Драган Стојановић

ОПОЗВАНИ ОПОЗИВ

Zusammenfassung

Сарачи Иве Андрића

ОД УРЕДНИКА

Када, у врту, дођу по Христа, он се не опире, препушта се црним приликама, штавише исцељује ухо првосвештениковом слузи које су његови пратиоци, у покушају да га одбране, одсекли. "Ово је ваш час и власт таме", каже онима који га хапсе и одводе, а Лука то бележи (22, 53).

Теолози препоручују да се ово чита заједно са 'конкорданцама', које су већ одавно установљене. Рецимо: "Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју." (Павле Ефесцима 6, 12) Или: "А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму него ли свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла." (Јован 3, 19) Или: "Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости. (Павле Римљанима 13, 12)

За оне који се посебно баве питањима тумачења, књижевности или текста уопште, као и за оне којима је на срцу, рецимо, наратологија као посебна дисциплина, остало је до сад без одговора питање зашто су ове тако важне Христове речи, које као да не могу да изгубе на актуелности, забележене само код Луке. Зашто Матеј, Марко и Јован о томе ћуте? Да ли нису знали шта је тачно било тамо у врту или су мислили да за њихове верзије приче то није од значаја? Како су могли тако нешто мислити, ако је то разлог?

Београд, лето 1998. – лето 1999.

У свету споредног сокака сарајевске чаршије, поред свакодневног догађања које испуњава живот сарача који ту раде, догађа се нешто, на први поглед невредно посебне пажње, што се, међутим, схваћено у последњим својим консеквенцама, указује као тектонски дрхтај у бићу оног ко због лепоте која промињује пред очима заборавља, бар на тренутак, тврде границе, успостављене конфесионалним разликама у том свету. Порицање да је таква граница битна бива, истина, одмах и опозвано, али појава лепе девојке, на крају приче, као визије на хоризонту обасјаном залазећим сунцем, опозива, на свој начин, тај опозив, чиме је посредно, уметнички ефектно тематизовано питање која душевна, односно егзистенцијална потенција у човеку омогућава ту визију, то јест опозивање већ изреченог опозива. Показује се да је то оно што у људском бићу, упркос свему, остаје незапосенуто и осетљиво.

И у невеликим делима, писаним на први поглед без нарочитих претензија, уме приповедач понекад да дотакне суштину: онај мање или више скривен сплет односа који одређује живот људи у дочараном амбијенту. Једна реч, једна реплика, довољне су тад да покрену интерпретацијску енергију која ће осветлити темеље света који се пред читаоцем, иначе, показује тек у једном или два призора.

Такав је случај са Сарачима, причом која је, пре сабраних дела, објављена само једном, у празничном броју новина.

Животу, како год се живео, као да је увек запрећено неким злом које га може пореметити, уназадити или уништити. И у најмирнијим временима, оно је на рубовима света, пресецајући га повремено неким својим ликом, као опомена, тешка мисао или брига. С друге стране, ма колико живот био монотон, сув, 'обичан', увек га нешто може и озарити, макар и накратко; скроман и у много чему сузбијен, уме он, кад наиђе час, да букне притајеним раскошем, ако не у свему стварним, оно фантазматским – стварним, дакле, на другачији један начин. Ове мисли образују оквир у којем се креће читалац Сарача. Треба погледати шта је увек и незаобилазно присутно и на светлијој и на тамној страни 'света' те приповетке.

Ту је, очигледна и као таква заборављена, тескоба свакодневног живота чаршије, то јест споредног једног њеног "сокачића"[Иво Андрић, Кућа на осами и друге приповетке, Сабрана дела Иве Андрића, књига петнаеста, Београд, 1976, стр. 213.], ту је слутња увек могуће несреће; и мука живота који пролази у раду, некад мања, некад већа, како кад, сасвим, међутим, 'природна', међу претпоставкама хлеба насушног она ваљда најприроднија. Важније од тога: као нешто што је у својој саморазумљивости незаобилазно и неизбежно, осећају се ту и делују, премда се то посебно не наглашава, у сваком трену и у свим видовима живота установљиве границе међу људима, наметнуте конфесионалном припадношћу. Но, као посебан изазов таквој саморазумљивој сапетости у ове границе, јавља се, такође, лепота.

И поред, било каквим питањима неподложног, подразумевања да конфесија у свему што је важно обележава и одређује егзистенцију, показује се да је лепота кадра да преобрази тренутак живљења, тако што одводи живу душу некуд даље, ослобађајући је од сведености или неумољивог свођења на облике опстанка у којима се, тако се чини, заувек мора остати. Захваљујући искрслој лепоти бива могуће да тврде границе међу верама, то јест одатле проистекла егзистенцијална скученост, буду пробијене, прекорачене, да невидљиве стеге буду начас разлабављене. Додуше, то се збива захваљујући речи која ће одмах бити и опозвана, порекнута као недопуштена, те стога и опасна – јер, наравно, у скученим срединама све је опасно, а ништа тако као непромишљена реч, која је, као таква, пожељном опрезу увек супротна. Права опрезност је у ћутању. Ако је, међутим, већ изговорена, реч може брзо бити и повучена: и тиме се нешто постиже. Одустајање од реченог збива се, у овом случају, по својеврсном аутоматизму. Оно није знак самооспоравања, већ, пре, начин на који се у 'свету' ове приче постоји.

Појављивање лепог бића у споредном чаршијском "сокачићу" ништа у њему заиста не мења, али омогућава да се домисли зашто је такав какав јесте, можда и да се замисли неки излаз из њега у простор шири и светлији; да се, с друге стране, исто тако схвати зашто се у стварности такав излаз не налази и неће се наћи. У 'свету' ове приповетке, лепота својим неодређеним обећањем понеког покрене, али не превише; не изазива, свакако, никакву несрећу. У њој нема ничег страшног, не производи ништа злокобно. Страсти какве иначе уме да распали (по правилу – кад до тога дође – са трагичним исходом) овде изостају. У свом измицању, лепота у Сарачима примиче оне који је виде богатству света, да би се, потом, за понеког од њих, претворила у визију, с оне стране свега што дели и раздваја људе тиме што, изричито или прећутно, одређује шта се сме и може, а шта не. Када од стварно виђене лепоте остане само привиђење, онај коме се оно јави као сећање на виђено одваја се, бар једним делом свога бића, од свега за шта је закован неизабраним, често болним, увек осиромашујућим припадништвом своме поретку ствари. Тај поредак би, својим цензурама, које су морале бити интериоризоване, као и спољашним принудама, с којима се мора рачунати, да увери сваког ко је њиме обухваћен како без њега нема и не може бити живота. Душа се, међутим, отима и бежи, поведена лепотом она блуди, заборављајући где припада и каквој је стварности обавезна.

Влажном и сумрачном уличицом "коју сунчева светлост не обасја никад до дна" (214), у којој раде сарачи, понекад прође Станка. Она је "витка и снажна девојка, као прекинута у пасу, са чедним и умиљатим лицем плавуше-лепотице" (215). Међу сараче то, наравно, уноси узбуђење и одређени немир. "Кад наиђе девојка, они одмах, као на неки позив, подигну мало главе и прођу погледом одоздо па навише, уз њене димије, њен струк, све горе до њеног светлог лица и оборених очију." (215) Лепота и јесте увек својеврстан позив. Само, то на шта она позива није увек исто. Дизање погледа има овде смисао који се не исцрпљује у меркању или безазленом уживању које мајсторима доноси мали предах у свакодневици рада док пролази лепа девојка. Контрастирано је то гледање "одоздо па навише" с поникнутим мајсторским погледима, с одбијањем да се подигне поглед, кад наиђе неки умоболник или богаљ; паралелизовано је, на другој страни, с погледом подигнутим ка хоризонту на којем се, на крају, Станка понеком од мајстора указује као очаравајућа визија. Ружноћа прикива поглед, као и душу, за земљу; лепота и душу и поглед води навише.

То код Андрића изгледа овако: када наиђе "та беда и напаст од умоболника" (216), мајстори стрпљиво чекају да он оде, а ако се појави "слепац или сакат и унакажен човек у дроњцима" (216), мајстор ће, уз неки "молитвени шапат" (217), уделити милостињу, али "не дижући поглед на њега" (217). А када мине дан, они који су, на путу ка кући, сели да се одморе, "идући погледом за дуванским димом, гледају пространи град у долини и последњи сјај сунца које залази на западу" (218). Има оних који при том мисле на сутрашњу бригу или се присећају неког непријатног сусрета. Не каже се да ико мисли баш на умоболнике и богаље које је тог дана видео. Сазнајемо, међутим, да понеки од сарача поново види Станку. "Гледа је како, виша и лепша него икад, попут привиђења корача целом ширином видика; види и наборе њених димија, сачињене од вечерњег сјаја и танких облака, како се вију и преплићу изнад зажареног кратера у коме тоне сунце, и ту, један по један, сагарају као на ломачи." (218)

Фасцинација девојчином лепотом прође, али да ли сасвим? Лепота увек изнова 'позива' да буде виђена и, поново виђена, она се изнова уписује у душе оних који су се том 'позиву' одазвали. Ружноћа, од које се крије поглед, као контраст, и визија Станке која, као ужарена и сублимирана лепота, открива траг који је оставила њена појава у људима, објашњавају фасцинацију којој сарачи подлежу: тај контраст и тај поглед, усмерен на крају ка небу и изгубљен у привиђењу лепог бића, говоре о моћи, могућностима, непосредним и посредним ефектима виђене лепоте; њено нежно деловање ништа не може заменити. Али, смисао појављивања и постојања лепог бића не може се, у овој причи, разумети полазећи само од ове фасцинације. Поред ње, поред трага што га лепота оставља у оном ко је гледа, мора се узети у обзир кратки дијалог који се води између двојице мајстора, да би се у целини 'света' у који је читалац уведен схватило шта је у њему Станка, шта она проноси туда и докле то сеже:

" – Их, лијепа створа! Аман, људи, љепоте у бога!

– Јазук што је у оној вјери!

– Ама, кад је видим овакву, ја и заборавим које је вјере ко.

-Имаш право. Ко ће још и на њену вјеру мислити?" (215)

Битно је како ће се завршити ова размена утисака, кад се смири "талас узбуђења" (215) који иде за девојком-лепотицом. Млађи сарач пита:

" – Шта оно ти рече?" Старији само одмахује руком. " – Вала ништа, комшија." (216)

Речено је одмах и опозвано. Шта се, у ствари, ту десило?

Некакав догађај је, наравно, већ и то када мулазим сарајевске полиције, обилазећи чаршију, прође "сокачићем" или – што нико не жели – застане пред неким ћепенком, у ком случају се одмах за представника власти поручује кафа. Свакодневно цењкање са сељацима, који би да пазаре што јефтиније, већ је много мање 'догађај', као и сам рад, управо стога што се све понавља, увек исто. Станкин пролазак "сокачићем" део је исте те свакодневице, али он у њу уноси посебан један квалитет. Лепота је ретка, у овом случају чини се свима и да је изузетна, па би је некако требало задржати, 'имати'. То је немогуће, нико неће кренути за Станком нити било шта покушати. Чак ни мање уздржљиви Хусо крпеџија, који себи може да допусти неку видљиву 'реакцију', само устане и "жустро навлачи нануле" (216), али, ипак, ништа не предузима; уместо свега, он, кад је Станка већ прошла, "немилице удара чекићем затегнуту кожу пред собом, да одјекује сарачки сокак" (216), тако да се остали мајстори, и они старији међу њима, на то његово појачано лупање смешкају. Пошто се све то, увек на сличан начин, такође понавља, могло би се помислити да је део устаљене игре, у којој су, као и у свему осталом, улоге унапред подељене, као што је и исход унапред утврђен. Сентенца којом писац пропраћа Хусино понашање: "Али – разуме се – не крене, јер нема пута за лепотом која неповратно пролази мимо нас" (216), може се правдати тиме што се на крају приче показује да Станкино појављивање међу сарачима доноси известан емоционални прираст, па, тако, припрема и омогућава код понеког ширење његовог бића: нема пута за лепотом, али она оставља траг из којег се, преображена у души, предругојачена и увећана радом оног што је у души доиста живо, поново рађа. Све то, међутим, не оснажује толико Станкино долажење и нестајање као догађај. Погледати мало девојку прекинуту у пасу пријатна је цезура у монотонији устаљеног живљења, која ће се и сама понављати.

Оно што свакако јесте догађај, заправо је невидљиво. Загледан у Станку и покренут тиме, неко од сарача помислио је, па је чак и превалио преко уста, да није вера једино важна, нити је оно најважније. Да ли је тиме захваљујући лепоти премошћен јаз који раздваја људе који иначе живе једни поред других? Јесте, утолико што је уопште изговорено оно што се ту не говори, нити је пожељно да икоме макар само падне на памет или да – то поготову не – одведе ка даљим закључцима који би иначе логично следили. Заборавити "које је вјере ко", и то због лепоте, то указује на тектонски дрхтај. Рећи тако нешто значи да је дошло до дубинског померања нечијег бића, макар само на тренутак. Пробијање тврде границе, чији је задатак да безусловно и трајно раздвоји људе по мери 'праве вере', на 'нас' и 'њих', 'наше' и 'њихове', има карактер истинског, значајног, у нечему и 'незамисливог' догађаја. Ако постоји нешто што је важније, али и јаче, неодољивије од те границе, онда то није само нешто што је вредније од разлога постојања границе саме, него осветљава постојање свих, 'нас' и 'њих', у самом темељу, пре него што се било какве вредности или мисао о вредностима уопште успостављају. Догађај преласка границе између 'нас' и 'њих', у мислима, у речи, расветљава примордијалну околност да људска (и сва остала) бића јесу и да су већ тиме упућена једна на друге.

Општа сагласност да је Станкина лепота изузетна ову некако чак и увећава. На лепоту се у стварности људи не навикавају на исти начин као на све друго. Она, видимо у Сарачима, и када је свима некако већ позната, а за све остаје недохватна, код оних у чијем душевном простору жеља још може да се креће и, хранећи имагинацију, тражи неки пролаз и излаз, уздиже се до стварности визије. Заптивеност у себи засужњеног бића тиме је савладана. Облаци који горе, тако, такође постају човеков присни посед. Ако ни он није неуништив, ипак је сасвим другачији од опипљивости свега што нуди или намеће "сокачић". Ваздушаста лепота на небеској ломачи зависи од уобразиље, но да нема Станке која пролази пред очима сарача, не би се могла јавити. – Да, али Станка не припада 'нама'. Јазук. Ионако кратко уживање мора сместа да буде допуњено таквом примедбом. То је усуд тог света. И у мери у којој је стварно и аутентично, и у мери у којој је само израз опште сагласности, одушевљење Станком никако не би могло да прође без таквог корективног коментара. Све се одмах разврстава на 'наше' и 'њихово', дакле додатно се процењује са становишта са којег се, без изузетка и промптно, најпре мора раздвојити права и 'она' вера. Но, када се на тај начин посматрају вредности, иначе неспорне и несумњиве, и према њима се успоставља неки лични однос, потискује се основно искуство и најизворнији увид: да се увек најпре мора постојати, заједно са свим осталим што такође постоји. Зато је од великог значаја што је то и такво искуство дошло до речи, што је разврставање на праву и криву веру занемарено. Нарушити или зауставити овај механизам жаљења што лепота није 'наша', и када се она сама не оспорава, значи уложити целог себе у тај доживљај лепоте, препустити се спознаји да за такву лепоту није више важно коме 'припада', јер је заправо неоцењиво, необесцењиво, већ то што постоји.

Опозив реченог је други важан догађај, који онај први, прекорачивање границе, додатно јарко осветљава. Можда се може говорити и о две фазе једног истог догађаја. Једно или друго, битно је да до узмицања, до резигнираног одустајања од речи ношене одушевљењем, долази аутоматски, нужно, по престанку тренутног дејства лепоте, али не напросто зато што девојка није више пред очима или само стога што "нема пута за лепотом која неповратно пролази мимо нас". То дубље приповедачево сазнање не би се могло универзално осведочити изван увида у скученост егзистенције какву показују Сарачи. Јер, Станка је недохватна за мајсторе и пролази 'мимо њих', али њена појава није једнократна, не једном имају мајстори прилику да се поново увере колико је лепа. Ако брзи опозив делује као нужан следећи догађај или као неизбежна следећа фаза истог догађаја, то мора имати друге разлоге. Ствар је у томе што тектонски дрхтај не може бити трајно стање.

У дејству лепоте има, видимо, и нечег трајног, али човек се мора вратити у уобичајену животну колотечину, 'смирити се' после потреса што га доноси заборав како је и чиме живот уређен. Сам тај потрес има, такође, да буде затомљен, а ако и не код сваког у потпуности, оно што је донео бива поново оживљено само изван међусобног људског општења, у самоћи и опуштеном прибирању властитог бића на крају дана. Одустајање од оног што се рекло о заборављању на веру знак је здраве, здраворазумске самоконтроле, која је на тренутак, усред дневних послова, нестала. Визија Станке на горућем небу, међутим, опозива тај опозив: у замишљености над собом дубљој од сваке разборитости, опрезности и пристојности, свих важећих норми и обичаја, човек открива величанствену, најбољу могућност света, живљења у свету: та нова фасцинација прожима сад цело његово биће. Сада је небо, а не "сокачић", место на којем се види истина живљења на Земљи. То, међутим, остаје неизговорено, неартикулисано, недомишљено до краја и, вероватно, недомисливо: само писац прича причу о томе – за читаоца. Он ће забележити и оно "Вала ништа, комшија", као и то да се девојка указује оку док "виша и лепша него икад, попут привиђења корача целом ширином видика". Између та два исказа отвара се могућност да се јави нека, макар и мајушна напрслина у окамењујућем 'идентитету', верском или било ком другом, који животној бујности тешко да може погодовати.

Оно што је порекнуто, уроњено у ћутање уз одмахивање руком, оно од чега се одустало и одустаје, враћа се, не нарушавајући више ћутање, као што се живот враћа са сваким удисајем.

Реда, наравно, мора да буде, али ни оно, по ред опасно, што лепота открива као почетак и истину свега не може се неповратно потиснути и јавља се поново; у оном што 'доводи' Станку на хоризонт где, заједно с њом, горе и очи оних који је виде, обнавља се и чува жеља за животом, којој иначе толико тога стоји на путу. Не очекујемо, нити треба да претпоставимо да ће се појавити неко "Вала ништа", које би се односило и на ту и такву душевну, односно егзистенцијалну потенцију у човеку.

Ако се крене још један корак даље, могло би се питати не би ли требало разликовати (и разврставати) бића онако како их је сама судбина већ поделила: рецимо по томе да ли сусрећемо ружноћу (убогаљених, осакаћених, унакажених) или видимо лепоту неког ко, оборених очију, пролази поред њих, као што пролази и поред оних 'нормалних', "људи од посла" (215), уплашених зјапећом границом ове разлике? Мајстори, наиме, не само што неће да подигну поглед на богаље. Они зебу и брину због увек отворене могућности да се склизне "из реда здравих и способних људи" (217), што, онда, није више само питање ружноће живота, већ постаје питање живота самог. Отуд, када увече затвара дућан, мајстор, "као да врача" (217), у сталној бризи, прелази длановима преко катанца и даске на којој овај виси, као да их милује, јер катанац, стварно и симболично, треба да заштити; том приликом, пошто ноћ, наравно, увек може да донесе штету и незгоду, он, без речи, препоручује "заштити добрих сила целу чаршију" (218), то царство нормалности и реда. То је, међутим, уједно и царство 'нас' и 'њих', у њему остаје неизбрисива и та разлика.

Правци ових разлика се пресецају. Конфесионална, која је производ историје, тежи да себе превазиђе у општем уједначавању. Најбоље би било да је све 'наше'. Отуд је све провокација за непрестано, у скученим заједницама управо опсесивно, одмеравање и упоређивање 'нашег' и 'њиховог', и разумљиво је зашто навире осећање да је штета, да је пре свега достојно жаљења, што лепота није наша лепота. Судбином створену разлику између богаља и здравих, међутим, нико не може да потре, све ако би и желео (могућа злурадост што је ружноћа и несрећа 'њихова' у овој причи се не јавља). Ту нема тежње за свеобухватним и трајним утврђивањем у свом идентитету праве вере, ма колико се тврдо веровало у супстанцијалну важност њених крутих граница, и ма колико се мало зазирало од умртвљујуће њене ригидности. Да сав живот није, не треба и не може да буде у том укопавању у 'идентитет', види се у завршној слици, када Станка заузме сав видик и на катанце-чуваре, као ни на могуће зло и ругобу се не мисли.

У сфери културе, социјалних и историјских феномена, ствари стоје рђаво. Капулети и Монтеги су увек ту. Али, ствари овде, у 'свету' Сарача, стоје још горе: ту су две вере, а свака мора бити права, и то само она којој човек већ припада, иако је Бог за обе само један, па не би могао постојати по један за сваку, јер би то значило да их је већ два. Али, та најпростија аритметика ту ништа не вреди; чим се уведе разлика по којој је наш Бог прави, онај други бива поништен у том бројању које не треба ни да почиње, јер се мора остати на једном, у сваком случају, а вера је, ето, више. У интерференцији и игри разлика, насталих деловањем судбине, као и оних које потичу из (увек однекуд злехуде) историје, показује се, међутим, да када лепота запоседне човеков хоризонт, у њему се буди оно што је остало незапоседнуто упркос свему што историја и надвремена судбина доносе, и живи оно што је осетљиво и слободно.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]