 |
III. ГЛАСОВНА СЕКВЕНЦА У СТИХУ
ТИПОВИ И ФУНКЦИЈЕ
0. Структура поезије је структура непрекидног паралелизма заснованог на понављању истих или сличних сегмената текста: понављању појединачних гласова, групе гласова, римованих сагласја, акцентованих и неакцентованих слогова, лексема, композиционих елемената, елемената вербалне структуре тропа, синтаксичких конструкција, стихова, понављању строфа. Тако се у поетском тексту стварају одређена уређења која су допунска у односу на природни језик. Особитост поетског текста, поред осталог, састоји се и у томе што неструктурни елементи који су својствени говору, добијају у њему структурни карактер. Резултат тога је да гласови у стиху могу бити семантички оптерећени јер улазе у различите корелативне односе са значењем текста. Понављање гласова (фонема) за општејезички садржај сасвим је случајно и небитно, док је, насупрот томе, довољно да се текст одреди као поетски (уметнички) како би ступила на снагу презумпција о осмишљености свих уређења која у њему постоје и тада ни једно понављање неће бити случајно у односу на остварену структуру. Гласовна (фонолошка) понављања изводе одређене лексичке елементе текста из стања језичке аутоматизације, па се између гласовне (фонолошке) структуре текста и његове семантичке интерпретације образује систем мотивисаних веза, успоставља еквивалентан однос између плана израза и плана садржаја, чиме се издваја заједнички гласовни сегмент - гласовна секвенца. Овако настала гласовна секвенца функционише у оквиру фоничких структура (оказионалних и конвенционалних), које објективно постоје у сваком поетском (уметничком) тексту. Пратећи појаву гласовне секвенце у домену оказионалних (случајних) гласовних понављања (понављања чију је регуларност, редослед и законитост употребе тешко утврдити у било којој врсти контекста) запазили смо да се она јавља у виду: а) моноасонанце (понављања једног вокала), б) моноалитерације (понављања једног консонанта), в) биасонанце (понављања двају вокала), г) биалитерације (понављања двају консонаната), д) полиалитерације (понављања трију и више консонаната) и ђ) асонантско-алитерационе везе (понављања најмање једног вокала и једног консонанта у непосредном контакту). Поред оваквих типова гласовних секвенци, у оквиру оказионалних гласовних понављања (у еуфонији), као и у оквиру конвенционалних (намерних) гласовних понављања (у рими) егзистирају и гласовне секвенце у виду квазиморфеме (мотивисано понављање групе гласова различитог фонолошког састава), која неретко достиже ниво праве морфеме, а понекад и ниво праве лексеме. У функционалном смислу, у првом случају, гласовна секвенца бива преносник естетске информације, а у другом, она делује као формални израз архисеме, чија се семантичка улога испољава у стварању квазисинонима и квазиантонима.
1. У раду Садржај орнаменталних фоничких структура у поезији српских модерниста, у оквиру орнаменталних фоничких структура као једне од компоненти језичког система које учествују у конструкцији песничког дела, покушали смо да укажемо на неке од постојећих типова гласовних секвенци и откријемо неке од њихових функција. Као материјал послужила нам је поезија Ј. Дучића, М. Ракића, С. Пандуровића, В. П. Диса, А. Шантића, српских песника који су у највећој мери стварали у духу естетичких начела француских парнасоваца и симболиста. Ови српски песници су истицали у први план склад везане форме, миран и формално углађен начин изражавања, сликовну и музичку хармонију, те духовни аристократизам. Споменуте особине њиховог стваралаштва давале су реалне могућности за испитивање што већег броја типова и функција гласовних секвенци које делују као елементи орнаменталних фоничких структура. Иначе, ове фоничке структуре, као звучне и визуелне компоненте, чине део оказионалних (случајних) гласовних понављања. Оне се, као посебни типови гласовних секвенци, јављају у виду моноасонанце, моноалитерације, биасонанце, биалитерације, полиалитерације и асонантско-алитерационе везе, и то у контексту полустиха, стиха, двају суседних стихова и строфе. Будући да се ове гласовне секвенце, као део орнаменталне фоничке структуре стиха, испољавају претежно као носиоци естетске информације, превасходни задатак нам је био да укажемо на неке начине њене манифестације. Тако смо окрили да гласовне секвенце као моноасонанце, моноалитерације, биасонанце и биалитерације, у контекстима једног и два суседна стиха, преносе хедонистичку информацију; гласовне секвенце као асонантско-алитерационе везе, у контексту једног стиха, двају суседних стихова и строфе, постају изворишта кодно-стиховне информације; гласовне секвенце као моноасонанце, моноалитерације, асонантско-алитерационе везе, у контексту полустиха и стиха, изражавају фономотивациону информацију; гласовне секвенце као биалитерације, полиалитерације и асонантско-алитерационе везе, у контексту једног стиха и строфе, одају информацију текстуалне кохезије; гласовне секвенце као моноалитерације, биалитерације и полиалитерације, у контексту једног стиха, двају суседних стихова и строфе, истичу ономатопејску информацију. Наша анализа је још показала да гласовне секвенце, као битан чинилац језичког збивања у поетском делу, нису само носиоци естетске информације, него и важан фактор организације, актуелизације и дезаутоматизације одређеног дела поетског текста, што је све скупа израз повећања количине информације коју песничко дело може да понуди читаоцу.
2. У раду Фономотивационе синонимске везе речи у поезији српских песника, пратећи мотивисана зближавања лексичких јединица на фонетско-фонолошком нивоу, на материјалу поезије српских песника од Бранка Радичевића до Бранка Миљковића, открили смо да она успостављају природну везу речи и стварају непоновљиво богатство значења. На тај начин гласовна (фонолошка) понављања (конвенционална и неконвенционална) могу истаћи допунске везе међу речима, уносећи у семантичку организацију текста значења која су или нејасно изражена или уопште одсуствују на нивоу природног језика. Зближавањем језичких јединица које су у непоетски организованом тексту разнородне, ова их понављања уводе у јединствене гласовно-лексичке групе међу чијим се елементима успостављају нови, допунски формални и семантички односи. Тако се у формално и садржински различитим речима издваја заједнички гласовни сегмент - гласовна секвенца - квазиморфема и ствара сложена семантичка корелативност. Уважавајући посебне типове гласовних секвенци као квазиморфема, покушали смо да, у оквиру оказионалних (не случајних, већ мотивисаних гласовних понављања), у еуфонији, и конвенционалних (намерних) гласовних понављања, у рими, укажемо на њихову семантичку функцију, која се исцрпљује у успостављању мотивисаних веза речи помоћу којих се, пре свега, стварају поетски синоними, квазисиноними. У поетском тексту, захваљујући поновљеним гласовним секвенцама, општејезичка синонимија добија допунско значење. Пошто подударање једног дела речи (количина поновљених гласова у структури гласовне секвенце није увек пресудна) доводи до семантизације формалних елемената, дошли смо до закључка да поетски текст има свој, само њему својствен степен проширења синонимије.
3. У раду Фономотивационе антонимске везе речи у поезији српских песника, на материјалу поезије чији је корпус исти као у претходном раду, пажњу смо усмерили на проучавање антонимије као једне од лексичко-семантичких појава, у нашем случају, везаних искључиво за понављање одређених гласовних секвенци, које служе као формално средство приближавања разнородних лексичких јединица. Иако ове речи нису ни у каквом лексичком, семантичком и често контекстуалном односу, преко поновљених гласовних секвенци, оне се доводе у непосредни контакт из којег се рађа нова семантика несвојствена обичном, неуметничком тексту. Анализирајући случајеве настајања квазиантонима заснованих на мотивисаном понављању гласовних секвенци, у еуфонији, и на намерном понављању гласовних секвенци, у рими, запазили смо да језички знак у поетском тексту не губи своју језичку природу, али да он, укључивањем елемената нижих нивоа (овде гласовне секвенце) у процес образовања смисла (где настају оказионалне семантичке опозиције, оказионалне архисеме), губи део своје самосталности коју поседује у природном језику. Образовање квазиантонима, које представља особиту појмовну конструкцију изграђену на семантичким опозицијама, где долази до семантизације формалних елемената, има карактер логичког, пошто понављање гласовне секвенце у стиху не остаје у границама плана израз, већ улази у изградњу плана садржаја. Формализација самих елемената и семантизација њихових формалних односа образује читав ланац сложених поетских знакова, који чине једну оказионалну реч у оквиру које се издвајају диференцијалне семантичке опозиције, које у оваквим случајевима, у поетском тексту, функционишу као оказионални, поетски антоними.
1. САДРЖАЈ ОРНАМЕНТАЛНИХ ФОНИЧКИХ СТРУКТУРА У ПОЕЗИЈИ СРПСКИХ МОДЕРНИСТА
У овом раду се разматрају елементи орнаменталних фоничких структура, које као једна од компоненти језичког система учествују у конструкцији песничког дела. Посебна пажња се усмерава на оне фоничке структуре које се јављају као носиоци сопствене естетске информације, где се прате и неки начини њене манифестације.
Да би обезбедило сложену и вишезначну информацију, песничко дело мора бити засновано на уметничком обликовању језичког градива. То подразумева накнадну сегментацију и преуређивање вербалног низа, варирање синтаксичког поретка, густо ткање језичких јединица, повезивање разнородних семантичких категорија, чешћу употребу тропа и фигура, коришћење одређеног броја граматичких облика, речи и говорних обрта, кршење језичких норми на свим нивоима.(143) Информацију коју поетско дело нуди читаоцу, скоро сви истраживачи, рашчлањују на две принципијелно разнородне категорије, које се често различито и именују. Тако једни аутори говоре о семантичкој и естетској информацији,(144) други о логичкој и естетској,(145) трећи о когнитивној и емоционалној,(146) четврти о сазнајној и поетској,(147) пети о интелектуалној и емоционалној,(148) шести о рационалној (неемоционалној) и емоционалној информацији,(149) и тако редом. Без обзира како се постојеће информације називале, оне у основи садрже: (1) значењску (смисаону) информацију (информацију која произилази из комуникационог својства поетског дела) и (2) естетску информацију (информацију која проистиче из естетског садржаја дела). Значењска информација поседује двоплански карактер изражен у виду: (а) фактичке информације (информације која обавештава реципијента о фактима (чињеницама), догађајима, процесима који су се десили или који ће се десити у стварном или измишљеном свету)(150) и (б) концептне информације (информације која указује на ствараочев однос према свету).(151) Естетска информација представља информациони комплекс из којег се, условно, могу издвојити следеће информације: (а) лично-естетска информација (информација која настаје из непосредног односа форме и садржаја песничког дела који реципијент конзумира у виду естетског доживљаја),(152) (б) катарзична информација (информација која проистиче из конфликтног односа између појединих елемената поетског дела),(153) (в) хедонистичка информација (информација садржана у структури вербалних сигнала постављених тако у тексту да у току поетске комуникације они код реципијента стварају осећај задовољства и насладе),(154) (г) аксиолошка информација (информација уперена на формирање читаочевог вредоносног суда, као и на његову естетску и етичку оријентацију у свету),(155) (д) сугестивно-хипнотичка информација (информација која делује на реципијентову подсвест будећи код њега најснажнија патриотска осећања),(156) (ђ) структурно-формална информација (информација поетског дела о његовој стилистичкој вредности)(157) и (е) функционално-формална информација (информација о конкретно-комуникативним функцијама оних елемената који чине основну структуру поетског дела).(158) Изразита превласт естетске информације у песничком делу не значи безусловно естетско искоришћавање свих компонената језичког израза, јер естетско дејство може добити само она компонента која се својим разликовањем од осталих компонената удаљава од уобичајеног узуса. Зато је у поетском делу до естетске манифестације доведен само један део елемената (некад већи, некад мањи). Ове квантитативне осцилације не утичу на превласт естетске информације у песништву зато што она није повезана са бројем актуелизованих компонената (елемената).(159)
Пошто се у овом раду разматрају само елементи орнаменталних фоничких структура, као једна од компоненти језичког система, које учествују у конструкцији песничког дела, многи ће аспекти овог информационог комплекса остати по страни. Али то не значи да се не може говорити о естетској информацији ових фоничких структура. Орнаменталне фоничке структуре, као звучне и визуелне компоненте доступне чулном примању, чине део оказионалних (случајних)(160) гласовних понављања (понављања чију је регуларност, редослед и законитост употребе тешко утврдити у било којој врсти контекста). Ове фоничке структуре претежно се јављају у виду моноасонанце (понављања једног вокала), моноалитерације (понављања једног консонанта), ређе биасонанце (понављања двају вокала), биалитерације (понављања двају консонаната), асонантско-алитерационе везе (понављања најмање једног вокала и једног консонанта), веома ретко полиалитерације (понављања трију и више консонаната). Наведени типови орнаменталних фоничких структура (неки у мањој, а неки у већој мери) делују распршени по различитим врстама контекста: (а) контекст полустиха, (б) контекст стиха, (в) контекст двају суседних стихова, (г) контекст строфе. Иако су лишене смисаоног значења, орнаменталне фоничке структуре у песничким делима носе одређени семантички садржај пошто су део јединства пуноважних јединица поетске комуникације, а и значајан су фактор у конституисању коначног текста. Маргинални случајеви ових фоничких структура могу постати носиоци симболичке, пре свега, а такође и других функција (ритмичке, синтаксичке, семантичке). Услед тога се с правом може рећи да су орнаменталне фоничке структуре носиоци сопствене естетске информације (која представља информациони комплекс), али и носиоци посредне смисаоне информације у њеним различитим видовима.(161)
Будући да се орнаменталне фоничке структуре претежно јављају као носиоци естетске информације, покушали смо да укажемо на неке начине њене манифестације. Као материјал послужила нам је поезија српских песника: Ј. Дучића, М. Ракића, В. П. Диса, С. Пандуровића, А. Шантића(162) (песника који су у највећој мери стварали у духу естетичких начела француских парнасоваца и симболиста, и истицали у први план склад везане форме, миран и формално углађен начин изражавања, сликовну и музичку хармонију, те духовни аристократизам). Како наша анализа показује, у поезији ових српских песника (а то се може рећи и за поезију уопште) садржај орнаменталних фоничких структура испољава се у неколико видова естетске информације, међу којима се посебно истичу: 1) хедонистичка информација, 2) кодно-стиховна информација, 3) фономотивациона информација, 4) информација текстуалне кохезије, 5) ономатопејска информација. Ни једна од ових информација се не јавља у чистом облику, већ су оне делови естетског информационог комплекса, који пре представља контаминацију него хијерархизацију ових естетских појава. Њихово раздвајање и изоловано посматрање треба схватити искључиво као резултат научног апстраховања и уопштавања.
1. Хедонистичку информацију, која проистиче из хедонистичког принципа поезије као њеног функционалног својства, преносе оне орнаменталне фоничке структуре које су у облику моноасонанце, моноалитерације, биасонанце и биалитерације расејане по контекстима једног или два суседна стиха. Овакав облик естетске информације изазива код реципијента осећај хармоније који се претвара у ужитак, ослобађајући у њему разноврсне емоције, јер поезија представља такав вид литературе који не само да саопштава него и делује на реципијента.(163)
а) Моноасонанцом, моноалитерацијом, биасонанцом и биалитерацијом остварује се хедонистичка информација у контексту једног стиха. Примери су бројни(164) и налазе се код свих песника.
(1) С развалинама... изнад глуха града АШ П 122;
(2) У могилу дугу и у сузу многу ВП П 151;
(3) Помени ме у молитвама, мила МР П 71;
(4) Спрема се класје све да падне ЈД П 141;
(5) Са светом свију својих снова верни СП П 142.
Задржимо се на наведеном материјалу како бисмо скренули пажњу на неке моменте ове естетске појаве. Као што се види, концентрацијом понављања једног или два гласа у свим стиховима ствара се изражен еуфонијски угођај. Међутим, сви поступци гласовних структурирања, у процесу поетске комуникације, не стварају само звучне ефекте (делују на чуло слуха), већ су они, доприневши високом степену уређења стиховног низа, и у служби стварања визуелних ефеката (делују и на чуло вида). Тако ове фоничке структуре као естетске потенције у конкретно-чулном испољавању изазивају код читаоца различита осећања и емоције. Њиховим равномерним распростирањем дуж целог стиха успоставља се веза међу свим језичким јединицама (речима), чиме се оне међусобно изједначавају и повезују у једну затворену мотивисану целину.(165) Овим путем, поред хедонистичке, у видно поље испливава и информација текстуалне кохезије.
б) Моноасонанцом, моноалитерацијом, биасонанцом и биалитерацијом остварује се хедонистичка информација и у контексту два суседна стиха. Примери нису тако бројни као у претходном случају.
(1) Обмана хладна као санта леда;
Ја знам: животом буја свака травка МР П 107;
(2) За мртве немам молитве ни боле
Посматрам, гледам; моје време тече ВП П 93;
(3) Окићену лозом и цвећем од мака,
Срео сам је једном, једног врелог днева ЈД П 113;
(4) Као дивље хорде у пожару крви
Заруде одједном пространи видици СП П 125;
(5) Гвозденијех врата разбили смо браве,
И поболи барјак на бедеме стрме! АШ П 157.
Иако су за ову прилику бирани примери који одражавају највиши степен гласовних понављања, у њима се запажа да одређени број лексичких јединица није обухваћен овим гласовним структурама, што указује на то да када се са контекста једног пређе на контекст два суседна стиха, хедонистичка информација губи на интензитету.
2. Кодно-стиховну информацију обично преносе орнаменталне фоничке структуре које се најчешће јављају у облику асонантско-алитерационе везе (или здружене асонанце и алитерације) настале од два гласа у контакту (претежно) у контексту једног или два суседна стиха. Ове фоничке структуре као допунски или накнадни сигнали обавештавају реципијента о карактеру текста, односно о томе да он има посла са поетским материјалом и да мора прећи на поетски код, ако жели да успостави поетску комуникацију. Остварене фоничке структуре играју улогу гласовног курзива(166) који истиче поједине делове текста (овде један или два суседна стиха) придајући им посебан поетски облик и посебну функцију.
а) Асонантско-алитерационом везом остварује се кодно-стиховна информација у контексту једног стиха. Примера има код свих анализираних песника.
(1) Дан болестан, мутан небо неопрезно ЈД П 102;
(2) Непомична, над мирним стојим сливом МР П 101;
(3) И у ноћ хладну многих милиона АШ П 99;
(4) Већ споменик дивни минулих џинова ВП П 140;
(5) Скомрачне, ситне, пакосне и неме СП П 127.
Пада у очи да ове орнаменталне фоничке структуре остварују висок степен кодно-стиховне информације јер су размештене по свим (или готово свим) пунозначним речима (изузетак чини пример (3). Облици здружене асонанце и алитерације у једном броју случајева су производ низања граматичких форми са истоветним завршним морфемама (дан болестан, мутан (1); скомрачне, ситне, пакосне (5)), у другим елементи гласовних подударања у унутрашњости речи (ноћ... многих милиона (3)), у трећим елементи комбинације ових двају поступака (Непомична... мирним стојим сливом (2); споменик дивни минулих џинова (4)). Поред кодно-стиховне информације, у оним примерима у којима је дошло до размештаја орнаменталних фоничких структура по свим речима у стиху (пре свега пунозначним), ствара се утисак о посебној уређености контекста, што доприноси његовом естетском квалитету а уједно истиче информација текстуалне кохезије. У неким стиховима (примерима) уочава се да асонантско-алитерационе везе добијају и ритмичку улогу пошто се активно укључују у ритмичку конфигурацију стиховног низа: (а) квалитативним разликама деле стих на два полустиха (: Дан болестан, мутан // небо неопрезно); (б) сегментовањем стиха на метричко-ритмичке јединице (: Скомрачне, / ситне, // пакосне / и неме).
б) Здруженом асонанцом и алитерацијом остварује се кодно-стиховна информација и у контексту два суседна стиха. Примери су бројни.
(1) Бедна, ружна и отровна ти си:
Жедна, гладна и жељна сазнања ВП П 75;
(2) Отмена, умна, и часна и смела
Над домом нашим очима Дајане СП П 168;
(3) Да прекаљен тако напором и радом
Једном гордо пођем,
с новом ватром младом АШ П 75;
(4) Нејасно небо над нама се своди
Под нама море немирно и бурно ЈД П 71;
(5) Стрчати мирно у тој општој ноћи
Бело минаре изнад црних кућа МР П 129.
Повећање контекста са једног на два стиха није изменило улогу орнаменталних фоничких структура, али је смањило њихов интензитет. Знатан број пунозначних лексичких јединица остао је изван њиховог домена. Ретки су примери, као (1), који исказују супротно. Ево још једног таквог.
Данас кад се заједно сећамо
Часова прошлих, и лепих и ружних,
Путања наших, и ведрих и тужних,
Крај огњишта свога, ми утешно знамо
СП П 163.
Лако се запажа да се средишњи стихови (други и трећи), у Пандуровићевом катрену, посебно истичу фонолошком структуром, уређеном понављањем гласовне секвенце их на финалним позицијама у шест од осам пунозначних лексема. На овај начин се у један фонолошки неутралан текст уноси елеменат који краси додатна уређеност, што га чини поетски функционалним, односно способним да пренесе одређени вид поетске информације, у конкретном случају кодно-стиховне.(167) У сваком од наведених примера делује по једна гласовна секвенца која се понавља чешће него што је то случај у природнојезичком систему, дајући до знања ономе ко је ушао у код да је у питању текст уређен по законитостима књижевно-уметничке норме. У конкретном случају, поред кодно-стиховне информације, оваквим начином уређења фоничких структура "остварена је и ритмичка хармонија",(168) унутар два суседна стиха.
3. Фономотивациона информација настаје у процесу поетског обликовања, а одраз је мотивисаних понављања појединачних гласова и гласовних секвенци са идентичним (или сличним) акустичким својствима. Наиме, неретко се дешава да једна реч, једна фраза настала спонтано под утицајем стваралачке интуиције својим фоничким особинама битно утиче на избор поетске грађе и опредељује фоничке структуре следеће (или претходне речи), мањег дела контекста (полустиха или стиха), а понекад строфе, па и целог дела (нпр. песме).(169) Ово значи да се песник, у процесу стварања, понекад руководи фоничким а не само семантичким особинама језичког материјала, и на основу тога врши његову селекцију и комбинацију. У улози фономотивационе информације јављају се сви типови орнаменталних фоничких структура (моноасонанца, моноалитерација, биасонанца, биалитерација, асонантско-алитерациона веза, полиалитерација). Иако све ове фоничке структуре учествују у стварању и преношењу фономотивационе информације, у различитим врстама контекста постоји више начина њихове реализације. Навешћемо оне очигледније.
а) Моноасонанцом, биасонанцом и асонантско-алитерационом везом остварује се фономотивациона информација у једном од полустихова. Примери нису посебно бројни.
(1) Стајаће бољи // силнији и виши ЈД П 171;
(2) И дођу дани // беде теже, веће СП П 194;
(3) А магла пада // тихо крије МР П 80;
(4) И обори главу // међу сухе руке АШ П 126;
(5) Неба нигде нема. // Можда је пропало ВП П 51.
Оваквим остваривањем орнаменталних фоничких структура врши се дистинкција стиховног материјала на месту цезуре, што ове фоничке елементе, поред њихове фономотивационе информације (која проистиче из посебне фонолошке уређености мотивисане накнадним повезивањем компактних синтаксичких и семантичких целина: силнији и виши (1); беде теже, веће (2); а магла пада (3); међу сухе руке (4); неба нигде нема (5)) уводи и у ред ритмички активних средстава.
б) Моноасонанцом, моноалитерацијом, биасонанцом и асонантско-алитерационом везом остварује се фономотивациона информација у једном стиху. Примери нису бројни.
(1) Бивше наде, жеље // и часови слатки СП П 83;
(2) А сам сам себи // другу душу дао МР П 113;
(3) Ко сто бледе деце // у литију дугу ЈД П 169;
(4) О лијепа плава // мезимицо мајке АШ П 169;
(5) Тихо, тешко // звоне звона ВП П 181.
Иако је у овим примерима (као и у претходним) дошло до поларизације орнаменталних фоничких структура на месту цезуре, стих у таквој ситуацији представља фонолошки потпуно уређену целину. Поларизација се заснива на квалитативно различитим фонолошким структурама. Стога и ове орнаменталне фоничке структуре, поред фономотивационе, имају активну и ритмичку улогу, која је посебно изражена у примеру (1), где је извршена сегментација стиховног садржаја на метричко-ритмичке јединице (: Бивше / наде, / жеље // и часови / слатки).
4. Информација текстуалне кохезије испољава се преко фоничких структура које су способне да обезбеде висок степен кохерентности текста. На овај начин се успостављају фразне, међуфразне (унутарстиховне) и међустиховне везе. Овакав вид орнаменталних фоничких структура (као основно средство кохезије) има посебну улогу (која се, истина, може приписати и осталим фоничким структурама) изражену у актуелизацији(170) и дезаутоматизацији поетског дискурса.
а) Биалитерацијом, полиалитерацијом и здруженом асонанцом и алитерацијом успостављају се унутарфразне и међуфразне додатне везе у пределу једног стиха. Примери су бројни.
(1) И свако вече кад свет се смири МР П 46;
(2) И тврде се груде дробе испод брана АШ П 146;
(3) Под нама море немирно и бурно ЈД П 71:
(4) И простор, трајање за ред ствари свију ВП П 27;
(5) Волели све лепо, трпели и пали СП П 126.
Услед гласовног приближавања па и поистовећивања делова речи (важи за све примере из ове ставке), стих се претвара у једну сложену лексему (фактор кохезије) чије значење не представља збир значења свих речи у стиху, него једно ново, латентно значење - важеће само за дотичну ситуацију. Дакле, коренсподенцијом између елемената звуковног израза настају чврсте целине речи које функционишу као сложени знакови, што открива и семантичку улогу (семантичко значење, истина, у дифузном виду, па стога и тешко уловљиво) орнаменталних фоничких структура у једном стиху.
б) Полиалитерацијом и здруженом асонанцом и алитерацијом успостављају се међуфразне везе у два суседна стиха. Примери нису тако чести.
(1) И страшно ћутање натписа са стране,
Што поста нечитљив? И проклетство немо ЈД П 185;
(2) Кад ти ко божанство страшно, сиђеш к нама,
И безбројне страсти запламте ко слама МР П 66;
(3) Увијена у огртач знања
Бедна, ружна и отровна ти си ВП П 75;
(4) Измрцварено, тужно, грозно,
Биће нам јасно, вај! - ал' позно СП П 154;
(5) Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке птице, ко са грана АШ П 98.
Увећањем контекста од једног на два стиха привидно опада интензитет информације текстуалне кохезије. Орнаменталне фоничке структуре, као њени носиоци (што показују наведени примери), губе на својој доминацији, јер је већи део гласовног материјала остао неактиван. Међутим, то се надокнађује тако што се, поред основне, успостављају и парцијалне везе међу речима и на хоризонталној и на вертикалној равни. Да бисмо ово доказали, подвргнућемо анализи пример (1). У њему делује полиалитерација стрн, која се у различитим облицима (изузев везника и) распростире по свим речима: страшно-ћутање-натписа-са-стране-што-поста-нечитљив-проклетство-немо. Поред ове јављају се и додатне везе које су засноване на понављањима идентичних гласова и гласовних секвенци.
стрн: страшно-стране,
стр: страшно-стране-проклетство,
стн: страшно-натписа-стране,
ст: страшно-натписа-стране-поста-проклетство,
тн: страшно-натписа-стране-нечитљив,
т: страшно-ћутање-натписа-стране-што-поста-проклетство,
с: страшно-натписа-са-стране-поста-проклетство,
н: страшно-натписа-стране-нечитљив-немо.
Оваквим начином гласовних структурирања остварено је девет (једна + осам) група речи (сложених поетских знакова) које се, без обзира на њихов међусобни положај и однос, доводе у непосредни контакт чиме се и формални (и семантички) садржаји двају стихова вишеструко прожимају.
в) Биалитерацијом, полиалитерацијом и здруженом асонанцом и алитерацијом успостављају се међуфразне везе у оквиру једне строфе. Примери нису посебно бројни.
(1) Доле под земљом! Негде у дубини
Једнаким ритмом, као мукло звони,
Огромно срце зачу се у тмини:
Удари мирно, тихо, монотоно
ЈД П 93;
(2) И ја сам господар твој и твог тела,
Ко деспоти стари владам тобом сада,
Сам напајам уста са свих твојих врела,
И сва нежност твоја само на ме пада
МР П 66;
(3) Одвише смо били радосни и тужни,
Одвећ смелих мисли гајили и брали
Све плодове горке кад су идеали
Постали стварност и облици ружни
СП П 173.
У примеру (1), делује биалитерација мн која је у основном или редукованом облику (м или н) распршена по целом контексту строфе. У примеру (2), у улози орнаменталних фоничких структура јавља се (полиалитерација дспт) комплетан сугласнички састав речи деспоти. И овде се основна фоничка структура разлаже на редуковане форме размештене скоро по свим лексичким јединицама у катрену. У примеру (3), понављањем гласовне секвенце ли ствара се веза међу различитим речима које нису у непосредном контакту (изузев неких), и веза свих стихова у строфи, што обезбеђује висок степен кохерентности контекста. Све ово показује колико су сложени односи међу елементима поетског дискурса који су настали понављањем истих или сличних гласовних сегмената, и у којој мери се међусобно прожимају поједине јединице поетске структуре, а самим тим и ужи контексти из којих оне долазе.
5. Ономатопејску информацију преносе оне орнаменталне фоничке структуре које се користе у циљу опонашања одређених звукова језичким средствима и то првенствено гласовима језичког израза, који код слушаоца (или читаоца) побуђују извесне акустичке представе. Овакве фоничке структуре су најчешће компоноване од струјних (фрикативних) сугласника (з, с, ж, ш) чијом се појединачном или скупном употребом тежи репродуковати или бар имитирати неки природни звук, дајући на тај начин његов звучни корелат. Тако настале фоничке структуре представљају ономатопејска средства која појачавају изражајност поетског текста, али имају и естетско дејство пошто је у ономатопеји садржан естетички елеменат, јер постоји сродност између ономатопеје и неких нијанси песничке еуфоније. У улози ономатопејске информације јављају се само неки типови орнаменталних фоничких структура (моноалитерација, биалитерација, полиалитерација).
а) Моноалитерацијом, биалитерацијом и полиалитерацијом остварује се ономатопејска информација у пределу једног стиха. Примери су веома чести.
(1) У котлу кркља качамак и врије АШ П 139;
(2) Да с месечином све се стапа сада МР П 74;
(3) Свуд срце људско себе сеје ЈД П 233;
(4) Своју сенку све што имађаше ВП П 100;
(5) Наше душе наши су пејзажи СП П 47.
У четири од пет примера (2,3,4,5) делују песничке ономатопеје засноване на понављању једнаких или сличних гласова у свим речима наведених стихова. Оваквим поступком све лексеме у једном стиху међусобно се повезују чиме добијају ономатопејску функцију стварајући тако илустрацију одређене појаве, зависно од звуковног квалитета поновљених гласова (или гласа). Једино је у примеру (1) дошло до комбинације двају поступака: језичке ономатопеје (изражене у виду лексеме кркља) и песничке ономатопеје (изражене у виду понављања сугласника к).
б) Биалитерацијом и полиалитерацијом остварује се ономатопејска информација у контексту двају суседних стихова. Примери су посебно бројни.
(1) За уздахе нису само уста,
И мрак има своје светле стране ВП П 75;
(2) Разноси врелим зраком зоре сјај,
Разноси мирис, успомена дах СП П 91;
(3) И свом страшћу прве и последње жене,
Владаш мојом душом, свом снагом; слична ЈД П 114;
(4) Блистају стране у сунцу и роси,
Избија лоза, соче здрави трси АШ П 120;
(5) И тихо расте, развија се, шири
Ко црни цвет што само ноћу цвета МР П 46.
Променом контекста (од једног на два стиха) ономатопејска информација настаје искључиво песничким ономатопејама, односно понављањем фрикативних сугласника (з, с, ж, ш) у речима које нису ономатопејског порекла. Ономатопејска информација остварена у два суседна стиха нема толики интензитет колики има у једном стиху, пошто оваквим начином гласовних структурирања није активиран сав лексички материјал.
в) Полиалитерацијом остварује се ономатопејска информација у једној строфи. Примери нису бројни.
(1) Нигде ни пустош није сама,
Свуд срце људско себе сеје,
Свуд се усели људска чама -
Све се на нашој крви греје
ЈД П 233;
(2) И свако вече кад свет се смири,
У мојој души затрепери сета,
И тихо расте, развија се шири
Ко црни цвет што само ноћу цвета
МР П 46;
(3) Нас предводи прошлост, будућност
Тамо где већ пљушти киша оштрих зрна,
Где потмуло грми страшна канонада
И застава смрти лепрша се црна;
Где злокобни јарам још робове тишти,
А земља од кише и од крви пишти
СП П 131.
У примерима (1) и (2) ономатопејска информација је производ песничке ономатопеје засноване претежно на понављању сугласника с. Висок степен поновљивости и звуковни квалитет овог гласа не само да даје основни тон ономатопејској информацији него и доприноси и снажном аудитивном доживљају наведених строфа. У примеру (3) ономатопејска информација настаје комбинацијом језичке (пљушти, пишти) и песничке ономатопеје (настале понављањем више ономатопејских гласова међу којима се својим присуством посебно истиче глас ш). У сва три анализирана случаја: а), б), в) - ономатопејска информација као чулно-опажајна појава, која има одређену естетичку вредност, остварена је на дискретан начин (песничким ономатопејама или комбинацијом песничких и језичких ономатопеја), што је искључивало употребу интерјекција(171) које не испољавају потребне законитости целисходности и хармоничности, а не могу пружити реципијенту ни естетско уживање.
Као што се могло видети, орнаменталне фоничке структуре добијају разноврсне функције које се на различите начине своде на једну општу - текстотворну - којом се - поред осталог, обезбеђује интеграција дискретних носилаца естетског садржаја по чему се такве фоничке структуре разликују од многих других у информационом систему. А то произилази из свеукупног задатка који стоји пред поетском комуникацијом и намером аутора (песника) да у хоризонталној и вертикалној пројекцији распореди вербални материјал како би овај постао способан да пренесе бар део естетског садржаја који поетско дело садржи. Зато је наша анализа показала да орнаменталне фоничке структуре (посматране у оквиру поезије српских модерниста), као битан чинилац језичког збивања у поетском делу, нису само носиоци естетске информације него и важан фактор организације, актуелизације и дезаутоматизације одређеног дела поетског текста, што је све скупа усредсређено на повећање количине информације(172) коју песничко дело може да понуди читаоцу.
THE CONTENTS OF ORNAMENTAL PHONIC STRUCTURES IN THE POETRY OF SERBIAN MODERNISTS
Our research shows the following. (1) Ornamental phonic structures are the part of occasional (random) phonetic repeatings. (2) They mainly appear as monoassonance, monoalliteration, rarely biassonance, bialliteration, assonant-alliteral link, very rarely polyalliteration. (3) These phonic structures (or phonic figures) look scaltered in various types of context, mainly halfverse, one verse, two adjacent verses, one strophe. (4) The contents of the ornamental phonic structures is expressing in several aspects of aesthetic information: (a) hedonistic information, (b) code-verse information, (c) phonomotivational information, (d) textual cohesion information, (e) onomatopoeic information. (5) Marginal cases of these phonic structures (besides aesthetic) are becoming the carriers of symbolic, rhythmical, syntaxic and semantic function. (6) Besides this the ornamental phonic structures are an important factor of organization, actualization, and deautomatization of the certain part of poetic text. (7) All the functions of the ornamental phonic structures are in different ways leading to one general - textmaking function.
2. ФОНОМОТИВАЦИОНЕ СИНОНИМСКЕ ВЕЗЕ РЕЧИ У ПОЕЗИЈИ СРПСКИХ ПЕСНИКА
У овом раду се указује на једну врсту поетске синонимије која настаје успостављањем односа међу разнородним речима на основу понављања одређених гласовних секвенци.
0.1. Да би се бар донекле осветлило сложено питање поетске синонимије, потребно је указати на нека од основних обележја која карактеришу поетски језик. У структури поетског језика, који у односу на природни језик представља другостепени моделативни систем,(173) истовремено делују два супротна механизма: један настоји да све елементе текста потчини систему и претвори их у аутоматизовану граматику (сходно структури у говорном језику), без које није могућ акт комуникације, а други настоји да наруши ту аутоматизацију и саму структуру учини носиоцем информације. У поетском тексту се стварају одређена уређења која су допунска у односу на природни језик. Особитост поетског текста, поред осталог, састоји се и у томе што неструктурни елементи, који су својствени говору, добијају у њему структурни карактер.(174) Резултат тога је да сви гласови у стиху могу бити семантички оптерећени јер улазе у различите корелативне односе. Пошто сваки поетски текст настаје као комбинација ограниченог броја елемената, у њему су понављања неминовна. Али се ова понављања у непоетском тексту не схватају као некакво уређење с обзиром на семантички ниво текста. За општејезички садржај је понављање одређених фонема (гласова) сасвим случајно. Насупрот томе, довољно је да се текст одреди као поетски (уметнички) како би ступила на снагу презумпција о осмишљености свих уређења која у њему постоје и тада ни једно понављање неће бити случајно у односу на остварену структуру.
Мотивисана зближавања речи која настају на фонетско-фонолошком нивоу у поетском тексту истичу нужну, природну повезаност речи(175) и стварају непоновљиво богатство значења. То значи да фонолошка (гласовна) понављања (неконвенционална и конвенционална) могу успоставити допунске везе међу речима, уносећи у семантичку организацију текста значења која су или нејасно изражена или уопште одсуствују на нивоу природног језика. На тај начин фонолошка структура, која у природном језику припада плану израза, прелази у поезији у структуру садржаја, образујући семантичке везе неодвојиве од датог контекста. Зато се у поетском тексту догађа нешто што се разликује од процеса у обичном језику при преношењу значења - уместо низа временски сукцесивних сигнала којима је циљ одређена информација, делује комплексно сачињен сигнал просторног карактера, који враћа реципијента на оно што је већ перципирао. При томе низови вербалних сигнала (простих и сложених језичких знакова) који су већ једном перципирани по општим законима језичких значења, при другом (структурно-поетском) перципирању добијају нови смисао.
Фонолошка (гласовна) понављања зближавају и оне језичке јединице које су у непоетски организованом тексту разнородне уводећи их у јединствене групе (лексичко-гласовне низове) међу чијим се елементима успостављају нови, допунски семантички односи. На тај начин, гласовна понављања изводе одређене лексичке елементе текста из стања језичке аутоматизације. У том случају се између фонолошке структуре текста и његове семантичке интерпретације образује систем мотивисаних веза, односно настаје еквивалентан однос између плана израза и плана садржаја. Овим се различите речи доводе у непосредну везу и захваљујући томе између њих се ствара сложена семантичка корелативност, долази у одређеним случајевима до издвајања заједничког гласовног сегмента (квазиморфеме),(176) а исто тако и заједничког семантичког језгра (архисеме)(177) које у обичноме језику нису изражене. Дакле, гласовна (фонолошка) понављања у поетском тексту, за разлику од обичног текста, организују лексичке елементе у систем веза који је потпуно аутономан у односу на синтаксички, али који, као и он, организује лексеме у структуру вишег нивоа на ком и долази до поетске синонимије. Ова запажања могу потврдити многобројни примери који се могу наћи у сваком поетском језику. Ми ћемо, из одређених разлога, узимати примере само из српског песништва.
1.1. Гласовна понављања у поетском тексту, за разлику од непоетског, организују лексичке елементе у структуру вишег нивоа. Настала поетска конструкција ствара особит свет семантичких односа, који се, како показују наша истраживања, понекад усмеравају у правцу синонимије. Продуктиван вид фонетски мотивисане везе (најчешће) двеју речи испољава се у облику неканонских (оказионалних) гласовних понављања, у еуфонији. Овакав тип гласовно-лексичке везе заступљен је обично у структурама једног, ређе два суседна стиха, а веома ретко у структурама које означавају строфу.
1.2. Фонетски мотивисана синонимска веза речи посебно је бројна у структурама коју чини један стих. Овакве везе речи (простих знакова) испољавају се на два начина: а) у гласовно-лексичкој структури сложеног знака, гледано на речничком плану, успостављена је првостепена синонимичност двају елемената и б) у гласовно-лексичкој структури сложеног знака, на речничком нивоу, успостављена је другостепена синонимичност двају елемената.
а) Примера у којима се изражава првостепена синонимичност (права синонимија) означених појмова нема много у поезији српских песника. Ево неколико таквих случајева.
(1) С вечери љубав је црница, њу дојку,
тамну и тавну МД У 77;
(2) Занимања у којима ћу радити на тварима и
стварима и уређајима МД Н 52;
(3) Стојимо, просимо, молимо некога да нас
убије МД У 8;
(4) Где неста страх пред светом ту и песма
преста СР П 276;
(5) Да повредимо, да позледимо ЂЈ П 61;
(6) Те црне боре, мрачне пећине ЂЈ П 60.
Скоро у свим примерима гласовна понављања су оштро истакнута, па су према томе и смисаони односи међу речима постали израженији. Међутим, у свим случајевима (таман - таван, твари - ствари, просити - молити, нестати - престати, повредити - позледити, црн - мрачан) унутартекстовна значења блиска су општејезичким, јер досежу праву, лексичку синонимију. А гласовна понављања су послужила као курзив за посебно истицање настале гласовне везе двеју речи у окружавајућем контексту, што им је дало посебан значај и издигло их изнад других лексичких јединица које нису добиле ово обележје. Овде је у питању пре стилистичка него семантичка вредност. Чак и у овим примерима у којима влада, условно речено, права синонимија, изражава се један посебан однос синонимичности међу активираним елементима комплексног знака, тако да се тај однос приближно може означити као "то исто али и нешто друго", што потврђује једну изречену Лотманову констатацију "да гласовно подударање само нијансира смисаону разлику".(178)
(б) Примери у којима се не изражава права синонимичност, у лексичко-речничком смислу, у доста већој мери су заступљени од претходних.
(1) Ова слатка стрепња, чекање и стра' ДМ П 29;
(2) Да сперу кише, сунца спрже? СР П 180;
(3) Крај срца мирног, угашеног, спремног СП П 205;
(4) Носим грозне тренутке умирања и клања МД У 86;
(5) Померају се мора ужаси се премештају БМ I 66;
(6) Сунце је болест и слабост је стрела БМ I 230;
(7) Бриго и заносу биљци на стабљици БМ II 107;
(8) Небески песници смо ми, ми - облаци
стални и метални ДК I 7;
(9) Нит своје теме имам, нит црни разбој
памети БТ В 20;
(10) Крикнућу ноћас крикнућу сада јаукнућу
све што знам МД У 59;
(11) Нити вука, нити ли хајдука АШ П 56;
(12) Поток жубори, шума шумори ЂЈ П 43;
(13) Сиђоше громови, падоше капије ВП П 140;
(14) Очи плаве, топле као лето рано ВП П 31;
(15) Да маукнемо, јаукнемо, скочимо
горе-доле(179) МД У 86.
Пошто се у овим примерима синонимски односи спуштају на ниво квазисинонима, синонимске везе се успостављају путем асоцијација по сличности(180) (нпр.: заћутати - престати, маукнути - јаукнути, стални - метални, теме - памет, вук - хајдук, жубори - шумори, топло - лето итд.) или су одраз непосредне блискости означених појмова повезаних узрочно-последичним везама (нпр.: умирати - клати, биљка - стабљика, болест - слабост итд.). Не упуштајући се у детаљнију анализу сложене природе семантичких померања која настају на основу понављања гласовних секвенци, мимогред ћемо се задржати на два-три примера, како бисмо показали да се две речи које улазе у структуру гласовно-лексичког паралелизма могу појавити на одређеном плану као синоними, где се посебно истиче њихово заједничко обележје, односно њихово заједничко семантичко језгро које их чини синонимичним елементима.
(1)(...)
И тавнило је свет ми то одвукло,
Баш цео свет, и оставило м' сама:
Грдоба празна, ја у њој зрно пра' -
Големи, језни мене прође стра'
БР Р 86;
(2)(...)
У дората грива је до тала, -
Не боји се урока ни зала;
На челу му бен бијел ко срма, -
Не плаши се засједе, ни грма,
Нити вука, нити ли хајдука,
Нити пушке, нити вике мушке
АШ П 56;
(3)Зар ће и то, кад он за ноћи
Сетив се у сну коња - рже,
Из мене икад више моћи
да сперу кише, сунца спрже?
СР П 180.
У примеру (1), две лексичке јединице "празнина" и "прах" (уствари "зрно праха") иако имају различите денотате успостављањем гласовно-лексичког паралелизма "празна - пра'" остварује се заједнички семантички именитељ, односно архисема која има значење "ништавности, безначајности", што је два различита ентитета довело у синонимичан однос. У примеру (2), цео наведени контекст организован је на паралелизмима ("урока - зала", "засједе - грма", "вука - хајдука", "пушке - мушке"). Међутим, нас у овом тренутку занимају само фонетски мотивисане везе речи, тако да ће наша пажња, пре свега, бити посвећена гласовно-лексичкој вези "вука - хајдука". Мада речи "вук" и "хајдук" пре означавају различите него сличне појмове, оне доведене у парну везу и уз одговарајући контекст "Не плаши се... Нити вука, нити ли хајдука" јасно указују да се у различитим појмовима ипак налази и нека семантичка подударност. У овом случају то је њихово изједначење по месту и начину живота, а такође и по опасности која од њих долази. Овде треба додати да у наведеном контексту постоји још један лексички паралелизам накнадно мотивисан гласовним понављањима -ушке/-ушке ("пушке - мушке"), где је успостављена синонимичност заснована на одређеном степену гласности која производи нежељено дејство. У примеру (3), синонимски однос различитих појмова "спрати", "спржити" заснован је на њиховом истоветном дејству на објекат над којим се врши дотична радња, а она у свом резултату исказује покушај његове елиминације, уништења.
1.3. Фонетски мотивисана синонимска веза двеју речи нешто је мање распрострањена у структурама које чине два суседна стиха. Разлога има више; навешћемо два: (1) овакве везе речи се најчешће успостављају у непосредном додиру или на блиском одстојању, (2) у већем (ширем) контексту, ако оне и постоје, теже се уочавају. Међутим, преласком са једног на контекст два суседна стиха не мењају се начини успостављања синонимских односа међу двема гласовно сродним речима.
(а) Примери који изражавају праву (лексичко-речничку) синонимију мало су заступљени у поезији анализираних песника. Бројност оваквих синонимских веза, свакако да зависи и од саме структуре српског језика, односно од тога да ли у њему постоје прави синоними са сродним гласовним саставом и колико таквих парова објективно има.
(1)Смаком потопило би створа,
смаком твар МН П 85;
(2)Небо је тамна и бездана јама,
гнезда су мрака свуд по гудурама ДМ П 86;
(3)Ранила једно бледо вече у селу
Ни да је цветао бели багрем ДК Ч 75;
(4)Задржи још за дуго мутну успомену
На тело што постаде у сутону руб ВЛ Л 34.
У свим наведеним примерима тешко да се може говорити о правој, лексичкој синонимији. Пре би се могло рећи да се овде ради о граничним случајевима, јер су вантекстовна значења употребљених речи у гласовно-лексичком паралелизму (створ - твар, тама - мрак, блед - бео, мутан - сутон) доста блиска тако да се приближавају правим синонимским везама. Међутим, у неким од примера чак је и контекст утицао да се и та лабава синонимска сродност међу њима још више умањи.
б) Примера у којима се изражава другостепена синонимија има у великом броју у поезији српских песника. Навешћемо само неке.
(1)Красоте све нимало не штеди.
У твоме срцу све то радост буди БР Р 76;
(2)Белоћу је снега на себе узела;
Крст се на њој блиста, сунцу одговара ЂЈ П 30;
(3)О, не дајте, Срби, да Вукова љага
Окаља вам образ чист ко сунце с неба! АШ П 52;
(4)Распростире се кроз кристалне сфере,
Кроз ваздух сув и бистар, из пролећа СП П 105;
(5)Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша МР П 123;
(6)Мирно моје срце спава.
Сад мртва рука заборава ДМ П 53;
(7)Паде ноћ: мир свитац, звезда. Блесну и совица
Над Космајем: месец, као ужарени сач СР П 182;
(8)Све што је успавано и заробљено као мермер
Све што је сном обухваћено и временом
однесено ВЛ Л 16;
(9)И само су руке сваке зле жене млечне
Смири ли река крила све ствари постају
течне МД У 29;
(10)Да ли ћу вас грлити вукови мора непознатог?
да ли ћу вас љубити сестре без лепоте? ДК Ч 27.
У свим наведеним примерима гласовна подударност двеју речи извлачи их из окружавајућег контекста придајући им тиме посебно значење. Тако истакнуте речи формалним приближавањем, једним делом независно од самог контекста (иако су део структуре тог контекста) и семантички (садржајно) међусобно се приближавају. Овде то приближавање иде у правцу синонимије. Сви синонимски односи (односи другога реда) засновани су на два основна принципа: (а) на принципу семантичке сродности (блискости) која гласовним истицањем прелази у категорију поетских синонима (заробљено - обухваћено, грлити - љубити, свитац - месец, мирно - мртво, кристал - бистар, белоћа - блиста); (б) на принципу узрочно асоцијативне повезаности где појава једног појма може да асоцира други појам (руке - крила, страва - царство, љага - окаља, красота - радост). Да бисмо ову нашу тезу и потврдили, детаљније ћемо анализирати три примера.
(1)Распростире се кроз кристалне сфере,
Кроз ваздух сув и бистар, из пролећа,
Очајно тужно, сетно miserere! -
Кобни звук смрти живота и цвећа
СП П 105;
(2)(...)
Злаћано јутро одонуда лази,
Красоте све нимало не штеди.
У твоме срцу све то радост буди
У мојих тужну невеселост груди
БР Р 76;
(3)Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави
МР П 123.
У примеру (1), две речи различитих денотата ("кристал" и "бистар") доведене у непосредни контакт понављањем гласовне секвенце -риста/-истар приближавају своја значења укидањем полисемичности. Наиме, у контексту ове две речи стоје уз лексеме сфера ("кристалне сфере") и ваздух ("ваздух сув и бистар"). Пошто се оне ("сфера" и "ваздух") могу сматрати правим синонимима, онда се и њихове привидно различите особине "кристалан" и "бистар" своде на значење које се може окарактерисати као "прозирност", "провидност", што их и чини синонимичним. У примеру (2), семантичка поља лексема "красота" и "радост" толико су удаљена да се тешко међу њима може наћи нека заједничка значењска нијанса. Али, пошто понављања нису случајна, а овде је реч о дубоком виду гласовних понављања (-расот/ра-ост), она изазивају нова значења, додатне смислове. Тако две речи "красота" и "радост" понављањем гласовне секвенце "расот/раост" не ступају само у формалну везу, него баш преко формалне везе долази и до семантичког преклапања. Уствари, две речи се унеколико значењски поистовећују. А то поистовећивање настаје откривањем нијансе значења једнаке за оба појма. У овом случају сама појава појма "красота" изазваће осећање "радости", "раздраганости", а само осећање "радости", "раздраганости" представља "дивоту", "красоту". Овим се затвара семантички круг у којем је секундарно значење лексеме "радост" постало примарно изједначивши се са примарним значењем лексеме "красота", а две различите речи постале синоними, у смислу непотпуне једнакости. У примеру (3), понављањем гласовне секвенце страв/арств две лексичке јединице "страва" и "царство" доводе се у међусобну формалну зависност. Међутим, на плану семантике, и поред успостављања блиског контакта, тешко да се може наћи нека значењска сродност међу овим двема речима. Али, када се у помоћ позове контекст, и када се он посматра на релацији "труло царство" - "крвава страва" лако се открива њихова семантичка међузависност. "Крвава страва" је само последица "трулог царства", или гледано друкчије "труло царство" је проузроковало, изазвало, било главни узрочник "крваве страве". Ако се сада у оквиру успостављених релационих односа посматрају семантичке функције двеју речи ("страве" и "царства"), постаје јасно да "(труло) царство" није ништа друго него "(крвава) страва". Овим путем се и успоставља синонимска веза међу двема потпуно семантички разнородним речима, захваљујући, пре свега, њиховој гласовној подударности, као и окружавајућем контексту.
1.4. Није мали број примера фонетски мотивисане везе речи са другостепеним синонимским значењем у поетским структурама већим од два суседна стиха. Међутим, за разлику од поетских структура које чине један и два суседна стиха (где је функционисао гласовно-лексички паралелизам), у поетским структурама од три и више суседних стихова (често је у питању контекст строфе), гласовно-лексички паралелизам се замењује вишеструким везама (обично троструким и четвороструким). Навешћемо неколико интересантних примера.
(1)Буђење. И љубави вијугав дах. Страве ова немир
Куд блуди. Кад стерилних речи одјек је опојан
Сутону предан. И смрти вир
ВЛ Л 41;
(2)Јер нема од мене ништа.
То ветар дува кроз одају млаку
и носи цвеће и ватру,
широко лишће светлости води.
Крв моја пуна ножева на раскршћу освојеном.
Она лаје.
Она се у јабуку претвара, у црну јабуку рата.
Мој може
ДК I 71;
(3)Знам шта ми смета да спојим два света
И она два, стара, из ко зна ког века, плава
- Мучи ме једна птица из усамљеног лета.
Смета ми један аскета изнад кога се одмара трава
МД Н 12;
(4)Ал' шта се забеле у горскоме мраку?
То је бела кула на цркви Горњаку!
Раширила крила лабудова бела,
Белоћу је снега на себе узела;
Крст се на њој блиста сунцу одговара
И по хладној стени златне пруге шара
(...)ЂЈ П 30;
(5)Далеко језеро снова.
По њему хучи шум
Даљина пуста и нова.
Ил ветар клонут низ хум.
Беше то сјај ми далек у лета казан жуд
Ватра у позни налет, ко отров просута студ
ВЛ Ч 43.
У примеру (1), узетом из поезије Велимира Лукића речи "страва", "стерилан", "смрт" успостављају међусобни однос који није условљен обичним синтаксичким и другим чисто језичким везама. Понављање полиалитерационе секвенце стр (или квазиморфеме(181) стр) у овим речима утиче да се у читаочевој свести ова гласовна секвенца издвоји као самостална јединица. То доводи до тога да се речи "страва", "стерилан", "смрт", које у непоетском тексту чине самосталне неупоредиве елементе, почињу да поимају у узајамноме семантичком прожимању. Настало упоређивање речи изазива потребу да се у њиховој различитости открије нешто заједничко. При таквом се семантичком прожимању добар део појмовног садржаја сваке речи укида, онако као што контекст укида полисемију. У датом случају формирана квазиморфема стр, која својим обликом не подсећа на реалну морфему, своје значење подједнако црпи из свих лексема које је имају у свом гласовном саставу, што ствара услове за "извлачење једне нове могућности семантичког потенцијала".(182) Јединица садржаја овакве поетске структуре јесте архисема, која укључује пресек семантичких поља накнадно активираних речи, а уједно одражава њихово заједничко семантичко језгро. Значење архисеме, у овом примеру, има негативну конотацију и може се поистоветити са речима које означавају "ужас", "страхоту". Еквивалентност наизглед нееквивалентних елемената упућује на то да се претпостави како знакови који на језичком нивоу имају различите денотате - на нивоу поетског језика (или другостепеног моделативног система) имају заједничке денотате, постају синонимични. Ово се може објаснити и тиме што другостепени систем поетског типа конструише свој систем денотата који није копија, него је модел света денотата у општејезичком значењу. У примеру (2), гласовна понављања у виду квазиморфеме рат успостављају међу речима "ветар", "ватра", "претварати", "рат" односе које читалац (или реципијент) перципира као семантичке. За разлику од претходног случаја, овде квазиморфема рат (која се истина јавља и у виду алоквазиморфа:(183) тар, атр, т-ар), као што се може запазити, не само да подсећа на реалну морфему него чак одговара реалној лексеми у српском језику. Стога је њен утицај од пресудног значаја за формирање садржаја архисеме, будући да својим семантичким обележјем подстиче сродне димензије значења које објективно постоје у свим активираним лексемама. То значење, под утицајем квазиморфеме рат, упућује на нешто што се може окарактерисати као "рушилачки, насилнички чин". На тај начин речи "ветар", "ватра", "претварати", "рат", које на језичком плану имају различита основна значења, у овако оствареној поетској структури, постају елементи једног комплексног знака(184) у чије се јединствено значење (глобалног карактера) сливају сва појединачна значења. Накнадно успостављање везе међу речима на основу поновљене гласовне секвенце проузроковало је преструктурирање контекста које је довело до његове другостепене семантизације при чему су разнородни минимални (прости) језички знакови(185) (речи) прешли у елементе сложеног поетског знака и постали својеврсни синоними, јер изражавају поједине нијансе јединственог значења. У примеру (3), строфни контекст под дејством гласовних понављања ствара квазиморфему сета, која се реализује пет пута у виду алоквазиморфа: с-ета, с-ета, -ета, с-ета, -с-ета, на чијој се основи мотивисаним везама успоставља комплексни знак (смета-света-лета-смета-аскета). Већ се на први поглед може закључити да квазиморфема сета неодољиво подсећа на лексичку јединицу идентичног гласовног састава "сета". Путем асоцијације по сличности на ову квазиморфему преноси се значење речи "сета", које нема никакве везе са значењем било које лексеме (смета, света, лета, аскета) пре њеног ступања у састав комплексног знака. Своје значење квазиморфема, односно комплексни знак, добија у процесу накнадног уређивања говорног низа. Друкчије речено, квазиморфема (или комплексни знак) као значењске јединице производ су искључиво књижевног текста, производ његове поетске организације вербалних јединица заснованих, пре свега, на формалним критеријима, у овом случају гласовним понављањима. Значење комплексног знака је, у ствари, идентификација садржаја контекста строфе. У примеру (4), наведени текст (шестостишје) на семантичком плану организован је на контрастима (бело - црно, топло - хладно). Унутар опозиције "бело - црно", њен први члан има развијен систем синонимских веза (забеле, бела, лабудова, бела, белоћу, блиста, златне) заснован на квазиморфеми бела, која добија различите облике алоквазиморфа: абел, лаб, бел, бл-а, ла-е. Формално подударање квазиморфеме бела са лексичком јединицом "бела" подиже, у извесном смислу, њен ранг значења до нивоа значења праве лексеме "бео" (= "који је боје снега или млека"). Тако у оствареном синонимском ланцу "забеле-бела-лабудова-бела-белоћу-блиста-златне" сви прости знакови изузев знака "бела" изражавају одређене степене белоће. Пошто речи "блиста" и "златне" одређују појмове "крст" и "пруге": ("крст... блиста", "златне пруге") који немају особину "блиставости" и "златости", оне им приписују одређен степен белине. У примеру (5), у контексту двеју суседних строфа (двају дистиха), посредством гласовних понављања фундираних у облику квазиморфеме пуста, која се реализује три пута у виду алоквазиморфа: пуста, п-сута, сту-, настаје комплексни знак (пуста-просута-студ). Последњи у низу алоквазиморфа представља заправо редукцију квазиморфеме пуста. Пошто ова квазиморфема својим обликом подсећа на реалну лексему "пуст", логично је да она своје значење црпи из семантичког потенцијала реалне лексеме, па стога њено значење асоцира на "пустош", "бестрагију". Гласовна понављања у облику квазиморфеме втр, која се реализује три пута у виду алоквазиморфа: в-т-р, в-тр, тр-в, стварају комплексни знак (ветар-ватра-отров).(186) Видно је да квазиморфема втр постојећим обликом не подсећа на ниједну од реалних морфема а камоли на неку од реалних лексема српског језика. Услед тога се њено значење а и значење успостављеног комплексног знака мора тражити негде на релацији између трију конструктивних елемената овога знака, уз потпуно уважавање окружавајућег контекста. Узимајући све ово у обзир, ипак се бар условно може рећи да значењска димензија квазиморфеме втр, односно комплексног поетског знака, има вредност негативне конотације (изазива непријатан осећај, ствара неугодан утисак), а то је у складу и са садржајем наведеног контекста као и са појединим денотативним значењима активираних знакова: ветар, ватра, отров. Овим путем се из све три активиране лексеме извлачи њихова заједничка значењска компонента, која означава нешто "рушилачко", "насилничко", што их уводи у свет синонимских односа, односно чини синонимима. У анализираним примерима, како смо показали, долазило је до успостављања семантичке корелативност међу трима па и више речи, чиме се стварао синонимски низ у којем се свака семантичка јединица поима, у односу на њихово заједничко семантичко језгро, посве другачије него када би се оне посматрале изоловано од успостављеног низа и контекста у којем су употребљене.
2.1. Особито изражен вид фонетски мотивисане парне везе речи представља рима. Наиме, у рими две речи (ретко када више), које се као језички феномени не налазе ни у каквим везама (граматичким и семантичким), у поезији су обједињене истоветним сагласјем у јединствен конструктивни пар. Постојање везе међу римованим речима на плану израза наводи да се претпостави и постојање одређених садржинских веза, односно могућност зближавања њихових семантичких, а такође и стилистичких обележја. Јер ако се пође од претпоставке да гласови у поезији имају значење, онда се и гласовно (фонолошко) зближавање може схватити као зближавање у основи различитих појмова.
а) Примери у којима се успостављају гласовно-лексички паралелизми, а који изражавају лексичко-речничку (праву) синонимију, веома мало су заступљени у поезији српских песника.
стење - камење ЂЈ П 29, биљка - босиљка ЂЈ П 51, тавно - давно БР Р 68, тавно - давно ВП П 55, помрчину - тмину ВП П 59, злата - дуката ДМ П 103, крик - цик МЦ Л 40, уздах - дах МЦ Л 79, господар - цар ЛК О 94, лута - плута ВЛ Л 15, биље - ковиље БМ И 231, вара - превара БМ И 321, биљан - љиљан ДК I 26.
У наведеним римованим паровима, слично као и код парне еуфонијске везе, степен синонимичности није истоветан. У неким римованим паровима несумњиво је остварена првостепена синонимија (стење - камење, тавно - давно, помрчину - тмину, крик - цик, уздах - дах, господар - цар, вара - превара), док је у другим римованим паровима остварена синонимичност негде на граници између праве и поетске синонимије. Имајући у виду ове друге примере, неке од њих ћемо подврћи детаљнијој анализи.
(1)(...)
На далеком недогледу и твоја игра лута:
И чезне за сутоном или притајеним луком,
Лелујав и усамљен као на води плута
Бели зид мира срушен је твојом руком
ВЛ Л 15;
(2)Последњу светлост слабости прате и биље...
Употребљив само у сну, свет нас вара!
Варницом нежном низ црно ковиље
Дожељен предео обузе превара
(...)БМ I 231;
(3)Окружен мртвима капију своју отвори,
ово је позив на дан млечан и биљан
и не сме нико од вас води или гори;
смехове своје бацамо у љиљан
ДК I 26.
У примеру (1), римованом пару лута - плута није била потребна поетска структура да би се истакла њихова појмовна сродност. Општејезичка и унутартекстовна значења се скоро поклапају. Међутим, контекст је послужио песнику да искаже једну смисаону потенцију да то истовремено и није то, јер је реч о смисаоном подударању, а не о смисаоној истоветности. У примеру (2), рима означава варирање једног појма, што представља неку врсту паронимског уланчавања. Римовани парови биље - ковиље и вара - превара, засновани на понављану истоветних гласовних секвенци (иље и вара), које доводе у везу веома блиске семантичке структуре, могу се, између осталог, схватити и као својеврсна игра речима, као каламбур. У основи ових рима, чини се, постоји свесна намера да се одређеним детаљисањем и конкретизацијом(187) осветли један шири појам (сложени поетски знак, који функционише као једноелементни члан,(188) као двоједна реч). Од степена подударности њихових семантичких језгара, која су овде посебно истакнута, зависи и степен синонимичности (можда је овде реч и о другостепеној синонимији)(189) појмова означених римованим јединицама. У примеру (3), у оквиру римованог пара римују се речи из исте категорије предмета. Римоване речи биљан и љијан означавају појмове који имају исти именитељ на чему је и заснована њихова појмовна корелација. Песник римујући биљан (који је бројан биљем) и љијан (украсна зељаста биљка) успоставља синонимију тако што опште (биљан, биље) своди на појединачно (љијан), где опште постајући појединачно губи своју вишезначност. На овом нивоу односа је дошло до синонимске везе разнородних лексичких јединица, доведених у структурно еквивалентне позиције,(190) пре свега, на основу њихових заједничких формалних обележја, односно квазиморфеме иљан.
(б) Примера у којима се успостављају гласовно-лексички паралелизми, а који на директан начин не изражавају лексичко-речничку (праву) синонимију, има у великом броју у поезији српских песника.
сјаја - раја, ВИ И 247, струји - бруји ВИ И 263, звуке - јауке ВИ И 271, сјала - заблистала, ЂЈ П 31, поражену - погажену ЂЈ П 69, чаму - таму МР П 62, злобу - гнусобу МР П 100, чиста - блиста МР П 108, хукти - букти ЈД П 89, дубини - тмини ЈД П 93, ромиња - тиња ЈД П 142, пролећа - цвећа СП П 49, цепте - трепте СП П 84, мрско - дрско СП П 90, тужни - ружни СП П 173, младости - радости ВП П 54, мрака - Турака ВП П 131, џамија - шамија ВП П 151. милоте - красоте БР Р 55, шарна - чарна БР Р 57, дирну - вирну БР Р 61, продиру - увиру СР П 79, прсте - крсте СР П 83, синагога - бога СР П 244, рају - сјају АШ П 62, чиста - Христа АШ П 81, клокиња - тиња АШ П 171, бива - жива МН П 89, чује - зује ДМ П 102, чује - кује ДМ П 102, пшенице - воденице ДМ П 103, верујемо - очекујемо МЦ Л 37, уморан - суморан МЦ Л 90, празнину - тишину МЦ Л 102, превесељке - теревенке ЛК О 29, тужна - сужна ЛК О 34, прошења - младожења ЛКИ О 130, празнини - пукотини ВЛ Л 23, чују - кују ДК I 25, мраку - џаку МД У 76.
У наведеним римованим паровима синонимичност се не остварује на истоветан начин. У једнима појава једног појма асоцира појаву другог појма (сјаја - раја, пролећа - цвећа, тужни - ружни, младости - радости, џамија - шамија, синагога - бога, пшенице - воденице, прошења - младожења итд.). У другима појмови су везани према одређеној сличности (струји - бруји, звуке - јауке, ромиња - тиња, чује - зује, цепте - трепте, дирну - вирну, злобу - гнусобу итд.). Али, пошто се у мноштву наведених примера ипак остварују различити синонимски односи, неколико римованих парова подвргнућемо детаљнијој анализи.
(1)У тој заступљеној у недоглед просутој празнини
Глас наш је замењен бескрајем
Између времена и времена. У пукотини
Завршава се буђење његово сјајем
ВЛ Л 23;
(2)Доле под земљом! Негде у дубини
Једнаким ритмом, као мукло звоно,
Огромно срце зачу се у тмини:
Удари мирно, тихо монотоно
ЈД П 93;
(3)Одвише смо били радосни и тужни,
Одвећ смелих мисли гајили и брали
Све плодове горке кад су идеали
Постали стварност и облици ружни
СП П 173;
(4)Идиотске се игре чују
И од племенитих метала сенке се кују
за јесен која ће да уроди плодом
ДК I 25;
(5)Што ме вода тамо-амо по дубокоме мраку
Цветова кад киша клизи и ветар подмлађен сипи
Где ми јалово подмеће црну мачку у џаку
Где пеку ти порази, где нагризају полипи
МД У 76.
У примеру (1), у римованом пару празнини - пукотини успостављеном помоћу истоветне квазиморфеме п-ини, откривамо систем везе који се, условно, може схватити као нека врста дедукције, јер се римује појам од општег значења са појмом од конкретнијег значења. Наиме, општејезичко значење празнине може се дефинисати као "празан ничим неиспуњен простор", а пукотине као "рупа, шупљина, пуклина" и слично. Међутим, у овако успостављеној структури први римовани члан, односно празнина ступањем у семантички однос са другим чланом, односно пукотином, сужава своје просторно значење, сводећи га на "рупу, шупљину, пуклину", постаје, у извесном смислу, синоним појма пукотина. На овакав начин "речи ступају једна са другом у везу не својим стандардним значењима, већ далеко ширим потенцијалним могућностима семантичког спектра, односно могућностима асоцијативних веза."(191) У примеру (2), лексичке јединице у римованом пару дубини - тмини имају сасвим удаљена денотативна значења. Реч дубина у наведеном контексту означава "место, простор који се налази на већем растојању испод површине", а реч тмина "таму, мрак, помрчину". Дакле, свака од употребљених лексема има своје аутономно значење које се са значењем друге речи, на лексичком и речничком плану, не може довести ни у какву везу. Међутим, употребом ових речи у виду конструктивних елемената доведених у непосредни контакт помоћу истоветне гласовне секвенце ини, њихово неспојиво семантичко значење се у овако постављеној конструкцији унеколико мења и саображава једно другом. У успостављеној конструкцији (дубини - тмини), прва римована лексема дубина, уз посебно наглашавање "доле под земљом" асоцира и њено могуће значење, које носи реалну претпоставку да је та дубина вероватно испуњена мраком, тамом. На тај начин се успоставила синонимска веза између појмова дубина и тмина, јер и једна и друга реч у свом семантичком потенцијалу носе једну заједничку компоненту која се изражава као "одсуство светлости", "простор без светлости". Тако су, у извесном смислу, семантичким приближавањем речи дубина лексеми тмина, оне међусобно постале синоними. У примеру (3), није тешко приметити да употребљене лексеме (тужан и ружан) у римованом пару, у општејезичком значењу имају различите денотате. Примарно значење речи тужан представља онога "који осећа тугу, који је обузет тугом, који је жалостан", а реч ружан онога "који својом спољашношћу, обликом изазива неугодан, непријатан утисак за очи". Основна значења двеју римема ни у ком случају се не могу довести у сродан, приближан семантички однос. Међутим, гласовна веза преко секвенце ужан премошћава границу немогућег, чини да се њихова значења више не посматрају изоловано, самостално, него као једна целина чији су делови изгубили свој првобитни семантички идентитет. Формална веза (ужан, квазиморфема) почиње да функционише и као значењска веза, која мора по нечему бити индикативна, посебна. Да би се то остварило, као што смо у неколико наврата истицали, или једна или обе активиране лексеме морају изгубити део свога примарног значења да би се међусобно саобразиле. У овом случају, то се десило са првом римованом речју. Она се преко свога секундарног значења "који изазива тугу, бол, суморно, тешко осећање" приближила па скоро и поистоветила са другом римованом речју. Разлика једино постоји у "осећању" (прва римована реч) и "утиску" (друга римована реч). Две сасвим различите речи по својој семантици доведене у непосредан контакт путем гласовних понављања испољиле су завидну семантичку флексибилност, да су у датом контексту постале синонимични елементи, и као такве постале део семантичке структуре наведеног контекста. У примеру (4), и толико далеки и неупоредиви појмови, као што су: "чути се" и "ковати" римовањем постају јединствен конструктивни пар. Иако свака римована реч има своје аутономно значење: чути се значи "одјекивати, оглашавати се", а ковати "правити, израђивати ковањем", понављањем гласовне секвенце ују као да се укида њихова појмовна различитост. Оне се обједињују у јединствену, семантички сложену целину, која је заснована на звучном елементу, заједничком за оба појма, из којег и проистиче њихова семантичка сродност, синонимичност. У примеру (5), велику семантичку удаљеност на општејезичком плану представљају појмови мрак и џак. Овај римовани пар (мрак - џак) посматран изван наведеног контекста нема скоро ничег заједничког у себи. Међутим, постављен у дато окружење и доведен у непосредни додир, у једну нову релацију,(192) преко заједничке гласовне секвенце аку, овај римовани пар буди у читаоцу сродне асоцијације. Заправо, реципијент тражи неку заједничку значењску димензију која би, поред гласовне, успоставила и семантичку везу међу римованим појмовима. Појаву сродних асоцијација и трагање за нечим истоветним у различитом иницирао је и сам песник употребивши проширене конструкције "по дубокоме мраку" и "црну мачку у џаку". Овим поступком лексема џак се удаљила од свога предметног значења приближивши се појму мрак, јер је информационо тежиште усмерено на падежну конструкцију "у џаку", а не на сам појам џак. На овај начин се јавила смисаона међузависност римованих речи, која је у сложеном семантичком склопу произвела њихов синонимични однос изражен појмом који означена "смањену видљивост", "непрозирност", јер у овако структурираном поетском тексту "разлика на нивоу денотата губи свој значај."(193)
Дакле, у поетском тексту општејезичка синонимија добија допунско значење, односно проширење, јер гласовна понављања стварају унеколико сложенији семантички однос међу значењима двеју и више речи. Пошто подударање једног дела речи (количина поновљених фонема не утиче на ниво семантичке подударности) доводи до семантизације формалних елемената, поетски текст има свој, само њему својствен степен проширења синонимије. А ово проширење синонимије заснива се на спознајном акту који се састоји у истицању појединачног, специфичног. Крајњи циљ овог поступка, којим се стварају везе речи велике семантичке потенције, мора се схватити као тенденција пошто се, условно речено, било која реч из речника једног језика може појавити као еквивалент било које друге речи, с тим да се еквивалентност не сме поистовећивати са једнакошћу.
PHONOMOTIVATIONAL SYNONYMIC LINKS BETWEEN WORDS IN POETRY OF SERBIAN POETS
In the structure of poetic language, which represents a higher-degree model with respect to natural language, general language synonymy assumes additional meaning, for phonological structure, which belongs to the domain of expression in natural language, in poetry becomes the structure of the content, forming semantic links inseparable from the given context. Bearing that in mind, in this work the author points to one type of poetic synonymy that arises with the establishment of relations between different words on the basis of the repetition of certain sound sequences. Using Serbian poetry, the author thus follows motivated links between words, particularly in the scope of occasional (non-conventional - euphony) and canonical (conventional - rhyme) sound repetitions and reveals synonymic meanings that are either unclearly expressed or do not exist at all on the level of natural language.
3. ФОНОМОТИВАЦИОНЕ АНТОНИМСКЕ ВЕЗЕ РЕЧИ У ПОЕЗИЈИ СРПСКИХ ПЕСНИКА
У овом раду се указује на једну врсту антонимских односа који настају успостављањем веза међу двема семантички разнородним речима на основу понављања истоветних гласовних секвенци.
0.1. У поетском језику, који у односу на природни језик представља другостепени моделативни систем, долази до допунског уређења говорног низа где се у први план истичу релационе, унутартекстовне везе речи. Ово је у поезији лако оствариво јер њу чини структура непрекидног паралелизма(194) заснованог на понављању истих или сличних сегмената текста: понављању гласова и гласовних секвенци, римованих сагласја, акцентованих и неакцентованих слогова, композиционих елемената, елемената вербалне структуре тропа, синтаксичких конструкција, стихова, понављању строфа. Целокупан оркестар понављања,(195) који се манифестује као системска организација поетског текста, групише се на три основна нивоа: метричко-ритмичком, фонијском и металогијском - у оквиру којих настају различите врсте сложених поетских знакова, јер сваки прости знак (реч) истовремено суделује у неколико парадигматских низова проистеклих и из хоризонталне и из вертикалне структуре текста у коју су знакови (речи) постављени. Овим се разнородне лексеме (прости знакови) доводе у непосредан контакт и захваљујући томе између њих настаје сложена корелативност и на плану израза и на плану садржаја, што резултира издвајањем заједничког гласовног сегмента (квазиморфеме), а исто тако и заједничког семантичког језгра (архисеме).(196)
Гласовним понављањима као једним од поступака накнадног уређења поетског текста,(197) на основу заједничке гласовне секвенце, односно квазиморфеме, прости знакови (речи) се уланчавају у непоновљиве гласовно-лексичке низове, то јест, сложене знакове. Сваки сложени знак састављен је од најмање два, а често и више од два проста знака. Прости знакови (речи) улазећи у састав сложеног поетског знака, у извесној мери, напуштају везу са означеним, са планом садржаја, губе самосталност коју имају у природнојезичкоме тексту. Зато сложени знакови, гледани у целини, не упућују на нешто изван себе самих, или изван поетске структуре чији су органски део. Стога се значењска димензија сложеног поетског знака формира у његовој употреби, у контексту, у текстовној структури, али је она и део искуства пошиљаоца и примаоца поруке, те зависи и од количине културних информација, од вантекстовне структуре. Гласовна понављања, успостављајући допунске везе међу простим знаковима (речима), уносе у семантичку организацију текста значења која су или нејасно изражена или у потпуности одсуствују на нивоу природног језика. На тај начин, гласовна структура, "која у природном језику припада плану израза, у поезији прелази у структуру садржаја образујући семантичке опозиције"(198) неодвојиве од датог контекста, где "ријечи очито немају своје основно језичко значење, већ преносе контекст у коме се оне употребљавају".(199) Међутим, преобраћање речи у поетском тексту из јединице структуре у њен елеменат не може да укине општејезичко перципирање речи као основне јединице међусобне везе између ознаке и означеног. Поступком гласовних понављања изводе се одређени елементи текста (у овом случају прости знакови - речи) из стања језичке аутоматизације. Услед тога се између гласовне структуре поетског текста и његове семантичке интерпретације образује систем мотивисаних веза, заправо успоставља однос између плана израза и плана садржаја. Тако се различити прости знакови (речи) доводе у непосредни контакт и захваљујући томе између њих настаје сложена семантичка корелативност која се често усмерава или у правцу синонимије или у правцу антонимије.
Иако се сваковрсним понављањима конституишу различите врсте сложених поетских знакова о којима с разлогом треба говорити, овом приликом нашу пажњу смо усмерили само на једну врсту сложених поетских знакова насталих понављањем истоветних гласовних секвенци (неконвенционалних, оказионалних - еуфонија; и конвенционалних, канонских - рима) искључиво у двема речима, где поновљени формални елеменат функционише као диференцијатор семантичког обележја. Овако настао гласовно-лексички паралелизам, односно понављање гласовне секвенце у двема речима наводи да се оне поимају као семантички међусобно еквивалентне. Али, пошто еквивалентност није што и истоветност или "мртва једнакост", она истовремено подразумева и различитост. А та различитост у појединим ситуацијама може довести до дијаметралне супротности, до антонимичности.
1.1. Продуктиван вид фонетски мотивисане везе двеју речи испољава се у облику неконвенционалних (оказионалних) гласовних понављања, у еуфонији. Овакав вид гласовно-лексичке везе заступљен је, пре свега, у структурама једног и два суседна стиха, а ретко када на растојању у структурама које означавају строфу.
1.2. Фонетски мотивисана антонимска веза речи посебно је бројна у једном стиху. То је и разумљиво јер се антонимски означени појмови морају довести у што ближи контакт како би њихова дијаметралност била што више видљива. Овакве везе простих знакова (речи) испољавају се на два начина: а) у гласовно-лексичкој структури сложеног знака, у односу на речнички план, успостављена је првостепена дијаметрална семантичка супротност и б) у гласовно-лексичкој структури сложеног знака, у односу на речнички план, успостављена је другостепена дијаметрална семантичка супротност.
а) Примери који изражавају првостепену дијаметралну супротност означених појмова (прави антоними), нису тако бројни у поезији српских песника. Навешћемо неколико карактеристичних случајева.
(1)О пуном звуку што остаје за сваким
празним колима МД У 25;
(2)Довољно да заволиш или да замрзиш ДК Ч 28;
(3)Ветрови још увек иду тамо и амо ДК Ч 23;
(4)Окреће цвет палећи се гасећи се БМ II 117;
(5)Изван доброга и ван злога МР П 37;
(6)Јер овде ти је почетак, свршетак ти је МД Н 47;
(7)Што је високо ишчезне, што је ниско,
иструли БМ I 237;
(8)Левим или десним даљинама његово(200)БТ В 68.
Већ се на први поглед из приказаног материјала види да антонимски однос активираних речи (простих знакова) изражава дијаметралну супротност: пун - празан (1), заволети - замрзети (2), тамо - амо (3), пали се - гаси се (4), добар - зао (5), почетак - свршетак (6), високо - ниско (7), лево - десно (8). Овде се у оквиру сложеног поетског знака (међу његовим двама елементима) успоставља права речничка антонимија којој није био потребан контекст и формална (гласовна) сличност (или делимична подударност) да би се изразила првостепена дијаметрална семантичка супротност. Међутим, то ипак није тако. Већ само довођење правих антонима у еквивалентне позиције и њихово посебно истицање подударањем истоветних гласовних секвенци указује на одређени степен семантичког поистовећивања или приближавања, заправо на одређен степен неутрализације антонимског садржаја. Да је то тако, показаћемо на два од осам представљених примера.
(1)Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
Данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога
МР П 37;
(2)Онај ко претвара своје срце у поклон
Онај ко претвара свој ум у смешну ватру
Види како се око црвеног сунца
Окреће цвет палећи се гасећи се
БМ II 117.
У примеру (1), да би показао силину, снагу и свемоћност "тамног нагона", Ракић га поистовећује са "неумитним животом" придајући му и обележје "победника вечног" чија моћ прелази успостављене крајности дефинисане појмовима "доброг" и "злог". Ове две речи у датом контексту губе обележја крајњих семантичких опозиција и свој положај који заузимају у речничком систему српског језика. Оне у структури поетског текста постају мање супротне, мање антонимичне, а њихово семантичко приближавање чини их у извесној мери подударним, заправо делимично синонимичним. Друкчије речено, дијаметралне супротности у речничком смислу доведене у одређене структурне позиције и изведене из аутоматизације говорног низа, престају да означавају крајње опозиционе тачке лексичко-значењског система и приближавају се положају који означава њихову делимичну синонимичност. У примеру (2), две супротне речи (две радње: "палећи се - гасећи се") доведене у поетску структуру успостављену формалним односом (израженим понављањем истоветне гласовне секвенце а-ећи се / а-ећи се) и употребљене у означавању радњи које се наизменично смењују, губе део од своје дијаметралне супротности. У два анализирана примера (то се односи и на све остале), као што се могло видети, успостављени фонолошки однос (однос формалне природе) у којем независно од њега постоји семантичка опозиција антонимског карактера, дошло је до извесне синонимизације антонимске структуре. Тако је у дијаметралну супротност међу двема речима услед понављања истоветних гласовних секвенци (квазиморфема) уведен један додатни семантички параметар који се испољава у виду неутрализације антонимских опозиција, а то не представља само усложњавање семантичке структуре поетског текста помоћу формалних корелација, него истиче и вишезначност уметничких елемената којима се не укидају примарна (језичка) значења, већ се њима успостављају нови семантички односи.
б) Примери у којима се не изражава дијаметрална супротност, у лексичко-речничком смислу, у доста већој мери су присутни у поезији српских песника.
(1)Јој два сата радости и трипут толико
гадости костур ми уснио МД У 63;
(2)Буднима трн, уснулима ружа БМ П 10;
(3)У црном, прозирном дану и крв је твоја јод ВЛ Л 25;
(4)Одавно престао да просим ко српска
ливада мутан киши и небу пркосим МД У 65;
(5)Засадили руже за велике смрти и за своје
радости БМ II 28;
(6)Не носе мени звијезде, но јаде АШ П 106;
(7)Свод се светли топал, стаклен, изнад вода ЈД П 107;
(8)Сунчево злато сја из блата ЈД П 147;
(9)У помпи нада и ђердана СП П 34;
(10)Сетна и светла преко свега што је СП П 104;
(11)И настаде тресак и крвава трка МР П 123;
(12)Као драган драгој после многих дана ВП П 38;
(13)Гледам себе када видим тебе ВП П 74.
У свакој од успостављених парних веза, гледано на лексичко-речничком нивоу, не може се рећи да је дошло до истицања дијаметралне супротности, пре би се рекло да је у питању појмовна различитост: радост - гадост (1), будан - уснуо (2), црн - прозиран (3), просити - пркосити (4), смрт - радост (5), звезда - јад (7), свод - вода (8) злато - блато (9), нада - ђердан (10), сета - светло (11), тресак - трка (12), драган - драга (13), себе - тебе (14). Међутим, формална веза која се очитује у понављању истоветне гласовне секвенце учинила је да се структурне различитости на семантичком плану преобрате у дијаметралне супротности, које истина немају речничко значење, али је ту ипак реч о другостепеној антонимији, о тзв. поетским антонимима. Начин њиховог распознавања лежи у различитим видовима асоцијација: асоцијације по сличности, сродности (црн - прозиран: прозиран = бео, успостављена дијаметрална супротност: "црн - бео" (3); звезда - јад: "звезда" подсећа на нешто светло што асоцира "радост" - успостављена дијаметрална супротност "радост - јад (патња, туга)" (7); асоцијације пробуђене логичким, узрочно-последичним везама (смрт - радост; "смрт" асоцира "жалост", успостављена дијаметрална супротност: "жалост - радост" (5); нада - ђердан: "нада" = "апстрактно", "ђердан" = "конкретно", успостављена дијаметрална супротност "апстрактно - конкретно" (10) итд. Иако је потребно да се сваки пример посебно анализира, нешто детаљнијем посматрању подвргнућемо само три од укупно 13, и показати да се овде ради о релационим значењима која настају као резултат унутрашњег прекодирања.(201)
(1)И кобна мисо морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?
АШ П 106;
(2)Ти си ми дошла са тих страна,
На престо моје маште села
У помпи нада и ђердана
И плавог цвећа с бледа чела
СП П 34;
(3)Али та слика превучена прахом,
И стоји ко спомен минулих обмана:
Ја јој каткад приђем са тугом и страхом,
Као драган драгој после многих дана
ВП П 38.
У примеру (1), лексеме "звијезде" и "јади" као "феномени бескрајно удаљени једни од других успешно су пројектовани у уском видном пољу"(202) јер су увођењем у поетску структуру и довођењем у непосредни контакт понављањем гласовне секвенце јде уследиле одређене промене у семантичкој структури првог по реду члана, тако да он услед његове оказионалне промене настале као резултат специфичне употребе на лексичком плану, губи своје основно обележје које се испољава у означавању небеског тела, добијајући секундарна значења, значење "среће", "радости", које објективно постоји у речи звезда. На овај начин, односно преко формалне (фонолошке) мотивације (заједничке квазиморфеме јде) две лексичке јединице "звезда " и "јад" постале су поетски (другостепени) антоними чија су значења сведена на опозицију "радост - туга" (или "срећа - несрећа"). У примеру (2), речи "нада" и "ђердан" смештене су у непосредни контекст, односно у парну везу између које стоји везник "и" који им обезбеђује одређену еквивалентност, равноправност. Међутим, овако успостављена веза је накнадно активирана анаграмским понављањем гласовне секвенце нада / дана, па се преко формалне истиче и њихова семантичка повезаност, односно преко формалне сличности открива се семантичка различитост, која у датом случају потенцира опозицију "апстрактно - конкретно" (или "узвишено - приземно"). У примеру (3), два ентитета ("драган" и "драга") преко формалне везе драг обједињују се у јединство међусобног упоређивања што ствара опозитну структуру пројектовану семантичким односом "мушко - женско", обогаћујући накнадно информациони садржај текста.
в) У структури једног стиха, поред наведених начина фонолошки мотивисане везе речи, нашли смо још један који се умногоме разликује од претходних. Наиме, овде се не ради о понављању гласовне секвенце у оквиру "са-против-постављана"(203) појмова-речи, већ се понављања дешавају у окружавајућем контексту чиме се актуелизује опозициони однос двеју речи на блиском растојању. Примери су, истина, веома ретки.
(1)Видети нећу зору када свиће,
Молитву, сузе оних који цвиле,
Ни влагу, црве што по мени миле,
У облику иду час дубље, час плиће
ВП П 45;
(2)Небо ћути, земља ћути, мир свуд влада;
Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа;
Све бескрајно, недогледно, као нада,
А чобанче вода носи без таласа
ВП П 48;
(3)Мрак тече густ кроз црну драчу;
Таласић клизну испод гроба.
Најзад се очас негде зачу
Први славуј и прва жаба
ЈД П 140.
У примеру (1), лексеме дубок ("дубље") и плитак ("плиће") и у речничком значењу изражавају антонимски однос означених појмова. Али у поетској структури "час дубље, час плиће" њихово основно значење се још више интензивира понављањем гласовне секвенце час, која у потпуности одговара реланој лексеми "час" (именици прилошки употребљеној). Понављањем истоветне гласовне секвенце (час) која се налази у одредбеној функцији основних појмова (дубок и плитак, који различито звуче) посебно се потенцирају њихове крајности. У примеру (2), две речи ("небо" и "земља"), које се на лексичком нивоу могу сматрати антонимима, у поетској структури "небо ћути, земља ћути" не само да изражавају просторно-семантичку опозицију "горе - доле", него је и интензивирају понављањем гласовне секвенце, односно лексеме ћутати ("ћути") којом се приписује исти "квалитет" супротним појмовима ("небо" = горе - "земља" = доле). У примеру (3), за разлику од претходна два, успостављена поетска опозиција није заснована на лексичкој антонимији, јер речи "славуј" и "жаба" у међусобном односу, пре значе различитост него супротност. Међутим, њиховим довођењем у парну везу, те формалним (и семантичким) потенцирањем - прв(а)и (који се први пут јавља, оглашава), истичу се различити квалитети једног појма (овде гласа),(204) тако да диференцијална смисаона обележја основних елемента ("славуј" = леп глас; "жаба" = ружан глас) нарастају до контраста, до антитезе, до антонима ("леп - ружан").
1.3. Фонетски мотивисана антонимска веза двеју речи није тако распрострањена у структурама двају суседних стихова, као у структури једног стиха. То је и разумљиво, јер се антонимске везе речи најчешће успостављају у непосредном додиру, на што мањем растојању, у најужем контексту. Али, преласком са структуре једног на структуру два суседна стиха не мењају се начини испољавања ових антонимских односа.
а) Примери који изражавају дијаметралну (речничку) супротност означених појмова нису у структурама двају суседних стихова посебно чести у поезији српских песника.
(1)Свирачи мрака и белих песама нестајања
усталасаном тишином снега покривају
канал трајања ДК I 35;
(2)Не криви ме ако си изгубио један вид
тамновања да би добио други. Не криви ме БТ В 65;
(3)Због анонимних речи тргова будим је
због мануфактурних пејзажа јавних
паркова БМ У 17;
(4)Мртва прошлост са животом покривена.
Док будућност полагано покров скида ВП П 35.
Ни једном од наведених примера није потребно додатно тумачење, јер свака парна веза речи (нестајања - трајања (1), изгубио - добио (2), анонимних - јавних (3), прошлост - будућност (4)) у свом реализованом облику исказује антонимске односе једнаке оним са речничким значењем антонимије. Поновљене гласовне секвенце (квазиморфеме: тајања (1), био (2), аних (3), ост (4)) у служби је посебног истицања, потенцирања сложенијег семантичког односа међу значењима двеју речи и стварања заједничког семантичког језгра унутар насталог поетског знака, а све то има функцију дезаутоматизације којом се ужем или ширем контексту (зависно од примера) придаје виши степен експресивности и емоционалности.
б) Примери који не изражавају дијаметралну (речничку) супротност означених појмова у поезији српских песника имају доста већу фреквенцију од претходних. Навешћемо их само неколико.
(1)Понекад исувише, баштина ветрова
И оних што имају мање него ништа БМ У 27;
(2)Да - лудо - схвати мистерију постојања и
тајну његовог распадања у капљи једне БТ В 68;
(3)Снег је то брвно
бачено на две обале сунца ДК I 33;
(4)Сребрнаст покров простором се влачи,
Чудан и моћан. Једна црна рана... СП П 55;
(5)Ветар месечином засипа и веје;
Спи небо и земља; и не дозна нико ЈД П 99;
(6)На брегу изнад мрког крша
Први зрак сунчев тек се роди ЈД П 136;
(7)Разлио се ваздух у прамење бело,
Дан врео и топал, мртвило свуда ВП П 82;
(8)Све се чежње гасе и све страсти бледе
И ко неман старост пре времена стиже МР П 83.
У свакој успостављеној парној вези, иако то интуитивно није уочљиво, остварен је антонимски однос. Истина, за њим треба трагати, њега треба откривати. И то путем различитих асоцијација. У двема речима које ступају у везу насталу на оси еквивалентности успостављањем извесног гласовног изоморфизма, примарне семантичке различитости претварају се у специфичне семантичке опозиције, односно речи које имају различита семантичка поља постају антоними (: "баштина - ништа" = све - ништа (1), "постојања - распадања" = постојати - нестајати (2), "снег - сунце" = хладно - топло (3), "сребрнаст - црна" = сјајан - таман (4), "засипа - спи" = активност - неактивност (5), "мрког - зрак" = таман - светао (6), "разлио - мртвило" = активност - пасивност (7), "страст - старост" = младост - старост (8)). Ове наше тврдње покушаћемо да образложимо анализом трију примера.
(1)(...)
Снег је то острво
белом месечином преорао.
Снег је то брвно
бачено на две обале сунца
(...)ДК I 33;
(2)(...)
... Јер памтим једну малу
пукотину у простору, кроз шибље у равници,
куда је то срце несмотрено прошло да дохвати,
да - лудо - схвати мистерију постојања и
тајну његовог распадања у капљи једне
девојчице...
БТ В 68;
(3)То долазе драга, све ближе и ближе
Нечекани дани немоћи и беде,
Све се чежње гасе и све страсти бледе
И ко неман старост пре времена стиже
МР П 83.
У примеру (1), увођењем допунског фонолошког уређења међу различитим појмовима ("снег" и "сунце") ствара се особита семантичка конструкција. Наиме, није тешко схватити да појава појма "снег" асоцира појаву појма "хладноћа", а да појава појма "сунце" асоцира појаву појма "топлота". Дакле, путем логичких асоцијација дошло је до успостављања другостепеног значења које је изражено правим антонимским односом ("хладно - топло") садржаним у реализованој текстовној вези оствареној понављањем гласовне секвенце "сн" (или квазиморфеме сн). У примеру (2), две речи "постојања" и "распадања" гласовном везом ("п-с-ања/сп-ања) доведене су у непосредни контакт, у јединствену структуру, што је на семантичком плану резултирало успостављањем смисаоне везе (која се образује приликом обједињавања еквивалентних елемената) изграђујући опште семантичко језгро значењске опозиције засноване на дијаметралној супротности "постојање - нестајање", при чему је лексема "распадање" унеколико изменила своје примарно значење прешавши (по логичкој сличности) у другу лексичку јединицу ("нестајање") приближног (сродног) значења. У примеру (3), понављањем гласовног сегмента "страст/стар-ст" (односно квазиморфеме страст/стар-ст) две су речи ("страст" и "старост"), скоро идентичним формалним ознакама, доведене у одређени семантички однос изражен контрастом "младост - старост". Наиме, лексема "страст" која у свом основном семантичком потенцијалу означава "снажно осећање, силан и необуздан унутрашњи нагон према чему", тешко да се може приписати речи "старост" која пре значи супротно: "особине које нису својствене том добу, особине које нису у старих људи". Пошто "страст" корелира са "младошћу", јер је то особина, одлика младости, она је у успостављеном гласовно-лексичком паралелизму "страст - старост" почела да означава оно што је супротно речи "старост", а то је "младост", па је тако дошло до антонимског односа израженог структуром (младост - старост).
1.4. Мали је број примера фонетски мотивисане везе речи у поетским структурама већим од два суседна стиха у којима се изражава другостепена дијаметрална супротност.
(1)Пут месечев сребрн низ море се види,
Лежи бесконачан врх заспалих вала.
Мир. Задњи је талас дошао до хриди,
Запљуснуо сетно и умро крај жала
ЈД П 111;
(2)Распростире се кроз кристалне сфере,
Кроз ваздух сув и бистар, из пролећа,
Очајно тужно, сетно мисерере! -
Кобни звук смрти живота и цвећа
СП П 105;
(3)Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
Плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
А земља има сетан мирис дуња
Што месецима у прозору стоје
МР П 74.
У примеру (1), успостављањем гласовно-лексичког паралелизма ("море - умро", "мор/мро"), односно довођењем у везу двеју лексичко-семантички разнородних речи (речи са удаљеним основним значењима) у једној од њих (првој по реду) обелодањује се нови смисао (долази до изражаја секундарно семантичко обележје) који одговара појму "живота", нечему што поседује "живот", док друга реч остаје у границама свога основног значења, у границама онога што означава "смрт".(205) У примеру (2), оба члана сложеног знака "бистар - смрти" (ист-р/с-три), у мањем или у већем степену, мењају своја основна значења да би се реализовала антонимска опозиција изражена биполарном супротношћу "светао - таман" ("бистар" = светао, "смрти" = таман). Овде треба истаћи да семантичка померања у оба елемента иду по вертикалној синонимској оси. А то значи да један елеменат (нпр. "бистар") може једино прећи у други њему семантички близак елеменат чија се блискост заснива на синонимским односима. Међутим, може се десити, као што је то случај са речју "смрт", да она у насталој парној вези својом појавом означава престанак светлости и појаву потпуног "мрака", "таме". У примеру (3), наилазимо на веома интересантну ситуацију. Наиме, у паралелну гласовно-лексичку везу не доводе се, као у свим досадашњим примерима, две различите лексеме истоветном гласовном секвенцом, већ у непосредни контакт ступају два различита облика ("месец - месецима") једне речи. Међутим, сваки облик има своје посебно значење. Облик "месец" означава небеско тело најближе Земљи, а облик "месецима" период од тридесет или приближно тридесет дана, чиме је успостављена очигледна антонимична опозиција "конкретно - апстрактно". Тако је једна те иста лексема у поетском контексту постала сама себи антоним, што је условило поларизацију њеног значења "семантиосемију".(206)
2.1. Посебно продуктиван вид фонетски мотивисане везе двеју речи испољава се у облику конвенционалних (канонских) гласовних понављања, у рими. С једне стране, то су две речи са различитим значењима чија су места у говорном низу доста удаљена; с друге стране, оне су толико повезане на плану израза да теже да се приближе и на плану садржаја(207) и то понекад у правцу антонимије, где се истиче контраст двају активираних елемената. Ови контрасти добијају различите видове, зависно, између осталог, и од ближег контекста.
а) Примери риме у којима се успостављају гласовно-лексички паралелизми, а који изражавају дијаметралну (речничку) супротност означених појмова (прави антоними), нису бројни у поезији српских песника.
незгодно - згодно БР Р 201; планине - долине БР Р 202; свучем - обучем БР Р 241; предњима - задњима БР Р 170; отворише - затворише БР Р 186; свршетак - почетак БР Р 87; веро - неврео БР Р 148; донео - однео БР Р 103; амо - тамо БР Р 137; пође - дође VI I 44, створења - привиђења МР П 131; одлази - долази ВП П 85; стварно - утварно БМ I 230; гора - мора МЦ Л 98; гора - мора, СП П 138; море - горе СР П 202; мора - гора ВП П 155; гора - мора МД У 79.
Међу наведеним паровима највећи број припада једном песнику (Б. Радичевићу), док од осталих (а њих је повелики број) нађе се тек по који пример. Тражити разлог за веће присуство правих антонима у поезији једног песника (или у поезији уопште) можда може бити излишно, али се нама чини да то одражава или примену стилског поступка заснованог претежно на контрасту, или недовољно трагање за одговарајућим речима којима се може градити рима. Треба рећи да прави антоними засновани на приближним формалним обележјима (гласовним понављањима), по обичају, представљају једну реч са различитим префиксима, чиме се умањује семантички потенцијал риме. Иначе, у свим наведеним примерима контрасти су очигледни, а њихова унутартекстовна значења блиска су општејезичким. Међутим, они имају појачане стилске и експресивне вредности, јер се јавља потреба не само да се констатује присуство везе, него и да се уведе појам о њеној интензивности, која ће карактеризовати степен и природу везаности елемената у структури. У неким од наведених парова (нпр.: створења - привиђења, планине - долине), због тога што као основ поређења није коренски део (веро - неверо, одлази - долази) главни носилац семантике, него граматички елеменат (флексија), сложен семантички склоп двеју речи наизглед не исказује праву антонимичност. Да то ипак није тако, показаће два анализирана примера.
(1)Брда, горе и планине,
И ви, стене ту поносне,
Кланци, лузи и долине,
Реке, врела, луке росне!
кад вас гленем, ал' ми годи
Благо мени да се роди'!
БР Р 202;
(2)Отишли су мирно не знајући куда
Прешли преко поља, кланаца и гора,
И орлове наше проносили свуда
Од прагова својих до далеких мора
СП П 138.
У примеру (1), римовани пар "планине - долине" на први поглед не означава дијаметралну супротност, чак би се пре рекло да представља појмовну различитост. Међутим, ако се укључи и поетски контекст у којем су ове риме употребљене, онда ће се запазити да је скоро цела строфа изграђена на ланцу антонимских опозиција ("брда, горе, планине - кланци, лузи, долине") које су засноване на визуелној, просторној опозицији ("горе - доле"). У примеру (2), у римованом пару "гора - мора" (који је веома често коришћен од стране српских песника) откривамо истоветну антонимску опозицију "горе - доле". У конкретном случају, а то нам потврђује и сам контекст катрена, влада више контрастних парова ("поља - гора, кланци - гора, мора - гора") који исказују опозицију: горе - доле. Пар "прагова - мора" исказује опозицију: блиско - далеко. Међутим, ова рима се може различито тумачити јер контрасност, колико зависи од окружавајућег контекста, толико зависи и од осећања за антонимију.(208) Тако у зависности од ближег контекста римовани пар "горе - море" може означавати и супротности, као "земља - вода", "смрт - живот" итд.
б) Примери риме у којима се успостављају гласовно-лексички паралелизми, а који на директан начин не изражавају одређену дијаметралну супротност (нису прави антоними), чине посебно бројну категорију у поезији српских песника.
мрак - зрак ВИ И 35; пуст - густ ВИ И 50; свирепо - лепо ЂЈ П 24; зрак - мрак ЂЈ П 34; пламен - камен МН П 111; злато - блато БР Р 204; лепо - слепо БР Р 47; жар - гар БР Р 101; очију - ушију СР П 245; бежи - лежи СР П 186; пламен - камен СР П 311; ћуте - звуке СР П 89; мртве - жртве МЦ Л 40; барске - царске МЦ Л 73; слап - кап МЦ Л 102; ништа - земљишта ЛК О 45; жива - почива ЛК О 65; зелене - увеле ДМ П 38; мир - вир ДМ П 89; царска - аварска ДМ П 144; злога - бога МР П 37; стару - жару МР П 54; мир - вир МР П 103; гасне - јасне АШ П 51; ћивот - живот АШ П 51; груби - љуби АШ П 164; главом - травом ВП П 32; зрак - мрак ВП П 90; жртве - мртве ВП П 221; жртва - мртва БМ I 116; беже - леже БМ I 230; злато - блато БМ I 233; греје - веје МД У 40; тмини - месечини МД У 45; мир - пир ВЛ Л 17; звук - мук ВЛ Ч 17; камен - пламен ЈД П 91; пене - стене ЈД П 107; мирује - пирује ЈД П 271; зрачила - помрачила ЈД П 241; цвеће - свеће СП П 73; пусто - густо СП П 84; мук - звук СП П 166.
У свим наведеним примерима формална (фонолошка) подударност у двема речима доводи их у међусобни семантички однос образујући недељиву целину "фразеологизам" који, на први поглед, пре указује на различитост него на супротност сједињених појмова. Међутим, међусобна различитост двеју речи у непосредном контакту унеколико се преображава у антонимичност, јер формална подударност (еквивалентност) истиче у први план семантичку дијаметралност. Настале семантичке супротности допирући до праве антонимије (која то у основи и није) изражавају, у мањем или већем степену, контрастне појаве. Ако се пажљивије загледамо у наведени материјал, можемо уочити да поједини парови риме чине варијантну групу једног инваријантног пара. Тако у варијантну групу инваријантног пара тамно - светло улазе спојеви речи "гар - жар, помрачила - зрачила, тмини - месечини, мрак - зрак, гасне - јасне". Сви леви чланови (гар, помрачила, тмини, мрак, гасне) набројених опозиција постају синоними; десни такође (жар, зрачила, месечини, зрак, јасне). Као такви они не само да изражавају различите нијансе значења крајњих опозита него се своде на главну опозицију (тамно - светло). На овај начин, применом исцрпне анализе, у коју треба укључити сва значења двеју речи пре њиховог ступања у парну везу, измене значења (једне или обеју речи) приликом успостављања непосредног контакта, као и уважавање контекста у којем те две речи делују, може се открити један део поетско-семантичких ткања која објективно постоје у значењским слојевима стиховних структура.
Пошто би било превише опширно (а и непотребно) да се анализира сваки наведени пример, илустрације ради, усмерићемо нашу пажњу на њих неколико.
(1)Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру,
Где се смех и суза укрстили над твојом главом,
Где ти је лепота смело красила девичност ведру,
Лежиш у даскама, покривена бусењем и травом
ВП П 32;
(2)И јалов пламен,
саму кад не спржи срж; -
јадован мраз,
кад не строши се камен
МН П 111;
(3)(...)
А из грла се ори грдан смеј,
та доста грдан да га чује Зеј!
То воле људи, воле робови,
ал' Зеј се стреса, бог над богови'
(...)ЛК О 55;
(4)Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап
свих дивота чулних, као пад мирисног млека.
А, чини ми се, једна једина, таква, блиста кап,
над песком пустиња, и тла, над земљом, далека
МЦ Л 102;
(5)О шумо мога лета. У бури видим мир
Заборављам пожар. Треперав звук
Што дође. Постоји снова вир
На снаге сагна ме руб.
Ко небо љубљеног мук
ВЛ Ч 17.
У примеру (1), "глава" у комбинацији са "трава" (у римованом пару "глава - трава") добија значење усмерености одозго наниже, прелажењем из "вишег света" (= "живи свет") у "нижи свет" (= "мртви свет"). У овако успостављеној структурној опозицији римоване речи "глава" и "трава" почињу да се поимају као оказионални антоними комплементарног типа,(209) јер изражавају опозициона значења "горе - доле", "живот - смрт". На тај начин свака од римованих речи добија ново значењско обележје (важеће само за дати текст),(210) које објективно не постоји у семантичкој структури српског језика. У примеру (2), речи из римованог пара "пламен - камен" иако значењски припадају денотатима различитог типа, доведене у непосредни контакат доживљавају трансформације садржане у границама српског језика. Наиме, кад речи "пламен" и "камен", различите по својој вантекстовној семантици ("пламен" означава "усијане светлеће гасове који се јављају при горењу, изгарању чега; огањ, пожар, ватру; јаку светлост осветљење", док "камен" значи "минерални агрегат различитог састава од кога се великим делом састоји Земљина атмосфера, стена"), које су у систему природног језика једне од друге изоловане, доспеју у структурно еквивалентне позиције (чине римовани пар), оне се у функционалном погледу у поетском тексту појављују као међусобни антоними, засновани на контрасту топло - хладно. Супротстављање ових појмова наводи да се "пламен" поима као "топлота, врелина", а "камен" као "хладноћа, студен", што представља њихово обједињавање у једну "архисему" чије семантичко обележје изражава "температурно стање". Међутим, у семантичком контексту наведене строфе, откривени контрастни односи двеју речи ("пламен" и "камен") унеколико су неутрализовани употребом синтагматских израза "јалов пламен" и "јадован мраз". У примеру (3), формална подударност изражена квазиморфемом о-ови утврђује садржинску супротност двеју римованих лексема (робови - богови), истичући у први план њихова секундарна семантичка обележја. Наиме, појам бог ("богови") у систему природног језика представља "натприродно биће, божанство", а појам роб ("робови") "обесправљеног човека, човека без слободе". Међутим, доведени (поступком римовања) у истоветну структурну позицију, они улазе у састав сложене семантичке целине где се њихова удаљеност на нивоу општејезичког значења преображава у антитезу садржану у виду више различитих опозиција (обичност - необичност, узвишеност - униженост, горе - доле). Овакву семантичку супротност сугерише нам сам поетски контекст у којем функционише рима ("робови - богови"). "Грдан смеј" нема само обележје јачине, снаге, већ значи и нешто пејоративно: непријатан смеј, који не смета "робовима", они га чак и "воле", док такав "смеј" (смех) изазива нелагодност од које се бог "Зеј" (Зевс) "стреса". Пошто се оказионално-поетски антоними перципирају с обзиром на семантичка поља која су активна у комуникационом систему изван самога текста,(211) римовани пар "робови - богови" поред опозиције "обичност - необичност" могу истицати и контрастивна значења настала асоцијативним путем по сличности: униженост - узвишеност (роб = униженост, бог = узвишеност), или по просторној одређености: доле - горе (роб = доле, бог = горе). У примеру (4), у рими "слап - кап" заједничко семантичко диференцијално обележје које улази у опозицију много - мало производи садржај који је заједнички и поетском и непоетском говору. Међутим, и овде остаје извесна структурна резерва за чисто индивидуално тумачење. Иако су "слап" и "кап" по општем речничком значењу скоро антоними, они, пошто су структурно изједначени, истовремено делују као антитезе на нивоу поетске семантике, што посебно чини активним њихова обележја која их међусобно супротстављају као појмове (речи) - ефекат спајања крајњих тачака количинских вредности. У примеру (5), за разлику од претходна четири, оба римована пара у катрену функционишу као оказионални антоними. Римовани пар "звук - мук" одражава два супротна појма гласност - безгласност. Звуку који доминира у прва два стиха супротставља се мук који баца семантичку сенку на друга два стиха строфе. На тај начин, тј. довођењем двају појмова у опозицију и сучељавањем њихових садржаја истиче се емоционални набој контекста. Римовани пар "мир - вир" садржи потенцијалну семантичку опозицију засновану на супротним осећанима: спокојство - неспокојство. Према општем значењу контекста римовани чланови "мир" и "вир" буде логичке асоцијације: "мир" = блаженство, "вир" = неблаженство. Друкчије речено, песник у бури, у нечему што се збива, дешава (у ономе што је у реалности) - доживљава, осећа блаженство, спокојство, док у ономе што ће се евентуално збити, догодити, у ономе што је у сновима (у ономе што је изван реалности) - предосећа, слути наступајуће неблаженство, неспокојство.
Мада језички знак у поетском тексту не губи своју језичку природу, он укључивањем елемената нижих нивоа (овде фонолошког) у процес образовања смисла, где настају оказионалне семантичке опозиције, оказионалне "архисеме", губи део своје самосталности коју поседује у природном језику. Образовање "архисема", које представљају особиту појмовну конструкцију засновану на семантичким опозицијама у којима долази до семантизације формалних елемената, има карактер логичког. Јер понављање (звучање) у стиху не остаје у границама плана израза већ улази у изградњу плана садржаја, не као језички него као сликовни знак, где "архисема" добија облике сликовнога (иконографског) сигнала. "Архисема" као значењска поетска јединица одражава сложени систем унутартекстовних семантичких опозиција које су немогуће изван дате поетске структуре израза. И она као таква се не подудара са семантичким јединицама природног језика. Она указује на оно што је различито у семантици чланова опозиције, односно издваја диференцијалне елементе сваког од њих. Формализација самих елемената и семантизација њихових формалних односа образује читав ланац сложених поетских знакова који чине једну оказионалну реч (двоједну реч) као недељиву целину са недељивим значењем, у оквиру којег се издвајају диференцијалне семантичке опозиције, које у једним случајевима, у поетском тексту, функционишу као оказионални, поетски антоними.
PHONOMOTIVATIONAL ANTONYMIC LINKS BETWEEN WORDS IN POETRY OF SERBIAN POETS
In the structure of poetic language, which represents a higher-degree model with respect to natural language, general language antonymy assumes additional meaning, for phonological structure, which belongs to the domain of expression in natural language, in poetry becomes the structure of the content, forming semantic links inseparable from the given context. Bearing that in mind, in this work the author points to one type of poetic antonimy that arises with the establishment of relations between different words on the basis of the repetition of certain sound sequences. Using Serbian poetry, the author thus follows motivated links between words, particularly in the scope of occasional (non-conventional - euphony) and canonical (conventional - rhyme) sound repetitions and reveals antonymic meanings that are either unclearly expressed or do not exist at all on the level of natural language.
|
