Милосав Ж. Чаркић:
Фоностилистика стиха

IV. НЕКОЛИКО РЕЧИ О КЊИЗИ

Ова књига је продужетак рада који је аутор започео у претходној монографији. Избор текстова окупљених у њој чини тематску и методолошку целину. Чланци су писани у последњих неколико година, а резултат су различитих повода. Неки су штампани у зборницима са научних скупова, неки у нашим часописима, неки у страним публикацијама. Сам избор и начин презентације текстова полази од тематског принципа, који се аутору чинио најприкладнијим, мада таквим редоследом нису писани.⁽²¹²⁾

Постоји више разлога за објављивање ове књиге. Садржина понуђених радова уклапа се у концепцију књиге у целини. Огледи који су већ објављени налазе се у нашим уско стручним публикацијама друкчије оријентације. Радови који се налазе у страним публикацијама тешко да могу бити доступни нашим читаоцима. Овде објављени текстови доживели су одређене промене и добили коначан облик. Појавом у посебној књизи биће понуђени широј читалачкој јавности. Специфичност проблематике којом се аутор бави могао би изазвати посебно интересовање оних посленика књижевне речи који су спремни да прихвате нове и модерне начине тумачења поетског текста. Истраживања оваквога типа показују да је српско песништво током свог трајања (од Бранка Радичевића до Бранка Миљковића) садржавало и садржи високе уметничке вредности које могу да издрже и егзактан начин њихове провере.

Наслов књиге Фоностилистика стиха у великој мери открива њену и методолошку и тематску садржину. Сваки од понуђених радова представља за себе целину, тако да читалац, према својим афинитетима и потребама, може читати само оне који су му нужни, а да при томе не изгуби ништа на целовитости информације.

Када се има у виду целовит текст књиге, онда је због самог начина истраживања, где се тежило за откривањем инваријантних, универзалних категорија у српској поезији (у типолошком и функционалном смислу), долазило до одређених понављања, јер су проучаване сродне, а некад и истоветне појаве код различитих песника. Понављања су понекад и резултат ауторовог свесног и намерног неупућивања и не позивања на своје претходне текстове.

V. НАПОМЕНЕ

¹ Брик: 1919, 58-59.

² Бавећи се гласовном структуром стиха, гласовима у поетском језику, руски истраживачи стиха неизбежно су се сукобљавали са проблемом разграничења акустичког (фонетског) и графичког аспекта у гласу. А то је, пре свега, долазило због тога што у руском језику постоји разлика у ортографији и изговору. Тако се, условно речено, створила једна струја истраживача стиха као и фоностилистичара која, делујући искључиво са фонетске тачке гледишта, предност даје акустичком аспекту гласа прихватајући термин звук којим оперишу у радовима из области стилистичке фонетике (фоностилистике). Својом искључивошћу посебно се истиче В. Е. Холшевњиков, који каже: "Треба увек имати у виду да су у поезији важни звукови а не слова. На жалост, често се могу срести радови у којима се подједнако третирају привидне и праве асонанце, као на пример асонанца о која садржи како акцентовани глас "о" тако и неакцентовани глас "а"; исти случај је и са привидним алитерацијама: "вой волков", где постоје три в, мада последње слово означава звук ф" (Холшевников: 1985, 45).
Поред наведене струје "чистих фонетичара" постоји и друга која је у последње време све гласнија, која поред аудитивне уважава и визуелну перцепцију. Међутим, ова струја није била искључива, већ је имала осећаја и могла да схвати узајамно деловање и непосредно повезивање акустичког и графичког у гласу. У том смислу интересантна су и нека мишљења која ћемо навести. Тако на пример, Журављов истиче: "Графички, словни облик није без утицаја на перцепцију гласова. Када ви видите слово, у вашој спознаји ће у истом тренутку зазвучати одговарајући глас и обратно" (Журавлев: 1974, 13). Посебно је упечатљиво мишљење Жирмунског: "У језичкој свести писмених људи графичке представе преовлађују. То, пре свега, доказују они примери у језику у којима ортографија утиче на изговор. Песник, наравно, није фонетичар: за њега као и за сваког писменог човека, правописне норме се у значајној мери слажу са изговорима или, у крајњој мери, утичу на њих" (Жирмунский: 1975, 308). Да се у маси гласовних понављања однос акустичког и графичког у гласу може лако мењати, приметио је Ј. М. Лотман – па предлаже: "... у зависности од тога шта ће у том комплексу бити у највећој мери уређено, можда би било корисно да се прибегне анализи транскрипције која бележи стварни изговор морфемског или графичког записа" (Лотман: 1972, 66). Тако се, истина, доста тешко и неприметно аналогни термин за писани језик "графема", која се користи и као први део сложеног термина "графофонема", уводио у фоностилистичка истраживања. У својој књизи Стилистичка анализа шпанског стиха, Гончаренко у поглављу О општим питањима гласовне организације шпанске поезије, између осталог истиче "... употребљавајући термин глас или његове деривате, имаћемо у виду не само фонетски и фонолошки елеменат, већ и гласовно-графичку битност, именујући је некад "глас-слово", "гласовно-словним психолошким ликом", "квазиморфемом", или – што би можда било најтачније "графофонемом" (Гончаренко: 1988, 36-37). Поред Гончаренка исте или сличне термине употребљава Т. А. Амирова: (Амирова: 1985). Ови термини схватају се у фоностилистици као "оперативни појмови-термини". Говорећи о њима Гончаренко истиче следеће: ... ти 'оперативни појмови-термини' служе као посредне јединице превођења графема у фонеме (и обратно) у сфери "практичног" језика и битно се разликују од гласова-слова у поетском језику. Графофонема у поетском језику није јединица транслације графемике у фонемику, већ је то основна јединица фоничког слоја језика поезије" (Гончаренко: 1988, 173).
Када је у питању поетски језик, и то у првом реду језик поезије, веома је тешко одредити да ли се ради о фонеми или гласу. О тој дилеми говори Н. Петковић: "У говорном низу налазимо само гласовне реализације, а уколико се у ритмички строго организованом стиху истиче конкретан артикулационо-фонетски квалитет, ми бисмо имали право да говоримо не о фонемама и фонолошкој организацији, него о чисто гласовном материјалу. Али пошто стих није заумно-језички низ, него углавном језички низ организован на специфичан начин, морамо имати у виду и такозвани емски (чисто структурни) ниво. Због тога је врло тешко разграничити: да ли поводом извесног броја стихова треба говорити о фонолошкој или фонетској организацији" (Петковић: 1975, 142-143).

³ Гончаров: 1973, 116.

⁴ Међутим, у свом следећем раду о ритму и синтакси О. Брик даје цео теоријски нацрт за ново изучавање ритмичке структуре стиха, где ова понављања имају веома важну улогу (Брик: 1927).

⁵ "Посебни поступци гласовне уређености поетског језика привлачили су непрекидну пажњу многих домаћих и страних филолога још у десетим и двадесетим годинама XX века. Ова област лингвопоетике почела се интензивно истраживати у последњих двадесет година" (Гончаренко: 1988, 59).

⁶ Уопште појам структуре схватамо у смислу у ком га тумачи и дефинише Н. Петковић: "Организација или уређеност система, тј. скуп јединица од којих се састоји и скуп њихових међусобних односа, назива се структура" (Петковић: 1984, 7-8).

⁷ Под интонационим притиском подразумевамо наглашен изговор сваког гласа, а који је у непосредној вези са успореним темпом.

⁸ Щерба: 1960, 23.

⁹ Руски формалисти напуштају термин форма, а уместо њега узимају термин конструкција или конструктивни принцип (Петковић: 1984, 60).

¹⁰ "Онај део поезије који је ствар вештине, а можда смемо да кажемо и васколика уметничка вештина, своди се на принцип паралелизма. Структура поезије јесте структура непрекидног паралелизма, који се протеже од техничких такозваних паралелизама хебрејске поезије и антифона црквене музике до испреплетености грчког, италијанског или енглеског стиха. Али две врсте паралелизма нужно постоје – једна где је опозиција јасно обележена, и друга где је она пре прелазна или хроматска. Само се прва врста, она са обележеним паралелизмом, тиче структуре стиха – у ритму (повраћај извесног следа слогова), у метру (повраћај извесног ритамског следа), у алитерацији, у асонанци и у слику... Изразито обележеној, наглој врсти паралелизма припадају метафора, поређење, парабола итд., где се ефекат тражи у сличности ствари, и антитеза, контраст итд., где се он тражи у несличности" (Hopkins: 1959, 13).
"Ако се овом проблему приђе са кибернетичке тачке гледишта, онда се могу запазити разни нивои уређености који се међусобно допуњавају чинећи у крајњем резултату 'јединство стилских поступака'. Ритмичким факторима језичке организације поетског текста – гласовним, лексичким и синтаксичким понављањима – могуће је додати смисаона и стилска понављања једнаких или блиских стилских нијанси. Избор лексеме са одређеним нијансама значења може условљавати мелодичку интонацију. Појмовима смисаоног и стилског понављања одговарају, у формулацији В. М. Жирмунског, 'заједничка смисаона нијанса' и 'емоционална нијанса говора'.
Уколико више језичких средстава учествује у ритмичкој организацији текста, утолико се с већом прецизношћу и доследношћу исписује ритмичка конфигурација, а у исто време повећава степен информативности тог текста. Моменат ритмичке организације има информативну улогу. Она увећава информацију текста" (Ковтунова: 1982, 156).

¹¹ Бахтин: 1975, 46.

¹² Тошовић: 1988, 95-167.

¹³ М. П. Штокмар употребљава термин "гласовна организација" као синоним појма "инструментовка" коју истраживачи именују "унутрашња гласовна организација стиха" (Штокмар: 1958, 50).

¹⁴ Мишљење слично Штокмаровом о појму гласа у стиху, налазимо у књизи Шенгелија Техника стиха, и то у једној од глава названој Гласовна организација стиха, где аутор оперише римом, асонанцом и инструментовком (Шенгели: 1960, 241-269).

¹⁵ А. В. Луначарски на ову проблематику, као што смо рекли, гледа шире: "У почетку све је потпуно поетско, тј. поступци који се примењују у стиху засновани су, пре свега, на звучању. Уистину говорећи, алитерација, рима, метар итд., у суштини су засновани на звуковима. Читати стихове у себи могуће је као што је могуће у себи читати ноте. Стихови траже извођење" (Луначарский: 1925, 33).

¹⁶ Готово исто као и Луначарски мисли Гончаров: "Ритам – у било којој од многобројних интерпретација тог појма – јесте у извесном степену звуковна појава, као и интонација, рима, гласовна понављања и други елементи стиха" (Гончаров: 1973, 5).

¹⁷ Према З. Лешићу (што се може сматрати и његовим ставом) "теорија књижевности дијели све гласовне појаве пјесничког језика на слиједећи начин:

I. Еуфонија или 'инструментовка' (оркестрација) у термину руских формалиста:
1. Гласовно понављање;
2. Гласовно подражавање или 'гласовна експресивност':
а) ономатопеја,
б) гласовна симболика;
II. Ритам и метар:
1. Ритмичка организација, укључујући све синтаксичке и интонационе фигуре;
2. Версификација, тј. сви метрички облици стиха и строфе, као и условљене поетске форме (сонет и сл." (Лешић: 1979, 245).
У "Теорији књижевности" М. Солара под појмом "фигуре дикције" налазимо: "фигуре дикције... називају се такођер и гласовне фигуре или звучне фигуре, јер се њихово дјеловање заснива на учинку одређених гласова односно звукова у говору. Тако понављање одређених гласова или скупина сродних гласова, опонашање одређених звукова и шумова у природи, или пак одређени типови понављања читавих ријечи, особито у стиховима..." М. Солар наводи ове гласовне фигуре: асонанција, алитерација, ономатопеја, анафора, епифора, симплока, анадиплоза (Солар: 1980, 61-64). Л. Зима гласовне фигуре дефинише као фигуре које се оснивају на подударању гласова с приказаним стварима и на међусобном подударању једнаких слова (гласова), словака (слогова), речи и израза, и дели их на ове групе: а) фигуре у којима се гласови подударају са приказаним стварима: интерјекција, ономатопеја (у ужем смислу); б) фигуре у којима се подударају једнака слова, гласови: алитерација, асонанција; в) фигуре у којима се подударају слогови: омеоарктон, омеотелеутон, слик (рима); г) фигуре у којима се подударају једнаке и сличне речи, које су уједно различите по значењу или облику: антанакласа, полиптотон, парегменон, етимологизирање, парономасија, анаграм; д) фигуре у којима се подударају једнаке речи и изреке, намештене различитим начином: анафора, епифора, симплока, епизеукса, градација, окруживање, антиметабола, регресија, строфа (Зима: 1988, 263-320).
"Срок и друге споменуте, њему сродне појаве у бити су гласовна понављања, везана увијек за једно одређено мјесто у стиху... У стиху таква гласовна понављања имају увијек ритмичко значење. То вриједи и о различитим фигурама понављања: анафори, (понављању истих ријечи на почетку стиха), епифори (понављању истих ријечи на крају стиха), анадиплози (понављању истих ријечи на крају једног и крају идућег стиха), итд. Особито су значајне појаве које зовемо такођер асонанцом и алитерацијом, али се нешто разликују од оних што смо их тим именом прије описали. Асонанца у том смислу означава свако самогласничко, а алитерација свако сугласничко подударање ријечи у истом или различитим стиховима пјесме. Пјесници су понекад знали вјеровати да поједини самогласници и сугласници сами за себе могу означити неко расположење, стање, боју, тон... у неким пјесмама инсистирање на неком вокалу може бити главни организатор ритма стиха" (Група аутора: 1969, 307).

¹⁸ Појам "обнажености" не треба поистовећивати са појмом "обнажени поступак" како су руски формалисти означавали начин конституисања говорног низа у стиху песника који су се служили заумним језиком (Петковић: 1984, 36).

¹⁹ Joos: 1948.

²⁰ Pierce, David, Potter, Kopp, Kopp: 1966; Liberman: 1977.

²¹ Dew, Jensen: 1977.

²² Harding: 1976.

²³ Гончаров: 1985, 263.

²⁴ Половина: 1972, 87.

²⁵ Платон: 1968, 471-473.

²⁶ Ломоносов: 1952, 172-173, 241.

²⁷ Хумболт: 1988, 134.

²⁸ Половина: 1972, 87.

²⁹ Стојнић-Царић: 1975, 43-65.

³⁰ Бальмонт: 1916.

³¹ Белый: 1922.

³² Выгодский: 1965, 91.

³³ Клименко: 1970, 18-28.

³⁴ Sapir: 1929.

³⁵ Kainz: 1960.

³⁶ (1) Иванова-Лукянова: 1966, 136-143; (2) Орлова: 1966, 144-154; (3) Штерн: 1967, 114-117; (4) Гурџиева: 1972; (5) Гурџиева: 1975; (6) Левицкий: 1969, 123-132; (7) Левицкий: 1971, 25-37; (8) Левицкий: 1973, 36-40.

³⁷ Са теоријске тачке гледишта веома је интересантна књига Фонетско значење А. П. Журављова. Зато ћемо се на њој нешто дуже задржати. Књига се састоји из три главе. У првој аутор разматра питања мотивисаности знака и формулише основне проблеме савремене разраде идеје о гласовном симболизму. У другој аутор излаже достигнућа експерименталног мерења фонетског значења и разматра његову структуру у руском језику. У трећој аутор своју пажњу усмерава на неке од аспеката функционисања фонетског значења, на његову улогу у организацији гласовне форме поетског дела и анализира односе између фонетских и лексичких аспеката значења речи (Журавлев: 1974).

³⁸ Журавлев: 1974, 22-23.

³⁹ Гончаренко: 1988, 71.

⁴⁰ (1) Левый: 1972; (2) Brown, Black, Horowitz: 1955, 388-393; (3) Gautier: 1973; (4) Gautier: 1974; (5) Jespersen: 1922; (6) Leon: 1971, 3-14; (7) Macdermott: 1940, 89-92; (8) Sapir: 1929, 225-239; (9) Taylor M. M., Taylor I. K.: 1962; (10) Fonagy: 1961, 194-218; (11) Fonagy: 1966.

⁴¹ Гончаренко: 1988, 71.

⁴² "Ми у потпуности одбацујемо помисао да у песника постоји свесна намера ка употреби ономатопеја као најистакнутијих еуфонијских елемената, оне се појављују у незнатној мери и то веома ретко" (Выгодский: 1923, 51).

⁴³ "Уствари, гласови су сами по себи лишени супстанционалног и емоционалног садржаја" (Холшевников: 1972, 86).

⁴⁴ Журавлев: 1974, 23.

⁴⁵ Grammont: 1913.

⁴⁶ Jespersen: 1922.

⁴⁷ Jespersen: 1964, 397.

⁴⁸ Вулетић: 1976, 9.

⁴⁹ (1) Јовић: 1975; (2) Јовић: 1985.

⁵⁰ (1) Петковић: 1975; (2) Петковић: 1984.

⁵¹ Симић: 1991; (2) Симић: 1993.

⁵² Радичевић: 1847; Радичевић: 1851; Радичевић: 1924.

⁵³ (1) Вуловић: 1889-1890; (2) Остојић: 1918, 1-43; (3) Поповић: 1924, X-СXЛVI; (4) Скерлић: 1905, 429-439; (5) Скерлић: 1914, 276-284.

⁵⁴ Илић: 1964.

⁵⁵ (1) Живановић: 1883; (2) Живановић: 1907, 563-568; (3) Живановић: 1907, 691-694; (4) Павловић: 1924, 271-287; (5) Павловић: 1938, 20-27.

⁵⁶ О метаплазмама код нас, колико је нама познато, једино је писао проф. др Бранко Тошовић: (1) Тошовић: 1979, 91-127; (2) Тошовић: 1990, 17-28; (3) Тошовић: 1990, 29-37; (4) Тошовић: 1991, 45-54; (5) Тошовић: 1991, 293-303.

⁵⁷ (1) Balli: 1955; (2) Благой: 1973; (3) Гаспаров: 1973, 216-220; (4) Граудина: 1976; (5) Дымшиц: 1953, 218-241; (6) Дюбуа: 1986; (7) Ежов, Шамурин: 1972; (8) Јакобсон: 1978; (9) Квинтилијан: 1967.

⁵⁸ Поред фонометаплазми (о којима је овде реч) може се још говорити о морфоплазмама, синтактоплазмама и текстоплазмама (Тошовић: 1990, 24-27).

⁵⁹ Говорећи о глаголским метаплазмама Б. Тошовић на једном месту каже: "Морфометаплазме настају претварањем аналитичких глаголских облика у синтетичке. То значи да су у српскохрватском језику оваквој врсти деструкције могу подврћи сљедећи глаголски ликови: перфект, плусквамперфект, футур, кондиционал, аналитички облик императива и пасивни глаголски облик. То истовремено значи да морфометаплазма не може настати код простих глаголских облика (инфинитива, презента, синтетичког облика императива, аориста, имперфекта, глаголског прилога садашњег, глаголског прилога прошлог, глаголског придјева радног, глаголског придјева трпног). Они, међутим, могу имати фонолошке, синтактичке и текстуалне метаплазме" (Тошовић: 1990, 24).

⁶⁰ Радичевић: 1924.

⁶¹ Скраћенице: ПI = Песме Б. Радичевића 1847 (број иза сигнатуре је страница у издању од 1924); ПII = Песме Б. Радичевића 1851 (број иза сигнатуре је страница у издању од 1924); ПП = Посмртне песме Б. Радичевића (број иза сигнатуре је страница у издању од 1924); ПИс = Писма Б. Радичевића (мало слово "с" иза сигнатуре означава да је пример из Бранкових стихова, а број иза сигнатуре је страница у издању од 1924).

⁶² Алексић: 1931, 96.

⁶³ У писму оцу Радичевић, између осталог, каже: "За х да пишемо на дикоји мести, зато велим што дикоји н. п. Црногорци дигде га изговарају" (Из Беча – 16 III 1844; види Радичевић: 1924, 424).

⁶⁴ Николић: 1953-1954, 273-287.

⁶⁵ Фонетски процес асимилације очуван је и у сандхију: бес покоја ПИс 246, з брега ПИс 419, з дрвета ПИс 426, ш њиме ПкМ 1381, ш њоме ПкМ 1381, ш њим ПкМ (ПкМ = Рукописи БР у МС у Новом Саду).

⁶⁶ Овде треба имати у виду да је вас архаизам, сав плод метатезе, али је данас овај други облик неутралан, док вас осећамо као транспозицију.

⁶⁷ Кошутић: 1941, 48-52.

⁶⁸ Пишући о рими у поезији Бранка Радичевића на једном месту В. И. Илић, између осталог, каже и ово: "Није карактеристична за Бранкову поезију, као ни за народну, рима са консонантским завршетком" (Илић: 1964, 50).

⁶⁹ Јовић: 1975, 78.

⁷⁰ Лесковац: 1970, 7.

⁷¹ Лесковац: 1970, 35-36.

⁷² (1) Тошовић: 1979, 91-127; (2) Тошовић: 1990, 17-28; (3) Тошовић: 1990, 29-37; (4) Тошовић: 1991, 45-54.

⁷³ (1) Балли: 1955; (2) Благой: 1973; (3) Гаспаров: 1973, 216-220; (4) Граудина, Ицкович, Каталинская: 1976; (5) Дымшиц: 1953, 218-241; (6) Дюбуа: 1986; (7) Ежов, Шамурин: 1972; (8) Јакобсон: 1978; (9) Квинтилијан: 1967.

⁷⁴ Тошовић: 1990, 23.

⁷⁵ Јовановић: 1933.

⁷⁶ Тошовић: 1990, 31.

⁷⁷ Тошовић: 1990, 31.

⁷⁸ Поред фонометаплазми могуће је још говорити о морфоплазмама, синтактоплазмама и текстоплазмама (Исп. Тошовић: 1990, 24-27).

⁷⁹ Тошовић: 1990, 23-24.

⁸⁰ Мукаржовски: 1986, 15, 51.

⁸¹ Мукаржовски: 1986, 61.

⁸² Термин протоплазма преузет је од Б. Тошовића. (Исп. Тошовић: 1990, 31).

⁸³ Гаспаров: 1984, 5.

⁸⁴ Аристотел: 1988, 47-91.

⁸⁵ Поред фонометаплазми постоје и морфометаплазме које настају претварањем аналитичких у синтетичке облике. (Исп. Тошовић: 1990, 24).

⁸⁶ Уопште о метаплазмама види у Општој реторици (Дюбуа: 1986, 392).

⁸⁷ Тошовић: 1990, 18.

⁸⁸ Костић: 1972.

⁸⁹ Секулић: 1972, 7.

⁹⁰ "Не малу услугу чине јасноћи дикције и отмености израза продужене, скраћене и промењене речи. Јер, одударајући у нечему од уобичајенога облика, такве речи неће бити свакодневне и постаће отмене, а остајући делимице у вези са обичним изразима обезбедиће дикцији јасноћу" (Аристотел: 1988, 79).

⁹¹ (1) Ружић: 1975, 236-237; (2) Ружић: 1986, 195-196.

⁹² Скок: 1972, 695.

⁹³ Шкловский: 1925, 12.

⁹⁴ Петковић: 1984, 67.

⁹⁵ Мукаржовски: 1986, 91.

⁹⁶ Андрић је ипак песму "1915." испевао у јампским једанаестерцима. У осам катрена (32 стиха), са римованим парним стиховима, цезура најчешће долази иза петог слога. Међутим, у неколико стихова она егзистира само као граница између речи, али не и као полукаденца. Од укупно 128 акцената њих 101 (или 78,91%) пада на парне, а 27 (или 21,09%) на непарне слогове.

⁹⁷ Андрић: 1981, 139-257.

⁹⁸ Андрић је као лирски песник почео 1911. године у Босанској вили песмама Сумрак и Блага и добра мјесечина, а завршио 1973. године песмом Ни богова ни молитава.

⁹⁹ Јандрић: 1977, 10.

¹⁰⁰ Мирковић: 1966, 1189.

¹⁰¹ Константиновић: 1981, 80.

¹⁰² Гаспаров: 1979, 39.

¹⁰³ Термин модел употребљавамо у значењу тип, врста, облик и сл.

¹⁰⁴ (1) Жирмунский: 1923; (2) Томашевский: 1959; (3) Гончаров: 1973; (4) Гаспаров: 1985; (5) Кондратов: 1963; (6) Лотман: 1976; (7) Аверницев: 1976 (1977); (8) Pszczolowska: 1972; (9) Eekman: 1974. итд.

¹⁰⁵ (1) Суботић: 1845; (2) Малетић: 1868; (3) Ђорђевић: 1927; (4) Витезица: 1929; (5) Димитријевић: 1967; (6) Маретић: 1907; (7) Кошутић: 1941; (8) Еекман: 1972; (9) Голомбек: 1939; (10) Миличић: 1973. итд.

¹⁰⁶ У својој Теорији књижевности проф. др Радмило Димитријевић када говори о слику (рими), између осталог, каже и ово: "Постоје три врсте сликова када је реч о броју слогова који се подударају: 1. мушки слик, 2. женски слик и 3. средњи (дактилски) слик.
Мушки слик имамо када се стих завршава наглашеним слогом: у нашем језику то је могућно само код једносложних речи, јер у нашем језику двосложна и тросложна реч немају акценат на последњем слогу.
П р и м е р:
Студена ме киша шиба
по васцели д а н;
ој прими ме, крчмарице,
у твој лепи с т а н .
(Ђ. Јакшић: На ноћишту)
Код женског слика подударају се два слога у речима на крају стихова; то су најчешће двосложне речи.
П р и м е р:
Прво је: сваки нека зна што х о ћ е!
о маглу копља никад се не л о м е.
Слободе? Добро! Ал то није в о ћ е
што зрело пада у шешир ма к о м е.
Верујте прво! И стисните п е с т и,
па онда трести, т р е с т и!
(В. Петровић: Верујте прво)
Средњи слик (зове се још и дактилски слик) имамо када подударање почиње од трећег наглашеног слога до краја речи; ту имамо подударање у три слога. Постоје три врсте дактилских сликова:
а) када је подударање слогова потпуно, тј. од наглашеног слога и у акценту и у самогласницима и у сугласницима.
П р и м е р:
Много сам кајо, много г р е ш и о
и хладном смрћу себе т е ш и о;
многу сам горку чашу п о п и о,
многи сам комад сузом т о п и о.
(Ђ. Јакшић: Поноћ)
б) када постоји подударање у акценту али не и у сугласнику после наглашеног слога.
П р и м е р:
Можда то дуси земљи г о в о р е,
ил земља куне своје п о к о р е
(Ђ. Јакшић: Поноћ)
д) када постоји подударање самогласника и сугласника после наглашеног слога, док се наглашени слог и сугласник после њега не подударају. П р и м е р:
Ко грдан талас ј е д и н и
да се по морској ваља п у ч и н и
лагано хуји ко да у м и р е
ил да из црне земље и з в и р е.
(Ђ. Јакшић: Поноћ)
(Димитријевић: 1969, 255-256).
У свим примерима које наводи проф. Димитријевић (а то се односи и на све друге ауторе) постоји непрецизност у слоговној одређености риме. Наиме, када се говори о мушкој (једносложној) рими наводе се примери "дан – стан". Одмах пада у очи да овде није реч о римовању целих речи састављених од једног слога, него се римују само делови слога (-ан : -ан) док су гласови д и ст изван риме. Истоветна је ситуација и код свих других примера. Ради потврде прокоментарисаћемо још један римовани пар (говоре – покоре). Овде је реч о римовању тросложница, али састав риме (-о-оре : -о-оре) није идентичан са гласовним (тросложним) саставом римованих речи, тако да се јавља неподударност између њих и саме риме. У два анализирана случаја (као и у свим које наводи проф. Димитријевић) ради се о мањку римованог гласовног материјала у односу на гласовни састав римованих слогова. Услед тога смо предложили да се квантитет риме мери римованим фонемама (гласовима), што је прецизније и тачније, а не слоговима јер се јавља колизија између римованог материјала и гласовног састава римованих слогова.

¹⁰⁷ У следећу табелу унети су подаци о заступљености рима са одговарајућим бројем поновљених фонема:
2 3 4 5 6 7
7 68 58 14 6 2
10,30% 41,21% 35,15% 8,49% 3,64% 1,21%
Први редак означава број римованих фонема; други редак њихову бројну вредност; трећи редак њихову бројну вредност изражену у процентима.

¹⁰⁸ К – ознака за консонант (сугласник); В – ознака за вокал (самогласник).

¹⁰⁹ Гаспаров: 1983, 5.

¹¹⁰ Потпорни звукови (гласови) појавили су се у поезији XVIII века (под утицајем француског укуса ка 'богатој рими'). Почетком 1760-их година пажња ка њима се појачава" (Гаспаров: 1983, 12).

¹¹¹ Качуровсвкий: 1984, 110-113.

¹¹² "Увођење риме у поезију приписује /се/ оцу Амброзију из четвртог века" (Голомбек: 1939, 792). На појаву риме указује чак и Аристотел у својој Реторици, али она као таква није функционисала као свесни поступак. "Риму можемо наћи и код старогрчких песника и код Овидија, али као случајни и успутни начин ритмичке организације" (Петковић: 1975, 111).

¹¹³ "Код симболиста (не раније) приближна рима се коначно устаљује, а Брјусов и Блок нетачним римама откривају нову епоху" (Гаспаров: 1979, 39).

¹¹⁴ "Док демаркативна обележја остају у границама фонеме, дотле кулминативна (у која улазе тон, акценат, интонација) прелазе границе фонеме, па их је зато могуће издвојити у посебну област, у прозодију" (Петковић: 1975, 146).

¹¹⁵ "Пошто је рима тамо где песма природно тече из стиха у стих више ствар графичка, за гледање, за око, него музичка, за слушање, за ухо, било је природно да она превлада и постане свемоћна онда када се поезија... готово искључиво почела да чита из књига; а престала да рецитује и преноси усмено" (Јеремић: 1955, 2).

¹¹⁶ Ђорђевић: 1973, 298.

¹¹⁷ Термини су наши и могу се схватити као условни.

¹¹⁸ Максимовић: 1982.

¹¹⁹ К – ознака за консонант (сугласник); В – ознака за вокал (самогласник).

¹²⁰ Још је на почетку овога века (1901) амерички теоретичар Гамијер у свом раду Настанак поезије сматрао да је алитерација заправо рима другога рода (Gummere: 1901, 75). Слично мишљење (нешто касније, 1929) изнео је и руски теоретичар Асејев у раду Наша рима, предлажући да се укине свака граница између алитерације и риме (Асеев: 1929, 85). Потпуно супротан став (али најближи истини) има Гончаров, који сматра да се алитерација (као и други типови гласовних понављања у стиху) и рима разликују по својим функцијама, јер рима има посебно место у композицији строфе (Гончаров: 1973, 128 и 248).

¹²¹ Овакав поступак римовања примењивао је Мајаковски. (Петковић: 1984, 59).

¹²² Пишући о звуковном саставу риме у новијој руској поезији, а посебно код Хлебњикова, Јакобсон износи интересантно мишљење када говори о еволуцији еуфоније у поетском тексту. Он дословно каже: "Еволуција еуфоније у поетском тексту паралелна је са развојем савремене музике, који иде од тона ка шуму" (Якобсон: 1987, 309).

¹²³ Термини су наши и могу се схватити као условни.

¹²⁴ Овде као и у ранијим примерима, није реч о испрекиданој рими зато што започети систем римовања не прекида неримовани стих (или више стихова). Поређења ради, ево строфе са испрекиданом римом. Не зна гуштер шта пузи испод камења, нити кукуруза струк слути шта се у суседној њиви спрема. Сваког часа све се мења, ниједног кута ни листа нема да није тајне

II, 202.

¹²⁵ "А што је рима у пјесми него појачавање, пуно формирање ритма, који се креће и ствара у кретању гласовне ријечи и вредноте говорног језика. Један број слогова, које често налазимо у пјесмама, јесте ритам, како га чује пјесник, у прерађеној стварности својега ја" (Губерина: 1952, 86). "Римом називамо звуковна понављања на крају одговарајућих група (стиха, полустиха, периода), који играју организациону улогу у строфној композицији песме (Жирмунский: 1923, 9). Слично мишљење налазимо и код украјинског теоретичара В. Коваљевског: "Рима – то је звуковно понављање композиционог значења, које помаже обједињавању стихова (метричко-ритмичких) редова у завршени систем" (Ковалевский: 1965, 21). "Риму с њене звуковне стране могуће је одредити као понављање звукова или звуковних комплекса, који повезују стихове на њиховим крајевима" (Гончаров: 1973, 133). О разним функцијама риме говори се још у литератури старе Индије, касније и у античкој литератури (Качуровський: 1984, 47-53).

¹²⁶ Миљковић: 1972.

¹²⁷ "Код симболиста (не раније) приближна рима се коначно устаљује, а Брјусов и Блок нетачним римама откривају нову епоху" (Гаспаров: 1979, 39).

¹²⁸ "Себе сматрам унуком надреализма. Покушавам да у свом поетском поступку изразим симболистичку и надреалистичку поетику" (Миљковић: 1972, 259).

¹²⁹ "Звучност риме зависи од броја општих звукова (гласова) – једнаких или сличних" (Бельская: 1987, 89).

¹³⁰ Лешић: 1979, 251-252.

¹³¹ (1) Жирмунский: 1923, 9; (2) Жирмунский: 1925, 260; (3) Виноградов: 1937, 104; (4) Ковалевский: 1965, 21.

¹³² Жирмунский: 1975, 268.

¹³³ "У основу класификације урачунат је метрички елеменат (карактер клаузуле), и све риме се деле на неколико типова: мушке, женске, дактилске, хипердактилске и разносложне" (Бельская: 1987, 86).

¹³⁴ "Интонационо осамостаљење речи праћено је њеним емфатичким издвајањем и заједно с тим и паузом, коју ми можемо назвати емоционалном, афективном паузом" (Тимофеев: 1939, 34).

¹³⁵ Сличну појаву наводи Крунослав Прањић: "Предикатска синтагма: крваво руга, разбијена је другом; пјесничкој смрти. Први њен дио је по реду ријечи антиципиран. Стога се последњи стих мора прочитати (међу паузама): један се људождер (К Р В А В О) пјесничкој смрти руга" (Прањић: 1985, 158). Сличан пример, али са инверзијом, наводи руски учењак Гончаров: "Понекад при инверзији разбијају се тесне синтаксичке везе међу чије се чланове убацују друге речи. У песми А. Фета 'У окна' у другој строфи чланови синтагме 'блесак лесов' налазе се на растојању један од другог; такав поступак доводи до нових семантичких нијанси: Но в блесак сокрылас ты лесов Под листва яркие банана, За серебро пустынных мхов И пыль жемчужную фонтана. Очигледно је да се инверзија таквог типа (са раскидањем тесних синтаксичких веза) видно разликује од инверзије типа 'лыстья яркие' (други стих) и 'пыль жемчужную' (четврти стих), примери које је могуће наћи и у прозном тексту" (Гончаров: 1973, 99).

¹³⁶ Бранко Миљковић у 2,8% стихова користи саставну риму.

¹³⁷ Гончаров: 1973, 188.

¹³⁸ "Обједињавајући истоветним сазвучјем две различите речи, које стоје на крају стихова, рима издваја те речи у односу на остале, чини их центром пажње и ставља у међусобни смисаони однос. Зато се посебно важним фактором поетског стила јавља избор римованих речи и њихов узајамни однос посматран са семантичке тачке гледишта" (Жирмунский: 1975, 291).

¹³⁹ Лотман: 1976, 175.

¹⁴⁰ Качуровський: 1984, 104-107.

¹⁴¹ "При анализи смисаоног значења риме неопходно је конкретно прилазити сваком датом случају, али није потребно да се из сваког римованог пара 'извлачи' одређено значење. Важно је да се схвати улога риме у односу на преостале речи у стиху или строфи, гледано у целини. Погрешно је међусобно упоређивати само римоване речи" (Гончаров: 1973, 169).

¹⁴² "Посебну стилистичку функцију добијају синонимска понављања помоћу којих се врши детаљизација и конкретизација појава и чињеница, остварује певљива дактилска рима, стих расцветава у упечатљиве експресивне нијансе" (Власов: 1970, 45).

¹⁴³ Петковић: 1984, 1-10.

¹⁴⁴ (1) Моль: 1966, 286-287; (2) Моль: 1973, 15.

¹⁴⁵ Гальперин: 1974, 31, 36, 106.

¹⁴⁶ Јакобсон: 1975, 199.

¹⁴⁷ Славиньский: 1975, 265.

¹⁴⁸ Кухаренко: 1979, 678.

¹⁴⁹ Салямон: 1968, 311, 324.

¹⁵⁰ Гальперин: 1981, 27.

¹⁵¹ Степанов: 1985, 87-90.

¹⁵² Бахтин: 1975, 58.

¹⁵³ Выгодский: 1965, 208.

¹⁵⁴ Ларин: 1974, 61.

¹⁵⁵ Гончаренко: 1988, 15.

¹⁵⁶ Борев: 1981, 145.

¹⁵⁷ Гончаренко: 1988, 16.

¹⁵⁸ Гончаренко: 1988, 16.

¹⁵⁹ Мукаржовски: 1986. 7-47.

¹⁶⁰ О овоме постоје и друкчија мишљења. Исп. Брюсов: 1981, 171-173, 201-202.

¹⁶¹ Гончаренко: 1988, 67.

¹⁶² ЈД П: Јован Дучић, Песме; МР П: Милан Ракић, Песме; ВП П: Владислав Петковић – Дис, Песме; СП П: Сима Пандуровић, Песме; АШ П: Алекса Шантић, Песме.

¹⁶³ Хильми: 1968, 280.

¹⁶⁴ Овде, а и у свим наредним случајевима, економије ради, наводимо најмањи број примера који могу послужити као илустрација откривене појаве.

¹⁶⁵ Вулетић: 1988, 90-110.

¹⁶⁶ Гончаренко: 1988, 67.

¹⁶⁷ Да бисмо ушли у суштину и правилно схватили кодно-стиховну информацију, објаснићемо ову појаву индиректним путем. Цео поетски текст (узмимо примера ради песму), иако носи назив поетски, није у свим својим деловима поетски изграђен, што значи да није у потпуности моделован према књижевно-уметничким узусима. Ако би се тако нешто десило, онда би се изгубила (или умањила) комуникативна улога поетског текста на релацији песничко дело – реципијент (читалац). Због тога у већем делу поетске структуре (а може бити и мањем) језички материјал нема поетску функцију. Њу, на појединим нивоима поетске структуре, добијају одређене језичке јединице или само њихови поједини делови. Све остало је подређено нормама природног језика, односно нормама обичне, свакодневне комуникације. Из овога и проистиче кодно-стиховна информација која обавештава читаоца да је пред њим поетски текст (додатно уређен текст) како би могао да прихвати (или прими) што већи део информације коју поетско дело потенцијално садржи.

¹⁶⁸ Јовић: 1975, 75.

¹⁶⁹ "Типичан пример у овом погледу јесте поетика симболизма, како је теоријски изражена код једног од најчистијих представника ове школе, Стефана Малармеа" (Мукаржовски: 1986, 46).

¹⁷⁰ Петковић: 1984, 219.

¹⁷¹ Боранић: 1909.

¹⁷² Да је поетска информација мерљива говори проф. др Душан Јовић, и то о два типа мерења поетске информације (Јовић: 1985, 62-78).

¹⁷³ Петковић: 1984, 167.

¹⁷⁴ Лотман: 1976, 212.

¹⁷⁵ "Овакво је одражавање заправо стварање низа синонима, нужно повезаних ријечи које творе једно семантичко-стилистичко поље: указују на њихову природно, мотивирану везу, управо као што је природна веза између садржаја и израза у ономатопејама" (Вулетић: 1988, 90).

¹⁷⁶ Гончаренко: 1988, 103.

¹⁷⁷ Лотман: 1976, 207.

¹⁷⁸ Лотман: 1976, 175.

¹⁷⁹ МД У: Милован Данојлић, Урођенички псалми; БМ I: Бранко Миљковић, Сабрана дела, књ. I; БМ II: Бранко Миљковић, Сабрана дела, књ. II; ДК I: Драган Колунџија, Затвореник у ружи; ДК Ч: Драган Колунџија, Чувари светлости; БТ В: Божидар Тимотијевић, Велики спавач; ВЛ Ч: Велимир Лукић, Чудесни предео; МД Н: Милован Данојлић, Недеља; ВЛ Л: Велимир Лукић, Лето; ЈД П: Јован Дучић, Песме; СП П: Сима Пандуровић, Песме; МР П: Милан Ракић, Песме; АШ П: Алекса Шантић, Пјесме; ВП П: Владислав Пековић Дис, Песме; БР Р: Бранко Радичевић, Руковети; ЂЈ П: Ђура Јакшић, Песме; ВИ: Војислав Илић, Изабрана дела; ЛК О: Лаза Костић, Одабрана дела; МЦ Л: Милош Црњански, Лирика; МН П: Момчило Настасијевић, Песме; ДМ П: Десанка Максимовић, Песме; СР П: Стеван Раичковић, Песме.

¹⁸⁰ "Асоцијација треба да буде објективна што не значи да она треба да буде проста и видљива као на длану. Напротив, она може бити једва ухватљива и открити се тек при суптилној анализи" (Невзглядова: 1968, 28).

¹⁸¹ Гончаренко: 1988, 103.

¹⁸² Јовић: 1975, 68.

¹⁸³ Гончаренко: 1988, 89, 103.

¹⁸⁴ "Комплексни је знак сваки знак састављен од двају или више минималних знакова" (Шкиљан: 1985, 90).

¹⁸⁵ "У сваком семиолошком систему замисливи су такви знакови који су и на плану израза и на плану садржаја недељиви на мање своје дијелове којима би се на другом плану могло нешто придружити – то су минимални знакови" (Шкиљан: 1985, 90).

¹⁸⁶ Лотман: 1976, 239.

¹⁸⁷ "Посебну стилистичку функцију добијају синонимска понављања помоћу којих се врши детаљизација и конкретизација појава и чињеница" (Власов: 1970, 45).

¹⁸⁸ Јовић: 1975, 65.

¹⁸⁹ Лотман: 1976, 167.

¹⁹⁰ "Кад речи које су у систему природног језика једна од друге изоловане доспеју у структурно еквивалентне позиције, у функционалном погледу се појављују као међусобни синоними" (Лотман: 1976, 232).

¹⁹¹ Јовић: 1975, 51.

¹⁹² Јовић: 1975, 48.

¹⁹³ Лотман: 1976, 167.

¹⁹⁴ Hopkins: 1959, 13.

¹⁹⁵ "Тенденција ка понављању може се тумачити као стиховни конструктивни принцип" (Лотман: 1976, 123).

¹⁹⁶ Лотман: 1976, 207.

¹⁹⁷ "Допунско уређење говорнога низа по критеријуму узајамне самерљивости самих ознака (истоветност, сличност и супротност њиховога звучања) омогућава да фонолошки фактори сами по себи постану значењски активни" (Петковић: 1984, 196).

¹⁹⁸ Лотман: 1976, 161.

¹⁹⁹ Вулетић: 1988, 152.

²⁰⁰ МД У: Милован Данојлић, Урођенички псалми; ДК Ч: Драган Колунџија, Чувари светлости; БМ II: Бранко Миљковић, Сабрана дела II; МР П: Милан Ракић, Песме; МД Н: Милован Данојлић, Недеља; БМ I: Бранко Миљковић, Сабрана дела I; БТ В: Божидар Тимотијевић, Велики спавач; БМ П: Бранко Миљковић, Порекло наде; ВЛ Л: Велимир Лукић, Лето; ВИ: Војислав Илић, Изабрана дела; АШ П: Алекса Шантић, Песме; ЈД П: Јован Дучић, Песме; СП П: Сима Пандуровић, Песме; ДК I: Драган Колунџија, Затвореник у ружи; БМ У: Бранко Миљковић, Узалуд је будим; БР Р: Бранко Радичевић, Руковети; МЦ Л: Милош Црњански, Лирика; ЂЈ П: Ђура Јакшић, Песме; ЛК О: Лаза Костић, Одабрана дела; ДМ П: Десанка Максимовић, Песме; ВЛ Ч: Велимир Лукић, Чудесни предео; МН П: Момчило Настасијевић, Песме; ВП П: Владислав Петковић Дис, Песме; СР П: Стеван Раичковић, Песме.

²⁰¹ Лотман: 1976, 71.

²⁰² Јовић: 1975, 69.

²⁰³ Лотман: 1976, 123.

²⁰⁴ "Ријеч нема једно одређено значење. Она је камелеон у којем се сваки пут појављују не само разне нијансе него понекад и разне боје" (Тињанов: 1990, 57).

²⁰⁵ Зависно од устројености и усмерености појединца гласовно-лексичка веза "море – умро" може се протумачи и као контраст "кретање – мировање", где оба члана губећи своја примарна добијају секундарна значења.

²⁰⁶ Новиков: 1984, 14.

²⁰⁷ "Речи сличног звука привлаче се и значењем" (Јакобсон: 1966, 314).

²⁰⁸ "Осећање за антонимију зависи и од узраста, и од географске, климатске, социјалне, стручне и др. устројености и усмерености појединца" (Грицкат: 1961-1962, 87).

²⁰⁹ Грицкат: 1989, 2.

²¹⁰ "Цјелокупни пјеснички текст даје ријечима специфичне вриједности које оне имају само унутар тог текста или у односу на тај текст" (Вулетић: 1976, 101).

²¹¹ Лотман: 1976, 263.

²¹² Хронологија настајања радова изгледа овако: (1) Рима и њена функција у поезији Бранка Миљковића, (2) Рима и неки аспекти њене реализације у поезији Десанке Максимовић, (3) Уместо увода, (4) Именичке фонометаплазме у поезији Лазе Костића, (5) Глаголске фонометаплазме у поезији Јована Јовановића Змаја, (6) Рима у Андрићевој лирици, (7) Садржај орнаменталних фоничких структура у поезији српских модерниста, (8) Фонометаплазме у поезији Бранка Радичевића, (9) Фономотивационе синонимске везе речи у поезији српских песника, (10) Фономотивационе антонимске везе речи у поезији српских песника.

VI. ИЗВОРИ

VII. ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

Аверинцев С. С., 1976 (1977), Традиция греческой "Диалектики" и возникновеные рифмы, Контекст, Москва.

Алексић Р., 1931, Језик М. А. Рељковића, Београд.

Амирова Т. А., 1985, Функционалыная взаимосвязь писменного и звукового языка, Москва.

Аристотел, 1988, О песничкој уметности, Београд.

Асеев Н. Н., 1929, Наша рифма, Дневник поэта, Ленинград.

Балли Ш., 1955, Общая лингвистика и вопросы французкого языка, Москва.

Балямонт К. Д., 1916, Поеэия как волшебство, Москва.

Бахтин М. М., 1975, Вопросы литературы и эстетики, Москва.

Белый А., 1922, Глоссалолия искусства, Поэма о звуке, Берлин.

Белыская Л. Л., 1987, К проблеме классификации и систематизации рифмы, Филологические науки, бр. 4, Москва.

Благой Д., 1973, От Кантемира до наших дней, Художественная литература, т. 2, Москва.

Боранић Д., 1909, Ономатопејске ријечи за животиње у славенским језицима, Рад ЈАЗУ, књ. 178, Загреб.

Борев Ю., 1981, Эстетика, Москва.

Брик О. М., 1919, Звуковые повторы, Анализ звуковой структуры стиха, Сборники по теории поэтического языка, вып. 3, Петроград.

Брик О. М., 1927, Ритм и синтаксис, Матерыялы по изучению стихотворной речи, Новый Леф, бр. 3-6, Ленинград.

Брюсов В. А., 1981, Ремесло поэта, Статьи о русской поэзии, Москва.

Brown R., Black A. H., Horowitz A. E., 1955, Phonetic Symbolism in Natural Language, J. Abnormal and Social Psychol., br. 50, Washington.

Выгодский Д. И., 1923, Из эвфонических набюдении, Пушкинский сборник, Москва – Петроград.

Выгодский Л. С., 1965, Психология искусства, Москва.

Виноградов И. Д., 1937, Борьба за стиль, ГИХЛ, Москва.

Витезица В., 1929, Поетика, Београд.

Власов М. Ф., 1970, О языке и силе Н. А. Некрасова, Пермь.

Вулетић Б., 1976, Фонетика књижевности, Загреб.

Вулетић Б., 1988, Језични знак, говорни знак, пјеснички знак, Осијек.

Вуловић С., 1889-1890, Бранко Радичевић (Прилог историји нове српске књижевности), Глас СКА XIII и XIV, Београд.

Гальперин И. Р., 1974, Информативность единиц языка, Москва.

Гальперин И. Р., 1981, Текст как объект лингвистического исследования, Москва.

Гаспаров М. Л., 1973, Фет "безглагольный", Литературная учеба, бр. 4, Москва.

Гаспаров М. Л., 1979, Рифма Блока, вып. 456. Тарту.

Гаспаров М. Л., 1984, Эволуция русской рифмы, Проблемы теории стиха, Ленинград.

Gautier M., 1973, Les equations du langage poetique, Lille.

Gautier M., 1974, Systeme euphonique et rythmique du vers francais, Paris.

Голомбек Ј., 1939, Слик и његова функција, XX век, бр. 5, Београд.

Гончаренко С. Ф., 1988, Стилистический анализ испанского стихотворного текста, Москва.

Гончаров Б. П., 1973, Звуковая организация стиха и проблемы рифмы, Москва.

Гончаров Б. П., 1985, Проблема восприятия звуковой структуры стиха, Теории, школы, концепции (Критические анализы), Москва.

Grammont M., 1913, Le vers francais, ses moyens d'expression, son harmonie, Paris.

Граудина Л. К., Ицкович В. А., Каталинская Л. П., 1976, Грамматическая правильность русской речи, Москва.

Грицкат И., 1961-1962, О антонимији, Зборник за филологију и лингвистику, књ. IV-з, Нови Сад.

Грицкат И., 1989, Прилошке речи посматране кроз феномен антонимије, Јужнословенски филолог, књ. XЯз, Београд.

Група аутора, 1969, Увод у књижевност, Загреб.

Губерина П., 1952, Звук и покрет у језику, Загреб.

Gummere F., 1901, The Beginning of Poetry, New York

Гурджиева Е. А., 1972, К постановке проблемы звукового символизма, Сборники научных трудов МГПИИЯ им. М. Тореза, вып. 65, Москва.

Гурджиева Е. А., 1975, Звуковой символизм и факторы влияющие на него, Учен. зап. МГПИИЯ им. М. Тореза, Москва.

Dew D., Jensen P., 1977, Phonetic Processing. The Dynamics of Speech, Ohio.

Димитријевић Р., 1969, Теорија књижевности (Са примерима: композиција, језик, стил, версификација), Београд.

Дымшиц А. Л., 1953, А. Н. Толстой о литературном языке, Вопросы советской литературы, Москва – Ленинград.

Дюбуа Ж. и др., 1986, Общая риторика, Москва.

Ђорђевић Љ., 1973, Песничко дело Десанке Максимовић, Београд.

Ђорђевић П., 1927, Теорија књижевности, Београд.

Еекман Т., 1972, Слик и његова функција, Iб МСЦ/2, Београд.

Eekman T., 1974, The Realm of Rime, A Study of Rime in the Poetry of the Slavs, Amsterdam.

Живановић Ј., 1883, Бранко Радичевић, српски пјесник, Јавор, бр. 1-9, Нови Сад.

Живановић Ј., 1907, Из српског језика (4. Сложене ријечи у Бранка Радичевића), Бранково коло XIII, бр. 18 и 19, Нови Сад.

Живановић Ј., 1907, Из српског језика (9. Трећа књига Бранкових пјесама), Бранково коло XIII, бр. 23, Нови Сад.

Живковић Д., 1972, Теорија књижевности са теоријом писмености, Сарајево.

Жирминский Б. М., 1923, Рифма, ее история и теория, Петроград.

Жирминский Б. М., 1925, Введение в метрику, Ленинград.

Жирминский Б. М., 1975, Теория стиха, Ленинград.

Журавлев А. П., 1974, Фонетическое значение, Ленинград.

Зима Л., 1988, Фигуре у нашем народном пјесништву, Загреб.

Иванова-Лукянова Г. Н., 1966, О восприятии звуков, Развитие фонетики современного русского языка, Москва.

Илић В. И., 1964, Песнички језик Бранка Радичевића, Нови Сад.

Јакобсон Р., 1966, Лингвистика и поетика, Београд.

Яакобсон Р. О., 1975, Лингвистика и поетика (Структурализм "за" и "против"), Москва.

Јакобсон Р., 1978, Огледи из поетике, Београд.

Якобсон Р. О., 1987, Новейшая русская поэзия, Работы по поэтике, Москва.

Јандрић Љ., 1977, Са Ивом Андрићем, Београд.

Ежов И. С., Шамурин Е. И., 1972, Русская поэзия XX века, Мюнхен.

Јеремић М. Д., 1955, Поезија и рима, Млада култура, год. IV, бр. 40-41, Београд.

Jespersen O., 1922, Symbolic Value of the Vowel "i", Philologika, br. 1, London.

Jespersen O, 1964, Language, London.

Јовић Д., 1975, Лингвостилистичке анализе, Београд.

Јовић Д., 1985, Језички систем и поетска граматика, Београд.

Kainz F., 1960, Psychologie der Sprache, Stuttgart.

Качуровський И., 1984, Фоника, Мюнхен.

Квинтилијан М. Ф., 1967, Образовање говорника, Сарајево.

Клименко А. П., 1970, Вопросы психолингвистического изучения семантики, Минск.

Ковалевский В., Рима, 1965, Рітмічні засоби украинського вірша, Киів.

Ковтунова И. И., 1982, Заметки об интонации поэтической речи, Проблемы структурной лингвистики, Москва.

Кондратов А. М., 1963, Статистика типов русской рифмы, Вопросы языкознания, бр. 6, Москва.

Константиновић Р., 1981, Биће и језик, књ. 1, Београд.

Кошутић Р., 1941, О тонској метрици у новој српској поезији, Београд.

Кухаренко В. А., 1968, Интерпретация текста, Ленинград.

Ларин Б. А., 1974, Эстетика слова и язык писателя, Ленинград.

Левый И., 1972, Значения формы и формы значения, Семантика и искусствометрия, Москва.

Левицкий В. В., 1969, К проблеме звукосимволизма, Психологические и психолингвистические проблемы владения и овладения языком, Москва.

Левицкий В. В., 1971, Чu існуе універзаляний звукосимволшзм, "Мовознанство", бр. 1, Киів.

Левицкий В. В., 1973, Символічні значения украінських голосних и приголосних, "Мовознанство", бр. 2, Киів.

Leon P., 1971, Elemente phonostilistique du texte litterarie, Probleme de l' analyse textuelle, Paris.

Лесковац М., 1970, Јован Јовановић Змај (предговор), Јован Јовановић Змај: Песме, Нови Сад – Београд.

Лешић З., 1979, Језик и књижевно дјело, Сарајево.

Liberman Ph., 1977, Psihology and Acoustic Phonetics, Nenj York – London.

Ломоносов М. Б., 1952, Краткое руководство к красноречю, Полн. собр. соч. т. 7, Москва – Ленинград.

Лотман Й. М., 1972, Анализ поэтического текста, Ленинград.

Лотман Ј. М., 1976, Структура уметничког текста, Београд.

Луначарский А. В., 1925, О поэзии как искусстве тональном, Москва – Ленинград.

Малетић Ђ., 1868, Теорија поезије, Београд.

Маретић Т., 1907, Метрика народних наших пјесама, Загреб.

Macdermott M., 1940, Vowel Sounds in Poetry, their Music and Tone Colour, Psych. Monograps, br. 13, London.

Миличић В., 1973, Римариј Милана Ракића, Савременик, бр. 1, Београд.

Мирковић М., 1966, Андрићева расута строфа, Дело, књ. 12, бр. 10, Београд.

Моль А., 1966, Теория информации и эстетическое восприятие, Москва.

Моль А., 1973, Социодинамика культуры, Москва.

Мукаржовски Ј., 1986, Структура песничког језика, Београд.

Невзглядова Е. В., 1968, О звукосмысловых связах в поэзии, Научные доклады Высшей школы, Филологические науки, бр. 4, Москва.

Николић Б., 1953-1954, О говору Срема, Јужнословенски филолог, књ. XX, св. 1-4, Београд.

Новиков Л. А., 1984, Руская антонимия и ее лексикографическое описание, Словарь антонимов русскогоя языка, Москва.

Орлова Е. В., 1966, О восприятии звуков, Развитие фонетики современного русского языка, Москва.

Остојић Т., 1918, Студије о Бранку Радичевићу, Рад ЈАЗУ, књ. 218, Загреб.

Павловић М., 1924, Улога Бранка Радичевића у развитку књижевног језика, Српски књижевни гласник, књ. 12, бр. 4, Београд.

Павловић М., 1938, Естетика језика, XX век, бр. 3, Београд.

Петковић Н., 1975, Језик у књижевном делу, Београд.

Петковић Н., 1984, Од формализма ка семиотици, Београд.

Петковић Н., 1984, Песнички језик, Књижевност и језик, бр. 3-4, Београд.

Платон, 1968, Сочинениа в 3-х т., I том, Москва.

Половина П., 1972, Фонетика савремене француске поезије, Београд.

Поповић П., 1924, Бранко Радичевић (Предговор Песмама Бранка Радичевића), СКI-МС, Београд.

Potter R. K., Kopp G. A., Kopp H. G., 1966, Visible Speech, New York.

Прањић К., 1985, Језик и књижевно дјело, Београд.

Pszczolowska L., 1972, Rym, Poetyka-Wersyfikacja II (2) 1, Wroclaw – Warszawa – Krakow – Gdansk.

Ружић Ж., 1975, Српски јамб и народна метрика, Београд.

Ружић Ж., 1986, Над загонетком стиха, Нови Сад.

Салямон Л., 1968, О физиологии эмоционально-эстетических процессов, Содружество наук и тачйны творчества, Москва.

Sapir E., 1929, A Study in Phonetic Symbolism, J. Edћper. Psychol., June, br. 3, Arlington.

Секулић И., 1972, Лаза Костић (предговор), Лаза Костић: Одабрана дела I, Нови Сад – Београд.

Симић Р., 1991, Увод у филозофију стила, Сарајево.

Симић Р., 1993, Лингвистика стила, Никшић.

Скерлић Ј., 1905, Омладина и њена књижевност, Београд.

Скерлић Ј., 1909, Српска књижевност у XVIII веку, Београд.

Скерлић Ј., 1914, Историја нове српске књижевности (Бранко Радичевић), Београд.

Скерлић Ј., 1921, Историја нове српске књижевности, Београд.

Скок П., 1972, Етимологијски рјечник хрватског или српског језика II, Загреб.

Славиньский А., 1975, Категории поэтического языка (Структурализм: "за" и "против"), Москва.

Солар М., 1980, Теорија књижевности, Загреб.

Степанов Ю. С., 1985, Семантические проблемы лингвистики, философии, искусства, Москва.

Стојнић-Царић М., 1975, Симболичка доктрина Андреја Белог, Београд.

Суботић Ј., 1845, Наука о србском стихотворении, Будим.

Taylor M. M., Taylor I. K., 1962, Phonetic Symbolism in Four Unrelated Languages, Can. J. Psychol, br. 4, Toronto.

Тимофеев Л. И., 1939, Теория стиха, Москва.

Тињанов Ј., 1990, Стиховна семантика, Сарајево.

Томашевский Б. В., 1959, Стих и язык, Москва – Ленинград.

Тошовић Б., 1979, Стилизација, Књижевна историја, књ. XII, бр. 45, Београд.

Тошовић Б., 1988, Функционални стилови, Сарајево.

Тошовић Б., 1990, Глаголска метаплазма, Књижевни језик, бр. 1, Сарајево.

Тошовић Б., 1990, Метаплазме у језику, Призма, бр. 1, Сарајево.

Тошовић Б., 1991, Модели у стилистици, Iб МСЦ, бр. 20/2, Београд.

Fonagy I., 1961, Communication in Poetry, Word, br. 2, New York.

Fonagy I., 1966, Le langage poetique, forme et fonction, Probleme du langage, Paris.

Harding D. W., 1976, Words into Rhythm. English Speech Rhythm in Verse and Prose, Cambridge.

Хильми Г., 1968, Логика поэзии, Кибернетика ожидаемая и кибернетика неожиданая, Москва.

Холшевников В. Е., 1972, Основы стиховедения, Русское стихосложеные, Ленинград.

Холшевников В. Е., 1985, Анализ композиции лирического стихотворения, Анализ одного стихотворения, Ленинград.

Hopkins G. M., 1959, The Journals and Papers, London.

Хумболт В., 1988, Увод у дело о кави језику, Нови Сад.

Joos M., 1948, Acoustic Phonetic, Baltimore.

Шенгели Г., 1960, Техника стиха, Москва.

Шкиљан Д., 1985, У позадини знака, Загреб.

Шкловский В., 1925, О теории прозы, Москва.

Штерн А. С., 1967, Объективное изучение субъективных оценков звуков, Вопросы порождения речи и обучения языку, Москва.

Штокмар М. П., 1958, Рифма Маяковского, Москва

Щерба В. Л., 1960, О разных стилях произношения и об идеальном фонетическом составе слова, Изабранные работи по русскому языку, Москва.

---

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]