Меланхолија у делу Милоша Црњанског

Опседнутост тугом, taedium vitae, ацедија, меланхолија, бол, светски бол, као облици сродног односа према животу – у различитим епохама су били тумачени према владајућим идеолошким, медицинским и психолошким идејама. У старо доба меланхолик је сматран једним од четири типа карактера. Током средњег века и ренесансе представљан је као пустињак или монах обузет подневним демоном, неостварени петраркистички љубавник који не може да освоји наклоност госпе. Поимање меланхолије у уметности новог доба је одређено песимистичким увидом у човеков положај у свету – романтичари беже од свакодневице обичног живота, fin-de siecle-овски декаденти засићени страстима не надвладавају осећај досаде, измучени ратом осећају бол због свеопштег губитка људскости, егзистенцијалисти говоре о бачености у живот. И старо и ново поимање меланхолије заснива се на болном самосучељавању са празним бивствовањем у свету који није сачињен по мери човека.

Већ у раним текстовима, Црњански показује склоност ка меланхоличним мислима, сликама и идејама. Оне извиру из карактера који предодређује судбину, судбине, која, по Бењамину, одражава управо одсуство карактера, као из литературе коју је писац волео. Запажени, бројни, а недовољно истражени утицаји Флоберовог "Новембра" на младог Црњанског односе се и на доживљај света кроз одсуство смисла и бол који је везан за свет патње. У предговору исповедном спису француског писца он препознаје и себе, пише Све... губи смисао и снагу пред једном тајанственом тугом, која је у природи, вечна и неизбежна. Искази који језгровито изражавају меланхолични однос према животу расути су и у осталим делима Црњанског. У "Прологу", уводној песми "Лирике Итаке" песник утврђује тужан је живот на свету, свуд. У "Дневнику о Чарнојевићу" више пута се понавља и варира исказ Јесен и живот без смисла, (3,58)наглашавајући нихилистички доживљај живота. Потрошен живот, осећање да је све пропало, да никога не воли и да није вољен, да ништа не жели, нити жали, (60-1,102) сабирају се исказу Био сам изгубио везу и смисао људских дела и успомена (89), обесмишљавајући како садашњост, тако и прошлост. Главни јунак "Сеоба" спознаје да је све прах, смерт, суета, суетства.

Ослањајући се на име проистекло из грчке речи за црну жуч, Црњански у есејистичким пасажима дела "Код Хиперборејаца", као и у путопису "Љубав у Тоскани" меланхолију повезује са Леопардијем, Кјеркегором, Словенима, знанцима па и самим собом, користећи је у широком и нестабилизованом оквиру појма. У романима, меланхолија се појмовно прецизно, на веома развијен начин, у старом, медицинском значењу речи јавља у описима безвољног Павла Исаковича, као и у дијагнози његове болести, коју Грк, медикус исписује крупним, калиграфским словима: "Melancholia". Она се именује и у другим делима Црњанског, али се осећања, ставови и поступци изазвани меланхолијом чешће јављају без њеног имена.

У поезији и прози Црњански неке од симбола меланхоличног односа према животу из књижевне баштине само преузима, као оне, још од Проповедниковог доба, симболе трошности – сенку, прах, дим, а неке надограђује и преображава. У "Дневнику о Чарнојевићу" (6,98) јунак пише: Ми смо се вратили, али ми смо сенке. Али зар је живот више него сенка? – Не, сенка је више него живот (116, vidi Milo{evi} str.75). Романтичарски симболи месеца, јесени, као и декадентски симболи кише, Пјера месечара, лабуда који умире, сликовно се уграђују у мотиве умора, туге и разочарења. Антички и декадентни симбол лабуда јавља се и у "Роману о Лондону" када Рјепнин улази у позориште да види клизачицу у тачки "Лабудова смрт" (83), и поистовећујући се са племенитом птицом мисли да смо сви ми отпевали своју песму пре смрти, да изгубивши све имамо само још плач. У песми "Досада", још ближој Бодлеру од уводне песме, песник иронично поручује Досади да остане увек драга неродиља (84). Јаловост и узалудност важни су атрибути меланхолије представљене у алегоријском виду, те је Досада заправо једно од њених оваплоћења. У делу Црњанског метафоричким презначењима суза и плача меланхолија се често преноси на звезде, брда, небеса претварајући их у део растужене природе. Са друге стране, фигуративни искази о киши, кроз преплитање спољашњег и унутрашњег света, приказују бескрајну жалост. Киша као симбол меланхоличног односа према животу јавља се у "Дневнику о Чарнојевићу" и без фигуративне ауре: Чим ко спомене кишу, сви се сложе и уздишу горко и чемерно (103). Визуелно опажање лирског субјекта, приповедача или актера приповедања каткада је ограничено сенком, замагљено, затреперено месечевом светлошћу, што симболички одражава несигурност субјекта, његов ломан и тугом прожет поглед на свет.

Неки од симбола који у уметностима нису повезивани са смрћу се у књижевности експресионизма и делу Милоша Црњанског презначују се и задобијају злокобна значења. У опису сцене за драму "Маска" показује се гротескна фигура костура у салону остареле генералице – У ћошку лево један костур обучен у бело свилено одело Pierrot-а са црвеним китицама. Страшни симбол у костиму насмешено тужног јунака француске комедије дел арте са једне стране релативизује моћ смрти, док је са друге чини још присутнијом. Појављујући се као језовита, али карневализована лутка, Пјеро представља и наличје јалових жудњи гостију салона. Сенку смрти задобијају ликови и мотиви који њом нису били осенчени. Наги женски кип који је у Дучићевој поезији симбол напуштене, окамењене, хладне лепоте, у песми Црњанског "Мрамор у врту" опомиње на смрт: Дојке са пупом као кап вина/на белој ружи пуној месечина/ сете ме смрти. уди ће засијати мртви, мраморни, вечни (Mramor u vrtu 49). У песми "Плес" (127) веза Месеца у надземаљској сети са смрћу се појачава његовим повезивањем са аветима над гробом. Ту усмереност ка смрти ваља тумачити као осећање испразности меланхолика који свој живот доживљава као предворје смрти, као бесмислено трајање. У "Дневнику о Чарнојевићу" јунак се сећа да се у писмима потписивао "сиромах Јорик" као луда данског краљевића чију је лобању Хамлет са сетом држао у руци. Једна глава "Романа о Лондону" носи наслов "Били су живи сахрањени". Пуније пописивање и тумачење симбола меланхолије у делу Црњанског захтевало би, указивање на њихово порекло, разматрање поступака презначавања у оквирима модернизма, и уже експресионизма и симболизма, анализу симболизације и психолошке десимболизације појединачних мотива у низу дела Црњанског.

Психолошку мотивацију меланхоличних јунака Црњански приказује како својим описима и коментарима, тако и речима и мислима актера. Главни ликови Црњанског, и у драми "Маска" и у фрагментарном лирском роману о Чарнојевићу, и у класично заокруженим "Сеобама" и "Роману о Лондону", иако засновани на различитим типовима грађења ликова, приказују, заправо, варијације истог – меланхоличног осећања и различите, али сродне путеве његовог настанка. Црњански ретко приказује тугу као тренутно расположење као у једној од "Прича о мушком" о господар Пери који никад није био тужан све до трена када му се ћерка верила (61). Судбина губитништва и осећање узалудности нису у делима Црњанског везани за одређено животно доба – Чарнојевић и Бранко су млади, писац као Хиперборејац је суочен са болешћу, Исаковичи, Рјепнин су у добу када се своде рачуни животних неуспеха. Њих су порази и неостварености, болести и губици гурнули у горчину, умор од живота, очајање, и жудњу за тугом.

Иако судбину сматра важним извором меланхолије, Црњански поклања пажњу и карактерној предодређености за меланхолију. Говорећи о посетама мајчином гробу, јунак "Дневника о Чарнојевићу" узгред напомиње како је у детињству, дакле, пре страдања у затвору, у болници, пре губитка здравља и љубави, најрадије усамљен лутао пољима, играо се на гробљу (39). Мотиви који приказују склоност дечака ка пустим и мочварним просторима и просторима мртвих и одају ране знаке меланхолије, Црњански је, како је показао Бојан Јовић, преузео из Тракловог Себастијана. Истицање амбивалентног односа према мајци у "Дневнику о Чарнојевићу", као и размишљањима о Кјеркегору у контексту извора меланхолије у складу су са тумачењима неких психоаналитичара. Павле Исакович, тих и жалостиван, се склоностима ка неутемељеним сновима, и самим изгледом, открива као лик чија је меланхолична судбина предвидива.

Црњански у неколиким делима показује да се меланхолија појављује и увећава са губитком блиске особе или губитком младости и лепоте. У "Маски", остарела, изборана генералица (16,46,50) суочена са губитком лепоте, и близином смрти, осећа меланхоличну мучнину и безвољност. Са наговештајима старости Вук Исакович у "Сеобама" открива неоствареност свог сна. Јунак Романа о Лондону остарео, осиромашен племић, понижен, усамљен, одбачен, уморан, незаинтересован за жену коју је волео, мисли на самоубиство као излаз из мучног живота. Низ Рембрантових портрета, споменутих најпре "Код Хиперборејаца", у "Роману о Лондону" Рјепнину служе као метафора старења и метаморфоза које воде једино у смрт(107). Један исповедни фрагмент из дела "Код Хиперборејаца" казује: та моја меланхолија, то је знак старости, замор живота – taedium vitae.

Фројдово тумачење меланхолије као односа који произилази из губитка објекта, мора се проширити, како пише Агамбен, и на никада поседоване објекте за које субјект емотивно верује да су његови. Извори меланхолије се тако шире на неостварене снове, на превисоко постављене циљеве. Дело Црњанског даје потврде и за овако схваћено порекло меланхолије. Вук Исакович није достигао толико жељени чин потпуковника у аустроугарској војсци, браћа Исаковичи не налазе Нову Сервију у Русији, Рјепнин се разочарава у Енглеску. Несагласност стварности и аморфних жеља понавља се и као животно искуство Чарнојевића Све сам чекао да ће још нешто доћи у животу, да ово до сад беше само комедија. Ништа (60). Фантазматско уздизање неостваривих идеала, након откривања њихове обмањујуће природе смењују безвољност, болна истрошеност и саморазорно очајно, одбацивање света. Иако се у крајњој тачки и додирују, као два извора меланхолије ипак се могу уочити: слом нада, неоствареност, пад, гађење када се открије бесмисленост људских стремљења и осећања – и, узалудност ма ког животног напора под сенком неумитне пролазности и блиске смрти.

Бол због губитка смисла живота поред меланхоличног песимизма изазива и емотивне одговоре другачије природе. На поетичком нивоу писац може да побегне од стварности користећи немиметички говор апсурда који истиче некохерентност света или говор фантастике који уводи паралелни свет. Црњански не прибегава игри апсурдима, а фантастика коју ретко користи најчешће се појављује као фантастика чудног која не доводи у сумњу законе реалности. Црњански не користи поетичке поступке који се удаљавају од миметичког приказа психологије меланхолије, он, управо супротно, користи иронију писца или јунака и самоиронију јунака да би контемплативни живот опседнутих тугом због пораза и пролазности учинио јаснијим и сликовитијим. Свевидећа иронија, насупрот циничној иронији са увредљивим оспоравањем, открива тамне стране живота. Иронија као слатко-горко суочавање са обманама указује на немогућност одржавања идеала, па и у "губитку веза и смисла људских дела" открива људскост. Чак и у грубој лакрдији пријема Павла Исаковича код наводне царице исмева се сан национа и разобличава неутемељеност снова, али не и сама склоност ка сновима.

Свет се потпуно одриче у самоубиству, као што се убио Рјепнин. Али, свет се може и прихватити упркос мукама које изазива у активистичком наметању субјективних вредности објективној стварности. У делу Црњанског има мало иморализма, анархизма, и религиозног покоравања. Неки од споредних ликова се незадовољни животом препуштају пијанству и освајању жена. Главни јунаци нису склони таквој врсти излаза из туге.

Активни одговор на странпутице меланхоличног замирања у делу Црњанског представљају суматраизам и хиперборејство. Из фрагмената разбијеног света као самодовољан израста свет светлости, лепоте и среће. Смењивање суматраистичких простора среће и безнадне туге има и психолошко значење бега од стварности, и естетичку димензију новог лирског израза. Налажењем узвишене лепоте не губи се нижи свет, али се обуздава његова груба свемоћ, јер етеричне визије су изнад грубе стварности, а сан је важнији од јаве. На нивоу реалности воља за тим другим светом се показује кроз откривање неслућених веза које потврђује сновиђења о сродностима и истоветностима у свету. Далека, етерична, неуништива лепота је изнад људске стварности.

Спас од бездане туге у делу Црњанског представља и смисао љубави. У "Дневнику о Чарнојевићу" оспорава се и песимистички исказ Јесен и живот без смисла – Љубав, како је љубав непролазна. Чини ми се једино она и јесен постоје, све је друго само варка (102). Тек када јунака освоји болест и када му се приближи смрт, он отера Пољакињу и опет користећи симбол повезан са јесени обезвређује и љубав – Лишће ми њише збогом и пада. А зар није љубав само лишће?(61). У другим романима, љубав се не открива као могући смисао живота, но као закаснело или истрошено осећање она собом носи меланхолију.

Меланхолија је у делу Црњанског присутна кроз лирске симболе, али и кроз наративни приказ психолошки ликова. Сугестивним варирањем посебних одлика јунака Црњански представља многоликост меланхолије – утемељене у песимистичком доживљају пролазности живота и немогућности остварења сневаних, превисоко постављених идеала. Једино Чарнојевић поново проживљава своје искуство кроз писање Пун успомена пишем их за оне који су горели у пожару живота, и који су сасвим разочарани (4). Према овом вишезначном исказу речи имају моћ олакшања за патнике који би могли да, опхрвани разочарењима, можда, нађу потврду о сличној судбини и осећању живота.

У књизи о меланхолији Јулија Кристева износи идеју да писање произилази из меланхолије. Можда би, у том смислу, и читаво дело Милоша Црњанског могло да буде посматрано у сенкама црног сунца.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]