Дејан Ајдачић

Тајно и јавно у топографији словенских антиутопија

Места за повлашћене

Однос према простору у световима антиутопија одређују правила - дозволе, забране, препоруке о коришћењу простора. Раслојеност друштва доводи и до посебних права и правила, које се имплицитно или експлицитно показују и у књижевним антиутопијама.

Палате антиутопијског града у којима бораве моћници неприступачне су и раскошне, каткада опремљене аутоматима технички узнапредовале цивилизације, а каткада уздигнуте над покорним пуком драгоценостима из претходних времена. Како антиутопије ретко описују свакодневицу управљача, а много чешће живот обичних чланова заједнице, разумљиво је и релативно одсуство детаљнијих описа простора повлашћених слојева. Чак и када се описују, то су или свечарски и помпезни простори потврђивања моћи, или службене просторије за аудијенције као гранични простори између светова, а не лични простори већини непознатог благостања.

У Замјатиновом роману присуство Добротвора се стално осећа, иако је измакнут у други план и ретко се јавља. Када главни јунак, после покајања одлази на пријем код Добротвора, најпре види само његову фигуру. Не описује се амбијент, већ изглед дела огромне фигуре -железне руке на коленима и звук који долази одозго. Истицањем вертикале опредмећује се у простору однос надређености и подређености. Када Д-503 погледа увис ка извору гласа који не грми, види једно старо лице. Привидна парадоксалност овог претварања моћне фигуре у физички немоћну у сагланости је са геронтолошком структуром власти у империјама пред сломом.

Неравноправност слојева у антиутопијским друштвима огледа се и у величини и опремљености личног простора који се додељује према заслугама појединаца или његове "класе". Раслојеност друштва у Војновичевом роману представљена је и поделом града на концентричне кругове који се поклапају са прстеновима данашњег града, али је у ту просторну структуру унето ново значење. Војнович појачава геометријску централизацију, која се ослања на реалну топографију града Москве: са удаљавањем од центра Москве смањују се повластице грађана, тако да је онима у трећем кругу, који немају никакве привилегије, тешко јер се боре за преживљавање у беди и безакоњу. Изван града људи живе у сталним обрачунима. Описивање уредности и богатства, с једне стране, и запуштености и беде с друге, открива урбане напетости "социјалистичких" градова, које су радикализоване до крајности. У Војновичевом роману представници власти имају права на задовољавање увећаних потреба, па и право да користе веће просторије, добро опремљене старинским намештајем. Таква представа посебно је развијена у опису посете писца главном редактору Генијалисимусових дела у Кремљу. У описима старог здања нема много онеобичавања и гротескне фантастике као у описима других простора, али су зато представе људи крајње померене.

Посебно је дозвољено кругу стручњака да користе недоступне просторе -забрањене делове Лењинове библиотеке, научне институте, књижевне фабрике, пријемне собе управљача и др.

У роману Звонимира Костића о подземном свету, само малобројнима је доступан луксузни простор забаве и благостања који представља награду и потврду високог положаја у друштвеној хијерархији.

Јавно - ритуални простори

Свечано потврђивање владајућих идеја у антиутопијама одиграва се на јавним местима -широким трговима који су намењени скуповима великог броја људи у јавном потврђивању покорности. Ови простори у поређењу са светим местима и храмовима религиозних друштава имају наизглед сличну функцију окупљања заједнице око оличења врховних вредности, мада је метафизички однос према природи или Богу замењен псеудометафизичким односом према властима. Изглед и функције простора у граду или зградама антиутопијских дела одражавају надмоћ управљача над спутаним могућностима грађана. Иако су антиутопијски простори потчињени законима једне замишљене будућности они се ослањају с једне стране на архетипске представе, а с друге на псеудосакрализоване просторе стварних градова. Уместо светилишта боговима или духовима у антиутопијама се помпезни ритуали изводе на трговима на којима се исказују оданост вођи и вештачки подјаривана мржња према противницима. Тргови на којима се изводе масовни ритуали оданости и заједништва вишеструко умањују значај појединца, а појачавају његов осећај стопљености у гомилу, јер се велики број људи пренасељеног града додатно згушњава на малом простору према правилима чији је циљ да у највећој могућој мери истакну колективитет, а потру индивидуалитет.

Превођењем духовних појава у физичке објекте и поступке ствара се разумљив и лако прихватљив језик предмета-симбола и гестова-симбола чиме се обезбеђује брза и недвосмислена комуникација са огромним могућностима контроле групе. Док се о идејама и идеологијама могу водити спорови, "идеје" сведено опредмећене у споменицима, трговима, дворцима за масовна окупљања се прихватају као јаки симболи утврђене моћи. Њихово преиспитивање или још горе куђење и одбацивање је веома опасно јер јавно поткопава темеље идеологије и наметнуте узоре. Тако уређивање простора представља једну од ефикасних стратегија сабирања и контроле масе у друштвима високог степена надзора и управљања појединцима.

На тај начин се у архитектонској организацији простора, у постојању наглашених граница између светова, у хијерархизацији простора огледају се и конкретне идеје о управљању људима у фикционалним негативно-утопијским делима. Актер који не сумња у вредности друштва у коме живи, уз обавештења о сврси одређених радњи, свечаности, просторија, хвали постојећи ред, а куди као неразумљив и нерационалан пређашњи неред у друштву. Замјатинов марш јединствене државе, свечана литургија јединственој држави, дан једногласности -годишњи једногласни избор Добротвора представљају потврде колективне среће (преобликовањем Велсове утопије), покорности и оданости врховном ауторитету. Трг на коме се изводи литургија Јединственој држави је геометријски и нумерички описан: Трг Коцке. Шездесет и шест моћних концентричних кругова: трибине. И шездесет шест редова: тиха кандила лица, очи које одражавају сијање неба -или, можда сијање Јединствене државе (бел. 9: 55).

У Војновичевој Москви 2042 ритуално се празнују Генијалисимусови подвизи. У радовима Лањина и Латињине о руским антиутопијама посебно се истиче ритуални карактер представа. Окупацију Крима у роману Аксјонова, руске трупе обележавају свечаном прославом чије име у потпуности прикрива праву природу насилне интервенције.

Извршавање новоизмишљених масовних ритуала подразумева строгу, формалну савршеност и помпезност у редоследу псеудомагијских речи и поступака, као и покорност индивидуе која изражава диригована осећања у гомили. Критикујући комунистичку идеологију и злоупотребе совјетских власти, Николај Берђајев је у свом делу Царство духа и царство ћесара представио као замену духовних вредности влашћу земаљског владара.

Јавно -уређено и свима очигледно

Праве линије и правилни геометријски облици доминирају јавним просторима антиутопијских градова. Помпезност грађевина и тргова насупрот скучености личних простора утврђује надмоћ сфере надличног над личним. Архитектура нацистичких и комунистичких режима, развијала се на сличан начин у тежњи да изглед града и зграда означава моћ идеологије и њених господара.

У Замјатиновом роману Ми линија Јединствене Државе је права линија. Прави булевари оличавају ред, правилност, прегледност и предвидљивост. У групном кретању људи у маршевима иде се по четворо у реду. У роману јунак често изриче похвале еуклидовском простору, али се његови речи не могу схватити само као искази математичара и творца космичког брода Интеграл, који би по свом образовању и занимању могао да буде опчињен лепотом савршених линија, већ као речи појединца који је у потпуности усвојио идеје реда од кога се не сме одступити и пренео их у све сфере живота. Градски потези су прави што урбанистичком простору даје прегледност: На крају булевара, на акумулаторском торњу (бел. 1: 17). Начело реда садржано у јасним, правим и строгим линијама геометријских улица и тргова среће се и у музици сазданој на строгим математичким формулама.

Идеја о непостојању тајне у животу тоталитарног друштва изражена је и у одликама изгледа зграда и њихове отворености према спољашњем свету. Иако ограђује и штити, стакло као провидни материјал не запречава комуникацију између спољњег и унутрашњег света. Стакло као грађевински материјал повезан је у симболичком сагледавању промена у изгледу људских станишта са укидањем приватности, и надолазећим злом које ће увећати ограничавање људских слобода. Још је Достојевски у Зимским белешкама са летњег путовања у поглављу Ваал, такво значење приписао лондонском Кристал паласу, палати сазиданој средином 19. века. Хаиза Песина-Лонго скреће пажњу и на спомен Кристалне палате и у роману Достојевског Записи из подземља, као и у делу Чернишевског Шта да се ради (Песина-Лонго: 110). Игор Смирнов даје у контексту утопијског мишљења тумачење: огледалност и прозирност утопијског света -истог су порекла. Субјекту утопије који не пушта од себе битак, увек је доступно самопосматрање, као што му је отворен сталан приступ ка посматрању других субјеката (Смирнов: 173). У антиутопијским делима често се развија идеја прозирности у опису простора.

У футуристичкој причи руског романтичара Владимира Одојевског приказан је град са кристалним крововима. Брјусов у Републици јужног крста затвореност света описује куполом на јужном полу. И Војновичев Москореп се налази под куполом.

У Замјатиновом роману стакло је најчешће спомињани материјал. Говорећи у првом лицу јунак хвали поредак у коме живи, оправдава га: Ми волимо... стерилно, беспрекорно небо. У такве дане читав свет је одливен од исто таквог непокретног вечног стакла као и зелени зид, као и све наше грађевине. У такве дане видиш најмодрију дубину неслободе (бел. 2:17). Симболика степеница посебно је истакнута онеобичавањем њиховог изгледа посебним материјалима (стаклене степенице, Бронзане степенице марша -бел. 3:25). Аудиторија. Огромна наскроз сунцем осветљена полулопте од стаклених масива (бел. 4:28). Чак и колективни скупови се одржавају у светлим, правилним објектима који се провиде. Стакло је материјал који у футуристичком свету Замјатиновог романа изражавају свеопшту видљивост и очигледност живота свих јединки. Ту изложеност, јавност прате похвале: Ми живимо увек на виделу, вечито умивени светлошћу. Ми немамо где да се кријемо један од другог (бел. 4: 31). Провидност стакла гарантује да нема тајних сусрета и радњи, онемогућава опасне намере јер све чини видљивим и доступним. Кроз низ провидних зидова види се шта се ради и у удаљеним становима. Јунак Д-503 Јединствену државу назива стакленим рајем, али у доцнијој прилици, обузет отпором према раније хваљеном поретку, станове у којима живе види као стаклене кавезе. Доживљај простора у Замјатиновом роману у дијалогу је са футуристичком књижевношћу његовог доба, а у битној мери зависи од психичког стања јунака, и од његове покорности или сумње у поредак у коме живи.

Уколико је време одвијања радње у књижевном делу ближе садашњости -у приповедање су у већој мери укључена стварност, препознатљиви политички односи између држава, писцу савремени социјални односи, навике и вредности. У псеудоисторијском приказивању догађаја из блиске будућности (Војнович, Гладилин, Пекић), или чак прекројене историје (као у роману Острво Крим Аксјонова), не одступа се много ни у представљању простора свакодневног света. Совјетска архитектура стаљинског доба разметно је помпезна, узвишена. Грандиозни спољни простор гуши појединца, утврђује у њему осећај сићушности и безначајности. Имена улица, тргова и зграда обележавају најновију историју узора и вођа тоталитарне идеологије. Скулптуре које приказују идеологе и вође комунистичке револуције постављане су на централне и највеће градске тргове.

У Војновичевом наглашено сатиричном роману Москва 2042, Москореп, представља Москву у време врхунца и слома комунизма. Његова негативна утопија је везана за конкретна места -чија имена су додуше промењена. Писац се поиграва препознавањем промена у изгледу и именовању улица, зграда и споменика, додатно наглашавајући препознатљиве одлике совјетске архитектуре и начина уређивања простора. Будући да јунак долази у престоницу у којој је живео, он запажа промене у изгледу града и трагове урбанистичких "потреба" тоталитарне власти. Најједноставније су промене имена улица које сведоче о неумерном култу личности и уверењу да историја постоји само од тренутка устоличења последње власти. Каткада писац-јунак даје старо и ново име: Улица Генијалисимусових успешних замисли (Пушкинова 176), Трг Генијалисимусових књижевних талената (Пушкинов), Лењинске горе (177), Булевар четвртог тома (бивши Калињин, 223). Духовита имена Улица Генијалисимусових афоризама и др. Москва је препуна споменика вођи о којима читаоци сазнају у војнички крутом испитивању деце пред спомеником (177). Уместо споменика Јурију Долгоруком налази се Генијалисимусов споменик са књигом и мачем (184). О песимистичкој визији нужно тоталитарне природе режима који могу да један другог смене, а при којима се само мењају актери прогона и прогонитељи, исказује се сликама слома Москорепа, уништавањем свих обележја претходне власти и потпуног наметања царских обележја.

Знаменитости Црвеног трга су продате укључујући и Лењинов маузолеј, чиме писац допуњава слику опште беде, али и брзог застаревања идеолошких претходника.

У књизи Зиновјева Зијајуће висине (Зияющие высоти, 1976), у којој доминирају разговори, дискусије, теорије, доставе, расправе, судски дописи не посвећује се посебна пажња описима простора. Само у уводном локализовању места збивања, у кратком поглављу Време и место (10-11) пажња је посвећена опису места Ибанска, говори се о распореду школе, Лабораторије за испирање мозгова, новим црквама које за туристе представљају старине из 10. века, преграђеној речици која је потопила поље кромпира и направила језеро. Уз опис насеља истиче се као вредност идентичност домова -јер разлике рађају природну неравнотежу. Нешто касније, приказује се зидање зграде школе и Споменика вођи (19-23). Споменик вођи испред ИВАШП-а (Ибанска војна авиоциона школа пилота) почео је да се због слегања темеља криви.

У Ћосићевој Бајци, у глави Камонија, људи се осигуравају од достава жељом да живе у што бројнијим заједницама, револуционишу архитектуру, скидају врата и прозоре, и очигледно у дослуху са Замјатиновим романом праве провидне зидове.

Глава Камонија из Ћосићевог романа почиње описом главног трга на коме централно место заузима споменик према коме се грађани односе идолопоклонички. Полицијску државу диктатора Падука негде у Европи између Словена и Германа представио је Владимир Набоков у свом првом роману написаном на енглеском језику У знаку незаконито рођених (Бенд Синистер). Гротескну представу слављења Набоков даје у представи сеоског митинга, муцавог пропагирања "еквилистичких" идеја о свеопштој равнотежи. Слика провинцијалне забити описана је реалистички, тако да представа тупе силе још више долази до изражаја.

Четврта и завршна прича из циклуса Нови Јерусалим -Луче Новог Јерусалима српског приповедача Борислава Пекића изведена из ширих оквира романа 1999, смештена је у далекој будућности, на крај трећег миленијума. Пекић изводи елементе за фикционализацију из Архипелага Гулаг, а дуг Солжењицину открива се не само у тексту, већ и у епиграфу из овог дела. Текст тобоже америчког археолога који се бави реконструкцијом живота на основу ископавања стаљинистичких логора, који се у његовим тумачењима из мучилишта преображавају у места најпотпунијег остварења људске правичности и хармоније. Писац алузијом на идеални постапокалиптички град Јовановог Откровења даје утопијски оквир у коме аутор истраживач у заносу "научне" педантерије и проповедничке узнесености види ово место као опредмећење царства небеског на земљи. Писац се исмева псеудокритичкој науци која би могла да буде заведена у својој наводној објективности да оправда и уздигне вековима, макар декларативно осуђивана потирања индивидуалног. Он се одрекао могућности да наратор описујући савремене догађаје, психолошки осветљава манипулације, губитак самопоштовања, терора, испитивања границе човековог трпљења, али је заузврат добио прилику да прикаже опсену научника и рационалног површног знања у спрези са жудњом за утапањем у групу и тоталитарном лажи данашњице. Наместо претварања замисли о најбољем могућем друштву у остварење друштва присиле, Пекић стварну и већ остварену антиутопију претвара у представу о утопији, мучења у идеал, а историјски посматрано прошлост као најбољи могући свет. Три временска плана -крај трећег миленијума, крај и средина двадесетог века преплићу се као утопијско, критичко историјско и негативно-утопијско време.

У реконструкцијама које изводи, он хвали једноставност и моралност односа међу људима оног времена, а уз болни цинизам истиче и неверицу у моћ памћења чак и злочиначких дела каква су масовно извођена у стаљинистичким логорима. Логорска прозивка сматра се неком врстом Аеропага (140), а рад се не сматра терором и изнурујућим укидањем људских моћи, већ остварењем колективистичког сна.

Симболичке поруке уређења јавних простора циљају да истакну моћ геометризацијом у сликању статичног простора и јавним свечаностима у динамичким описима. Нежељено одступање од таквих демонстрација реда чини двомисленим показивање моћи и открива страх како властодржаца тако и побуну незадовољника.

Срамно претворено у јавно

Ограничавање личних потреба и простора у којима се оне задовољавају обухвата и организовање простора у књижевним антиутопијама. Не само да се простор личног, интимног и тајног систематски посматра, већ се јавност и колективизовање тих потреба и формализује кроз регистровање, испуњавање формулара, поштовање временских и просторних правила. Нема самоће, нема неспутане љубави, пријатељства су сумњива, чак ни излучивање није поштеђено надзора.

Неповерење, страх од непријатеља и ухода сваки простор чини потенцијално опасним. У антиутопијама цео град представља место у коме човек може бити ухођен или уходити. Приповедачи се најчешће налазе у позицији жртава које откривају да су и њихови лични, по државу и власт безначајни тренуци важни уколико је друштво засновано на моћима потпуне контроле. Меру крајњег надзора одражава жеља управљача да контролишу и просторе задовољења физиолошких потреба. Нужно је понижење да би се показала моћ надзорника да би радње које су препуштене самоћи учиниле јавним. Потирање срама јесте нужност у логорима и робијашницама за идеолошке противнике (Пекић Године које су појели скакавци, Солжењицин у роману Дан Ивана Денисовича, Шаламов у Причама са Колиме, Аћин у есејима и студијама).

И у фикционалним делима мотив понижавања посредством јавног вршења нужде нашао је место у низу дела. У роману Зиновјева Зијајуће висине у измишљеном граду Ибанску граде величанствену зграду ИВАШП-а без тоалета -архитекте су заборавиле да пројектују нужнике, придржавајући се погрешне теорије месног филозофа Ибанова да ће они одумрети још у првој етапи (1976: 20 ид). Зато грешку исправљају градећи "сортир" типа нужник у позадини дворишта са прописаним временом три пута дневно по човеку по десет минута, али убрзо почну да користе ближе место за ђубре.

У књизи Москва 2042, Владимира Војновича значајан део животних потреба заснива се на размени примарног и секундарног -грађани не могу да добију храну, хигијенске потрепштине уколико не предају излучевине. Потчињавање правилима размене, у којима важну улогу имају бонови, даје прилику писцу да исмеје бирократизацију друштва које описује. Социјална раслојеност друштва огледа се у различитим обавезама према отпадним материјама. Излучевине су драгоцени материјал који неповлашћени грађани морају да предају да би добили храну и друге услуге. Пре но што уђе у Кабинет природних потреба, скраћено назван Каприкот јунак мора да испуни формулар у који се уносе презиме, звездано име, година и место рођења и циљ посете каприкоту: у тој рубрици сам по упутству Искрине Романовне написао: ’испорука нуспродукта’. У називу нужника уграђена је псеудосакрална идеја -Кабинет за обављање ритуалних потреба.

Материјални траг понижавајућег излучивања у присуству других преобраћен је, у домишљањима о прошлости, у доказ високе ритуалне радње у Пекићевој причи Луче новог Јерусалима. Археолог логорску прозивку тумачи као неку врсту Ареопага -симбола најдемократскије институције (140), највиши израз демократије, док метални цилиндрични предмет 'параша', заправо канту за измет, која је вршење нужде сводила на јавни чин, а смрад чинио наметљивим трагом непридржавања цивилизацијски освојених начела хигијене, тумачи као предмет којим се, вероватно, изражавала како апсолутна хармоничност заједнице, тако и хармонија космоса (157). Наравно, писац, ефекат своје поенте извлачи из јаза који дели његово искуство и незнање аутора, чијим пером он свесно тај јаз и гради.

Тобоже тајни простори љубави

Тежња да се контролишу и лични односи међу људима обухвата и најличнија осећања -интимне односе и љубав. Врховни манипулатори ограничавајући љубавне везе рачунају на отуђење и изолацију појединаца, на запостављање личних преокупација у које се улажу огромне психичке и емоционалне енергије жудње и задовољства које се међусобно изазивају и обнављају. Поред слабљења те снаге, утиче се на њено преусмеравање у корист друштвено корисног и колективистичког ангажовања. И даље, рушењем љубавних веза слаби се и растура породица и уводи контрола у рађање и односе родитеља и деце.

Покушаји спутавања љубавних и породичних веза срећу се још од Платонове Државе у коме су жене и деца заједнички, преко низа утопија у којима је уређивање најличнијих односа било само слово на папиру, до "остваривања" ових идеја у стварном животу. У хаотичној стварности бољшевичког насиља 1918. године и револуционисања разних животних области, познат је пример Декрета о укидању приватног власништва над женама анархиста из Саратова којим су биле предвиђене одредбе о национализацији жена. Иако је представљао измишљотину једног чајxије који је своју мистификацију платио чак и животом, овај декрет који је прописивао начин пописивања и општег коришћења жена, названих "народним добрима", био је озбиљно схватан и примењиван у неким крајевима Совјетског Савеза (Иванова). Замјатинов роман у приказивању права на интиму није ишао толико далеко, али је, извесно, увео механизовање љубавних односа. Правила о односима полова су у односу на брак из ранијих периода била, чак, либералнија, јер су дозвољавала и истовремене односе више партнера. Међутим, за разлику од угушених идеја о новом и слободнијем сексуалном моралу, које је, на пример прокламовала Александра Колонтај, код Замјатина је постојала обавеза уписавања парова.

У књизи Руска књижевна антиутопија, Лањин пише о еротичности антиутопија: лични, интимни живот веома често се показује малтене као једини начин исказивања свога ја... телесно се показује као покретач духовног, непрестано се бори са узвишеним, покушавајући да га пробуди из сна (Ланин: 94)

Контролисано ограничавање слободе, праћено сталном претњом казне за нарушавање прописаног реда остварује се и кроз ускраћивање слободног располагања временом, откривањем личног простора свима, као у Замјатиновом роману Ми. Потчињавање поретку неиндивидуализованог живота се указује у свођењу људи на бројеве и шифре. Слободна љубав и сексуални живот у Замјатиновом делу ограничавају се по сатној таблици на личне сате уз дозволу да се интима са прописаним партнером уз ружичасте бонове прикрије спуштањем ролетни у иначе прозирним и свима видљивим геометријским просторијама. Механизовање страсти има извесног дејства, јер се љубавни троугао чини јунаку као сигурност, али ипак индивидуализована страст превладава и ишчекивање или избегавање прописаног времена мења и субјективни доживљај истог простора. Парадоксалност игре тајног и јавног остварења телесне љубави састоји се у прикривању које јесте јавно. Спуштање ролетни видно обзнањује сакривање љубавног чина, али већ чин затварања личног простора је јаван: у светлом, наскроз обасјаном блоку кућа -овде-онде биле су сиво плавичасте непрозрачне ћелије спуштених ролетни -ћелије ритмичне тејлоризоване среће (бел. 8: 53). Љубавна напетост у Замјатиновом роману произилази из жеље главног јунака да напусти љубавни троугао (Д-503, Р и округласта О-90) у име љубави према тајновитој З-330, "тананој, оштрој, тврдоглаво гипкој, као бич". Право на спуштање ролетне главни јунак користи и да би прикрио управо изостанак сексуалног односа са женом коју воли, а која није дошла на састанак.

За разлику од футуристичких и научно-фантастичних антиутопија у којима је радикална контрола поверена машинама и прозирности животног простора, у антиутопијама ближим данашњици, значајнија пажња посвећена је технологији достављања. Склоност ка сталном надзирању укључује и интимна осећања, која постају предмет манипулације у државне сврхе. Двосмислен статус сексуалних услуга у друштвима свеопште контроле произилази из друштвеног статуса жена. Обезличење љубави у роману Владимира Војновича Москва 2042 произилази како из беде, тако и из идеолошких потреба Генијалисимусовог друштва -у обезбеђивању тривијалних потрепштина или у испуњењу државно-шпијунског задатка. Када Искрина писцу Карцеву каже да јој "Стваралачки пентагон" препоручио да у постељи задовољава његове увећане потребе, он је пита да ли тако може да осети задовољство, на шта му она одговара: А задовољство у томе осећам као при сваком друштвено-корисном раду (Москва 2042). Војнович у слици беде у Москорепу представља писца Карцева како се изненађује када у сали за прање, угледа стрелицу и натпис: Задовољавање сексуалних потреба иза угла, да би потом схватио да се жене дају за теглицу сапуна. Када упадне у јавну кућу јунаку дају да испуни формулар, који уз пародирање бирократије сатирички осветљава и раслојеност москорепског друштва. Десно од врата "Дворца љубави" пише "Државна експериментална јавна кућа Н. К. Крупска" носилац ордена Лењина. Повезивање високих ордена и комунистичких лидера са неприличним занимањем ствара гротескну везу са ироничним исмевањем високодостојника. Генијалисимусове слике висе и на зидовима соба уз таксативна упутства о обавезама посетиоца.

Другачије обезличење љубави оправдава се у истом делу научним разлозима. У посети Институту стварања новог човека госту скрену пажњу да погледа кроз један прозорчић. Угледавши голе парове у сношају око којих специјалисти нешто записују, мере, сугеришу он се запрепасти, али му објасне да је видео идеолошки и научно засновано укрштање људи које ће довести до стварања комунистичког човека. Одсуство интимности у призору који је видео, госта подсети на пип - шоу из капиталистичких земаља, а домаћини-комунисти се веома заинтересују да такву забаву уведу у радничка одмаралишта. Војнович доводећи у везу два типа деинтимизације љубавног чина истиче сродност тоталитарних режима у манипулисању људима много већа но идеолошке разлике два сукобљена система.

Освајање љубави и отимање простора љубави од јавности у научно-фантастичним антиутопијама омогућавају писцима да лична осећања и борбу за њих представе као пут ослобођења, али и могућности додатног притиска. У историчним, нама ближим антиутопијама, приказане су пре психолошке злоупотребе личних осећања која не задиру много у технички напредак и представе о промењеном простору, већ у психологију јунака и апсурдна измењивања личног и јавног. У том смислу, најилустративнији је приказ из романа Чевенгур Андреја Платонова, у коме се вербално и стварно понашање према најпривлачнијој жени веома разликује.

Други (слободни) свет

У антиутопијама поред опсене да државом влада најбоља власт, опсена завере и опсена слободног света представљају начине ухођења побуњеника и њиховог уништавања. Илузија да постоји слободан свет се подржава и надом да постоји простор у коме владају другачије вредности. У тексту Опсене у свету негативне утопије на примерима англоамеричких и словенских романа навео сам типове двоструког представљања, заваравања и намамљивања слободом у антиутопијским прозама. Фикционалналност тих описа темељи се на искуствима стварног лова на људе, по којима је и сама идеја побуне или завере под контролом врховних властодржаца.

У Замјатиновом делу Ми, свет "голих" људи који су након двестогодишњег рата остали иза зеленог зида представљен је као други свет, свет примитивних људи у природи. Унутар града-државе превазиђени свет је доступан у древној кући коју чува изборана старица. Клавир, шарени дезени јунаку изгледају хаотично са својим кривим линијама и наводе га на размишљања о баналности и оригиналности. Као простор Другог и другачијег света показују се и унутрашња преживљавања јунака -снови и фантазије, настали у сукобу покоравања прописаном реду и јаких жеља која подривају научене навике и сазнања. У њима се субверзивно преплићу ирационална логика сневања, статуа Буде и други детаљи из древне куће. Слично Замјатину, Орвел у 1984 описује антикварницу као остатак бивше културе и другачијег света, али је претвара у опсену слободног и неконтролисаног света, која као замка привлачи могуће рушитеље поретка. Док код Замјатина древну кућу надлећу чувари, у Орвелова антикварница је опремљена микрофонима и телекранима који и снимају отпаднике и незадовољнике.

Пекић у роману 1999 слика склоност техничке цивилизације да разара и без милости уништава природу. Људи су пасивни и неспособни да се супротставе, јер су усвојили идеју да природа представља сметњу напретку и реду. Оваквим образлагањем систематског уништавања природе писац супротставља артифицијелност човека будућности и спонтаност природе, вештачког и природног.

Међу московским xезерима који у роману Василија Аксјонова привидно измичу контроли има достављача који обавештавају надлежне о збивањима у кругу музичара. Слобода се и ту показује само као мамац за људе жељне ослобођења од сталног притиска идеологије кроз бекство у неки други свет.

Као други, идеолошки супротстављен свет у Москви 2042 приказују се монархистички покрет Сима Симича, књижевно уобличеног Солжењицина, и потрошачко-капиталистички свет благостања, најпуније описан у сну тек пристиглог путника кроз време. У роману Владимира Војновича, писца воде кроз зграду у којој раде писци. Компјутер Безпаплита у коме се наводно сакупљају текстови писаца литературе без папира заправо је потпуно празна просторија, а писци који стварају дела заправо куцају по дугмићима тастатура не остављајући никакав траг који би могао да изазове ланац побуне. Управљачи пасивизирају незадовољнике који уверени да се њихове идеје чувају залудно празне своје по поредак непожељне мисли.

У представљању страшне садашњости земље Етрасције, заправо Србије, државе којом владају безвлашће, осионост, криминал и полиција, у роману Уклета земља Светислава Басаре, елементи најцрње сатире у критичком фикционализовању политичке стварности обухватају и групу противника председника која се сакупља у кафеу Табернакл. Ни у исповестима енглеског дипломате Кинкејда, противници председника немају моћи да иреалној земљи дају привид реалности. Кафе је препун књига које нико није написао, писаца који нису написали ни једну књигу, особа које не постоје а непрестано се намећу нападним одевањем и понашањем стварних људи које је немогуће пронаћи...сви су били измишљене личности, као у романима и сви су на плећима теглили невидљиве, али тешке товаре својих биографија. (98). Током романа, потврђује се потпуна немоћ противника режима.

Група побуњеника омеђена је суженим простором у коме скрива или намерава да скрије своју побуну. Простор слободе као простор симболичког проширивања својих моћи и исказивања неслагања са прописаним редом разоткрива се у свом правом значењу у речима свезнајућег приповедача или преваспитаног и психички убијеног појединца.

Места за сумњиве и одбачене

Затвори, логори, мучилишта, теже да укину индивидуалност и сваку личну иницијативу с крајњим циљем да потисну осећања и слободне мисли. Онемогућавање привезаности за било какав свој простор треба да изазове гађење и пасивност, препуштање бесмислу и измицању ма каквог личног упоришта. Робијашнице су на сложен начин истовремено и тајна и јавна места. Оне су далеко од очију обичних људи -и иследницима и ислеђиванима, и мучитељима и онима које они муче је јасно да се налазе у једном сакривеном, морално изопаченом простору, о коме се ван њега не говори. Парадоксално, простор чији је смисао причање и откривање најскровитијих тајни -није простор о коме се прича. Места начињена да би тајне постале јавне, макар у уском кругу чувара власти описују се у тамничкој и логорској литератури, али не и у антиутопијама. Антиутопије пре, и детаљније описују одстуство било какве тајности у просторима за које јунаци мисле да им пружа тајност. Дакле, антиутопије радије испитују границу покорности и непокорности, но што прате начине ломљења појединаца, која се пре узгред спомињу указујући на опасности којима се они излажу својим одступањем од обавезујућих правила.

Јунак Замјатина спомиње Операционо (бел. 15), одељење службе безбедности у којима се ислеђују и гасовима под стакленим звоном излажу јединке које нарушавају ред. Аутор белешки их пореди са некадашњом инквизицијом, хвалећи чистоћу и уредност савремених метода у односу на некадашње поступке. Одобравање испирања мозгова под звоном и затвара роман -од душе излечени заблудели јунак са негодовањем коментарише психичку несаломивост некада вољене жене коју више чак ни не препознаје, а хвали оне који су часно почели одмах да говоре.

Логорска друштва и фикционалне антиутопијске заједнице показују и искоришћавање љубави и пријатељства, најдубља осећања да би изнудила покорност од затвореника, односно побуњеника. Љубав оца према сину искоришћава диктатор Падук у роману Набокова У знаку незаконито рођених. Желећи да приволи у свету поштованог професора да подржи његову злочиначку власт његова полиција отима професоровог сина и препушта га деци која га убијају. Иако је у предговору романа У знаку незаконито рођених. унеколико оспорио везу свог дела са Орвеловим клишеима, Владимир Набоков представља и насиље у тоталитарне †гротескне полицијске државе† фрагментарним, али обеспокојавајућим сликама насиља, растрзања дечака и мучење талаца који моле полуделог пријатеља да их спасе сигурне смрти. Осуђенику на смрт у Набоковљевом роману Позив на погубљење (Приглашение на казнь) доводе говорљивог и наметљивог госта који је, испоставља се, његов будући xелат. Набоковљево одрицање од жанровског клишеа антиутопија може да се схвати као занемаривање техничко-футуристичких помагала зарад испитивања људске нечовечности и усмеравања пажње на психологију мучења у суочењу са смрћу.

Сирове методе батинања Војнович представља у поглављу Несаломиви свог романа Москва 2042 у истраживању границе издржљивости два Немца пристигла у Москореп. Залуталог јунака-писца Карцева у служби безбедности такође "обрађују" уз помоћ физичке силе.

Често спомињане суднице се у Ћосићевој Камонији умножавају: у ствари наше куће, трпезе, постеље постају суднице (203), трамваји и возови (209). Привид легалности обележје је које писац приписује државном терору.

Хронотоп и пропадања дистопија

Судбина негативно-утопијских друштава одређена је у фикционалним делима односом моћи управљача и побуњеника, тј. опасностима избијања неразрешивих напетости у друштву. Сукоб ирационалних прохтева са утврђеним поретком открива привид рационалности реда, и окрутни садизам власти. Побуњеници и завереници откривају да не могу да задовоље своје људске потребе нити да се потчине општем реду. Они то знају и осећају већ по другачијој природи, или то тек откривају увучени у свет с оне стране "закона".

У случају победе власти, као у роману Набокова појединца убијају одузимајући било какву наду да се може избећи друштво без насиља. Псеудоисторијски романи руских дисидената Аксјонова, Гладилина, Војновича из осамдесетих година 20. века, као и српског писца Борислава Пекића који описују из релативно блиске будућности прошлост имају својства и антиутопија. У делима Острво Крим Аксјонова, и ФССР (Француска Совјетска Социјалистичка Република) Гладилина фикционализовано је ширење совјетске власти на Француску и тобоже слободни Крим. Историјска пројекција могуће блиске будућности ових аутора показала се погрешном, а реална моћ Совјетског савеза значајно прецењеном. Но, ти романи, независно од њихове политичке недалековидости имају жанровске елементе антиутопија. Весели, шарени и помодни црноморски град Аксјонова претвара се у град тенкова и насиља, као и Париз у Гладилиновом политичко-мафиозном трилеру о тајним службама и окупацији Француске. Војновичев роман Москва 2042 завршава падом Генијалисимусове комунистичке власти и победом идеолошких противника. Присталице монархисте Сима заузимају власт, али са горким песимизмом, аутор показује да се у тоталитарним друштвима мењају само властодршци. Камонија Добрице Ћосића се урушава у себе разорена унутрашњим противречностима.

Представа пропасти света из катастрофичких романа каткада се додирује са пропашћу негативно-утопијских друштава. У Пекићевом роману Беснило вирус ослобођен из лабораторије изазива незауставив ланац смрти на лондонском аеродрому који прекидају бомбом која разноси ширу околину. Зло представљено као метафора света, елементи антиутопијских дела и поједини пасажи романа катастрофе доводе га у круг дела оба жанра. У роману Атлантида, Пекић представља историју људских друштава и пропаст дела света који ће се десити 1999 године као освета правих људи, потомака Атлантиђана и људи-робота. Катастрофички романи, посебно они у којима се приказује пропаст света у нуклеарним ратовима или путем загађења природе које угрожава сам живот представљају посебан жанр који има доста додирних тачака са антиутопијама.

Закључак

Представе просторних елемената у књижевним антиутопијама произилазе из модела тоталне контроле и принуде и ограничавања слобода. У простору се на најочигледнији начин опредмећују симболички поредак вредности, али поред представа о сопственој моћи у друштвима тоталне контроле, антиутопијски простор одражава и пукотине у идеолошком и социјално-психолошком устројству -уместо прокламоване једнакости простор разоткрива неједнакост, уместо хармоније панично прикривану напетост, уместо моћи слабост, уместо лажне слабости моћ, уместо коначног остварења сна о завршетку историје -пропаст. Сва та прикривања праве природе односа у друштву произилазе из намере да се нељудски поступци уздигнути до општеважећег система прикрију прихватљивим идеалима људскости.

У игри прикривања и разоткривања суштине антиутопијских заједница, писци у своја дела поред маште уграђују горка искуства. Проживљена мучења и сазнања о злочинима и принуда тоталитарних власти оставиле су трага у начину представљања простора привилегија, ислеђивања и мучења, јавних манифестација, недозвољених личних активности у фикционалним делима. Укидање права на слободно испољавање активности у личном простору среће се и у логорима, и у антиутопијским делима. Али, и власт прикрива лаж своје идеологије, најчешће једнакости или благостања, скривајући просторе повлашћених појединаца од очију масе. Изграђивање, преуређивање нових и рушење старих градова ослања се на постојеће представе о градовима у делима са елементима антиутопијских фикција, док се потпуна радикализација у представљању простора одиграва у футуристичким делима у којима се фантазија слободније креће у крајњим домишљањима и границама света свеопште контроле и насиља. Граница између света слободе и неслободе носи опасност рушења поретка и представља јасну, али не увек и праву границу између светова. Некада је та граница и другачији простор замка за непокорне којом се само намамљују и елиминишу побуњеници. У словенским књижевностима срећу се оба типа фикционализације антиутопија и приказивања простора у антиутопијским световима.

На различите начине, простор је важан елемент физичког и психичког окружења јунака у антиутопијама. Смањивање личног простора уз претње насиљем, укидање могућности за индивидуално испољавање интериоризује се и уписује у мапу људских слабости, стрепњи, али и отпора, мапи која у највећем броју случајева представља пожељан отисак тоталитарних потреба оличених и у начину организовања спољашњег простора. Објекти града-државе, одређени идејама управљача се кроз принуду и манипулацију утискују као лично искуство које појединце претвара у послушну гомилу.

Иако у радикализму измишљања најрђавијег света антиутопије често наслућују и будући развој социјалнопатолошких динамика и њихове међузависности са развојем технике, антиутопије одражавају историјске промене, па и појаву нових начина манипулације и потчињавања, што доводи и до нових мотива и тема у антиутопијској књижевности. Добровољно самопотчињавање потрошачкој хистерији и бујање страгегија рекламократије и манипулације медијима, модификује неке тактичке поставке тоталитаризма, али не мењају његову основну бит -тежњу за тоталном контролом која подразумева уништавање њој супротних интереса појединаца и група. О победи маса размишљао је Хосе Артега и Гасет, о застарелости човека Гинтер Андерс, а о метастази вредности Жан Бодријар. Српски писац Басара, ослоњен на Вирилија и Бодријара у есејистичкој књизи Виртуелна кабала пише против глобалног потчињавања људи компјутерским мрежама које уместо мисли производе само информације. Насупрот присили униформисаних лица, која физичком силом ограничавају или уништавају појединце, електронска цивилизација их очарава одвлачећи их од стварности и других људи. Тумачећи крах совјетске империје као пораз овладавања огромним простором, он прориче и компјутерској цивилизацији затрпавање информацијама оличеној у Америци, као и слом империјалног убрзавања времена.

Нови видови затамничења и заглупљивања људи ради контроле над читавим друштвом јунаке антиутопија двадесетог века чине делимично застарелим, а писце суочавају са изазовима двадесет првог века. Након ограничавања самоиницијативности у објективном, физичком простору, која су, макар и по цену масовних злочина поред "завидних" успеха показала ипак и слабости, новим стратегијама лишавања слободе појединаца продире се много дубље у унутрашњи, емотивно-психолошки простор личности. Овладавања људским душама новог типа прикрива претње физичким насиљем, и просторним ограничавањем, и уместо холограма страха и пожељних навика, простор лишава његове опипљивости -чинећи га фикционалованим, виртуалним, сликовним.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]