Свети Сава: Сабрани списи

Белешка о овом издању

Књижевна дела Светог Саве дају се овде у преводу на савремени српски језик, са старословенског језика српске редакције на коме су писана. Превод је пре последњег рата начинио Лазар Мирковић. У узорно штампаној публикацији Списи светога Саве и Стевана Првовенчанога, изд. Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд 1939, објављени су у Мирковићевом преводу и са његовим предговором и уводним белешкама сви текстови Светог Саве који се налазе у овој књизи. Разуме се, нема Крмчије, јер је тај зборник византијског права не само некњижевног садржаја него је још и до данас неиздат. Када је, пак, реч о преводу Лазара Мирковића ми смо се морали одлучити за темељну реакцију према оригиналу, и то за Хиландарску повељу, Хиландарски типик, Житије светог Симеона, Писмо игуману Спиридону и Устав за држање псалтира; Карејски типик дајемо у свом преводу, као и Службу светом Симеону. Ова служба је први пут у нашем преводу објављена у Србљаку И, Београд, 1970, 7-31; превод сам тада заједнички редиговао са приређивачем Србљака, проф. др Ђорђем Трифуновићем. На несрећу, у складу са приређивачком концепцијом Србљака служба том приликом није објављена у свим својим саставним деловима; изостављени су били они текстови за које се сматрало да припадају преузетом фонду, византијске химнографије а нису дело нашег аутора. Моје је мишљење, данас поготову, да се службе и у преводу морају издавати у своме пуном саставу и првобитном склопу, без обзира да ли је и шта је ту "оригинално" а шта преведено и преузето, и без обзира на то да ли је по среди песнички текст или "рубрика", литургијско упутство. Ово последње је неопходно као обележје структуре и сигнал жанровских одлика песме. Превод службе сам сада допунио, превео све што раније нисам био превео, и поново редиговао целокупни текст према оригиналу. Једну сам ствар задржао: "стиховано" објављивање Службе. У своје време тај издавачки поступак у Србљаку наишао је на озбиљну критику. Знам врло добро да закони песничке форме старога српског песништва нису још у довољној мери откривени, те да у поређењу са византијским грчким песништвом у поетици нашег "стиха" има крупних, можда и битних разлика. Редови у којима је текст једне песме овде саопштен, према томе, неће свагда бити оно што сугерира пунктуација рукописа, али смо настојали да кроз то макар донекле реконструишемо ритамски и мелодијски тип текста, битно различит од каквога прознога реторског састава. Критичка издања, дабогме, приређиваће се по другим начелима, али у популарном издању за књижевног читаоца, какво је првенствено једно овакво издање, не би било више ни дозвољено враћати се уназад објављивањем песме са тако јасним мелодијским и ритамским структурама у "прозној" форми, у нестихованом виду. После Србљака из 1970, то заиста више није могуће.

Археографске напомене о појединим делима Светог Саве садрже само основне податке о главним преписима текстова; према садашњем, још увек недовољном, познавању српског рукописног наслеђа, ти подаци нису коначни.

Библијски цитати су проверени и донекле увећани у односу на фонд Ст. Станојевића и Д. Глумца, Св. писмо у нашим старим споменицима, Београд 1932, 1-45.

Коментар је рађен тако да омогући разумевање идеја и порука, а то значи и читавог система значења у текстовима који се овде штампају, не само историјских података и реалија.

Томе донекле треба да помогне и речник мање познатих речи и појмова, јединствен за све Савине текстове објављене у овој књизи.

Димитрије Богдановић