави цветови, док им се тророги шешири ваљају у блату... У сенкама преосталих зидова већ су се скупљали мародери. Никад још не видех толико смрти на једном месту. Тамо где сам ја стајао, плочник се није видео од телеса: колико јутрос беше то главни трг варошице Вахау. Кров већнице се управо сручио и пламен је лизнуо високо, избацујући варнице у вечерње небо. Далеко на обзорју, тамо где се гасила дневна светлост, дизали су се торњеви Лајпцига. Не, господине председавајући, нисте у праву кад кажете да сам преопширан, и да се изражавам као да рецитујем. Ова победа сувише је значајан датум да бих о њој говорио простим речима. Ја сам био тамо. А с обзиром шта сам урадио – било би право допустити ми да кажем све што желим, зар не? Цар је сјахао и спорим кораком обилазио бојиште, држећи руке на леђима, док су официри из његове свите ускакали у реч један другом. Говорили су раздрагано, неконтролисано: савезници нису успели да нас потисну из Немачке, овом победом цар преузима игру, а уз помоћ формуле "Педесет хиљада и ја, једнако сто хиљада", уз мало среће разбиће и другу савезничку армију. То је било невероватно јутрос, али је могуће вечерас: Шварценберг се повлачи у нереду, Фалкенштајн мртав, Блихер одсечен на северу... Све добре вести! Одједном цар је искривио лице, окренувши главу тако да га пратња не види: сигурно бол у стомаку, због кога је дан једва провео на ногама. А напор да настави да командује... Из близа, видело се да су му очи грозничаве и упале, да има тамне пеге на лицу, да му понекад поигравају мишићи око усана. Чак му је и униформа била похабана. Из далека је још личио на победника код Јене и Аустерлица... Али кад би неко пришао ближе, видео би да је бегунац из Москве, садашњи победник код Лицена и Лајпцига, прилично оронуо. Причало се да му се понекад тресу руке, и да има нападе мигрене када цвили у постељи беспомоћан попут детета. "Али ја сам још владар половине Европе!", рекао је неком. "И још имам добар део армије. Уз само мало среће – презимићемо у Бечу!" Једна чета у брзом покрету прену нас громогласним узвиком: "Vive l'Impereur!" Храмајући, из сенке је изронио маршал Мармон, ослоњен на неког официра и осмехнут, упркос крвавом завоју око руке. "Величанство", викнуо је. "Поново сте постигли чудо!" "Можда, Огисте". Цар се уморно осмехнуо. "Можда нас судбина поново воли". Онда се чуо топот копита, и група коњаника у галопу избила је на трг. Пламен се поново подигао, и сенке су заиграле: челни коњаник, проседи човек у блатњавој маршалској униформи, са завојем преко чела, младићким скоком винуо се из седла и дочекао на ноге пред царем. "Неј!", насмејао се Император. "Јеси ли налетео на неког дебелог Пруса?" "Величанство!" викну овај, "Аустријанци имају велике губитке, и још су у одступању. А наша лака коњица под оним лудаком, малочас, заробила је кнеза од Виртемберга! Управо га доводе овамо!" "Невероватно!" Наполеон је био озарен. "Па наш нови пуковник је прави драгуљ!" "Господару, да сте га видели данас, на челу његових коњаника!" Неј је био одушевљен. "То је јахач, каквог ја не видех никад! Онај јуриш данас, који је разбио бок Шварценбергу: њих хиљаду, као олуја, са уздама око паса, са сабљом у једној, и пиштољем у другој руци. Да смо такву коњицу имали код Аустерлица! Ја нисам успео да прођем кроз картеч – они су се пробили! А како су секли!" "Знам". Наполеон је гледао иза њега, задовољно се смешкајући. "Ево га, долази!" Још неколико коњаника стигло је на трг, и двојица журно сјахаше, да би ступили пред цара. Обојица се дубоко поклонише, и онда онај старији паде на колена, у блато, и оста тако, загледан императору у лице. "Устани, хајдуче", рече Наполеон, положивши му руку на раме. "Ја сам данас веома задовољан тобом и твојим људима". Човек који је стајао преводио је Императорове речи на други језик, који је чудновато меко зазвучао међу окупљенима. "Вучинићу", рече човек који је клечао, "преведи му тачно како говорим". Његова униформа беше друкчија од униформе лаког коњаника: имао је плави мундир, имао је акселбендере – сјајне гајтане што су падали с рамена, али на ногама није имао чизме већ лаке опанке, с необичним кљуном на врху. А уместо пуковничке капе, у руци је нервозно гужвао црвену капу с кићанком, сличну грчкој – или турском фесу. Пиштољ није оставио у седлу, већ га је носио заденут за појас, уз сабљу и један криви нож застрашујуће дужине. И коса и дуги бркови, пажљиво зашиљени, већ му беху прошарани седином. Ожиљак који је носио преко чела и образа није, зачудо, много кварио његово лице. А црне очи су му с бескрајним поштовањем почивале на цару. Капетан Раде Вучинић рече нешто и цар се милостиво наже, положивши човеку пред собом и другу руку на раме. "Донео си ми победу данас, синко. Српски коњички пук донео је победу својим сјајним јуришем. Чујем да си заробио и Виртемберга. Шта желиш? Хоћеш ли да будеш племић Царства? Тражи!" Вучинић је превео. "Господару, не тражим почасти", одговори пуковник. "Мојих хиљаду Срба истакло се данас, реч смо одржали. Молим ти се господару, скрени поглед свој сад на нашу Сербију, и учини нешто за нас.". И пуковник Вељко Петровић – за наше, Вељко буљукбаша, или Господар – погледа Императора с пуно наде. Цар се усправио и загледао негде у пожар, затакавши десну руку за руб шињела. "Чујем да се и ваша пешадија држала сјајно, данас код Либертволквица. Шта може да учини 5000 добрих људи! Још јутрос, не бих веровао да ће ме Срби задужити код Лајпцига. Ти већ знаш, хајдуче: иако су моје посаде по српским утврдама, Турци опет спремају рат. Нека буде: још вечерас послаћемо гласника твом Георгију Црном. Сербија ће бити кнежевина у оквиру француске заједнице народа! Први кнез биће твој храбри господар. За разлику од руског цара, ја не заборављам пријатеље по оружју!" Хајдук Вељко дограби слободну цареву руку, и док се овај још није снашао, тронуто је пољуби.
Из писма Доминик-Жан Лареа Моји први утисци у овој земљи? Били су шокантни. Ја јесам војни лекар и видео сам свашта, али Срби и Турци овде ратују с невиђеном бруталношћу. Последице турске одмазде у пролеће биле су свуда видљиве – спаљена села, главе на кољу (!), удовице... С друге стране видео сам беду, решеност и сјај у очима оних који су искусили деветогодишњу слободу. И разумео сам – или бар мислим да јесам. Видео сам непрегледне храстове шуме, за које бих се заклео да имају делова где људска нога није крочила од постанка света. Како да не помислиш да су пуне натприродних бића? Видео сам људе скромне, малим задовољне, стидљиве па срдачне, пробао њихова пића и слушао њихове песме. Видео сам да се за неродних година, кад омане шљива, ракија може пећи и од воде и бајатог хлеба, кад у бурету почне врење ове ужасне смеше. Видео сам како Срби све послове раде певајући: певају пастири по брдима, тежаци по пољу, жене код куће, путници који ходе путем... Довољно, да бих пожелео да останем и сазнам још. Видео сам сељака који моли дрво за опроштај, пре него га посече. Да ли си знао да се орах сади пред кућом да би на њега слетеле вештице, оне тако неће наудити укућанима које орах штити? Научио сам да у шуми живе виле, патуљци, Баба Јага и Баба Рога, у пећинама по планинама има ала, баука, дрекаваца и акрепа, у реци живе водењак и гемза, ту и тамо виђане су аждаје... Па онда вампири; човече, њихов фолклор је фасцинантан, ово је чиста поезија! Човек овде лако прихвати магијски приступ свему око себе, и учини му се да би тако могао да оствари своје најскривеније жеље! С друге стране научио сам да се обедује за совром, пије се из оке и полокцета, грожђе се муља у каблама помоћу мешаљке. Вино се носи у мешинама, а из бачви вади "ајдуцима". Научио сам шта су црепуље, сачеви, ибрици, дуде, вигањи, букљице, каленице, грнци... Тачно, ова земља била је апсолутно најгори случај кад су у питању француска техника и француске идеје. Како онима који верују у виле, рођенице, усуд – како им објаснити појмове "индустријализација", "економија", "парламентаризам"? И ко треба да прихвати ове идеје и носи их даље? Видео сам запањеност коју су овде изазвале наше најједноставније справе, и очекивао сам то. Нисам ипак очекивао да ће Срби тако лако усвојити једну другу француску машину – гиљотину. Треба ли још да ти објашњавам – заволео сам ову земљу.
Одломак из књиге Олујна година 1813. Најкраће речено, било је премного разлога почетком 1813. да Серби буду кивни на Русију, и да потраже другог савезника – зарад сопственог опстанка. Али многе мислеће главе још увек су биле загледане у "матушку Русију" с безграничном љубављу, и не желећи да виде оно очигледно. Године 1804, на почетку устанка, Серби ишту од Руса новац, оружје, официре, једног конзула за Сербију који би био јемац за мир између нас и Турака: кнез Адам Чарторијски, који води руске иностране послове, одбија помоћ нашој депутацији, правдајући то страхом од Аустрије која би се могла умешати на страни Турске, ако се Русија директно умеша у устанак. Занимљиво је да велики Наполеон, у свом писму султану од 8. јунија 1806, поручује да силом треба уништити српске бунтовнике, што их Русија држи и соколи – и тиме султану даје одређене руке за сурово кажњавање Сербије. Јасно је да Император у том тренутку жели наклоност Турске као савезника који по потреби може зарадити с Русијом, везујући њене снаге и довољно говори о тежини положаја серпских устаника. Кад руски генерал Михељсон прокламацијом од 11.01.1807. обећава Сербима независност у име руског цара, али тражи да Серби помогну руске операције у Малој Влашкој – Серби одбацују већ утаначен Ичков мир, и поново нападају Турке! Има ли слично примера да један народ у слепилу своме ради толико на своју штету?! Тилзитским миром, јулија 1807, Наполеон се примио да посредује у склапању мира између Русије и Турске – ово доводи до мира у Слобозију, и затишја на серпско-турском фронту све до 1809. По тачкама мира у Слобозију Русија озваничава своју заштиту над Сербијом, а у Београд стиже руски конзул Константин Константинович Родофиникин. Сербији благодаре Русији! И најзад: спремајући се за одлучан судар с Наполеоном, Русија с Турском склапа Букурештански мир, 16. маја 1812. Чланом 8. Русија је издала Сербију, оставила је на цедилу, на милост и немилост Турцима: од обећане самосталности с ослонцем на Русију нема ништа! Чланом 8. Сербија је предата Турцима уз минималну аутономију, о којој Серби тек треба да се договоре с новим београдским пашом. Између осталог устаници су дужни да Турцима предају све градове и све своје топове, после скоро деценије независности! Разумљиво да је код већине мислећих Серба – и не само код њих – ово изазвало прави бес! Карађорђе Петровић је у неколико наврата писао француском цару и пре тога, тражећи помоћ у најтежим тренуцима, и нудећи му да поседне градове у Сербији. Предочио је цару, између осталог, идеју да би српски устанак могао да окупи уз београдски пашалук и Сербе у Босни, Херцеговини, Далмацији, чак и Бугаре и хришћанске Клименте. Оваква нова ослобођена држава итекако би имала тежину као браник према Русији, или за притисак на Аустрију. Но цар је био глув за ово све до 1813: онда су се међународне околности промениле. У врло сложеној ситуацији у којој се нашао, Наполеон је свестан да малим улогом у Сербији може добити много: нову државу која би изванредно послужила као средство притиска у меки трбух Аустрије – или чак као тампон према Русима – јер савез Аустрије, Русије и Енглеске јако га притиска после повлачења из Москве. Турцима би могао да да компензацију на Леванту, за територије које им узима на Балкану. Сербија одједном добија силан значај, ако би окупирала аустријске крајине, о чему пише Карађорђе. И најзад, тиме би био стабилизован трговачки пут за робу с истока коју турски каравани доносе из Солуна и Сереза, преко Скопља, Новог Пазара, Сјенице, на Сарајево и даље ка Далмацији, где робу преузимају Французи: нема другог начина да добију источњачке производе, због врло успешне енглеске блокаде поморских путева и лука. А Серби ће му бити захвални, јер су од Руса издани, а Турци долазе. Шта је даље било, испричано је у претходном поглављу. Сербији су се цару одужили још исте јесени, у њемачкој кампањи. И после победе код Лајпцига, у Јевропи настаје варљиви, опасношћу бременити "статус qуо", који мора да експлодира. Наполеон је задржао Њемачку и серпским питањем уценио уздрману Аустрију. А Сербија се нашла стиснута између Француза, Руса, Шваба и Турака.
Из писмене изјаве Доминик-Жан Лареа, Аудијенцију код Георгија Црног добио сам одмах. Као и досад, преводилац у нашем разговору беше вождов пратилац, Наум Георгис. Мој почетак га је изненадио. "Дошли сте да разговарамо о књигама?" упитао је. "На неки начин", одговорих. "Желео бих вашу дозволу да Вама посветим своју књигу Memoires de medecine et de chirurgie – последњи том биће ускоро објављен у Паризу." За тренутак, његов осмех постаде топлији. "Имате мој пристанак ако баш желите, пријатељу. А ја сам вама хтео да изразим захвалност због онога што чините: што сте помогли да се установе карантини на турској граници, и што сте довели оних неколико лекара – странаца да раде овде. Јер Бог ми је сведок, знам шта вреде ови хирурзи што сада видају моје људе: Димитрије Капари, Теодор Монастериоти, Антоније Славуј... А онај Павел Илић, апотекар у Крагујевцу – сад има овде неко ко може да прави западне лекове!" Вожд беше врло задовољан. "Не бих волео да прецењујете мој рад, господине. Јасно је да и Француска има интерес у томе – али, да ли верујете да ја волим свој посао, и да сам сретан што могу да створим заметак медицинске службе овде?" Дуго ме је гледао у очи. "Верујем", рече најзад и стиште ми руку. "А сад ми реците, да ли је тачно да се припрема ваш одлазак?" "Тачно је", рекох. "Време је да се придружим Гранде Арм‚е. Знам, међутим, да ћу се још враћати овамо... И пре него што одем, желео бих да завршим један посао овде – можда би сте ми ви могли помоћи." И даље ме је нетремице гледао у очи: "Шта год желите, пријатељу. Како да вам пренесем оно што осећам? На вашу препоруку, дознао сам, ваш земљак господин Никола Апер подигао је ону велику радионицу, где храну затварају у металне посуде – како то зовете, конзерве? – и ту храну лиферују за војску. Увео је и парну машину, за ваљање лимова за те конзерве. Чуо сам да таквих радионица има широм Велике Империје, и размишља се о градњи нових овде. Погледајте само шта би смо свињског меса могли да испоручујемо за вашу армију..." "Написао сам врло повољну анализу о улагању у конзервирање хране у Србији", рекох. "Видећете. Осим тога допунио сам ваш захтев за рударима из Саксоније, који би обновили старе руднике овде. Од Мармона сам добио подршку да се потраже породице из Баварске и Виртемберга, које би се добровољно преселиле и својим примером поучиле ваше сељаке бољем млекарству и шталској нези стоке. Можда стотину породица за почетак." "Уопште не изгледа лоше", рече замишљено Георгије Црни. "Ако би потрајао мир..." "Да ли ће мир потрајати, драги господине, то вам нико у Јевропи не може рећи у овом тренутку. Ја лично био бих пресретан да постанем цивилни лекар. А ви... Уз мало среће, за две године имаћете овде праву фабрику стакла, и можда фабрику папира: сировина имате, робу можете извозити у Велику Империју... А то је почетак вашег пута." Он замишљено приђе прозору, окренувши ми профил. "Скоро да могу да видим ту слику... А ви, знате ли да имам врло јаке противнике овде? Они немају доброг разлога да мрзе то што нуди Велика империја – али они жале што уместо вас то није учинила Русија. Премда, по мени, Русија то никад не би могла да понуди – али свеједно. Душу би дали, кад би се поново зближили с Русима. Вас Французе мрзе, јер хоћете да нас одвојите од матушке наше, Русије пресвете. То што ви чините доживљавају као борбу за душу народа... иако ја то не видим тако". "Гледајте на то дугорочно", рекох опрезно. "Србија је сад унутар наше заједнице народа. Сигурно звучи богохулно, али реците им да се Велика Империја једном у будућности може и распасти, а онда? Онда можете потражити нов пут за себе, можете се повезати и с Русијом – али из Француске ћете и даље моћи да добијете технику, стручњаке, капитал, да развијате то што већ имате. С француским машинама, идејама, културом – имаћете напредак. Наравно, ту је и француска корист – али зашто бисте у будућности кидали везе с мојом домовином? Ко вам у Јевропи још може понудити толико ствари, осим земље Гала? Не желимо да отмемо вашу веру – али ми нудимо парну машину, и то одмах. То има и цену, али ко вам још нуди нешто слично? Енглеска, Русија? Сигурно не. Прва је незаинтересована, друга то нема. Аустрија вас мрзи. Онда?" "Потпуно вас разумем", рекао је замишљено. Заћутали смо, а онда је преводилац, Наум, додао уз загонетан осмех: "Али то значи да би ипак носили француски печат на души!" Одговорио сам: "Зар је француски печат тако неподношљиво тежак?"
Из исказа Наума Георгиса Кад су наши војници под француским барјаком отишли под Лајпциг, и ја сам био тамо: идеја кнеза Ипсилантија била је да се нађем у близини Наполеона, и да му предам једну поруку у име нашег братства. Обавестили су ме да се од овог одустало, те тако нисам тражио излазак пред цара. Али борио сам се уз остале, и изблиза видех јунаштво што га почини хајдук Вељко са својим људима. Не, он "хатериста" није био, али упознавши га, схватих да он циљ наш носи на срцу, те да би одмах погинуо за њега. Код Лајпцига успео је Вељко да своје људе користи против Аустријанаца а не против Руса, и добро је учинио, јер беше доста Серба што су рекли да неће дићи оружја на православну браћу. Био сам на Госу кад је он својим пуком пробио фронт, изазвавши метеж којом приликом је погинуо Фалкенштајна. Гледајући како га Император почаствује после битке, бејах пресретан што имамо таквог човека. Његова несрећа била је што је бескрајно љубио Русију. А онда је дошло примирје, и у пролеће 1814. вратили смо се у Биоград преко Беча, који је поново признао покорност нашем цару. У Сербији сам затекао прилике измењене. Вождова струја у Совјету, која је била за јаку власт и слабији ослонац на Русе, сад је надјачала другу струју која је одувек чувала власт кнезову, и била за ограничену вождову власт и потпун ослонац на Русе. Видео сам како Петербург покушава да сплеткари преко својих људи, не би ли поткопао утицај Француза. То је у овом часу било тешко: народ је видео да су Французи дошли кад је било најтеже, и кад су нас Руси оставили на цедилу. Тада, ја ништа лоше нисам видео у јачању Француза, јер то је био само пролазни застој, предах у борби за "Нову Византију". Ми смо гледали пуно даље. Али у име кнеза Ипсилантија морао сам да тражим разјашњење, а око даље сарадње с "Хатеријом". Вожд ми је одговорио да се ту ништа не мења: Французи су спасли Сербију од пропасти, но Георгије Црни и даље види државу народа православних као наш крајњи циљ. И наравно: господин Доминик – Жан Ларе поново је био у Биограду. У међувремену беше постао пријатељ вождов, и био сам задивљен видевши колико је корисних ствари овај Француз испословао за Сербију. Нисам га мрзео зато што је вожд савет његов искао: вредео је много тај Француз, рећи ћу. Али сумња се родила у мени кад видех како мисли своје и жеље француске подастире вожду – и како полако то мисли самог вожда постају. Тад сам се уплашио. Господо судије, ја јесам у младости помало учио за попа, отуда неке речи и мисли моје. Боли ме данас кад оптужују нас "хатеристе" скоро као зликовце. Такви неће да виде суштину нашег завета при ступању у братство, његову саприродност, јединосуштаност са речима божијим из Светог писма... Веровали смо тврдо да се боримо за ствар исправну, а победа нам је била несумњива. И нисмо се бојали никога до Бога. Своју главу никад нисам склањао, јер давно сам рашчистио: крвав је пут којим ћу ићи, и тешке ствари ћу чинити. Није ли ово супротно са десет заповести? Очигледно. Али циљ је велики на крају, и вредео је наших живота: "Нова Византија" која ће моћ некрста сломити, а препречити пут крсту латинскоме, незаустављеном досад... А то би прва степеница била ка царству "Трећег Рима" – али то је тек далека слика... Овај Француз учинио је нешто што нико други није – учинио је да сумњам. Јер чак и да победимо овде, хоће ли то бити Сербија – почетак "Нове Византије", или Сербија – по француском узору уређена? То није било могуће одмах данас, али беше довољно да почнем да стрепим. Младићи су облачили туђинску униформу, неки су и у Париз отишли, овде су урађене неоспорно ваљане ствари – и у бесаним ноћима ја бих видео друкчији исход, видео бих неку будућу Сербију као највернијег савезника француског... Тад сам помислио да ако треба, убијем Лареа. Ни то није све. Другу, још тежу сумњу, усадио ми је овај странац. Због знања француског, вожд ме беше одредио за пратиоца Лареовог, кад тај одлази у лов, или походи сербске крајеве да их упозна. Бејах водич и тумач, и у дугим разговорима за време јахања спознах да он није хришћанин, у смислу што ова реч значи. Говорио је много о неким природним законима, а сумњао о провиђење; могао бих рећи да је био безбожник. Али веровао је и у неке мрачне силе и чудне светове, нешто што човек бистре памети неће прихватити ни за разговор, а камоли да поверује. Но веру моју није вређао – треба ли да га мрзим што је јеретик? Моја душа неће ту страдати, рекох себи, и сем ситних зађевица око вере се нисмо свађали. Да је на томе остало – могли смо бити браћа по оружју. Али он беше опседнут мишљу да нађе неког видовњака, пророка, шта ли – е да би од њега заискао одговор некакав, као да му од тога живот зависи. Много јетких речи изговорио сам му око тих видовњака, убеђивао га да су то бапске приче, попут водењака кога нико није видео, а сви га се плаше... Није вредело, сувише тврда била је вера његова. Из тога разабрах да га нешто тишти и да има велику муку, кад овде од пророка помоћ хоће да потражи. Мало времена пошто сам се вратио из Германије, увидех да је Француз много труда уложио да упозна обичаје сербске, и да што више обиђе унутрашњост. Чак је и вожда занимао том причом о видовитом старцу који овде негде живи. Елем, једног дана рече вожд: "Којекуде, нашем доктору француском да помогнеш! Дочуо је сад за некакву врачару, помози му да је нађе". "Господару, зар на то да губим време?! Ако је наш доктор мокрим обојком ударен, зар ми још чапрас-диван да му правимо?! Мани се беспослица господару, молим те!" Бејах један од неколико људи што су смели гласно да му кажу да се не слажу с њим. Није плануо – одговорио је замишљено, а то је оно што ме је погодило: "Учинићеш то, Науме... Он је негде чуо, или прочитао, да овамо у Сербији има неки старац који ти може на све одговорити – и шта ће се тек десити... До сад је силан труд уложио, но ништа о старцу није чуо, а мисли да би га ова врачара могла упутити. Бићеш му путовођа". "С ким је он могао разговарати о врачарама овде?!" "С Вуком, а с ким би другим." "Ако заповедаш, господару". "Заповедам. Нешто големо га гризе, кад је упео да нађе тог видовњака. А ја се мислим... Ако га пронађете, одвешћеш после и мене тамо. Могао бих га и ја питати неколике ствари". "Аман! Зар смо досад с ножем рагонили Турке, ништа никог не питајући, а сад од баба и лудих стараца савет да искамо?!" Он се смркао и погрбио. "Мучно је, Науме, видиш и сам... Варљив је мир. Овде у земљи нешто смо покренули, људи мало дахнули душом... Али рат се спрема, види се. Наполеон хоће у кола своја да нас упрегне до краја, то је јасно, а Руси запели, притискају да се на њихову страну обрнем... Тајна писма ми шиљу, нуде куле и градове, а између редова прете... Увек су нас одгурнули кад су нам требали, и опет нуде помоћ и заштиту. Француз је доста учинио за нас, народ види, али у души ни Руса није још одбацио... Нисам паметан шта да чиним – у ствари знам шта бих, ал' плашим се да ћу погрешити. Вала, могао бих и ја тог видовњака питати шта да чинимо, од тога штете бити неће". "За Бога милога, господару!" "Науме, ја сам у себи одлуку донео. Али свеједно бих волео да чујем шта тај чича има да каже". Да вожд није био у питању, изашао бих смејући се, али овако се забринух. Знао сам колико је господару тешко, али да и на овакву помоћ помишља... Сад, ваљало је повести Лареа. А онда претрнух: ако ипак пронађемо видовњака? Ако одведем вожда њему, и ако му старац рекне да се само држи Француза, јер је то за Сербију најбоље? Ако то рекне, Георгије би га могао послушати – а то значи да од "Нове Византије" нигда ништа неће бити?! О, Боже!! Целог живота служио сам светој ствари нашој. Не верујем у але и вештице... Али ако онај којом несрећом докаже да је збиља видовит? Ко би онда пропустио прилику да га упита шта ће се десити, и шта нам ваља чинити? А ја – ја сам се, Господе, уплашио од онога што бих могао чути: да циљ наш, мој, није остварив. Такав страх дотад нисам искусио. Уплаших се одговора. А онда је пуковник и племић Вељко Петровић – више нико га није звао "хајдук" – затражио пријем код Георгија Црног.
Из дневника Доминик-Жан Лареа, 2. мај 1814. Мириси су се мешали – смрдело је на влажну вуну, балегу, зној и ко зна шта још, све помешано с мирисима сувих трава, што су у сноповима висиле с греда и закачињале ме по лицу у коси. Светлост је у избу долазила кроз врата и кроз малу баџу на крову – зато унутра беше полумрак. Шутнух кокошку која ми се залетела у ноге, она побеже кокодачући. Наум ме погледа и нацери се без речи. Вождов секретар стајао је непомично мало иза нас, загледан у врачару. А она је седела на троношцу сва у црном, забрађена црном марамом, нагнута над огњиштем мрмљајући нешто. Затим посегну у некакав замотуљак и извади три оловна куршума: одмерила их је на длану. Лице јој беше мирно, поглед празан. "Преведи то што гунђа!", шапнух Грку. "Не може се превести", церио се још увек. "Нема никаквог смисла: потрч, потрч, потрчак, ходило, на води бродило... Прави од нас будале!" Угризох се за усну. Вук, вождов секретар, зашишта да ћутимо. Принела је куршуме уснама, хукнула у њих, па их положила на ватраљ и наднела над распаљено угљевље. За тили час олово беше истопљено. Још нешто је мрмљала, па сручи то олово у посуду пуну воде, крај својих ногу. Течни метал разли се у десетине облика: цветови, капље, стрелице, чудне фигуре... Разгледала их је пажљиво, запевајући још нешто уњкаво – па онда проговори гласно. Наум је спремно преводио: "Ићи ћеш у гору, у најдубљу гору, прегазићеш потоке и дубоке јаруге... У најдубљој гори, крај малог језера, видећеш утву златокрилу... Ако је следиш, одвешће те куд желиш". Изненађен, уздахнух. Вождов секретар беше непомичан попут кипа. Наум је изгледао врло задовољан. "Ова је најгоре од свих", рекох. "Разумеш ли ти ишта од тога?" "Хтели сте да вас одведем врачари, господару", рече Грк смешећи се. Беше то злобан осмех. "Зар ми не може рећи ништа одређеније?" "Чули сте је. То је све". "Твоји земљаци искају одговоре од врачара. Ти баш ни у шта не верујеш?" "Овим бабама?" Он се насмеја гласно. "Господару, мишљах да сте ви тамо у Француској рашчистили с тим!" Још једном страћено време. Ни ова не може да ми каже где да тражим. Али људи око мене живот тумаче надреалистички: они мирно говоре о стварима које ја видим само у пијаном сну! Пазе да не увреде језерске виле, изговарају бајалице против вештица, каче венце лука на врата и прозоре, а кад одлазе на пут замолиће за наклоност нека фантастична бића... У овим обичајима препознајем остатке најстаријих култова Сунца, плодности, посвећених животиња... Живим у свету где се свакодневно обраћају натприродном – али то још увек не решава мој проблем. Видовњаци овде постоје. Чуо сам већ предања о старим пророцима, чија би се свака реч обистинила. Схватио сам логички систем на коме почива проницање у будућности: ако постоје Усуд и рођенице, судбина – морају постојати и људи који ће наслутити досуђену судбину, прочитати је... Разговарао сам досад са двојицом "видовитих стараца", али без успеха: о оном што мене мучи, ни појма нису имали. Ништа нисам пронашао о Бонваловом и мом пророку. Чак и вожд српски дочуо је чиме се занимам у слободном времену. Тај човек, који се према мени понаша врло пријатељски, упитао ме је: постоје ли видовњаци и у Француској, и тражим ли тог пророка да ми одгонетне ратну срећу Царства у будућност... Да, одговорио сам кратко. Сам ми је тако понудио уверљив одговор: како ће Француска проћи у предстојећем сукобу, хоће ли се рат трајно завршити – зар би човек као ја могао да пита ишта друго?! Јер ко би претпоставио да желим да питам: постоји ли паралелни свет у коме можда живиш, Елиза?! Свет у коме још увек трчиш насмејана кроз траву – место где бих те могао видети, кад би ми водич узео руку и провео ме сумрачном стазом између Светлости и Сенке? Не рај: можда паралелни свет у коме још увек живиш у Паризу, тек да ти кажем неколико речи, да за трен видим твоје лице. Да ти кажем да, ма колико те љубих за живота – још више те љубим сад... после смрти. Господе, како је тешко написати ово "после..."! "Шта је то утва златокрила?", упитах вождовог секретара. Разумео је француски. "Птица коју је мало ко видео, али сви тврде да постоји. Кажу, кад се та птица појави, одреди нечију судбину. Кажу да уз њу иде нека чаролија". Сад је и Наум морао да помогне. Одлично, Елиза: у земљи фантастичних бића, тражићу чудесну птицу. Али верујем да негде још увек живиш, и тражићу пут до тебе – да ти кажем као Орфеј Еуридици, да те нисам заборавио. Наћи ћу видовњака који ће ме повести: ступићу на брод црних једара, што броди тамним водама у сутону између светова – да макар само на трен, на другој обали, видим твоје лице. Волим те, Елиза. Гле, мастило се замрљало: то су сузе.
Из исказа Наума Георгиса Вељко је ушао у сјајној драгунској униформи, с пуковничким еполетама, и с медаљом за храброст око врата коју му је лично Император прикачио. И он се био променио од Лајпцига: овог пута човек се могао огледати у његовим високим, добро улашћеним чизмама. Одбио је да преда сабљу секретару, на шта је Георгије Црни само одмахнуо с осмехом, и стража је пропустила пуковника унутра. У соби, осим њих двојице стајао сам само ја, уз зид иза вождовог стола. Секретар је ушао још једном, да унесе вино и наспе га у фине стаклене чаше – француски поклон – а онда се изгубио. "Којекуде, добро ми дошао!" наздрави вожд, подижући чашу. "Јеси решио да се вратиш под сербску заставу?" "Требало би, господару". Вељково лице беше врло озбиљно, што је њему било несвојствено. "Оно, платисмо и преплатисмо помоћ француском цару, серпске кости сад леже и по Германији, мало ли их је што леже овуда... Нека, не буним се због тога, морало је, но сам због другог дошао, мој господару". "Казуј онда". Сад се и вожд уозбиљио. Вељко очима показа ка мени. "Њега не гледај", рече Георгије. "Он стоји ту уз дувар, очи има а не види, уши има а не чује – док не треба. Говори!" За њиховог разговора стајао сам мирно, с руком на оружју, а већ пиће ми никад нису нудили у оваквим приликама. "Добро", рече Вељко, искапи чашу, па сам усу још једну. "Страшне ствари се дешавају, и ја више ништа не разумем. Молим ти се, објасни ми куда то идемо, јер ја овако не могу!" "Тражиш да ја теби објасним нешто?!" Вождов глас учас отврдну. "А да ли сам ти ја објашњавао ишта кад си дошао ономад испред неколико гологузана, и кад сам те учинио бимбашом?!" "Господару!" Сад и Вељко подиже глас. "Све што имам, на сабљи сам стек'о, нико ми ништа поклонио није! Па ако се Наполијун грлио са мном тамо по Германији, немој се ни ти истресати на мене!" "А, је ли?!" Сад сам у вождовом гласу осетио бес, онај бес када би – не једном – вадио и кубуру да пуца у неког. "Да се не истресам! Али ја сам случајно твој вожд! Брже онда, по што си дош'о?!" Вељко искапи и другу чашу, па дубоко увуче ваздух. Мислим да је овај говор спремао дуго, код куће и наизуст. "Мили господару, ти знаш да сам одувек љубио Русију". На ово се Георгију раширише очи. "У њој сам видео спаситељку нашу, узданицу православну. Кад су оно Руси дошли на Дунав и срели се с нашима, дао сам да се сашије одећа за најбоље моје момке, и набавио опрему да изгледају као прави козаци. Кад је француски цар стигао до Москве, нико то предамном није смео поменути, јер сам запретио да ћу посјећи свакога! На Малајници, осамсто седме, ми и Руси сатрсмо турску коњицу. Чинило ми се тада, полетећу. За мене, Русија..." "Све то знам!", пресече га Георгије. "Знам да љубиш Русе више но себе самог. Шта сад хоћеш?" "Ја француску униформу сад носим, господару. Јуришао сам под заставом њиховог цара. не противим се, сами Сербију не бисмо спасли! Мишљах, то је пролазно и хвала Наполијуну, а кад вратимо услугу, збогом и уздравље! Рачунао сам да ће он имати преча посла но да уређује Сербију по свом ћефу. Али сад се све мења, од наше руске браће туђимо се, ви Сербију по западном узору канда хоћете да уредите, а у корене нам дирате, душу хоћете из груди да ми извадите!!" "Ма о чему ти то булазниш?!" "Булазним о томе да се земља напунила њиховим мајсторима, калаузима – инџилири, шта ли су – који васцелу Сербију обилазе, мере, цртају нешто, кажу пробијаће путеве, причају и о чему неком невиђеном, као кола без коња, по гвозденом путу што се крећу сама; и то би кажу, за три-четири године могли да поставе у овој земљи. Сасе и Швабе позиваш да ти уреде руднике и стада. Момке наше на високе школе шиљеш, у тамо неки Париз! Господару, ја нисам писмен, али ми је јасно к'о дан да неко, ако се школовао у Француској, у исту тикву има са њима да дува, клањаће се Паризу, а две крајцаре неће давати за Петербург! Већ сам чуо да има неких, вратили су се, што су на веру заборавили, тамо у Паризу читају неког Дидероа, неке вилозове, енцик... лопедисте, шта ли су, који на бога хуле по књигама! А њихови људи што су овамо дошли да поуче наше, свашта причају о држави: нема ту ни реда, ни домаћина, ни Бога! Па онда..." "Ма јеси ти то мене дош'о да учиш, да ти пас матер?!" "Господару, морам да кажем, ма црк'о! Душу хоћете да нам извадите!" "Којекуде, 'ајдучино глупа, ко теби чупа душу?! Ко теби веру отима? Ако они боље од нас знају да уреде државу – па кога ја да позовем да нам помогне, оваквима какви смо?! Видео си њихову војску! Видео си градове и газдинства у Германији! А видео си и овај јад овде: питам, хоћемо ли и ми да живимо к'а људи?!" "Немој викати на мене господару, молим те!" "Ене, да нећеш можда сабљу да потегнеш?!" "Ма господару, стопе ћу ти пољубити, послушај ме: не одвајај нас од Руса! Не одвајај нас од родитеља, зарад неких са Запада, у Москви је мајчица наша..." "Мајчицу ја теби, јеси дош'о да кукаш к'о жена овде?! А где су ти Руси били с пролећа осамсто тринаесте? Ма ни сузу нису пустили за нама, своју стражњицу су чували! Па шта сам ја треба да урадим, да гледам валију, Марашли Али-пашу, како набија на колац све живо по Сербији? Јел' можеш да замислиш ту колону робља што би Турци одвели у Босну и Санџак? Последњи килави Турчин имао би Србина за слугу! Шта сам требао да радим, да кличем руском цару док нас овде кољу?!" "Ма јасно је то господару, али окренимо се сад Русима! Не туђи нас више! Реци шта хоћеш, али и попови већ причају – ови Французи и крштено име ће нам узети, све по мало. А то што доносе оне вериге на кулама, и своје гвоздене путеве, то не може на добро изаћи!" "Будало! Шта је за тебе Русија?" "Ја... Не знам, господару – али не могу без ње!" "А ти је воли колико хоћеш, али не мешај се у оно што не знаш! Иди, обуци све момке у козаке ако хоћеш, али не пачи се у мој посао, да живот Сербијима уредим, да Сербљин живи к'о човек а не к'о пашче! Да једном овде буду вароши као у Француској и Швапској! Да будемо сити, поносити, у добре хаљине обучени, да имамо своје учене људе а не да камчимо памет од других! Да сваки сељак каже: "Богу хвала, кад могу да платим и овако велик порез!" Да једном живимо к'а у тој Јевропи, да јој матер и њој! Ако Француз све то нуди – јел' ја треба то да одбијем?!" Вељко се диже. "Господару, онда ћу ја поћи и говорити сваком ко хоће да слуша, да су Вожд и они око њега решили од Руса да нас одвоје. А биће оних који хоће то да чују, веруј ми, има их већ доста. Јер ја нећу да дигнем сабљу на Руса, а за ту Јевропу!" И пуковник Вељко Петровић бучним кораком напусти собу. Вожд се полако окрете мени, а чудан израз беше му на лицу. "Овог јебиветра волео сам мал'не као сина, знаш ли то?" Климнух главом. "Ако почне да лаје около, наудиће нам доста, овде неки само то чекају... Којекуде, кажи и ти нешто, по души те!" "Бојим се да је тако", рекох. "И онај твој Ипсиланти сео ми на врат с истом причом: "Не скрећи поглед од Руса, не наслањај се сувише на Мармона!" Као да ја веру хоћу да напустим, да вам оца свима! Ма могу се ја окренути Петербургу, само то сад овај народ неће ни нахранити, ни одбранити, ни научити књизи, ништа! Јел" разумеш?!" "Све, мој господару". Али у души тог трена угуших јаук, јер знао сам шта следи. "Онда нађи ову будалу ноћас, пре него што направи већу штету и почне побуну – и убиј га, да нико не види!"
Из дневника Доминик-Жан Лареа, 15. мај 1814. Да напишем да сам огорчен? Да никад нисам био тако повређен као данас? Седим и не успевам да саставим сувислу реченицу. Да ли је то била последња прилика? Али ја сам крив што сам започео ту причу о видовитим људима. Били смо тако добро расположени сва тројица док смо јахали уз подножје планине, натерујући коње да прескачу јаруге, и прелазећи у галоп на кратким равним деловима. Дан ведар и свеж, као створен за лов: осећао сам се ведро и смирено као што одавно нисам – и упитах их шта мисле о томе. Вук, секретар, учтиво одговори да још није срео правог видовњака, али да свашта може бити на свету: у његовом Јадру постојале су чувене врачаре, и причало се да разне моћи имају – да бацају чини и проклетства, да справљају разне напитке... Али Наум моје питање дочека на нож: "Ја у то не верујем нимало! А и да постоје, каква корист од њих? Да сазнам дан своје смрти? Да ли би ти, докторе, могао то да поднесеш – или би ти се живот огадио, и не би имао ни осмеха ни доброг залогаја, све се питајући: "А чему ми ово, кад ћу кроз годину дана умрети?!" "Науме, неки људи верују да су једном већ живели. Неки од њих чак се сећају својих прошлих живота. То можда значи да су божија дела неуништива: бивствовали су у неком другом свету, сад опет у овом, па у неком трећем... Постоје људи који у духу могу да прате тај пут, који ће ти потанко рећи у каквом си лику, и с којом судбином био раније, па шта би још могло да те чека... И то је видовитост: докучити ко си био у прошлом животу, или ко ћеш бити у будућем. Овако људи који су те волели могу сазнати где си се обрео после смрти, у каквом телу, јеси ли добро..." Нагло је привукао узде, и његов коњ се пропео њиштећи. "Господару, воља ти да ме тужиш вожду – али говориш као будала! Причаш ми приче о душама што се селе из тела у тело, из света у свет – исти човек, једном као раја, други пут као цар..." "Отприлике тако, Науме. И не љутим се на тебе". "Нека буде и по твоме – али зашто толико мислиш о томе, господине? Ја не познајем те што су можда већ једном живели. С ножем идем на Турке, и не питам хоћу ли сјутра погинути, ни рашта ћу се и где поново родити! Ни не очекујем то. Ја чиним – сада!" "Разумем те и боље но што мислиш, али не разумем зашто тако одбијаш идеју саму. Не мораш питати видовњака за судњи дан: смрти се не бојимо ни ти ни ја. Али зар ти никад не беше до некога стало толико, да помислиш да смрт није крај? И зар ниси пожелео никад да преминулог видиш на тренутак: где је сада по божијој вољи, да ли му је добро, да ли је сретан? Јер неко толико вољен просто не може бити коначно мртав? Зар никад ниси то пожелео?" "Да завирим у рај? Забога!" "Не рај, Науме. Јер ако се слажемо да је душа бесмртна – можда одлази у неко ново тело, овде или у свет сличан, који ти не видиш. Видовњак би ти могао рећи где је и како јој је сада, тој души." "Господине, ваљда су ти рекли да ужасно хулиш?" "Јесу, Науме, али зашто би то морао да буде баш тај рај? Зашто не награда у виду новог живота?" "Схватам, господине, да си жарко љубио неког ко је умро – али зар си због тога морао да измишљаш све то?" "Како да ти објасним да постоји читав низ људи, мислећих, који сматрају да је овако нешто могуће? Нисам никако ја једини. У Египту, кажу, постоје велики врачеви који речима могу помоћи човеку да призове сећање на прошле животе, који ти могу предсказати судбину у овом или неком будућем животу... Ја чврсто верујем". "По души, господине, за кога то хоћеш да питаш да ли живи у другом свету?" Ћутао сам неколико тренутака – а онда сам направио ту грешку. "За једну жену". Он се смејао – гласно, подругљиво, ружно. Смејао се да ме повреди. И болео је тај смех – због тебе, Елиза. "Требало је да погодим! Ха, ви Французи! Док сам се ја клао зубима с Турцима, док сам жвакао брезову кору кад сам четовао, ти си уз чашу вина лупао главу – је ли овај свет само причина, шта ли, ти си плакао над љубављу својом јер та је жена умрла. Ниси ти никад видео мајку којој су мужа убили, а деца јој на очиглед умиру од глади... Опрости, господине, свако од нас има тајне жеље и ја то поштујем, али то о чему ти сањаш – ништа тако бескорисно, испразно, јалово нисам чуо!" "Науме, ја знам!" "Немој више господине, молим те!" Зауставих коња. Његов смех погодио ме је много – дрхтао сам целим телом, иако сам бејах кривац што сам тајну изрекао некоме. "Доказаћу ти кад пронађемо видовњака, а поуздано знам да живи овде негде. А доказаћу ти да не лаже, јер ће прорећи шта ће бити ускоро с тобом, твојим вождом, овим твојим ратом, буном, шта ли је!" Укочио се. "Тако ћеш ми доказати?" "Читао сам сведочење човека коме верујем. Он је овде негде разговарао са старцем, који му је могао од говорити баш на све. Ако узмогне да одговори мени, моћи ће јамачно и теби, шта год га ти питао. Онда ћеш ми поверовати!" А тада је Вук одједном притерао коња, и показујући руком напред, рекао: "Ућутите, за бога милога! Гледајте!" Нисмо ни приметили да смо кроз неки усек, чије су стране биле обрасле ретком шумом, изјахали у малу долину са три стране затворену стенама. Пред нама је било језеро, обале обрасле у шаш: вода је била врло тамна. Недалеко, на самој обали – висока елегантна птица, дугачког врата и дугог кљуна, стајала је попут чапље на једној нози и заинтересовано нас посматрала. А њено перје, при оваквој светлости, имало је неки фини сјај... "Утва златокрила!" продахта Вук. "Како ретка птица, имамо среће!" Рекао је – утва! Стара вештица... Укочих се: није лагала! Оно, да ћу у неком кршу пронаћи ову птицу... Предзнак! Предзнак, Елиза! Птица која ће ме одвести старцу: толико фантастично да никад не бих поверовао, никад, али она је предамном! Једина, мила моја... Ипак! Могао бих те видети! Не постоји ништа што бих више желео, Елиза. Као туђом вољом, потерах коња кораком, испруживши руку, чекајући да птица полети па да је следим, и да ме ништа не заустави... И док сам тако занесено гледао... Праснуо је пуцањ иза мене, и она лепа птица поскочила је увис, па беживотно пљуснула у воду и остала тако: мало сјајног перја вирило је изнад површине. Окренух се. Усредсређеног израза лица, Наум је уз раме још увек држао пушку која се димила.
Одломак из књиге Олујна година 1813. Далеко највећи утисак на мене оставио је долазак првог француског парног брода низ Дунав, из Беча у Београд, на демонстрациону пловидбу 1814. године. Убрзо затим у Београду је отворено мало бродоградилиште, и за кратко време шест оваквих парних бродова преузело је превоз серпске робе до Беча, а одмах затим и превоз пловним делом Саве. Какав је то догађај био! Колико је мени познато, сличну сензацију изазвао је први парни брод који је господин Жофроа Д'Арбан показао народу Париза, на Сени, далеке 1783. И тада се прост свет углавном плашио чудног чађавог брода с једним великим точком на крми, који је из грдно великог оџака ригао дим, а повремено испуштао грозно пиштање. Да није било далековидости великог француског цара 1804, овај дивотни проналазак ума остао би забава за светину, чудо вашарско. Један од најбољих потеза Императорових био је без сумње што је, увидевши значај проналаска, дао финансијску потпору господину д'Арбану, и тако за Француску стекао примат у овим машинама. Господин Фултон могао се десет година касније жалити да је идеја његова: ко губи, може да се љути, а могуће је да се идеја роди у више глава истовремено. Но вратимо се Сербији. За моје земљаке, и за мене наравно, што никад нисмо видели лађу већу од борбене шајке на једра, за све нас ово је било чудо над чудима, за неке и дело Сотоне лично, упућено грешној Сербији. Они храбрији стајали су дуж обале и без даха гледали лађе, они други склањали би и стоку да јој млеко не пресуши, кад види проклету справу продорног писка, док жене у благословеном стању нису смеле ни да изађу на обалу. Где уз реку падне дим из паклене лађе, причало се, ништа више не може да расте... Треба разумети ужас мојих земљака: једва нешто раније, кад сам ја рођен, мој отац је отишао у планину и завијањем призивао вука! Смирио се кад му је један удаљени вук одговорио урликом: то је значило да ће његов новорођени син имати вучју снагу и издржљивост, и да се болест неће лепити на њега... Али парни брод беше тек једно од чуда која Французи донесоше у Сербију. Оно што смо прво научили од наших нових пријатеља, било је да своје послове обављају хитрином на коју ми, Срби, нисмо навикли. По угледу на њих вожд је најпре установио мензулане – поштанске постаје, међу којима су везу одржавали брзи гласници на коњима, татари. А највеће чудо начинили су инжињери великог Императора: од 1813. до 1815. завршена је прва телеграфска линија у Сербији, Шапов оптички телеграф на правцу Београд-Ужице-Плужине-Ниш-Дубровник. На отприлике сваке 4 миље подигнуте су дрвене куле са конструкцијом покретних греда на врху – у основи сличној крсту, само с додацима. Променом положаја појединих греда у крсту порука се, слово по слово, слала за дан од Београда до Дубровника: брзина од које се заврти у глави сваком ко је само једном прешао ту раздаљину, пешице или на коњу. Врло брзо завршени су радови и на једној краћој линији, Београд-Крагујевац. У време кад су Французи запосели градове по Сербији, формира се један испрва танак слој људи, који ће најбрже усвајати и западне идеје, и справе које су за Запада стизале: тај слој чинили су ратом обогаћени трговци, углавном велики лиферанти меса и коже за војску и за извоз; затим закупци скела и ђумрукана, па имућни људи који су убирали закуп тако што би своје зграде издавали државним службама, испрва малобројни чиновници, учитељи, судије и остали представници државе. Синови ових имућних људи, као и синови совјетника и попечитеља, били су уједно први полазници Велике школе (од 3 годишта) коју је Иван Југовић отворио у Београду, и која је такође ширила француски утицај. Како сам, захваљујући љубазности Совјета, и ја завршио ову школу, биће занимљиво за читаоце да наведем који су се предмети учили, ту где су се спремали будући државни чиновници: општа историја, општи земљопис, рачуница, француски, статистика савремене Сербије, право народно, посебно државно право, наравоучителна проповеданија, егзерцир с пушком... Но још пре тога, одмах по доласку Француза, беше упућено 100 српских младића на војне школе у Француској: сен Сир, Ла Флеш, Шалон сир Марн. У законодавству где дотле влада Карађорђев законик од 38 параграфа из 1810, сад се уводи Наполеонов "Кодекс", уз извесно поштовање права народног. Уводи се стајаћа војска, регулаши, а Вуча Жикић и Радич Петровић подижу утврђења по "вранцуском" узору. Јевропа је банула у Сербију. Да ли је Сербија била спремна за то?
Из писмене изјаве Доминик-Жан Лареа, "Драги пријатељу, ваше избивање потрајало је! Тако је добро поново вас видети овде!" Наум је преводио вождове речи, док је Георгије Црни закорачио мени у сусрет. За протекло време он се није пуно изменио – додуше, на лицу је имао нове боре. Поздравили смо се, а онда ме он погледа мало изненађен. "Да ли је све у реду, пријатељу мој? Јесте ли ви то кивни због нечег?" "Не, господине", рекох кратко. "Међутим, доносим вам вести које нису веселе". "Да чујем онда". Сад се и он укочио, и остали смо тако стојећи насред собе, један према другом. "Овде у конзулату сачекао ме је извештај", рекох. "Маршал Жоашен Мира ухапшен је прекјуче у Напуљу, под сумњом да је преговарао с непријатељима Империје. Имамо извештаје о тајним руско-аустријским преговорима од пре десетак дана. У току вечери Мармон треба да стигне у Београд, и затражиће да га одмах примите. Бојим се да ће поставити прилично тешке захтеве". "О чему се ради?" упитао је вожд. Сигуран сам да су му мишићи око усана заиграли. "Извештаји говоре да је питање дана када ће отпочети непријатељства", одговорио сам. "Нова коалиција против Француске извесна је. Овог пута мораћете оружјем да држите фронт на Дунаву. Против Руса", додао сам, иако није било потребно.
Из исказа Наума Георгиса Замолио сам да ми понови наређење, и мислим да ми је глас задрхтао. А он то уопште није приметио, нагнут над француским мапама. "Којекуде, седиш ли ти на ушима?" прогунђао је, занет над обојеним линијама на карти. "Ово часа поћи ћеш попечитељу војном, и пренећеш му да у тајности пошаље нешто џебане, као и праха и кугле за топове на Ада Кале и друге истурене положаје према Русима. Друго, да пребаци батаљон сапера да поправи шанчеве на дунавској обали, Биограду најближе. За пет дана извршити попуну коњичких јединица, повући све људе који су пуштени кућама, али не дизати много буке око тога. За сваки случај пустите причу да румелијски валија шурује нешто с Русима..." "Господару мој, то је рат с Русима" превалих преко сувих усана. "А дашта је? Сад нам ваља играти: дала баба грош да уђе у коло, а давала два да изађе!" Кад сам се сручио на колена, тресак га је пренуо и окренуо се, а онда стао запањен. "Којекуде, шта је с тобом?!" "Немој господару, молим ти се! Све ово што смо досад чинили пашће у воду, учиниш ли то! Окренеш ли оружје на Русе, сахранио си "Хатерију". Нема онда никакве државе на Балкану, а ти бићеш само коњоводац француски, граничар њихов, што туђу битку бије. А "Нова Византија"? Па рекао си да ћеш у будућности с Французима некако прекинути, макар и силом... Ја разумем све до сада, морало је тако да бисмо опстали, али зар оружјем на браћу по вери?! Не, господару, тако ти Бога!" "Науме!" дрекнуо је. "Јеси ли с ума сиш'о?!" "Немој господару, може се све учинити зарад спаса српског, али не окрећи оружје против Руса – јер с ким ћемо онда?!"
Одломак из књиге Олујна година 1813. Попут листа кртог папира – згужваног, исправљеног, па поново згужваног и тако безброј пута – кожа на старчевом лицу била је покривена борама. Очи, дубоко упале, беху му склопљене: само је подрхтавање кошчатих шака говорило да је још жив. Сачекао нас је седећи на пању пред кућом, ослоњен обема рукама на криви квргави штап. Ничим није показао да је чуо да долазимо. И тако сам га пронашао. Назвасмо му бога. Тек онда је окренуо лице према мени, још увек не отварајући очи. "Бог с тобом, синко", рече уњкаво. "Очекивао сам те". "Баш мене?" Изненадио ме је. "Баш тебе, јакако! Ти скупљаш сљепачке песме?" "Ја". Знао сам да му нико није могао рећи да ћу доћи. Ово село беше далеко од свих путева. "Е добро, тебе сам видјео". "Како си ме то видјео, ђеде, кад ни очи ниси отворио?" "У души, синовче, у души. Ти се бакћеш са словима и скупљаш песме сљепачке и дјевојачке, је ли тако? Е, знао сам јутрос да ће ми доћи један такав. Видим, немаш лошу душу. Дај ђеду мало ракије из те чутуре, па питај шта ти драго!?" Морао сам да се насмијем гласно: све је то рекао не отварајући очи! Пружих му чутуру што сам је носио о рамену, и старина потеже добар гутљај. "Греје старца, радује јунака! Да рекнемо право, ужелио сам се намерника: дуго има да ми нико није увраћао сем мојих сељана. Оно, добро је што живим у овом кршу, иначе би ми људи долазили к'о ономе код Ужица, досадише тамо и богу и људима. Али опет, мало сам се зажелио приче!" Седох на траву испред њега. Дечак који ме је довео чучнуо је мало по страни и пиљио у нас, трудећи се да не пропусти ни реч од нашег разговора. "Ђеде", почех "служи ли те здравље?" "Боже, зашто сви почну тако глупо? Питај, брате, нешто друго. Имам деведесет љета, или тако некако: како здравље може да ме служи?!" "Чујем да видиш необичне ствари, нико других их не види". "Па сад, кад су људи сљепи код очију. Ја их видим онако... Духовним оком. Хоћеш ли ти да ја теби погледам шта те чека у животу?" "Можда", рекох. "Али нисам због тога долазио". "Па шта би онда?" "Како видиш ствари тим... духовним оком?" "А то! Па ето, Бог ми узео вид, а дао ми ово друго. Могао сам раније да одем дубоко у шуму и да се вратим, сам, иако на ове праве очи скоро не видим: у себи бих видео пут, никад не бих залутао! Али не залазим више у шуму, ноге ми попустиле..." Сад се приближио ономе што је мене занимало. "Кажу да тамо у шуми разговараш са зверима. Да познајеш водењака у језеру, и бауке у пећини. Да другујеш с горским вилама, а свађаш се с патуљцима... Да се ниси бојао заноћити ни у једном усамљеном млину, да причаш о вампирима. Да познајеш дивове..." Више се није смешкао. Поћутавши мало, рече: "Дај, синко, још гутљај мученице". Пружих му чутуру. "Обично нико не долази да прича о томе. Људи питају само шта их чека сјутра. Видим, баш си се распитивао..." "Јесам, ђеде. Бољи си од видовњака из Кремне". Развукао је безуба уста. "Хех, то и ја знам! Али они су се прочули, а није ми баш ни криво, мирнији сам. Него, пружи ми руку, синовче!" Помало несигурно пружих му руку: одложио је штап на траву, па са обе шаке прихватио моју и држао је тако неко време, окренувши ка мени склопљене очи. Дланови му беху жуљевити и хладни. Најзад рече: "То тебе занима... Тако сам некако и мислио". "Онда ми кажи, ако можеш!" Уста су ми била сува. "Синовче, међер си ти неки чудак. Тебе занима шта ће бити са Сербијом?!" "Не само мене, ђеде. Много нас пита се, којим путем даље. Турчин не притиска више тако јако, али сад стискају Француз с једне, Рус с друге стране, не зна се ко нас више воли. Очи хоће да нам испадну од толике љубави! Савет нам треба – а кога да питамо?" За тренутак заиграше све оне бразде на његовом лицу – као да га је обузело нешто, само за тренутак, па се поново следио. "Сувише би ти, синко. Нема видовњака који ти може рећи то што тражиш. Већ самог тебе кад гледам, видим неколико судбина, и мука ми је да познам која је твоја, од тебе што баш овде стојиш предамном. Јер у овој слици, ту где стојиш, ти си секретар Совјета, учен човек што скупља песме гусларске, и могао би се попети високо у служби, видети света као, као..." "Конзул?" "Да, код Наполијуна. Али има и друга слика: видим те као бегунца, живиш по страњским земљама, у Сербију не смеш, ногу си изгубио, идеш за неким сном о језику народном, а крушне мрве у кући немаш за гладну ђецу. Тежак ти је живот у тој другој слици што видим, претежак". "Ђеде... Па како то, две слике, различите?" "О томе ти причам, синко. Могао бих да видим и још слика са тобом: у једним животима си дошао до већих части, у другима си пао до дна беде и јада. Изузетан јеси, и то видим. Али рекох ти – мучно је разабрати која се слика односи на тебе, овог овде, предамном, а која на неког другог тебе..." "Ђеде! Како другог мене? Где то? Па ми смо у Сербији, овде!" "У овој Сербији, синко, да. А ако ти кажем да то није једина Сербија? Али нећу ти рећи – отићи ћеш, и свима ћеш причати да сам луд!" Зграбих га за руке, плашећи се да више неће да говори. "Ђеде! не бих те тражио по овој вукојебини, кад не бих веровао да ти видиш невидљиво, да видиш и иза данашњег дана! И знам да постоје људи који виде оно што ће доћи! Али сад ме збуњујеш: кажеш да слика ова око нас, свет овај, није и једини. Како? Где су ти други светови? Где је та друга Сербија?" "Свуда је она. Свуда око тебе, преплиће се са овом, па са неком трећом... А ти живиш у овој богато, у оној другој једва да си сит... У овој, напредоваћеш у служби код Вранцуза: у оној другој нема никаквих Вранцуза, него су се вратили Турци и начинили нове зулуме... Не питај ме више, кад хоћу пуно тога да видим смешају ми се све слике у глави, онда ме заболи овде." Принео је руку челу. "Све се помеша и не личи више ни на шта". "Ђеде, кумим те богом! Видиш ли макар којој страни да се приклонимо?!" "Видим шта може бити, и шта још може бити али друкче од оног првог, и још нешто треће што би могло бити још друкче... А за тебе би било најбоље да напустиш земљу и да одеш у ту Вранцуску. Бићеш тамо најмирнији. Јер за Сербију ништа не можеш да учиниш: ни прво, ни друго, ни треће није добро. Од ових Вранцуза могло би изаћи на корист, али неће – неће догод Сербији трче да раде оно што је праведно, а не оно што је домаћински. А при том – бар да знају шта је праведно! А ти" – одједном се трже и стави ми руке на рамена, а проговорио је брже, као да се плаши да га неко не прекиде, "а ти си писар у Совјету, вожда видиш тамо, седиш му уз кољено. Кажи му..." Глас му се преломи. Онда је наставио тише и спорије: "Кажи му да се чува две најближе руке, да ни кумству не верује, и да како зна не одлази у Радовањски Луг неко време!" А онда се снуждио, спустио руке, погурио се и остао тако скоро превијен на пола, а усне су му дрхтале. "Ја знам да ме ионако неће послушати", прошапута најзад.
Из исказа Наума Георгиса "Псето!" Процедио је то кад је успео да се придигне и седне на под, док му се крв сливала из ране на врату и натапала кошуљу. "Ништа теби неће остати, осим крвавих руку!" "Бог зна да је то истина", одговорих. Морао сам да се ослоним о зид јер ме је рана у рамену јако болела, и колена су ми клецала, а пред очима се искрило. "Али колико год пута сам окрвавио руке, веровах да чиним то за добру ствар. И сад верујем у то..." "Издао си ме, јер ниси Сербијин! А све сам ти веровао!" Георгије Црни покуша да устане, али се сруши шкргућући зубима. "Сербија беше мени једина домовина, мој господару. Али од људи с којима сам говорио, свако би себи пре отсекао руку, но што би је дигао на Русе. Ја само чиним што се учинити мора, за свету ствар нашу". "Стража!" Успео је то јако да викне, скупивши снагу. "Љубих те, господару", рекох му подижући пиштољ. Опалио сам не нишанећи.
Одломак из књиге Олујна година 1813. Старац као да се потпуно сломио. Ћутали смо, док он не прозбори мукло: "Дај синовче, још мало мученице". После смо опет дуго ћутали. Дечак са стране и сам се скупио, играјући се неким штапом тамо у трави, и тек с времена бацајући брижне погледе на нас. "Ђеде", рекох најзад, "јеси ли срео виле?" "Јесам", рече он, још увек не подижући главу. "А патуљке? "И њих . "И дивове, бауке... "Ако хоћеш да ме питаш јел' сви они постоје – да, постоје . "Онда... Могу ли нам они ишта помоћи? Дубоко, дубоко је уздахнуо. "Ни цео вилински двор ништа ту не може , рекао је врло тихо, да сам се нагнуо да бих га чуо. "У овој Сербији, или у другој коју опет видим, са или без Вранцуза, са или без виланишта се, брате, не може учинити. Суђено је Сербијима тако, па штагод се дешавало око њих: од патње побећи не можемо! Опет смо ћутали, још мало дуже. Онда сам ја проговорио. "Ђеде , рекох рапаво, као да имам песак у грлу, "хајде да докрајчимо ову мученицу . // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |