NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

Дејан Ајдачић

О фолклористи
Новаку Килибарди

  • Српска народна епика у тумачењу Новака Килибарде
  • Килибардинa испитивања народне књижевности у служби писане књижевности
  • Kилибардина тумачења лирике, прозе и тужбалица

    • Српска народна епика у тумачењу Новака Килибарде

    За разлику од истраживача народне књижевности који су своје познавање живота усмене традиције заснивали на књигама или теренском искуству, Новак Килибарда је одрастао у Старој Херцеговини, у патријархалној средини развијене епске традиције, где је уз мајку народну тужилицу, родом од Вукаловића, одмалена упио смисао живе народне речи. Тај животни дар, обогаћен овладавањем сложеним књижевно-теоријским и историјским знањима, уз надареност за тумачење књижевности, посебно народне баштине, отелотворен је у низу његових аналитичких текстова.

    При том, Килибарда је у писању о народним умотворинама избегао опасности претераног ослањања на локалну традицију, којој каткада не одолевају проучаваоци поникли из крајева са очуваним усменим наслеђем. Он је помирио и хармонично усагласио строгост научних метода са осећањем за народно казивање и певање. Тек тиме су његово порекло из Бањана, те непосредован и дубоко личан однос према садржајима и облицима усмене културе, уграђени у преплитање субјективног и објективног, рационалног и интуитивног приступа.

    Обиље радова професора Новака Килибарде онемогућава да се његове студије о народној књижевности сакупе у једној књизи. Његова заинтересованост за различите проблеме народног стварања огледа се у текстовима о епици, лирици, тужбалицама, приповеткама, пословицама, баладама, односима усмене и писане књижевности. Тако је 1998. године објављено три књиге изабраних Килибардиних радова о народној књижевности. Прва, "Епска мјера историје" посвећена је епској поезији, друга, "Усмена књижевност у служби писане" односу  књижевног стварања усменог постања и дела  Андрића, Његоша, Стефана Митрова Љубише и др, а трећа, "Усмена књижевност пред читаоцем" осталим жанровима усменог фолклора. Већина текстова објављених у ове три књиге настала је углавном крајем шездесетих,  седамдесетих година и почетком осамдесетих година двадесетог века, у периоду ауторовог посвећења истраживању народне књижевности.

    Килибарда у проучавању епске поезије има неколико темељних упоришта. Он често пореди Хомерове епове као узоре мудрости и лепоте са српском епиком и њеним јунацима указујући на највише естетске и етичке вредности наших песама.

    Збирке Вука Караџића, његове исказе, начела и ставове, па чак и најкраће белешке о певачима и песмама Килибарда поштује без романтично-идолопоклоничког односа. Он Вука понегде исправља и допуњује, уочава промене у Вуковом односу према народној поезији од приређивања првих до састављања збирки у старијим годинама, али и понавља речи Радосава Бошковића "Нико се није прославио ко је много критиковао Вука".

    Поуздан ослонац Килибарда је нашао и у дубоком разумевању преламања значајних историјских догађаја у локалним збивањима у делима Петра Петровића Његоша и Иве Андрића. Понирање ових писаца у смисао народних посрнућа и узлета кроз сагледавања јунака, казивача или приповедача биле су полазне и упоришне тачке неколико Килибардиних огледа. У другим приликама, пак, он своје налазе оснажује или проверава свеобухватним погледима ових писаца.

    У Килибардиним тумачењима народних песама очигледни су стваралачки подстицаји текстова и идеја Владана Недића, професора на београдском Филолошком факултету. Неке од његових тек наговештених асоцијација он брижљиво развија у читаве студије.

    Килибардини радови о епици објављивани су у часописима и зборницима, а потом су прештампани у књигама: "Поезија и историја" (1972)[1] "Легенда и поезија" (1976)[2], "О усменој књижевности" (1982)[3], "Из коријена усмености" (1988). Докторска дисертација "Богољуб Петрановић као скупљач народних песама" објављена је у издању Српске академије наука и уметности (1974)[4]. Килибарда је, такође, приредио антологију бугарштица (1979), "Антологију тужних пјесама Богољуба Петрановића" (1989), први објавио објашњења уз "Огледало српско" и написао предговор "Пјеванији" Симе Милутиновића.

    Међу Килибардиним приказима антологија и збирки народних песама ("Епска народна поезија Црне Горе"[5], "Српски народни еп" Кравцова[6], антологије "Црногорске епске пјесме разних времена" Радована Зоговића[7], другог, популарног издања "Ерлангенског рукописа"[8] ваља истаћи критички заоштрен текст о Зоговићевој антологији у коме се, и теоријски и на појединим примерима, истражује могућност националног одређења епског певања. Професор Килибарда је пропратио бројним приказима и књиге посвећене проучавањима народне епике (Светозара Матића[9], Радосава Меденице[10], Светозара Кољевића[11], Радована Самарџића[12], Владана Недића[13], Маје Бошковић-Стули[14], Љубомира Зуковића[15], епа Авда Међедовића[16], Бориса Н. Путилова[17], Миодрага Поповића[18], Петра Џаџића[19], често садрже ставове који у посебним студијама нису разрађивани. Потакнут идејама аутора, као на пример приликом промишљања над књигом о црногорској епици руског фолклористе Бориса Путилова, Килибарда износи идеје које се каткада не могу заобићи у анализи његових погледа на епику.

    Извор познавања његових ставова о епици представљају и дискусију на скуповима слависта и бројни интервјуи[20].

    У области епске народне поезије, Новак Килибарда се понајвише бави класичним Вуковим збиркама, песмама из Његошевог "Огледала српског", Петрановићевим сакупљачким радом и питањима црногорске епике[21]. Различитим темама Килибарда приступа са разноликим кључевима. Он примењује више метода, и одмерава којим поступком ће предмет његове анализе бити најприкладније истражен. Тако се у његовим текстовима преплићу језички, књижевно-историјски, историјски, етно-психолошки и други приступи. Уколико ипак треба истаћи главну осу у Килибардиним студијама о епици, онда ће то бити потрага за индивидуалним особеностима песама и поетика, трагом Вукових запажања у Рачуну, Муркових речи да песму није певао "народ", него поједини песници из народа[22] и Недићевих студија о Вуковим певачима. Сам Килибарда, на једном од скупова слависта је казао: У старијој области науке о народној поезији било је покушаја да се сагледају пјесничке физиономије креативних стваралаца у народној епици, али проф. Недић, за разлику од старијих научника, прво ослушне поетске токове пјесама, тек онда консултује остале доказе о специфичности извјесног пјевача пјесника[23]. Понеки од текстова настали су у (полемичком) дијалогу са Светозаром Матићем. Језички стил ових радова је неуобичајено сликовит и богат за аналитичке студије, што текстовима даје привлачност и већу комуникативност. Неке од идеја лајтмотивски се понављају уз допуне и додатна образложења и потврде.

    Килибарда чешће користи појам народна књижевност, мада се јавља и појам усмена (чак и у наслову једне књиге). У доба великог узлета теорије о формулама након појаве књиге Алберта Лорда, он ипак користи појмове клише, клиширани стил, петрифицирани детаљи, а тек ретко реч формула[24]. За књижевност у народном духу он користи придев народска[25], а за неизворну народну поезију израз повријеђена народна, сумњивог порекла, фалсификати.

    У испитивању односа историје и поезије, Новак Килибарда у неколико радова полази од чињеница у песми ка историјској збиљи. Он тако проналази опеване догађаје или актере из песама о последњим Бранковићима у историјским списима. Његови остали радови који трагају за историјским поводима догађаја приказаних у епици, посвећени су старијој или новијој историји Црне Горе. Килибарда је идентификовао Милића барјактара са Маркетом Рафаиловићем. Поводом песме "Женидба краља Вукашина " полемички побија тезе Вукомана Џаковића, аутора антологије "Црногорске јуначке народне пјесме"[26], и показује да се песма Стојана Хајдука не може издвојити само као црногорска песма. Истражујући историјску основу народних песама о војводи Момчилу, Килибарда оспорава намере да се на Дурмитору траже потврде за историјско језгро песме, а уважава ставове претходника који Момчилов легендарни пораз везују за борбу код Перитериона, прилажући овим анализама запажања о начинима претакања историје у поезију[27].

    Килибарда изводи естетски профињену анализу антитетичких описа Скадра у песми Старца Милије "Женидба Максима Црнојевића" и песми Стојана хајдука "Женидба краља Вукашина". Он у истом току тумачи, нејасан крај песме о Максиму Црнојевићу преплитањем колективно-психолошког, историјског виђења и митолошког тумачења (коме веома ретко прибегава). Килибарда пише: Трула, баровита, бајата, прљава и крештава земља скадарска устајала и распадајућа атмосфера у ствари је опис Максимовог расположења, али овоме додаје и митолошко тумачење, налазећи да су жабе и биволи из завршених стихова Милијине песме митска бића хтонске симболике.

    Килибарда побија Матићеве тезе о сремском пореклу песама Вукове збирке на основу Рјечника из 1818. Његове замерке уклапају се у критички интониране реакције на Матићеву сремску теорију[28].

    У тексту о Михизовој драми "Марко Краљевић"[29], који ће бити објављен у књизи о односу усмене и писане књижевности, Килибарду занима како је Марко Краљевић "турски придворица" могао да постане и највећи јунак српске епике. Он објашњење налази у поистовећивању певача и слушаоца народне песме са јунаком хришћанином, који је турско царство прихватио као државу "којој ваља служити", држећи се начела: пркоси иновјерцу, ђе год можеш, превари га и заварај ка знаш, али пази да то не пређе одређену мјеру. Марко се бори против харамија и кесеџија, али штити централну власт царства. Килибарда запажа да у романтичарском "борачко-жртвеничком" и "ослободилачком" ставу према непријатељу није било места за Марка као јунака. (Зачудо, наш романтизам, толико ослоњен на народну епику, косовски завет и освету, у низу дела "буди" Марка из вишевековног сна и представља га као борца који ће цео народ покренути у борбу за ослобођење)

    Песма "Сестра Леке капетана" припадала је кругу малобројних песама које нису од самог почетка поделиле славу са осталим песмама Вукових збирки. Учена Европа видела је у Марковом гесту према прелепој, али осионој Росанди варварски чин. Песму су "заборављали" како антологичари епике, збирки о Марку, тако и њихови тумачи. Ако је баш било неизбежно прокоментарисати Марков чин, онда је он осуђиван. Могућност за ново читање открио је у тексту "Иво Андрић и народна поезија" (1962) Владан Недић, повезавши Андрићевог Алију Ђерзелеза и Марка у њиховом неспретном односу према женама. Килибарда је први понудио једну дубинску анализу Марковог поимања прошевине као јуначког мегдана, на коме се јунак, свикао на буздован и победу, увређен, лаћа мача и сече девојци руке. Овој теми своју пажњу касније су посветили Хатиџа Крњевић[30], Љубомир Зуковић[31], Ненад Љубинковић[32], Миодраг Матицки[33], Јован Деретић[34] и други уважени тумачи народне песме. Килибарда се још једном вратио овој теми у првом броју листа "Задужбина" текстом "Марко вазал без љубави".

    Интересовање за поетику Старца Милије подарило је и текст којим Килибарда предлаже проширење корпуса песама које је Вук записао од овог певача песмом "Женидба Милић барјактара". Милијином Бановић Страхињи, Килибарда није посветио посебну студију, али низом узгредних питања он доводи у сумњу Банову племениту природу склону праштању.

    У испитивању песама о косовском боју, Килибарда остаје на тематски и методолошки омеђеном пољу не бави се настанком косовске легенде и развојем мита о издаји Вука Бранковића, ни односом писане и усмене књижевности (искључујући спомињање српско-црквених списа којима је Лазар уздигнут у свеца), као ни посредним утицајем Орбинија, Троношког родослова, песмарице Качића, спева Гаврила Ковачевића и др. Он одабира песме највише поетске вредности из Вукове друге књиге, и занемарујући пред-вуковске записе надахнуто анализира мотиве, психолошку и поетску мотивацију у представљању јунака. Понајвише су га занимале песме о женским ликовима: Царици Милици, Косовки девојци и Мајци Југовића. У докторској дисертацији о сакупљачу Богољубу Петрановићу, он посвећује пажњу преображавању косовског мита са становишта утврђивања националног осећања српског живља у Босни средином 19. века.

    Током 19. века било је раширено убеђење да су песме о Косову остаци великог епа. Поједини певачи покушали су да обнове "заборављени" еп стварајући дугачке песме [35], док су учени стихотворци у народном духу састављали лазарице, епове са темом косовског боја[36]. Међутим, крајем 19. века, у истраживањима народне традиције превладао је став Стојана Новаковића, па потом и Фрање Рачког и Томе Маретића, да није било великог косовског епа. Питање зашто није било великог косовског епа, већ само "комада различнијих косовских песама", међутим, није детаљније разматрано.

    Килибарда налази да уопште није ни постојала нека велика усмена песма о косовској бици, јер народ није могао опевати свој пораз. Када је гуслар пјевао косовску пјесму, слушаоци су више били у реквијемској, парастосној атмосфери него у веселој. Претпоставља се да су кратке песме о Косову могле бити увод у неку другу песму, део гусларевог певања за себе или у кругу своје породице. Као општа својина, комади косовских песама били су и усмени приручни аманетници. Значај песама о косовском боју се протеже кроз велику епску традицију петрифицирани косовски детаљи су безмало loci communes наше епике. Овакво тумачење представља уверљиво психолошко објашњење одсуства целовите песме о Косову у Вуково време.

    Килибарда се супротставља Светозару Матићу (извјесни критичари опадали су Вука), који је у тексту "Прилози о Вуковој редакцији народних пјесама", тврдио да је Вук, у четврти комад косовских песама унео неке Милијине стихове.

    У тексту "Модификација жанровске композиције у народној пјесми Косовка дјевојка"[37] разматра се временски разломљена структура приказаних сцена (девојка на бојишту, сцена са три јунака код Самодреже цркве, девојка са рањеним јунаком) са становишта уметничке композиционе целине. Килибарда уочава психолошко поистовећивање слепице из Гргуревца са девојком, и подцртава особеност песама са косовском темом ове певачице као заокружене целине. Он истиче да песма о Косовки Девојци представља и интимни доживљај јунака жртвеника.

    Поводом књиге о Видовдану и Косову Миодрага Поповића Килибарда оспорава тезе о паганизму мотива и идеја из "комада" косовских песама (прехришћански крст, Вид као паганско божанство итд. ).

    Постојање две варијанте песме "Марко Краљевић познаје очину сабљу" (Тешана Подруговића и Босанца ) навела је Недића да претпостави да је Тешан сам створио епизоду са Вукашином посестримом, а Светозара Матића[38] на мисао да је Марков сусрет с царем Тешаново дело. Усвојивши ове, не до краја изведене тезе, Килибарда их је надградио идејом да су, вероватно, и Босанац и Тешан, чули исту варијанту, а да је затим, Подруговић, за кратко време, избрусио до облика у коме нема несклада у песми као целини, нити у мотивацијама јунака.

    Значај Филипа Вишњића у Вуковој збирци, као и његова индивидуалност запажани су и пре истраживања поетских вредности епског виђења устанка. Најпопуларнијем Вуковом певачу била су посвећена биографска истраживања[39], истраживања неких мотива највише прилика изнад Србије из песме "Почетак буне против дахија"[40], мотиву гаврана[41], хидромантије[42], сузама Шарца[43], револуционарном хуманизму[44], крвној освети[45] и другим.

    Друго поље књижевних истраживања произилазило је из уклапања Вишњићевог стваралаштва у теоријски заснована сазнања о начину настанка песама и техници народног певача. У решавању хомерског питања о пореклу великих грчких епова, епика испевана на српском језику играла је два века значајну улогу. Питање да ли велики епови могу настати из главе једног песника или, пак, спајањем мањих целина, у нашој науци се концентрисало на две тачке косовском епу и устаничком епу. Још 1934. године, Милош Савковић пише о Вишњићевим песмама о устанку као о епу који обухвата шест година и састоји се од десет певања[46], да би се упитао: Да ли је за њега 1810. била кулминација епске борбе?

    Проблем заокружења Вишњићевог циклуса, питање последње песме његовог "епа", логично произилази из посматрања Вишњићевих песама као целине повезаних делова. Килибарда појединачне текстове, чак и оне ван устаничког тематског круга, посматра као део јединственог стваралачког опуса Филипа Вишњића. Он је обратио пажњу на песме које су "испадале" из устаничког круга и том својом особеношћу представљале проблем тумачима његових песама. Тако поводом песме о смрти Краљевића Марка, Килибарда пише: Није нимало случајно што је Вишњић саопштио Вуку упокојену молитву за Марка Краљевића. Знао је Вишњић да више нема потребе за старим Марком, јер Срби више не признају султана за поочима. Ова песма тумачена је митолошки, а Килибарда јој даје поетичко и историјско тумачење.

    Килибарда је у оквиру целовитог Вишњићевог певања посветио пажњу и псеудоисторијској, легендарно заокруженој, у проучавањима занемареној песми "Лазар Мутап и Арапин", често тумаченој као слаб песнички тренутак певача чије стваралачке моћи опадају. У новом виђењу, ова песма завршава Вишњићев еп ("Растанак Кара-Ђорђија са Србијом" је песма сељака из Рудничке нахије). Певач који, због суревњивости Милоша Обреновића, није могао да ода хвалу Карађорђу, налази му за измишљени мегдан замену у лику Лазара Мутапа. Килибарда истиче да је Вишњић Мутапове врлине приказао већ у пјесми "Бој на Мишару", а да подударности из Карађорђевог и Мутаповог живота јасно везују два јунака. У раду "Вишњићева песма Лазар Мутап и Арапин", показује Килибарди, Вишњић није могао да пева о страдању вође првог устанка, а као песник Карађорђевог устанка, он пева о његовом заменику, кога је такође убио кум. У приказу Кољевићеве књиге пише: Мора да је остарјели пјесник био убијеђен да изриче сјајну похвалу своме јунаку када га изједначује са легендарним ликовима из своје епске лектире, која га је и научила пјесничком занату. Килибарда разложно повезује песме о устанку са неким песмама које нису везане или су тек овлашно везане за тематику устанка.

    Владан Недић пише да у песмама о устанку одјекују косовски одломци. Килибарда даље развија: Као што је познато, чак и у пјесмама Филипа Вишњића осјећа се јако присуство косовских пјесама, иако Вишњић није саопштио ниједну косовску пјесму[47].

    Килибарда своју пажњу посвећује и Вишњићевом односу према појединим учесницима устанка, запажајући да епско приказивање не одражава у потпуности њихов историјски значај. У тексту "Један поглед на Филипа Вишњића" Килибарда истиче наклоност певача према Стојану Чупићу, али и ненаклоности према кнезу Јакову Ненадовићу, који је убио војводу Ћурчију пошто се овај повукао пре боја на Чокешини. Сродан овоме је текст "Зашто је Вишњић заобишао Проту Матију". На питање из наслова Килибарда одговара да би придавање стварног значаја утицајном вођи и дипломати сенчило Карађорђев лик, а да је Вишњићу стало да и мудрост устанка епски веже за Карађорђево име. Килибарда уочава да Вишњић прескаче неке историјски веродостојне чињенице и у опису турске стране певач не спомиње неслогу дахија и царске управе.

    Осећајем за смисао детаља и целине Вишњићевог певања истиче се Килибардино размишљање о песми "Бој на Мишару". Радосав Меденица тумачи разлике између две варијанте, од којих је једну Вук објавио у "Малој простонародној славено-сербској песнарици" (1814), а другу, Вишњићеву, у песнарици из 1815. године[48], ставом да је Караџићев слепи певач препевао песму. Владан Недић открива лепоту песме у тужбалици Кулинове љубе[49]. Килибарда, који ову песму посматра као епизоду у оквиру "епа", надахнуто тумачи психолошку истанчаност Вишњића у представљању Кулинове каде кроз њену тужбалицу за турским јунацима и клетву "бијелом Шапцу" и "зеленом Китогу" и српским јунацима.

    У тексту "Његош и Вишњић (паралела)" Килибарда се ослања на Недићеву мисао да Вишњић достиже песника Горског вијенца[50] и разматра њихово сродно виђење устанка у матици српске историје, али и различите поетичке могућности усменог и писаног певања. Килибарда је у текстовима о Вишњићу и Андрићу, о Вишњићу и Његошу, истакао историјску мудрост Вуковог певача која је у сагласју са умним проницањима великана писане речи.

    У тексту "Хроничар српске револуције Филип Вишњић, у огледалу Андрићевих романа хроника"[51], Андрићеви искази Килибарди помажу да додатно искристалише своја већ уочена запажања. И Андрић, и Килибарда следе гуслареве синтезе, али проучавалац епског самеравања историје, истовремено и сам писац, у редовима приповедача налази потпору за аналитичке, историјске и књижевно историјске закључке. Килибарда у овом тексту закључује да Вишњић није био историјски хроничар него песник епа, општије истине о историји и људима. Његове студије су обновиле и обогатиле виђење Филипа Вишњића као творца устаничког епа новим сазнањима и подстицајним тумачењима[52].

    Питање изворности народних песама предмет је истраживања које је Килибарда започео у свом раду "Народне пјесме сумњивог постанка", поређењем песама о последњим Бранковићевима, из чега запажања неизворност неких стихова Симе Милутиновића, Петрановића, Шаулића.

    Докторска дисертација Новака Килибарде, која представља даљи допринос познавању (не)изворности народне традиције посвећена је Богољубу Петрановићу и његовом сакупљању и објављивању народних песама. Приказујући у оквиру историјских и културних прилика Босне средином деветнаестог века свештеника Петрановића као борца за српске интересе посредством народне песме, и осветљавајући његове односе са појединцима и институцијама у Србији, Килибарда своју пажњу усмерава на Илију Дивјановића, главног Петрановићевог певача, на стил, теме и идеје његових песама, ослањајући се и на поставке из рукописа Војислава М. Јовановића. Укрштеном анализом политичких околности, борбе православне, католичке и муслиманске верске заједнице за утицај на тим просторима посредством архивских докумената, књига и часописа, Килибарда је показао утицај културно-политичких прилика на преобликовање текстова народних песама. Дивјановић је митолошки и епски дограђивао судбину српских јунака, заокружио епску биографију Милоша Обилића (у контексту полемике Петрановића и Бана), уздизао Русе као српске заштитнике. Килибарда је касније, у тексту "Вуков утицај на Богољуба Петрановића" донекле ублажио свој оштар суд, налазећи да је победом Вуковог језика и концепта народне културе и сам Вук касни, а не зрели Вук снизио естетске критеријуме у приређивању збирки народних песама, посматрајући их у светлу текућих друштвених и политичких збивања. Такође у раду написаном након штампања дисертације, Килибарда открива везе између песме о Дечанима из збирке Богољуба Петрановића и зборника браће Миладиноваца.

    Питања односа историје и поезије у црногорској епици, проблеми њене специфичности у оквиру српске и балканске епике представљали су оквир већег броја Килибардиних радова.

    У приказу антологије Радована Зоговића "Црногорске епске пјесме разних времена" (1970), Новак Килибарда је критички оспорио методологију и резултате излучивања црногорске епике из оквира српске. Конкретним поводом покренута су значајна питања о регионалности једне усмене традиције, и следствено томе питање доприноса тој традицији. Килибарда уочава специфичности црногорске епике. Он полемички говори и о Зоговићевом примењивању теорије Кравцова о феудалном пореклу епике, које се одрекао и сам Кравцов[53].

    У полемици са Путиловим, аутором књиге "Героическиј епос Черногорцев"[54], Килибарда оспорава применљивост историјско-типолошке теорије о развоју епске поезије на црногорску епику због њеног сталног интерферирања са писаном књижевношћу и због утицаја православних владара духовних поглавара и песника на систем идеолошког мишљења у јуначкој поезији.

    У Килибардином проучавању црногорске епике јасно се издвајају први и други репертоар песме о старијим догађајима и хроничарске песме о окршајима са Турцима. Од методолошког значаја је било истицање различитости и специфичности ова два репертоара, коју је истакао још Вук Караџић. У белешци уз песму "Ивана Николин" он је записао да у њима има више историје но поезије, а у спису о Црној Гори, пише да и ове нове пјесме далеко изостају пјесничком љепотом иза старијих народнијех пјесама. По Килибарди два репертоара "живе" симултано, а не сукцесивно.

    Већи број Килибардиних студија, посвећен је темама и проблемима које отвара збирка "Огледало српско"[55], за коју је он написао и прве коментаре. Песник, врсни познавалац усмене традиције Његош је своју збирку обликовао и као далековиди владар. Килибарда показује да је владика намерно изоставио неке песме о јунацима који су сарађивали са Турцима и нападали Црногорце, претпостављајући да ће њихова племена, тада ван граница Црне Горе, пре или касније ући у њен састав, Његош је знао да би такве песме могле бити непожељне када се та племена укључе у заједничку државу. Са осећајем за историјску судбину подељеног народа, са разумевањем сложеног односа сабраће иноверника и истоверника са две стране границе, Килибарда је извукао бројне илустрације амбивалентних односа саплеменика, који су у неким околностима били непријатељи (и жртве и насилници), а у неким другим рођаци и братственици. Килибарда преплиће у свом истраживачком поступку доказе из архивске и мемоарске грађе, историјских студија и народних пјесама.

    У раду "Морачки и турски ускоци" испитује се епско виђење упада у имања преверених и непреверених саплеменика са две стране турско-црногорске границе. Морачки ускоци пљачкали су у тадашњој Турској, док су турски ускоци пленили имања у Црној Гори.

    Његош је у "Огледалу српском" изоставио песму из Вукове збирке у којој Панто из бањанског села Тупана спречава Турчина Ћоровић Османа да пусти ухваћеног Перовића Батрића, будући да овај за откуп нуди напљачкано благо[56]. Килибарда, изводима из мемоара граховског војводе Анта Даковића, потврђује Вукову белешку како су Бањани морали с Турцима ударати на Црну Гору и бранити се од Црногораца, као што су и Црногорци четујући онда по Турској слабо разликовали имање хришћанско од турскога. Из Даковићевих мемоара, Килибарда указује на опис одметања Јакова Даковића и тај опис пореди са народном песмом. У светлу, каткада лоших односа племена са две стране границе и упадању једних код других, аутор пише да је Тешан Подруговић побегао у Србију, а не у много ближу Црну Гору, вероватно због какве заваде, и поткрепљује ову тезу песмом "Поп Црногорац и Вук Копривица", у којој је исказан негативан став према Црногорцима. У каснијем написаном тексту "Стање народне и народске књижевности у Црној Гори данас" Килибарда прави додатни корак и, поводом песме Ђуре Милутиновића о Перовић Батрићу из Вукове збирке, пише да је Милутиновићеву песму вероватно Његош препевао и прерадио са становишта политичких интереса.

    Поред историјско-политичког тумачења Његошевог избора песама у "Огледалу српском", Килибарда се бави естетским законитостима коришћења усмене традиције у новијим песмама. Он уводи појам постојаност епског клишеа. Он песме о бјелопавлићком јунаку Петру Бошковићу доводи у контекст песама о Марку Краљевићу, као највећем јунаку наше епике. Герхард Геземан, немачки слависта, у тексту "Композициона схема и херојско-епска стилизација"[57] објављеном на немачком језику 1923. године, пише и о Анђелку Вуковићу, који је спевао песму "Анђелко Вуковић и Синан Кесеџија" по моделу песме о борбама Марка са турским насилницима. Појам "композиционе схеме" користили су неки аутори (Матија Мурко[58], Маја Бошковић Стули[59], Светозар Матић[60]), док су неки разрађивали пример немачког слависте не употребљавајући сам појам[61]. Ни Килибарда се не позива на Геземана, али примењује његову идеју на грађи из песама другог репертоара црногорских певача. Маркова својства јунака поданика и јунака бунџија представљају "клише" у који се лако уливају сижеи о Петру Бошковићу. Песме о овом јунаку, одражавајући разне етапе приближавања Бјелопавлића Црногорцима садрже и све већи ступањ супротстављања јунака Турцима. Килибарда је сјајно показао како епика у лику главних националних јунака нуди готове клишее, који се регионално могу "попуњавати" према постојећим околностима и потребама јуначке песме.

    У песми о Никцу од Ровина "Синови Обилића" из "Огледала српског" по Килибарди, најпотпуније се изражава однос продужења хришћанско-жртвеничког косовског предања у црногорске епске пјесме другога репертоара. Он показује како се у "структурни калуп" обилићевског подвига из косовског предања уноси Никчево убиство Ћехај паше на Чеву и јунаштво његове мале чете у окршају са великом војском травничког везира. Истраживач црногорске епике осветљава како су Никчево јуначко порекло, "крвав биљег" на оку, низак раст, пастирско занимање, положај на граници Катунске нахије који наводи на агонално доказивање храбрости и честа четовања против Турака уграђени у епски лик. У тумачењу песме "Смрт Никца од Ровина" по Килибарди, певач погибију великог јунака код својих оваца, епски уздиже да би његовој смрти дао значај достојан великог јунака. Песник се држао истине о препаду у коме је Никац настрадао, али је њу епски надградио: Никац, изричито назван старцем, дакле јунаком чија снага није више у пуном напону, изазива никшићке Турке да му плате харач (за шта не постоје историјске потврде) и тиме сам изазива по њега кобан сукоб. Певач, дакле, није битно променио опис Никчеве смрти, али јој је дао епски ореол смрти великог јунака.

    Килибарда истиче специфичну појаву фиксирања епских песама у црногорској традицији другог репертоара. Песме добијају статус истине, општеприхваћене и непроменљиве истине која не вређа ни једно племе у патријархалној заједници склоној племенском надметању. Због тога престаје уобичајени живот усмене традиције, у њој се заустављају промене и импровизациони поступци. Песме владара певача Његошевог "Огледала српског", "Коло" Николе Петровића, добијају статус канонских текстова. Тако фиксирање зауставља и процесе естетске доградње, те у њима не може да се размахне поезија. По тумачењу Новака Килибарде, овај размах се одвијао у песмама првог, општег репертоара.

    Килибарда је своју пажњу посветио и доцнијим токовима црногорске усмене традиције, па и процесима њеног разарања. У синтетичком тексту "О једном гносеолошком значењу црногорске усмене епике", у коме се указује на промену поретка моралних и материјалних вредности у предњегошевском и постњегошевском периоду и новој психолошкој позицији главара и оџаковића, Килибарда пише: више није било услова да јуначка сиромаштина испуни ниво епске теме и показује како су војводе, сердари, барјактари и капетани без мере штитили своја права. У тексту о народском осмерцу, он пише о симетричном римованом кратком стиху који је посебну популарност задобио са песмама Николе Петровића. Занимљив је и жив пример песме о Милу Јововићу који уз радио певају путници у пуном аутобусу. У прилогу о Вуковом "Рјечнику" и Стојану хајдуку спомиње два гласита гуслара у Црној Гори (данас) Бошка Вујачића Ускока и Бранка Петровића Цуцу. У дугачком и исцрпном тексту о данашњем стању народне и народске књижевности у Црној Гори, има и духовитих описа о пропадању традиције (нпр. у опису свадбе у којој осиони варошани својом лармом и трубама прекидају стидљиве сељане у покушајима да запевају старински). У разматрањима о народској књижевности, Килибарда посвећује пажњу проширењу репертоара (поред певања о окршајима са Турцима, ту су и томе о јапанско-римском рату, песме о краљу Александру и др.) поетичким одликама новог певања, с посебним освртом на мане римованог десетерца. Указујући на велики број певача, он издваја по вредности певања Радована Бећировића, између два рата, и Божа Ђурановића, савременог певача. Говори се о новим пригодама у којим се песме изводе (репрезентативне сале, гусларске вечери), као и о новим начинима ширења популарних певача и песама посредством трајних записа и радија. Посебан одељак посвећен је и пашквилским стиховима у којима постоје неки модели из епике, али који се у пјесмама-спрдалицама обрћу у односу на епске клишее.

    Уколико се прати рецепција Килибардиних доприноса познавању српске епике очигледно је да су његови закључци и тумачења прихватани у књижевној историји, каткада и са изазовном снагом подстицаја за нове текстове. Међутим, пада у очи извесно одсуство реакција на неколико смелих хипотеза које "призивају" стручну потврду или критику научних кругова. Иако им је аутор дао потпоре, ипак их је оставио у облику хипотезе коју ваља додатно доказати и проверити. Не би могло да се каже да те претпоставке разматрају мање важне проблеме, будући да је реч о главним темама и највећим певачима наше епике. Лик чобана из песме "Женидба Душанова", Килибарда изводи из утицаја црногорских песама о јунацима чобанима. Постоје митолошке хипотезе, по којима је Милош Војиновић заступник Сунца или божански пастир[62].

    Килибарда нуди проширење репертоара Старца Милије песмом Женидба Милића барјактара; износи хипотезу о највећој старини осмерачког стиха, у чему није усамљен; даје претпоставку да је Гете у "Хасанагиници" нашао стваралачки подстицај за однос ликова у драми "Ифигенија на Тавриди"; уводи разлику између односа према народној поезији код зрелог и касног Вука, при чему онај зрели, након победе у борби за народни језик и народну културу, заузима прагматичнији однос према народној поезији, укључујући и политичке околности. Ове хипотезе, чекају аргументе који би их оснажили или оспорили.

    Истраживања народне епске поезије Новака Килибарде припадају главној матици истраживања наше народне традиције и њених највиших домета. Наглашено усмерена на одмеравање односа историјског, легендарног и поетског у оквирима простора и времена пре свега певачеве садашњости, она у пуној мери уважавају најмање двоструку историчност епске поезије, њен колективни и индивидуални карактер. У текстовима посвећеним певачима из Херцеговине и Црне Горе, он највећу пажњу обраћа на друштвено-историјски и етнопсихолошки контекст, док у тумачењу стихова о Косову или првом српском устанку, наглашеније прониче у психолошки контекст, поетику усменог стварања певача и уметнички смисао саме песме. У оцењивању моралних ставова јунака и певача, Килибарда истиче примере епских похвала части и врлина како "својих" јунака, тако и опеваних противника. Њега привлаче највише моралне и поетске вредности, које са једне стране продиру у саму срж живота, а с друге стране представљају најдостојније узоре.

    У студијама Новака Килибарде о народној епици каткада се преплету књижевно-историјски увиди и надахнуће врсног приповедача. У минуциозној анализи, Килибарда у тим одељцима не може да "избегне" себе као писца. Такви редови, ослобођени академске строгости, надахнути су необичним виђењима, и плене лепотом и подстицајним идејама. Килибардино посвећење књижевности вероватно је нашој науци одузело известан број ненаписаних студија, али је зато нашој књижевности, свакако, дало приповедача који је своје интуитивно и рационално познавање народног говорења и певања уградио у своја прозна дела.

    Напомене

    [1] Лазар Чурчић, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 21, 1973, 3, стр. 562-565. Захваљујем Добрилу Аранитовићу на библиографији радова о народној књижевности Новака Килибарде, као и библиографији приказа његових књига.

    [2] Миодраг Лалевић, Народно стваралаштво – Фолклор, 1976-1977, 57-64, стр. 263-266; Миомир Миловић, Овдје, 8, 1976, 91, стр. 18; Ненад Љубинковић, Књижевна историја, 9, 1977, 35, стр. 693-656; Anton Berisha, Gjurmine albanologike, 7, 1977, стр. 354-357; Дамјан Петровић, Јединство, 33, 16. 7. 1977; Жарко Шћепановић, Књижевна критика, 8, 1977, 3, стр. 91-100; Милорад Ђукановић, Споне, 9, 1977, 20, стр. 124-126; Зоја Карановић, Поља, 22, 1977, 216, стр. 23-24; Недељко Богдановић, Градина, 15, 1980, 3, стр. 236-238; Иван Шоћ, Савременик, 24, 1978, 47, 1, стр. 94-96;

    [3] Зоран Чукић, Дневник, 42, 7. 4. 1983, 13088; Чедомир Микић, Универзитетска ријеч, 12/ 1. 2. 1983, 1-2; Милорад Ђукановић, Споне, 15, 1983, 1-2, стр. 95-99; Петар Чабаркапа, Стварање, 39, 1984, 3, стр. 397-398; Зоран Чукић, Дубровник, 27, 1984, 1-2, стр. 199-200.

    [4] Миљана Радовановић, Народно стваралаштво – Фолклор, 1976-1977, 57-64, стр. 239-241.

    [5] Епска народна поезија Црне Горе (Избор и редакција др Видо Латковић и Јован Чађеновић, издавач Графички завод, Титоград, 1965. Библиотека "Луча"), Стварање, 20, 1965, 11-12, стр. 1218-1223.

    [6] Српски народни еп (Издање Академије наука СССР, 1963), Стварање, 21, 1966, 1, стр. 115-117.

    [7] Црногорске епске пјесме разних времена, Титоград, 1970, Књижевност, 16, 1971, 8, стр. 154-169.

    [8] Предвуковска народна поезија, НИН, 38, 27. 3. 1988, бр. 1943, стр. 39.

    [9] Светозар Матић, "Наш народни еп и наш стих" (издање Матице српске, Нови Сад, 1964), Стварање, 20, 1965, 7-8, стр. 806-809.

    [10] Радосав Меденица, Бановић Страхиња у кругу варијаната и тема о невјери жене у народној епици (Српска академија наука и умјетности, Београд, 1965), <>Стварање, 20, 1965, 10, стр. 1050-1053.

    [11]Наш народни еп Светозара Кољевића, Књижевна критика, 1974, 6, стр. 76-91.

    [12] Радован Самарџић, "Усмена народна хроника", 1978, Политика, 75, 3. 8. 1978, 232285.

    [13] Владан Недић, "Вукови певачи", Нови Сад, 1981, Политика, 79, 24. 4. 1982, 24624.

    [14]Маја Бошковић-Стули, Усмена књижевност некада и данас, Београд, 1983, Овдје, 16, 1984, 179, стр. 19.

    [15] Караџићев сарадник поп Вук Поповић, Рад, Вуков сабор, Београд, 1984, Овдје, 15, 1985, 188, стр. 18.

    [16] Авдо Меџедовић, "Женидба Смаилагић Меха", Сарајево, 1987, Књижевне новине, 39, 1. 12. 1987, 24 743.

    [17] Је ли Црногорска епика исторична?, Расковник, 14, 1988, 53-54, стр. 169-176 (о књизи Јуначки еп Црногораца)

    [18] Простори књижевне археологије, О усменој књижевности, Титоград 1982, стр. 219-239 (о књизи Видован и часни крст, 1976)

    [19] Петар Џаџић, Homo balkanicus homo heroicus, Годишњак Института за језик и књижевност (Сарајево), 17, 1988, стр. 381-384.

    [20] Научни састанак слависта у Вукове дане, 2, 1972, стр. 100-102, 242; 6/2, 1976, стр. 582-586; Истражити однос усмене и писмене и писане књижевности (интервју), Побједа, 38, 19. 1. 1983, 6150; Један је Филип Вишњић (разговор), НИН, 17. 5. 1987; Оригиналност се не да научити (разговор), Овдје, 25, 1994, 311-312, стр. 4-7; О себи поводом других, Усмена књижевност пред читаоцем, Цетиње, 1998, стр. 257-429..

    [21] Килибарда се ослања на Вукове збирке и на Његошево Огледало српско. Ређе он посеже за песмама из Пјеваније Симе Милутиновића. Позитивну оцену ове збирке дао је Серенсен крајем деветнаестог века у тексту који је на немачком језику објављиван у Јагићевом часопису Archiv für slavische Philologie.

    О Серенсену види: Марија Клеут, Пјеванија Симе Милутиновића Сарајлије у Серенсеновом тумачењу у: Сима Милутиновић Сарајлија. Књижевно дело и културно историјска улога (зборник радова), Београд, 1993, стр. 241-248.

    [22] Матија Мурко, Прилози проучавању народне поезије, 1, 1934, 1, стр. 5

    [23] Научни састанак слависта у Вукове дане, 2, стр. 242.

    Проф. Мирослав Пантић у уводној студији књиге Владана Недића О усменом песништву – "Књижевни историчар Владан Недић" дао је синтетичан суд о одлукама и вредностима метода истраживања Вукових певача (стр. 43).

    [24] Њих (Перија и Лорда) интересују формуле, а каква је поезија смјештена у текст који се служи тим формулама, то речене научнике једноставно не интересује.

    [25] Драгољуб Костић, Разликовање народних епских пјесама, Прилози проучавању народне поезије, 2, 1935, 1, стр. 21-32.

    [26] Стварање, 1969, 6, стр. 821-827

    [27] Т. Маретић, Наша народна епика; Алојз Шмаус, Погибија војводе Момчила, Народно стваралаштво – Фолклор, 1969, 29-32, стр. 19-31. Византијски историчари су писали о Бову од Антоне, јунаку витешког романа, ког је убио женин љубавник у лову. Византијски извори за историју народа Југославије, књ. 6, Византолошки институт САНУ, Београд, 1986, стр. 259-262, 473-477.

    Н. Љубинковић, Војвода Момчило у савременим хроникама и усменој епској народној песми, Упоредна истраживања, 3 (Институт за књижевност), Београд, 1991, стр. 223-234

    [28] Ненад Љубинковић, Књижевна историја, 23, стр. 569-573.

    [29] Михизова драма Краљевић Марко, у: Слободарство у делу Вука Стефановића Караџића, зборник радова, Крушевац, 1987, стр. 50-62.

    [30] Хатиџа Крњевић се у тексту објављеном 1976. године ослања на Недићеву асоцијацију и присећа се јуначких неспретности из других пјесама (Живи палимпсести, Београд, 1980, стр. 181, 191, 193).

    [31] У књизи Вукови певачи из Црне Горе Љ. Зуковић више пажње поклања Лекином лику (Београд, 1988, стр. 99-106).

    [32] Н. Љубинковић песму о Марку повезује са осталим губитницима из песама Старца Милије, нудећи и претпоставку да је стварни модел био Марко Штитарац (Расковник, 50 стр. 85 и даље). Деепизација епског јунака Алија Ђерзелез Иве Андрића и Марко Краљевић Старца Милије, Рад 29. конгреса СУФЈ, стр. 413-419.

    [33] Миодраг Матицки, Марко Краљевић Старца Милије, Епика устанка, Београд, 1982, стр. 25-46.

    [34] Ј. Деретић, Загонетка Марка Краљевића, Београд, 1995, стр. 151-152 – о витезима насилницима, о нерегулисаним односима са женама према историјском запису дијака.

    [35] Петрановићев певач Илија Дивјановић, Главићев певач Аница Бегин (МХ 1, 59), Вукелићев – Илија Гашљевић (МХ 1, 58), Саља Угљанин, Новица Шаулић.

    [36] Интересантно је да су се у састављању косовског епа најпре окушали странци Француз д'Аврил (1868), Чех Капер на немачком језику (1851), и Енглескиња Елоди Лотон Мијатовић, а потом Срета Стојковић, Армин Павић, Стојан Новаковић.

    [37] Пре Килибарде о овој песми писали су: Никола Банашевић, Косовка дјевојка и нека Вукова тумачења, Прилози за књижевност, језик историју и фолклор, 26, 1960, 1-2, стр. 39-46; Светозар Радојичић, Косовка дјевојка, Летопис Матице српске, 145, 1969, 403, стр. 586-592; Владан Недић, Слепа из Гргуревца, певач Вука Караџића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 21, 1973, 2, стр. 213-218.

    [38] Светозар Матић, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 13, 1965, 2; и у књизи Наш народни еп.

    [39] М. Милићевић у Поменику, Божидар Томић у зборнику о Филипу Вишњићу, Милорад Панић Суреп у књизи о Вишњићу, Војислав М. Јовановић у студији о Вишњићевим портретима.

    [40] Истраживачи су се бавили непоклапањима историјских догађаја и описа из песама, посебно из "Почетак буне против дахија". В. Ћоровић, Зборник у славу Филипа Вишњића и народне песме, Београд, 2. изд, 1936, стр. 67- 69; Милорад Панић Суреп, Филип Вишњић песник буне, Београд, стр. 91-94.

    [41]Gerhard Gesemann, Kompositionschema und heroisch-epische Stilisierung Volksepik, Reichenberg, 1926, 65-96; Радосав Меденица, Филип Вишњић и песнички оквир "Полећела два врана гаврана", Прилози проучавању народне поезије, 2, 1935, 1, стр. 39-56; Алојз Шмаус, Гавран гласоноша, Прилози проучавању народне поезије, 4, 1937, 1, стр. 1-20.

    [42] Веселин Чајкановић, Хидромантија код Филипа Вишњића, Зборник у славу Филипа Вишњића и народне песме, Београд 1935, стр. 93-97.

    [43] Томо Маретић, Наша народна епика, стр. 29; Тихомир Р. Ђорђевић, Сузе Шарца Краљевића Марка, Зборник у славу Филипа Вишњића и народне песме, као васпитно штиво, у истом зборнику, стр. 125-127.

    [44] Душан Недељковић, Ослободилачки хуманизам Филипа Вишњића, Народно стваралаштво – Фолклор, 6, 1967, 22-24, стр. 69-86.

    [45] Миодраг Матицки, Епика устанка, Београд 1982, стр. 84-92.

    [46] Милан Савковић, Прилози проучавању народне поезије, 1, 1934, 1, стр. 86-92.

    Вишњићев еп је прави епос у десет певања. Он има свога главног јунака: то је цео један народ (стр. 91).

    [47] Миодраг Матицки у радовима Предање о косовској бици у Вишњићевом устаничком епу, Научни састанак слависта у Вукове дане, 6/2, 1976, стр. 161-171; Епика устанка, стр. 110 – следи Недићеву споменуту идеју.

    [48] Радослав Меденица, Филип Вишњић и песнички оквир "Полећела два врана гаврана", Прилози проучавању народне поезије, 2, 1935, 1, стр. 41-45.

    [49] Сада ће његови гавранови бити непристрасни гласници, а кроз тужбалицу Кулинове љубе – део који чини главну лепоту песме – зачуће се његово сажаљење према изгинулим муслиманским ратницима, Владан Недић, Вукови певачи, стр. 60.

    [50] В. Недић, исто, стр. 55.

    [51] Килибарда истиче значај Недићеве студије о Андрићу.

    [52] Матицки у тексту "Улога Вишњићевих општих мјеста у грађењу целовитог епа" у фусноти се позива на Килибардин став о потреби проучавања Вишњићевих песама као целине (93); Килибарда указује на могуће правце будућих истраживања (Матицки, Вишњићеве Песме о устанку и Његошев Горски вијенац, Епика устанка, стр. 147).

    [53] Радован Зоговић је одговорио 12 година касније у књизи Успутно о незаобилазном. Новак Килибарда је прештампао приказ Зоговићеве антологије у књизи Из коријена усмености (1988), додавши свом пређашњем тексту и уводну напомену.

    [54] Црногорски јуначки еп, у преводу Добрила Аранитовића објављен 1985.

    [55] Павле А. Ровински, Луча, 1895, св. 9-11; исти: Црна Гора у њеној прошлости и садашњости, Подгорица, 1994, књ. 3, стр. 456-458, 461-473; Јосип Милаковић, Библиографија хрватске и српске народне пјесме, Сарајево, 1919, стр. 146-151; Љубомир Дурковић, Прилози историји првог издања "Огледала српског", Летопис Матице српске, књ. 364; Вито Латковић (Поговор) Огледало српско, Београд, 1951, стр. 505-511; Трифун Ђукић, Његошеве песме у Огледалу српском, Записи, 1, 1927, стр. 65-71; Милан Решетар, Ново издање свих Његошевих дела, Јужнословенски филолог, 15, 1936, стр. 215-232.

    [56] Килибарда полази од: Никола Банашевића, Песме о најстаријој црногорској историји у "Пјеванији" Симе Милутиновића, Зборник радова Института за проучавање књижевности САНУ, књ. 10, 1, 1951; Слободан Калезић, Његошев удио у "Српском огледалу", Стварање, 1966, 6.

    Касније, види: Ненад Љубинковић, Огледало српско – утук на лајпцишку Пјеванију Симе Милутиновића, Научни састанак слависта у Вукове дане, 18/2, стр. 197-202.

    [57]Gerhard Gesemann, Kompositionsschema und heroisch-epische Stilisierung. Ein Beitrag zur improvisatorischen Technik des epischen Saengers, у: Studien zur suedslavische Volksepik, Reichenberg, 1926, 65-96. види Ка поетици народног песништва. Страна критика о нашој народној поезији (приредио Светозар Кољевић), Београд, 1982, стр. 274-280.

    [58] Матија Марко пише да је забележио само неколико примера песама у којима се користи композициона схема (Трагом српско-хрватске народне епике, 1, Загреб, 1951, стр. 508).

    [59] Маја Бошковић Стули у студији "Постојаност епског модела у двије пјесме из дубровачког краја" истичући значај Геземанове студије, наводи и пример песама Анђелка Вуковића, али даје и пример песме о смрти Божура Ласића сачињеним по моделу песме о смрти Мијата Томића, након издаје кума (Народна умјетност, 4, 1966, стр. 15-27)

    [60] Светозар Матић, стр. 125 – о стварању нових песама по Геземановим "композиционим шемама"; Шаблон у епским песмама народним, Наш народни еп и наш стих, Нови Сад, стр. 181-188.

    [61] Латковић у свом уџбенику, не спомињући Геземана, (Народна књижевност, 1, 1967, стр. 40) пише то није ништа друго до варијација на познату песму Марко Краљевић и Муса Кесеџија. Владимир Бован у тексту Вуков певач Анђелко Вуковић (Научни састанак слависта у Вукове дане, 3, стр. 471-479; Вуков израз слободарства у ставу према свом певачу Анђелку Вуковићу са Косова и његовим песмама, у: Слободарство у делу Вука Стефановића Караџића, зборник радова, Крушевац, 1987, стр. 50-62) разрађује тезу (по Латковићу) у поређење укључује и песму Мајстор Манојло и др.

    [62] Иларион Руварац, Прилог к испитивању српских јуначких песама; Натко Нодило, Стара вјера Срба и Хрвата, 2. изд, Сплит, 1981. у другој и деветој књ. стр. 625-633, стр. 629 – Милош као син Вида или Свентовида. Мирјана Детелић сматра да је Милош божански пастир, медијатор између хтонског и земаљског, свог и туђег света у свадбеном обреду (Митски простор и епика, Београд, стр. 244-247).

    Килибардинa испитивања народне књижевности у служби писане књижевности

    У испитивањима начина на који писана књижевност израста из усмене претходности и у проучавањима различитих типова њихових односа најплодније резултате дају текстови познавалаца како усмене, тако и писане књижевности. Уз филолошка знања књижевног историчара и фолклористичка знања истраживача традиције у текстовима о усменој књижевности у служби писане, професор Новак Килибарда користи и искуство човека усмене културе, и искуство писца чија су прозна дела утемељена у народном певању и причању. Прве студије о односу усмене и писане књижевности он је објавио средином седамдесетих година, тада познат као аутор студија о епици и другим жанровима народне књижевности. Оне су наговестиле и појаву Килибардиних приповедака, а како се његов прозни опус богатио, тако се и тежиште аналитичких интересовања премештало са усменог наслеђа на однос писане и усмене књижевности.[1]

    Полови двоструке стваралачке личности, одређени разликом у писању прозе и књижевноисторијских текстова, којима, сасвим уопштено говорећи, владају принцип интуитивне синтезе, односно рационалне анализе, у књижевноисторијским студијама Новака Килибарде се додирују и преплићу. Тако се у његову прозу уграђују сазнања тумача народне књижевности, а у његове текстове о књижевности не само интуиција писца који промишља смисао обликовања текста, већ и поетички ставови који руководе књижевника ослоњеног на народну песму, причу и поглед на свет човека усмене културе. У познавању изазова и проблема преображавања народне традиције у писани текст, и с друге стране, у разумевању теоријских и књижевно-историјских аспеката књижевних текстова усменог и писаног постања, наравно, вребају опасности превладавања професора над писцем, или писца над професором. Сенке рационалног знања наднесене су над плодовима стваралачке интуиције а слободни замах књижевника може пробити жанровски строга ограничења студија о књижевности. У кругу сродних тема и идеја, Килибарда је двојство својих преокупација разделио на текстове приповедача и текстове професора. Он је себи, међутим, дозволио да као приповедач, на ненаметљив начин, искористи познавање усмене културе не препустивши се теоријским конструкцијама учених разматрања, док је професор Килибарда вођен потрагом за људским и уметничким смислом казивања и певања у аналитичким разматрањима примерним филолошким методама, пратио и слутње и изазове прозаисте. Килибарда не само да је избегао опасност да један од полова његових стваралачких интересовања претегне, већ их је сјединио, како у прозним текстовима тако и у књижевно-историјским студијама. Изостављање или смањивање броја фуснота у доцнијим текстовима чешће је резултат пригодног карактера текста (приказ, поговор, запис усменог излагања) а ређе траг есејистичких елемената у стилу писања.

    Од значаја за разумевање Килибардиних приповедака и романа биће и прикривени и јасно исказани аутопоетички ставови расути по његовим студијама о писаним делима других писаца. Килибарда књижевник проговара у студијама и као критичар – у откривању мање успелих страница Ћосићевог Времена смрти, Лалићевих Заточника, Љубишиних огледања у причама обилићевске тематике. У таквим приликама, Килибарда као писац износи поетичка начела која су га руководила у настанку његових проза. Дијалог поводом дела између аналитичара и другог писца, претвара се у проширени, унутрашњи дијалог аналитичара –књижевног историчара са писцем и критичарем. У том дијалогу Килибарда је убедљив и пристрасан, али кроз залагање за сопствени књижевни модел, вероватно и смишљен кроз промишљање и о слабостима туђих проза, показују се и стварне врлине и слабости текстова које анализира.

    Указујући на етнографске елементе у Лалићевим Заточницима Килибарда говори о спутавајућем избору главног јунака и додаје: Да је евокатор историје замишљен као човјек елементарне народне културе, његова нешколована наивност, или евентуално његова елементарна мудрост, нудили би претпоставку за слободно кретање писца. И хумору би се тада свакако отворили сунчанији простори. Читаоци проза Новака Килибарде лако ће у овим речима препознати један, за њега типичан вид ироније и хумора, који управо проистиче из неочекивано луцидних или пак неприкладних и искривљених тумачења сазнања која су од образованих усвојили и презначили људи без школе. И у завршном делу текста о роману Јаневског, јасно се препознају поетички импулси Килибардине прозе у образлагању предности приказивања ликова из патријархалног колектива: проблематика и друштва и јединке која је тема цјелокупне савремене умјетности не може нам много рећи о константама човјека које су старе колико и он сам. Неупоредиво их боље сагледавамо у односима људи сировог, пријесног колектива; оне се тамо гласе елементарном снагом коју нијесу урбанизовале срачунате обланде технизоване цивилизације... Према томе, књижевна дјела која обрађују сударе патријархалног колектива и патријархалних особа са савременим друштвено-историјским и идеолошким феноменима имају изванредан сазнајни значај: остају као докуменат једнога стања које неминовно брише ново кретање друштва и, с друге стране, аналогно нас упућују на сагледавање преломних догађаја у прошлости.

    И као тумач дела писане књижевности Килибарда открива своју посвећеност епској слици света. О томе говори сразмерно највећи број студија о јунацима, епским окршајима и мотивима у различитим жанровима писане књижевности - драмама, спевовима, приповеткама и романима. Тако овај зборник, у великој мери проширује тематске оквире текстова из књиге Епска мјера историје, указујући на преображавање епике у књижевности Црногораца и Срба у 19. и 20. веку.

    Писци чији однос према народној традицији испитује јесу Андрић, Његош, Љубиша, Лалић, Михиз, аутори од највећег значења и вредности, аутори мањег угледа Даковић, кнез Никола, као и савременици Јаневски, Конески, Ћосић, Вито Марковић, Добрица Ерић. Наглашена усмереност ка књижевној баштини Црне Горе логично произилази из Килибардиног врсног познавања текстова црногорских великана, али и историјских и књижевних прилика и менталитета човека из народа, који му омогућавају да открива запретена значења самих дела и њихову судбину у историји културе.

    Књижевно-историјска упоришта Новака Килибарде одређена су уочавањем могућности да се везе између усмене и писане књижевности дубље истражују. Проблемом односа два вида књижевности, и даље, избором метода истраживања и тумачења бавио се низ фолклориста и теоретичара књижевности. Расправа о овом питању снажно је подстакнута откривањем индивидуалног доприноса певача и казивача колективној традицији. У трагу Караџићевог "рачуна"[2] важне су биле студије Владана Недића, Светозара Матића, Радосава Меденице о Вуковим певачима. С друге стране, у дијалогу са чувеном студијом Јакобсона и Богатирјова, Светозар Петровић се у текстовима Рјечник књижевних термина и појам књижевне терминологије (1965) и О превладавању границе међу проучавањем усмене и писане књижевности (1975) заложио за укидање граница између две књижевности[3]. У полемици која се потом развила, главну реч су водили загребачки фолклористи и књижевни теоретичари.[4]. Са становишта историје српске књижевности напор ка превладавању граница и приближавању писмене и усмене књижевности учинили су пре других Владан Недић и Миодраг Поповић[5]. Интересовање за односе две књижевности различитог постанка добило је сигурно најснажнији замах одржавањем скупа и штампањем зборника радова са научног састанка слависта у Вукове дане 1976. године који је у целости био посвећен односу писане и усмене књижевности.[6] Тако су се стекли услови да генерација којој припада и Килибарда најплодотворније унапреди тумачења односа усмене и писане књижевности. Радови Јована Деретића, Ненада Љубинковића, Хатиџе Крњевић, Миодрага Матицког, Светозара Кољевића, Љубомира Зуковића, Милослава Шутића и Новака Килибарде представљају значајне догађаје у проучавањима историје српске књижевности и немерљиве и незаобилазне доприносе њеним даљим истраживањима и тумачењима.

    У споменуту, теоријски постављену полемику о односу писане и усмене књижевности, Килибарда се крајем шездесетих и током седамдесетих година није директно укључивао, али су индиректни одрази овог необично интересантног и важног филолошког спора очигледни на неким страницама његових студија. Најзаоштреније поистовећивање две књижевности и одрицање разлике између њих Килибарда је исказао у једном разговору: "Само професорски формалисти и књижевно-историјски догматичари и дидактичари гњаве књижевност дијелећи је на усмену и писмену! Тако је дијеле а радије би они рекли: примитивна и културна књижевност. Опрости им Боже!" (1994)[7]. Тиме он високу вредност усмене књижевности жели да заштити од потцењивања и омаловажавања. Иако, дакле, брани тезу да усмена књижевност не уступа својим врховима пред писаном, а да се по могућностима индивидуалног доприноса најбољи певачи могу и морају сврстати уз најнадареније творце писаних дела, Килибарда је свестан ограничења усмене поетике у односу на писану. Али то је још један разлог да он на трон највећих српских песника 19. века уз Његоша и Мажуранића постави - Вишњића.[8]

    Килибарда се у књижевно-историјским студијама надовезује на најновија сазнања и тумачења у филолошким истраживањима свог времена. У поређењу са савременицима, он се релативно чешће противи Скерлићевим оценама о дејству народне књижевности на писану књижевност, коригује их и залаже се за друкчије вредновање појединих дела или за друкчија, прикладнија тумачења. Тако он оспорава тврдњу Јована Скерлића да је у Његошевом нападу на Доситеја "калуђер био јачи од песника и мислиоца". Килибарда даје сопствене аргументе против сврставања Његоша у прелазни период од класицизма ка романтизму, и у његовом везивању за романтизам слаже се са доцније изреченом поделом у Деретићевој Историји српске књижевности. Килибарда се не слаже ни са Скерлићевим судом о Суботићу као медиокритету, као ни његовом лошом оценом о Стеријиној комедији Зла жена. Најзначајнија Килибардина замерка Скерлићу односи се на непризнавање утицаја вуковске народне приче на наше реалистичке приповедаче и неуочавање књижевних вредности Глишићевих и Љубишиних приповедака. Килибарда проналази скерлићевске трагове и у делима савременика: Скерлићева "Историја нове српске књижевности", и у најсавременијим, као што је "Историја српске књижевности" Јована Деретића, блискост извјесног српског приповиједача било којој семантици вуковске усмене приповијетке сматра се, безмало, као немогућност писца да се одлијепи од књижевне усмености као категорије која, наводно, нема шансе да се преструктуира у књижевну писаност.[9] Килибарда се не слаже ни са Скерлићевим "следбеницима" Николом Банашевићем, Љубомиром Дурковићем и др. у оцењивању значаја Вукових приповедака у развоју српске прозе. Ниједном он не одобрава или потврђује Скерлићеве судове новим доказима, чак ни у оним случајевима када би се са њима могао сложити. Прикривен полемички дијалог Килибарда води и са Драгишом Живковићем ценећи да се чини штета нашим писцима њиховим поређењем са "прозом у тзв. великом свијету": Очигледно је да се наше вријеме више одушевљава европским оквирима него што се тиме Вук одушевљавао. Скерлићево посматрање историје српске књижевности кроз линије Доситеја и Вука стално се обнавља кроз полемичку искључивост о оцени вредности појединих дела и аутора. Истраживања народних или европских црта у књижевности, међутим, међусобно се не искључују, управо супротно, треба их без наметања хармонично објединити. Сам Вук је био народни човек, али и зналац кога су у кабинетима са поштовањем примали и најобразованији људи његова времена. Романтичари, који су народну песму сматрали врхунцем националне поезије, трагали су за спојем народног и европског наслеђа, као Лаза Костић који је заговарао калемљење вековите јабуке народног песништва што странијим, племенитим каламцима.

    Већ дуже од два века, од тренутка када су учени људи почели да пишу о нашој народној поезији Хомерови епови су били, као највреднија достигнућа епске поезије, упоређивани са песмама о јунацима српске, морлачке и илирске поезије. Јулије Бајамонти објавио је на италијанском језику у Падови 1797. године спис Морлаштво Хомера[10]. Сам Вук Караџић пореди јунаке наше епике са јунацима Хомерових епова или античког мита. У Вуковој фусноти у Пјеснарици, уз песму познатију по доцније промењеном наслову Лов Марков с Турцима, Краљевић Марко назива се Србски Херкулес, Црногорски пастири упоређени су са Милошем Војиновићем и сином тројанског краља, Парисом, а хајдук Вељко са Ахилом и Милошем Обилићем у Житију Ајдук-Вељка Петровића.[11] Јован Суботић, Лука Зима, у својим расправама средином деветнаестог века, хеленисти Никола Вулић, Милан Будисављевић, Петар Гргец, Милош Ђурић, а у новије доба Мирон Флашар и Иван Гађански[12], као и фолклористи Стјепан Бановић допринели су уочавању многих сродности између Илијаде, Одисеје и наших усмених песама.[13] Килибарда подсећа на став Маретића и других испитивача народне књижевности да већ могућност поређења са Хомером представља потврду вредности народне поезије[14]. Килибарда пореди Хомерове стихове са стиховима српских народних песама[15]. И сам често склон поређењу наших јунака са јунацима старогрчког епа, аутор у студији О Хомеру и његовој "Илијади" пише: Посебно је хваљена усмена епика на српскохрватском језику, зато што има обиље мотива заједничких с "Илијадом" и "Одисејом". Сва је прилика да то није правилно. Нити нашу поезију чини великом то што она има доста заједничких страна са Хомером, нити је пак умањује то што се нека њена тематска, идејна и поетичка рјешења разликују од Хомерових. А заједнички мотиви понајмање су значајна ствар за одмјеравање вриједности било наше било Хомерове поезије. Он полемише са мотивским компарацијама (можда, Стјепана Бановића), а залаже се за дубље сродности Хомерових епова и српскохрватских народних песама у њиховим високим етичким и естетским вредностима.

    Као што су Хомерови епови били извор класичне грчке књижевности, Килибарда српску народну поезију види као врело новије српске књижевности. Приликом развијања таквог поређења њега занима место и значај изабране теме у оквире целине - тако више пута преноси запажање о постанку класичне књижевности грчких трагичара из мрвица са Хомерове трпезе на српску књижевност.[16] Ни наши књижевни великани, као ни они проистекли из Хомера, нису посезали за темама које су, обрађене у еповима, већ достигле етичке и естетичке врхунце. Тако ни Његош, развија Килибарда, за тему Горског вијенца није узео за предложак неку од идејно и естетски избрушених песама Вуковог антологијског зборника, већ хроничарску песму Освобод о истрази потурица коју је објавио Чубро Чојковић[17]. Поводом односа Михиза драматичара према народном наслеђу књижевни историчар коментарише: Ход Вуковом и Андрићевим стазом Михиза представља и као ученика грчких трагичара који се нијесу одмицали од Хомерове трпезе![18]

    Килибарда се обраћа управо оним књижевним делима у којима је остварена јака веза између народне књижевности и писане књижевности, делима која израстају из усмености. Већ и наслови књига (Легенда и поезија, Из коријена усмености, У служби писане) или појединих студија (Дугује ли што Његош Вишњићу, Мажуранићев спјев и народна епика, Изворишта Љубишине реалистичке прозе, и др.) потврђују његову усмереност на проблеме развоја писане књижевности из усмене традиције. Килибарда истиче два типа односа предлошка из народне традиције и његовог преузетог и промењеног изгледа у делу писане књижевности: сажимање и развијање. Килибарда о Његошевом начину коришћења народних песама запажа: Понекад је знао да разливену мисао народног пјесника, која се излаже кроз шири простор у пјесми, сажме у свој згуснути мисаони и пјеснички бљесак, а у другој прилици стварао је пјесничку слику широког простора на основу извјесног мјеста из народне пјесме које је у односу на његово рјешење само наговјештај пјесничке слике.[19]

    Недовољност формалних типологија у испитивању односа усмене и писане књижевности показује се већ и на најједноставнијим примерима цитата. Од већине фолклорних записа, само се говорни жанрови и краће песме могу пренети у целини. Биљана Сикимић у тексту о малим формама усменог фолклора код Сремца разликује: фолклорне цитате, редуковане фолклорне елементе, и трансформације интегралних фолклорних елемената.[20] Проблем добија много шире темеље када се не може интегрално пренети цео текст. Смештањем било ког записа усменог порекла у фикционални свет писане књижевности писац је већ принуђен да изабира део текста, део елемената који чине његов контекст, да тиме у мноштву подразумеваних функција у изгледу ликова и њиховим поступцима бира тек сведену могућност за конкретизовање у доживљају читалаца. Код трансформација тако изабраних елемената долази до уплитања нових слојева и презначења које произилазе из начела књижевног организовања текста. Испитивање односа преузетих честица из фолклорног предлошка и њиховог новог, у писаном делу преображеног вида, чини још сложенијим узимање у обзир питања изворног и неизворног, колективног и личног, дословног и симболичког слоја народне културе, као и склоности писаца да се та култура идеализује, реално или критички приказује. Преузимање било ког сегмента народног усменог наслеђа и његово прилагођавање према захтевима целине укључује и поетичка начела епохе и самог аутора писаног текста, историјски променљиву хијерархију жанрова како у рецепцији усмене, тако и у жанровском систему писане књижевности тог времена.

    Накратко ћемо се још упустити у разуђеније систематизовање међуодноса два вида књижевности, како би касније лакше уочили које релације највише привлаче пажњу Новака Килибарде. Народна реч, народни израз или неки његов део, стих, мањи или већи део фолклорног текста, мотив, сиже, ликови, жанровски модел, идеје - чине низ градивних јединица текста од оних основних до најсложенијих. Књижевник не преузима све, већ тек неке од ових елемената, будући да би у супротном случају његов текст представљао мистификацију или дело у духу народне књижевности које је тешко разликовати од фолклорног текста. Како се разне градивне јединице фолклорног погледа на свет и усменог текста на различит начин уклапају и преображавају у писаном тексту и сам приступ захтева унеколико специфичне методе и полазна сазнања. Тако се најчешће и говори о народном стиху, пословицама, етичком систему, фигуративности, бићима из народних веровања (итд.) у делима одређеног писца.

    Поред пишчевог преузимања сегмената погледа на свет човека фолклорне културе и делова конкретног усменог текста који уноси у сопствено писање, критичар или књижевни историчар у свом испитивању већ избором аутора и дела бира и за тог писца типичне и доминантне моделе односа два типа текстова. Поред тога, он се најчешће у свом истраживању односа усмене и писане књижевности додатно усмерава на један од сегмената.

    Из широке лепезе народне усмене културе Килибарда се уопште није бавио реконструкцијама митских и магијских слојева старе словенске културе у српској усменој књижевности, ни њиховим одразима у писаним делима. Зачудо, он није пажњу посветио сказу, типу приповедања којим се живо фикционализује директно усмено казивање.[21] Килибарда се бавио различитим сегментима усмене претходности у писаној књижевности - он се огледао макар у по једном реду проблемима стиха, семантичким аспектима речи, цитатом и његовим функцијама, мотивима и др.

    Питања језичких одлика фолклора у књижевним текстовима, којима су се по природи својих интересовања бавили пре свега лингвисти, по броју текстова нису привлачила већу Килибардину пажњу. Различитом разумевању атрибута "зла" у народним приповеткама и у једној деветнаестовековној комедији посвећен је текст о Стерији. Килибарда објашњава негативне оцене критичара и књижевних историчара комедије Зла жена Јована Поповића Стерије неспоразумом око наслова комада који неприлично главну, размажену и хировиту јунакињу назива - злом. Да је Стерија, показује Килибарда, имао изоштреније осећање значења ове речи, које се у народним причама везује само за особе безгранично обузете мржњом и суровошћу, не би била изазвана ни негативна оцена његове комедије у списима критичара и књижевних историчара.

    Два централна језгра Килибардиног испитивања представљају идеолошка и колективно психолошка, као и поетичка и књижевна презначења централних тема наше јуначке поезије: косовске битке и Марка Краљевића, главних ликова националне јуначке митологије. У студијама посвећеним књижевним преображајима ликова Марка Краљевића и косовских јунака Килибарда је имао и значајне претходнике. Николај Велимировић у књизи Религија Његошева (1911) пише да је владика Обилића уздигао у култ. Риста Ковијанић је у студији Обилић у Његошевој поезији (1928) указао на спомене косовског витеза у свим владикиним делима, и протумачио симболику Милоша Обилића у Горском вијенцу обележјима активне религије насупрот пасивном хришћанству. Неузмична борба за "час, име и слободу"; борба против тираније; дужност националне освете; готовост пожртвовања које нема граница, ако је у питању слобода нације и националне домовине; ... све су то својства синтетизована у Његошевој поезији хероизма.[22] Ковијанић сматра да је Његош разрадио култ Обилића много више него народна песма, а потиснуо ликове Лазара и Марка[23]. Алојс Шмаус у раду објављеном у бечком славистичком годишњаку (1952), а у сажетијем виду у саопштењу на конгресу фолклориста у Цетињу, осветлио је лик Милоша Обилића у народном песништву и код Његоша и дао свој допринос тумачењима косовског мита у Његошевом делу.[24] Миодраг Поповић у поглављу о Његошу у првој књизи Романтизма заступа став да се Његошев Обилић разликује од хероја из народне песме, а да је светлосним обележјима и бесмртношћу ближи старој књижевности.[25] Обилић у склопу спева везује три времена у једно: косовско са оним о коме Његош пева (почетак ХVII века) и оним у коме пева (средина ХIХ века)[26]. Иако се Килибарда не позива на споменуте текстове, своје тезе развија у духу својих претходника, а речима Н. Велимировића, Б. Лазаревића, Р. Ковијанића, М. Поповића, и других тумача Његошевог дела и Милошевог лика запажа дубоке сродности у односу према Карађорђу и Обилићу, и у потискивању поданика Марка Краљевића.

    У проницањима идеологије народне епике Килибарда јуначке борбене теме разматра у косовској аури, као и светлости песама Филипа Вишњића о првом српском устанку. Као што стихове устаничког епа открива у Његошевом Горском вијенцу, тако и судове о Вишњићу оснажује наводима из Његоша. Килибарда наводи дугачак низ сличних мотива, али му је највише стало до суштинске сродности између два песника.[27] Он показује како је Његош, следећи тада општеусвојено гримовско пренебрегавање индивидуалних црта у песмама народних певача, и сам народну песму сматрао колективним делом, те самом Вишњићу, од кога је преузимао појединачне слике, идеје и визије, преображавао их, и уграђивао у своје дело, није одао признање, али је слепом гуслару ипак вратио дуг прослављањем Карађорђа, главног јунака устанка и симбола свих устаничких и ослободилачких прегнућа. Његошева поимања о гусларима Килибарда илуструје одломком из писма Вуку и стиховима кола из Горског вијенца.

    Истраживањима косовске митологије Килибарда додаје и сопствена истраживања индивидуалне поетике Филипа Вишњића, као и испитивања поетике усмене поезије према Његошевој поетици писане књижевности. У студији Вишњић и Његош (паралела)[28] указује се на сличности у представљању бескомпромисности борбе против непријатеља, историјске неминовности да угњетачке државе пропадају, свештеника који без исповеди прима на себе грех уочи јуначког подвига, али указује и на ограничења која произилазе из другачије природе усмене песме и писаног дела као што је Горски вијенац: треба поменути да је Вишњића спутавала поетика народне епике и временска ограниченост која није дозвољавала да развије пјесничке визије и мисаоне дигресије за које је потенцијално био способан. Истраживач усмене и писане књижевности, такође аутор низа текстова о гуслару устанка, Миодраг Матицки позива се на Килибардин рад Његош и Вишњић (паралела) и додаје нове аргументе у прилог сродности ова два песника[29].

    Килибарда следи Миодрага Поповића у уочавању веза између Посвета праху оца Србије и Горског вијенца, али у опширнијој разради указује на вишеструке нити између Његошевог представљања Карађорђа и смисла Горског вијенца.

    Килибардин текст о Његошевом Вуку Мандушићу не испитује народна предања о Мандушићу[30], већ представља изванредну психолошку студију не само овог јунака Горског вијенца, већ и читавог сплета осећања и атмосфере око снахе Милоњића бана.[31]

    Од радова посвећених народним изразима у Његошевим делима (Т. Ђорђевић, М. Барјактаревић, П. Влаховић, Н. Мартиновић)[32], Килибарда се позива на, за његову тему најрелевантнију студију Ника С. Мартиновића Заклетва у народу и у "Горском вијенцу" (1963) [33]. Килибарда коригује уверење Мартиновића да се Његош у заклињању сердара Вукоте служио заокруженим текстом из њему познате усмене традиције и заступа став да су управо Његошеви писани редови доцније ушли у живу, усмену комуникацију, а потом као усмени били и записани. Студија о заклетви у Горском вијенцу детаљно упућује на прилике, разлоге за избор сердара Вукоте као и функције његових речи. У поређењу Лазареве заклетве уочи косовског боја из песме Мусић Стефан, другог "комада од различнијех Косовскијех пјесама" из Вукове друге књиге Српских народних пјесама са заклетвом из Горског вијенца Килибарда уочава јако појачање клетвених елемената у сердаровој заклетви у односу на косовску заклетву. У заклетви из Горског вијенца нема лексике благостања чијим се одсуством прети у косовској клетви, већ се степеновано укључују кобни догађаји ако се претходне клетве избегну. У осмишљавању заклетве обухваћен је и круг људи које је косовска клетва превидела. Килибарда анализира и фигуративне одлике и стил Његошеве заклетве.

    Аутори који су тумачили Његошево дело нису доводили његове оцене у сумњу, изузев Новице Шаулића који је крајем тридесетих година, вероватно алудирајући на текстове Велимировића и Ковијанића о Петру Петровићу, бранио Марка Краљевића ставом да Његош није разумео његову тајну[34]. Светозар Матић у тексту Маркова легенда говори о промени важности Марковог лика: Кад је у осамнаестом веку дошло до националног буђења, онда је дошло до нове процене Маркове личности: Троношац, Рељковић. Та нова процена нашла је места и у "Горском вијенцу". Хибридне особине певања о Марку нису се могле сложити с Обилићем и Мићуновићем.[35]

    Марку Краљевићу, јунаку који у црногорској усменој традицији није уживао толику популарност као у осталим српским крајевима, Килибарда је најпре посветио пажњу анализом песме Старца Милије Сестра Леке капетана. У многим елементима нетипична за Марков епски лик, она је тумача песме навела на једно продубљено психолошко тумачење неприкладног односа јунака према охолој лепотици и несуђеној вереници. Килибардин интерес за епског Марка почев од текста о епском јунаку Петру Бошковићу усмерава ка промишљању модела вазалног јунака у односу према иноверном господару. У студији о преношењу клишеа из песама о Марку Краљевићу на бјелопавлићког јунака Бошковића (1982), Килибарда у дугачкој другој фусноти говори поводом Вишњиће песме о смрти Краљевића Марка о парастосу поданичком менталитету и о поданичком лику Марка у Његошевом Горском вијенцу[36]. У тексту Дугује ли што Његош Вишњићу? Килибарда наглашава сродност поетских сагледавања историје у стиховима Петра Петровића и гуслара првог српског устанка: Марку Краљевићу, народу најинтимнијем лику хероја у усменој епици, Вишњић чини парастос у пјесми "Смрт Марка Краљевића", у вријеме кад се од рајетинског хришћанско-заштитничког и хајдучког пркоса прешло на устаничко-превратнички.[37] Његошев однос према Марку Килибарда илуструје стиховима из Горског вјенца о Марку као турској придворици. У неколико студија Килибарда истиче да је Његош у помену душама витезова које изговара Игуман Стефан на крају Горског вијенца изоставио Марка са списка јунака спремних на жртвовање, тамо гђе се сретају борци с концепцијом ослободилачке борбе против Турака.

    Иако је развој Килибардиних тумачења лика Марка Краљевића проистекао из студија о делима писане књижевности, неки од закључака имају важност и за разумевање самог фолклора који је послужио као предложак настанку писаних дела. Килибарда сматра да није довољно објашњена његова смелост да учини и оно што није допуштено ни везирима и највишим доглавницима - да на царску серџаду седа у чизмама, да султана сатерује до дувара. О том мотиву из песме о Марковом пијењу вина уз рамазан Светозар Кољевић у књизи Наш јуначки еп пише: И зар неће он исто тако инаџијски, помало комично, објашњавати цару зашто то чини, ословљавајући цара, узгред речено, са 'поочиме, царе Сулејмане'? И као пркосни посинак - веза, не заборавимо, исто тако света у патријархалном свету као и синовска[38]. Килибарда у студији о Сердару Прличева додаје и ово: Цара до дувара не догони вазал Марко него посинак Марко! Такво рјешење не унижава цара него уздиже Марка, - поочинска милост штити од понижења царско достојанство. Психолошке и поетичке аспекте те идеје Килибарда развија и у тексту о Блажу Конеском, као и у студији о Михизовој драми о Марку.

    Супротстављање обилићевског подвига поданичком размишљању Килибарда испитује у књижевним текстовима – о сердару Кузману Капидану у спеву Арматолос Григора Прличева и о Михизовом Марку. Док је Михизова драма о части и невери Бановић Страхиња привукла пажњу књижевних историчара и проучавалаца драме, о његовом комаду Краљевић Марко релативно је мало написано.[39] Килибардин текст о овој драми заснован је на његовим разматрањима о Марку као поданику, епском и књижевном лику који је супротстављен моделу борца спремног на жртву и страдање. Килибарда доказује највиши вредности Михизовог дограђивања народне традиције указујући на елементе које је он преузео или преобразио из Вукових збирки и Хекторовићеве бугарштице о Марку и брату Андријашу. Имајући у виду романтичарски невешта ослањања на народну јуначку песму уз изневеравање њиховог смисла у целини и појединостима, Килибарда утврђује своје уверење да уметничка дела написана на основу народних песама могу обезбедити вредност уколико следе и дограђују представу о свету из јуначких песама. Килибарду не занимају споредни ликови, комички осликани певачи, подругљиво приказан Влах, карикатурални војвода. Њега, као ни Михиза не интересује Тешанов Марко као комички јунак. Он прати Маркову трагику, пониженост вазала у причи о власти и поданицима. Тиме се ограничава целовитост драме, али се јасније истиче њена основна историософска мисао. У анализи се уочава и Марков нерегулисани однос према женама, који Михиз, према народној песми и Андрићевом Алији Ђерзелезу преузима и драмски осмишљава. Занимљива је студија Снежане Самарџије о Михизовом Марку која разматра оне аспекте драме којима се Килибарда мало или нимало бави.[40]

    У првој од две студије о лику Марка у македонској књижевности, тексту о сердару Кузману Капидану из спеву Арматолос који је средином 19. века на грчком језику објавио Македонац Григор Прличев, Килибарда је анализирао модел преношења одлика Марка Краљевића на јунака спева. Важна су у овом тексту и разматрања о приличности једног јунака као усмеривача историјских догађаја за функцију књижевног лика.

    Разматрање о утемељењу поезије Блажа Конеског на народној традицији највећу пажњу посвећује циклусу његових песама о Марку Краљевићу. Он истиче како се Конески није као већина ослонио на рајетинског Марка, султановог вазала, већ на бугарштицу о Андријашу и песму о сестри Леке Капетана и приче Цепенкова. Конески је у причу о Марку унео представу о трагици судбине, мотиви људске трошности и пролазности уз плодотворно прожимање одломака народне прозе о Марку и стихова песника.

    Историја српске књижевности, поводом Килибардиног тумачења Његошевог култа Обилића, и тумачења Марковог лика у низу дела, још једном, јасно артикулисано добила је подстицаје за нова ишчитавања већ истумачених дела. Иако Килибарда не изводи такав закључак, његове студије наводе на нужност преиспитивања митских вертикала свеукупне српске књижевности. Ваља осмотрити, пре свега склоп националне романтичарске и неоромантичарске митологије и видети шта је српске писце опредељивало за марковско, лазаревско, обилићевско читање историје. Уочена разлика у положају највећих јунака у српској култури 19. века среће се и у другим радовима, као нпр. у Делићевом испитивању односа Вукове прозе и епске традиције. Његова сугестија: ..било (би) занимљиво направити поређење статуса епских јунака у Вука и Његоша: Обилића, Бранковића, Краљевића и Ивана Црнојевића, прије свих,[41] требало би да се прошири на свеобухватно представљене епохе и дела, како она највише вредности, тако и она тривијална која су на неинвентиван, али типичан начин варирала митске слике свога времена. Идеологија националног ослобођења као исторична идеологија која се током века мењала огледа се и у историчној промени значаја јунака српске епике.

    Неки од Килибардиних судова, каткада, откривају оно што се чини да не треба објашњавати. Већ уоченим елементима из народних песама у спеву Смрт Смаил-аге Ченгића Ивана Мажуранића ("стајаћа места", поједини мотиви и елементи стила), Килибарда додаје и смисао косовске заклетве и жртве у Мажуранићевом делу. Излагање о томе први пут је изнето, уз реферате Милорада Живанчевића и Чарлса Варда такође о Мажуранићу, на скупу слависта у Вукове дане, 1976. године, посвећеном односу писане и усмене књижевности. У потрази за односом Мажуранића према народној поезији Килибарда прихвата ставове Барца, Живанчевића и Недића који се позивају на биографске податке и потврђују да је Качићева збирка била рана лектира будућег песника. Килибарда развија мисао како је Разговор угодни народа словинског младог Мажуранића увео у свет народних песама о косовском боју у којима се хришћанска побожност спојена са "борачком пренапрегнутошћу". Килибарда у студији показује како су идеје жртве за веру и народ, борбене готовости, заклетве кнеза Лазара уграђене у Мажуранићев спев. Поредећи Мажуранићево дело са делима осталих песника који су своја дела заснивали на темама и мотивима из народних песама, Килибарда истиче значај Мажуранићевог образовања ослањајући се на већ уочена интертекстуална истраживања. Не спомињући аутора који је покренуо "мучну полемику", он одбија тезу о Његошу као аутору спева о Смаил-аги - претпоставку Светислава Вуловића из осамдесетих година прошлога века[42], не оспорава неким новим доказима, већ само додаје оним постојећим гледиштима суд да су Мажуранићево и Његошево дело израсли из истог постамента – народне поезије.

    Пристрасности и личне омразе Николе I Петровића, владара Црне Горе и песника одразиле су се и у његовој збирци Нова кола. Одступања у оценама јунаштва части и славе Николиних стихова од народних песама и Његошевих стихова Килибарда показује на бројним примерима. У Новим колима нема спомена Никца од Ровина, Савића Радојева, Марка Миљанова, Јакова и Анта Даковића. Чињеницу да ни Мартиновићи ни Петровићи нису добили почасти које им народно памћење признаје Килибарда тумачи обезбеђивањем песника владара од замерки из других племена. О дужој епској песми Николе Петровића Малисорски устанак Килибарда пише у контексту исказивања политичких интереса песника-владара да уздигне Албанце у њиховом отпору против Турака, а да не увреди и изазове још увек опасне суседе Турке.

    У студији Вуковска усмена прича као баштина писане приповијетке Килибарда се бави значајем народних прича у развоју писане књижевности. Промене које је Вук уносио дотеривањем приповедака до облика у коме су оне објављене и нама данас познате, у проучавањима прозе Вукове збирке најчешће се називају Вуковом редакцијом, стилизацијом.[43] Килибарда ову Караџићеву делатност диже на виши ниво и залаже се за још веће уважавање Вуковог књижевно-уметничког умећа у обликовању текста усмених прича и разумевању његовог умећа као основе приповедања писаца следећих генерација, Љубише, Глишића и др.

    Приповеткама Стефана Митрова Љубише, Килибарда је пажњу најпре поклонио у студији Карактер историчности легенде о Вуку Дојчевићу[44], а Килибарди близак приповедач подстакао га је да у раду Изворишта Љубишине реалистичке прозе потражи поетичко образлагање могућности и ограничења српских приповедача у историји новије књижевности. Љубишине приповетке навеле су књижевног историчара на уопштенија разматрања о односу историјских прилика и међуодноса усмене и писане књижевности. Исказујући слагање са ставовима Бојана Ничева и Николе Банашевића да се реализам не може развити из још живе ратничко-епске културе Килибарда прилаже своје доказе. Успех Његошевог Горског вијенца аутор образлаже недорађеношћу песама које су великом песнику послужиле као полазиште, као песме којима је могао да дода додатни смисао и лепоту. Вредност Мажуранићевог спева Килибарда тумачи његовим дубљим разумевањем и уплитањем идеје подвига, као и ослањањем на качићевску традицију. Љубиша својим пореклом из Паштровића у близини опасних Турака а под влашћу млечића није био предодређен да буде писац његошевских визија, он је разумевао и умео да с дубоким проницањима прикаже свет лукаваца и домишљатих надгорњавања. У наставку Килибарда подсећа да сакупљачи фолклора нису могли на терену да пронађу приче које су Љубиши послужиле као полазиште за његове прозе. Потврђујући необичну чињеницу да нема записа који доказују постојање народних прича на које се Љубиша ослонио, Килибарда изводи парадоксалан закључак да ти записи никада нису ни постојали, јер су део прича које се подразумевају, фрагментарно користе, спомињу као помагала или подразумеване поенте. Он показује и доказује да су то фрагменти свима познатих прича који су се помињали у говорном контексту, уз свест учесника вербалне комуникације на коју причу причалац алудира. Љубиша је оживео њихов садржај и књижевно уобличио грађу коју фолклористи нису успели да запишу. У неепској средини, а то потврђују и студије о ареалним доминантно епским или лирским подручјима, нема модела народне књижевности који је развијен у епским зонама.[45] Жанр шаљивих и подругљивих прича на који се Љубиша ослонио није био високо цењен у 19. веку, али управо су те приче подстакле писца да оживи њихов садржај. Љубишину неумеће у епским темама Килибарда потврђује и покушајима у причи о подвигу попа Андровића или о слављењу пораза италијанских морнара. Килибарда објашњава разлоге неразумевања Љубишиних проза разликом у вредновању приповедака и њиховог реалистичког оквира мерилима јуначке, патриотске, романтичарске поезије.

    Неколико основних запажања треба истаћи као опште одлике Килибардиног бављења прозама српских писаца и трансформацијама фолклора у писаној књижевности. Најпре, први парадокс. Иако као писац, пре свега аутор бројних приповедака, у његовом истраживању српске књижевности не само да доминирају радови о романима Андрића, Лалића, Ћосића, него се очигледна склоност тумача књижевности ка најсложенијем прозном жанру у неким радовима и експлицитно исказује (у раду о Андрићевом роману На Дрини ћуприја истиче се сложенији смисао истих прича, које је аутор раније објавио као самосталну целину). Други неочекивани закључак: Килибарда се ретко и тек узгред бави жанровима фолклорне прозе коју уграђује у своје приповедачке текстове. Највише га интересује преламање епике у прози. Редак изузетак чини тумачење епизоде са коцкањем са ђаволом на мосту из романа На Дрини ћуприја. Килибарда пореди преламања значајних историјских догађаја у народној песми и у писаним делима. При томе он испитује сличности и разлике поетике усмене и писане књижевности, меру и смисао отклона писане књижевности од усменог извора, разлоге коришћења народне песме.

    Брижљиво и аргументовано у тумачење књижевности Килибарда укључује историјске промене, утицаје друштвених и културних прилика, водећи рачуна и о менталитету народа и његовим духовним потребама. Њега не занимају теоријска начела преламања протеклих догађаја у књижевним делима, већ суштина одражавања историје у књижевности и деловања на политичко-историјску реалност посредством књижевности. Један угао таквог промишљања књижевних чињеница представља и поклањање пажње политичким разлозима у фикционализовању прошлости или савремености. Мада не користи појмове теорије рецепције, Килибарда често и увек с правим разлозима води рачуна о комуникацији свих учесника књижевног живота.

    Док је у првом раду о Мемоарима граховског војводе Анта Даковића Килибарда утврдио њихов однос према народним песмама о рђавим односима Црногораца и суседних православних племена, а према студији Ивовића истакао њихов скроман историографски значај,[46] у другом раду се посветио оцењивању књижевних вредности овог дела истичући његове високе квалитете густе и прочишћене прозе проистекле из народног причања.

    У једном од најранијих текстова посвећених односу фолклорног предлошка и књижевне обраде, Килибарда пише о представи свадбара у роману Боре Станковића. Њега не занимају прикази живописних детаља свадбеног обреда, нити песме и искази свадбених актера, већ ликови разузданих сељака и Марка који се својом посебношћу и трагиком од њих разликује и одваја.

    Испитивањима Андрићевог односа према усменој књижевности основу је положио својом студијом Владан Недић[47], а потом су о различитим аспектима Андрићевог односа према усменој традицији и фолклору писали Нада Милошевић-Ђорђевић, Милослав Шутић, Новак Килибарда, Љубомир Зуковић, Видосава Стојанчевић, Хатиџа Крњевић, Светозар Кољевић, Владимир Бован, Ненад Љубинковић, Рајко Глибо, Бошко Сувајџић, Снежана Самарџија, Дагмар Буркхарт.[48]

    Килибардини радови о присуству народне, пре свега епске традиције у Андрићевој прози, усмерени су на романе На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Омер Паша Латас. Поред склоности књижевног историчара и читаоца, за Андрићево дело о Мехмедпашиној ћуприји Новака Килибарду, вероватно посредно, веже и период у коме је предавао у вишеградској гимназији. Смисао конкретног фолклорног цитата предмет је Килибардиног рада о појави фрагмента из народне песме Удаја сестре Душанове у Андрићевом роману На Дрини ћуприја. Аутор анализира пишчев избор по мотивским и идејним цртама наведених стихова и показује њихову посебност у односу на друге песме у којима се, и потпуније прослављају сјај великодостојника и раскош бившег царства, побожност или кулучење раје. Аутор истиче да је Андрић песму изабрао због приказа прелепе жене, Кандосије, Душанове сестре. По Килибарди није неважна и чињеница да је Андрић "прекинуо" стихове тек наговештавајући мотив инцеста, а индиректно представљајући њен даљи ток реакцијама слушалаца.

    Обради мотива из народног предања посвећен је текст о картању с ђаволом из Андрићеве вишеградске хронике. Епизоди о ноћном коцкању на мосту Милана Гласинчанина са ђаволом, Килибарда је посветио студију Проблем фантастичног у једном детаљу романа хронике "На Дрини ћуприја". Он у овом раду развија психолошку интерпретацију укрштајући народна демонолошка предања и нараторове коментаре којима се чудесно преводи у реалност.[49] Килибарда се показује као тумач вишеструког мотивисања описаних ликова и радње. Велика је штета што као тумач мало склон фантастици, али оштровид за њено психолошко обликовање није своју истраживачку пажњу посветио и неким другим писцима, попут Грчића, Матавуља, и других. Узгредну пажњу посветио је Килибарда мотивима у многим радовима који су у свом главном току усмерени на неки други аспект уметничке транспозиције фолклора.

    Важност усмене кратке приче Килибарда брани у више наврата, иако су прозне форме о којима најчешће пише као књижевни историчар велике форме - романи. Лик Богдана Зимоњића, херцеговачког кнеза из Андрићевог романа Омер паша Латас осмотрен је као опозитни лик Омерпаши, као верски и етички истрајан лик који не могу покорити ни обећања ни муке. Показује Килибарда моделе мучења јунака из народне епике и пореди их са Андрићевим приказом Зимоњића у глави романа Аудијенција. У читању овог поглавља Килибарда сугестивно предлаже књижевни поступак преношења физичких мука из народних песама, као Малог Радојице и Старог Вујадина у сферу психичког мучења[50].

    Килибарда Андрићево пренебрегавање Вишњићевог удела у песмама Вукове збирке тумачи прихватањем увреженог гримовско-романтичарског мишљења о народу, као колективном творцу. Наводећи став старог Андрића из разговора са пријатељем, Килибарда указује да је велики писац ипак препознато индивидуалне црте Вишњићевих песама, а потом указује на њихове сродности. У тексту Филип Вишњић у огледалу Андрићевих романа-хроника указује на сродну мудрост у оцењивању историјских збивања од стране слепог гуслара и Андрића. Поред показивања сведочанстава о овој суштинској повезаности, Килибарда наводи и мотиве и ликове који се из устаничке епике могу препознати у романескном ткању. Необично је да светлошћу и звуком приказују приближавање устанка Вишњић и Андрић, с тим што су они код Филипа небеске природе док су код писца она земаљска. Вишњићевим пророцима и гатарима, мудром старцу Турчину одговарају ликови из Андрићевих романа, а представе о босанским крајишницима Андрић је једним делом преузео из Вишњићевих стихова.

    Лалићев роман Заточници навео је Килибарду да размотри лик јунака Пеја Грујовића и његовог брата Маша у светлу историјских околности и народне културе у својим конкретним видовима. У критичким опаскама указује се на пишчев начин приказивања стварности и недовољно ослањање на одлике племенско-братственичких односа и претерано, неселектовано коришћење етнографске грађе које би ваљало додатно стегнути како би прокапала чиста књижевност, као у Лелејској Гори. Поред анализе етнопсихолошких црта јунака књижевни историчар говори и о Лалићевом уношењу народних мудрости и пословица, али је убеђен да ни у овом транспоновању писац није има много успеха. Говорећи о народном пословичарењу главног јунака, Килибарда, га слика чак и са елементима хумора: као да је ... питомац цвијићевско-ердељановићевске школе. Значајне стране о Лалићу као приповедачу налазе се и у студији Изворишта Љубишине реалистичке прозе у оквиру општих разматрања о немогућностима настанка реалистичке прозе у епским крајевима.

    Рад Прозна епопеја Добрице Ћосића посвећен је роману Време смрти и представама народа. Посебну пажњу Килибарда је посветио војводи Мишићу и његовом посилном.

    Пасторално-пастирска драма Дубравка Ивана Џиве Гундулића, дубровачког барокног песника подстакла је Килибарду да полазећи од биографских и историјских података и студије Мирослава Пантића потцрта народни дух комада и песникове родољубиве критике за непоштовање правде и обичаја.

    Значај текстова о народној књижевности у угледном, и за наше прилике дуговеком часопису Летопису Матице српске, Килибарда је истакао његовим утицајем, као и вредношћу прилога које анализира.

    Рад Пјесничко исказивање Ђуре Даничића у пријеводу "Пјесме над пјесмама" пореди десет фрагмената из два превода библијског текста - Ђуре Даничића и Николе Милићевића. Анализирајући избор речи и њихово значење, Килибарда указује на посебне врлине оног старијег, Даничићевог превода. Као темељни извор разлика између два превода аналитичар истиче Даничићево поштовање библијске духовности, насупрот чулности у Милићевићевом преводу. Убедљиви су и редови у којима се хвали одступање од конкретности: Непрецизност Даничићева превода приуготовљује нам ону потребну дозу непознатога и тајанственога која увјек налази своје мјесто у поезији. Усмерењем на тумачење тананих прелива у значењу појединих речи, ова студија потврђује и Килибардин изразит дар и осећање за језик.

    О преламању десетерачког стиха епских народних песама у савременој поезији Килибарда пише поводом збирке Вита Марковића Насмејана жртва (и сам се поведе за духом епике: Данашњи пјесник одиста мора да буде Страхињић бан па да преброди воде десетерца и добије пјеснички мегдан). Указујући највише домете епског и његошевског десетерца, Килибарда одаје признање савременом песнику, који је том стиху дао једну личну ноту која његове стихове чини препознатљивим и особеним.[51]

    Збирка Стари српски календар Добрице Ерића не припада кругу типичних Килибардиних радова. Ерићеви стихови поетски надграђују празнике народног календара у животу гружанског сељака. Килибарда тумачи песников отклон од поетике лирске песме у поетским представама Богојављења, Ускрса, Миољдана, и подцртава уплитање свакодневних и животних преокупација сељака. Одајући признања поетизовању света шумадијског сељака, Килибарда од Ерића у закључном делу текста очекује да у будућности још дубље зарони у потрази за песничком рудом.

    Килибардина испитивања односа усмене и писане књижевности проистекла су из његових проучавања епике и народне прозе, и унутрашњег зова коме се он као стваралац одазвао да и сам обликује фикционалне светове. И у прози, и у студијама он је повезао изазовне проблеме писца, критичке и књижевно-историјске судове и сопствено поимање узорне књижевне прозе. При томе Килибардина пристрасност не смера да умањи вредност других писаца. У књижевно-историјским радовима о односу усмене и писане књижевности још јаче се истиче изузетна вредност Вишњићевог певања, његових увида о историји и људима и његовог утицаја на потоњу српску културу, посебно на Његоша и Андрића. За будуће истраживаче свакако ће бити незаобилазне његове анализе Његошевог Горског вијенца и проза Стефана Митрова Љубише. Али, Килибардине књижевно-историјске анализе и тумачења нису само доприноси познавању националне културе, већ, као одрази његових списатељских преокупација и идеја представљаће незаобилазно штиво и проучаваоцима његове прозе.

    Напомене

    [1] Књиге проза Новак Килибарда је објављивао следећим редом: Вражји врти (1978), Црногорци и Ђапонези (1981), Небески сужњи (1981), Из приче у причу (1984), Све је то наква судбина (1985), Главари и писари (1989), Бројачи ајвана (1991), Снови и синови (1993), Суложници, роман бола (1995), Црногорска хроника (1995), Суђенице (1997).

    [2] Вук Караџић је у четвртој књизи Српских народних пјесама (У Бечу, 1833) у рачуну о пјесмама дао кратке биографије својих најзначајнијих певача и упутио који су певачи испевали песме његовог зборника.

    [3] Светозар Петровић, Умјетност ријечи, 1965, 1; исто у књизи Природа критике. - О превладавању границе међу проучавањем усмене и писане књижевности, Летопис Матице српске, 1975, 416, 6, стр. 1007-1020.

    [4] Маја Бошковић-Стули, Зденко Шкреб и други. Односу усмености и писаности посвећене су и посебне књиге Walter Ong, Orality and Literacy: The Techologizing of the Word, London, 1982. Доцније је Војвођанска академија наука и уметности организовала и посебан скуп посвећен овој теми (Усмено и писано/писмено у књижевности и култури, Нови Сад, 1988).

    [5] Владан Недић, Сима Милутиновић, Београд, 1959; Миодраг Поповић, Историја српске књижевности, књ. 1, Београд 1968.

    [6] На том скупу учествовао је и Новак Килибарда са радом о Мажуранићу.

    [7] Оригиналност се не да научити: Разговор водила Катарина Брајовић, Овдје, 25, 1994, 311-312, стр. 4.

    [8] Види завршну реченицу текста Дугује ли што Његош Вишњићу?

    [9] види Килибардин текст Вуковска усмена прича као баштина писане приповијетке.

    [10] И. Милчетић, Др. Јулије Бајамонти и његова дјела, Рад ЈАЗУ, 1912, књ. 192, стр. 97-250; Иван Мимица, Расправа Il Morlacchismo d Omero Јулија Бајамонтија, Могућности, 23, 1976, 6, стр. 645-657; Маја Бошковић-Stulli: Усмена књижевност, Загреб, 1978, стр. 263-264; Мирјана Дрндарски, "Откриће правог Хомера Јулија Бајамонтија", Између просветитељства и романтизма, Београд, 1994, стр. 91-115.

    [11] Види: Јован Делић, Традиција и Вук Стеф. Караџић, Београд, 1990, стр. 354, 363-364, 393.

    [12] Јован Суботић, Неке черте из повестнице сербског књижества (1848), Лука Зима, Сравненије Омирових епопеја са српским народним песмама (1859), Милан Будисављевић Илијада у огледалу косовских пјесама (1903), Никола Вулић, Противречности у Омира и у нашој народној поезији (1925), исти, Наше народне песме и Илијада, Зборник у част Богдана Поповића (1929), Петар Гргец, Хомерова Илијада и наше народно песништво, Наставни вјесник, 1930, стр. 44-60, 109-123; Милош Ђурић, Везе Хомерове поезије с нашом народном и уметничком епиком, Зборник радова за проучавање књижевности САН, 10, 1951, стр. 165-216; исти, Хомерова Одисеја у огледалу наших народних песама, Жива антика, 3, 1953, 21-44; Мирон Флашар, Die Ilias des Serbischen Aufstandes, Жива антика, 8, 1958, 1, стр. 43-74; Иван Гађански, The vitality of some ancient Balkan motifs as found in serbocroatian epic poetry, Жива антика, 21, 1971, 1, стр. 313-324; Миодраг Матицки, Хомерско питање у нашој науци о књижевности, Књижевна историја, 1982, 57-58, стр. 199-228.

    [13] Стјепан Бановић о мотивима из Одисеје у хрватској народној пјесми Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, Загреб, 35, 1951, 139-244.

    [14] Карактери и функција описа, Легенда и поезија, Београд, 1976, стр. 112; исто у књизи: Епска мјера историје, Подгорица, 1998, стр. 78.

    [15] Он у студији Вишњићева пјесма "Бој на Мишару" истиче: као и Хомер када не одобрава скрнављење Хекторова тијела, (Вишњић) удружује свој глас са уздахом Кулинове љубе за младим Остроч-капетаном. Килибарда указује и на сродност Хомеровог певања и српске усмене поезије и у избору јунака, поводом песме о смрти Никца од Ровина, као јунака са дилемом. - Види: Новак Килибарда, Епска популарност и епска легенда, Легенда и поезија, Београд, 1976, стр. 32; исто у: Епска мјера историје, Подгорица, стр. 329 (последња фуснота)

    [16] У тексту о извориштима Љубишине реалистичке прозе: Мудрост их је опредијелила да не засједну за Хомерову тематску трпезу, него да приберу само мрвице које нијесу уграђене у епске блокове Илијаде и Одисеје.

    [17] (=Сима Милутиновић) у збирци Пјеванија црногорска и херцеговачка (1833, 1837), а сам Његош прештампао под насловом Српски Бадњи вече у Огледалу српском (1846). Никола Банашевић је претпоставио да је стихове спевао Петар I (Песничка легенда о Бадњем вечеру, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 23, 1957, 237-249; исти: Песме о најстаријој црногорској историји у "Пјеванији" Симе Милутиновића, Зборник радова Института за проучавање књижевности САН, 1, стр. 275-299.

    [18] Види, Усмена књижевност у служби писане, Ријека Црнојевића, 1998, стр. 131.

    [19] О Хомеру и његовој Илијади, Усмена књижевност у служби писане, стр. 7.

    [20] Фолклорни елементи у делу Стевана Сремца, Књижевно дело Стевана Сремца - ново читање, Ниш, 1997, стр. 21 ид.

    [21] Вида Огњеновић у Поговору Килибардине збирке Све је то наква судбина описује: изворни говорни идиом, опонашање усменог поступка, обред причања, култ речитости, говорну светковину, говорно исказивање (1985, стр. 186). Ни Гојко Антић поводом Килибардиних приповедака не спомиње појам Виноградова и Ејхенбаума из руске теорије књижевности, већ говори о монологу, монолошком принципу приповедања, исповедању, усменом причалачком обраћању (Монолошки принцип приповедања, Стремљења, 1992, 3-4, стр. 80-99. - О Килибардином сказу у Суложницима с ослонцем на студију Мирослава Дрозде (Зборник Матице српске за славистику, 18, 1980, стр. 29-48) види: Душица Мињовић, Причу прича причалац, Овдје, 1996, 325-327, стр. 73-75.

    [22] Риста Ковијанић, Обилић у Његошевој поезији, Књижевни север, 5, 1929, стр. 100.

    [23] Војислав Ђурић, Косовски бој у српској књижевности, Београд, 1990, стр. 122-129 помиње Ковијанићев и Андрићев рад, али не и студију Стијепа Кастрапелија "Косовска мисао - извор Његошеве поезије" (Гласник Етнографског музеја на Цетињу, 3, 1963, стр. 327-338) у којој се следи Андрићев текст "Његош као трагични јунак косовске мисли" и повезују трагични догађаји из прошлости са онима из Његошеве садашњости и поезијом коју је владика стварао. Ђурић не помиње Килибардине радове.

    [24] Alois Schmaus, Das Renegatenproblem im Gorski vijenac, Wiener Slavistisches Jahrbuch, 2, 1952, 73-94; Милош Обилић у народном песништву и код Његоша, Рад 10. конгреса СУФЈ, стр. 43-54.

    [25] Миодраг Поповић, Историја српске књижевности: Романтизам, књ. 1, Београд, стр. 221 ид, 282 ид, 315.

    [26] исто, стр. 259.

    [27] Текст Дугује ли што Његош Вишњићу? Килибарда пише: Поводом стогодишњице смрти Филипа Вишњића, Божидар Томић је упозорио да су уочљиве "многе сродне књижевне особине" Горског вијенца и Вишњићевих пјесама о првом српском устанку, позивајући се на Томићев рад из Зборника у част Филипу Вишњићу (1935). Види, Усмена књижевност у служби писане, стр. 65.

    [28] Легенда и поезија, 1976, стр. 88-94; исто у: Епска мјера историје, Подгорица, 1998, стр. 185-190.

    [29] Миодраг Матицки, Вишњићеве песме о устанку и Његошев Горски вијенац, Поновнице, Нови Сад, 1989, стр. 90-103.

    [30] О пореклу и народним казивањима о Вуку Мандушићу, види: Јован Вукмановић, Вук Мандушић у народном предању, Гласник Етнографског музеја на Цетињу, 3, 1963, стр. 405-409. Вукмановић упућује на ранију литературу о предмету свог рада.

    [31] У једном доцнијем, иначе добро изведеном раду Татјане Росиће о деепизацији код Његоша не наводе се резултати већ неколико пута објављеног Килибардиног рада о Вуку Мандушићу (Т. Росић, Деконструкција херојског идеала у структури Горског вијенца, Књижевна историја, 18, 1985, 67-68, стр. 255-274). Килибардин рад био је објављен три пута: Књижевна реч, 6, 10.10. 1977, 86; Овдје, 12, 1980, 134, стр. 7-8; О усменој књижевности, 1982, стр. 93-97.

    [32] Тихомир Ђорђевић, Његош и народне пословице, Наш народни живот, књ. 1, Београд, стр. 150-152; Петар Влаховић, Гатања и празноверја у Његошевом Горском вијенцу, Рад 10. конгреса СУФЈ, стр. 175-178; Мирко Барјактаревић, Етнолошко у Горском вијенцу, Гласник Етнографског музеја, Београд, 15, 1940, стр. 141-142.

    [33] Стварање, 1963, бр. 9-10.

    [34] Новица Шаулић, Тајна Марка Краљевића, Прилози проучавању народне поезије, 4, 1937, 2, стр. 261-264.

    [35] Светозар Матић, Нови огледи о нашем народном епу, Нови Сад, 1972, стр. 213-214; пре тога у Летопису матице српске, 1964, 12.

    [36] У књизи О усменој поезији, Титоград, 1982, стр. 24-25; исто у: Епска мјера историје, Подгорица, 1998, стр. 299-300.

    [37] У Новак Килибарда, Усмена књижевност у служби писане, стр. 71.

    [38] Светозар Кољевић, Наш јуначки еп, Београд, 1974, стр. 183.

    [39] Килибарда се осим Михизовом драмом није бавио делима које у целости обрађују само један текст усмене традиције (нпр. Симовићева, Шантићева Хасанагиница, Михизов Бановић Страхиња, Банова Мерјима).

    [40] Краљевић Марко Борислава Михајловића Михиза и усмена традиција, Научни састанак слависта у Вукове дане, 25/1, 1996, стр. 331-339. Самарџија не помиње Килибардину студију.

    [41] Јован Делић, Традиција и Вук Стеф. Караџић, Београд, 1990, стр. 373. У оваквом разматрању незаобилазно је и поглавље Видовдански култ, последње поглавље књиге Миодрага Поповића Видовдан и часни крст. Килибардин дугачак и полемички приказ фолклористичких аспеката ове књиге објављен је у књизи О усменој књижевности, Титоград, 1982, стр. 219-239.

    [42] Полемику је отворио Светислав Вуловић текстом: Његош и Мажуранић, Отаџбина, 5, 1880; И опет Његош и Мажуранић, Преодница, 1884, 3-6.

    [43] Миљан Мојашевић, О Вуковој стилизацији српских народних приповедака, Зборник Етнографског музеја у Београду (1901-1951), Београд, 1953, стр. 300-315; Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић 1787-1864, Београд, 1964, стр. 425-434; Боривоје Маринковић, Вук Стефановић Караџић и прозна народна традиција, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, 9, 1966, стр. 163-206; Бошко Новаковић, Вук према књижевности, Научни састанак слависта у Вукове дане, 2, 1973, стр. 83-87; Снежана Самарџија, Поступци приповедања у Вуковој збирци "Српске народне приповијетке" (Беч, 1853), Научни састанак слависта у Вукове дане, 15/1, 1986, стр. 237-247; Љубомир Зуковић, Вук у улози народног приповедача, Стазама усмености, Никшић, 1988; Мирослав Пантић, Вук Стефановић Караџић и српске народне приповетке, у: Вук Стефановић Караџић, Српске народне приповијетке, Сабрана дела, књ. 3, Београд, 1988, стр. 471-474; Нада Милошевић-Ђорђевић, Још о Вуковој стилизацији српских народних приповедака, Анали Филолошког факултета, 19, 1992, стр. 363-378.

    [44] Легенда и поезија, Београд, 1976, стр. 203-221. Студија је објављена и у трећој књизи сабраних радова Новака Килибарде о усменој књижевности Усмена књижевност пред читаоцем, Подгорица, 1998.

    [45] О ареалима види: Милован Gavazzi, Ареали традицијске културе југоисточне Европе, Врела и судбине народних традиција, Загреб, 1978, стр. 184-194.

    [46] Однос историјског догађаја и његове трансформације у црногорској народној епици На маргинама мемоара војводе Анта Даковића Стварање, 23, 1968, 9, стр. 915-923 (исто у: Поезија и историја, 1972, стр. 139-151; Епска мјера историје, 1998, стр. 271-282)

    [47] Владан Недић, Иво Андрић и народна књижевност, у: Иво Андрић, Београд, 1962, стр. 223-234, исто у књизи: Владан Недић, О усменој књижевности, Београд, 1976, стр. 202-218.

    [48] Нада Милошевић-Ђорђевић, Обрада фолклора у делима Иве Андрића, Рад 9. конгреса СУФЈ, 1963, стр. 453-459; Милослав Шутић, Андрићеви Олујаци - извори и структура, Дело, 1968, 12, стр. 1397-1414; Новак Килибарда, Исказност Вукове пјесме Удаја сестре Душанове у Андрићевом роману На Дрини ћуприја, Књижевна критика, 5, 1974, 4, стр. 107-113 (исто у: Легенда и поезија, 1976, стр. 166-175) Бошко Новаковић, Категорије усмених приповедача код Кочића, Андрића и Ћопића, Годишњак (Институт за језик и књижевност у Сарајеву), 3-4, 1974-1975, стр. 293-297; Љубомир Зуковић, Иво Андрић према усменој књижевности, Трећи програм (Сарајево), 5, 1976, 12-13, стр. 277-334; Видосава Стојанчевић, Етнолошке компоненте књижевног стваралаштва Иве Андрића, Гласник Етнографског института, 24, 1975, стр. 1-24; Хатиџа Крњевић, Ђерзелез Алија у усменој традицији и у приповеци Иве Андрића, Научни састанак слависта у Вукове дане, 6/2, 1977, стр. 311-326; Новак Килибарда, Формирање лика Богдана Зимоњића у Андрићевом Омерпаши Латасу, Савременик, 23, 1977, 46, 11, стр. 376-383 (исто у: Научни састанак слависта у Вукове дане, 7, 1979, 2, стр. 141-149; и у: О усменој књижевности, 1982, стр. 132-139); Светозар Кољевић, Иво Андрић и народна књижевност, Књижевне новине, 21.6.1980, бр. 607; Радови са скупа о Андрићу објављени су у зборнику Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе, Београд, 1981: Новак Килибарда, Проблем фантастичног у једном детаљу романа хронике На Дрини Ћуприја, стр. 219-225 (исто у: О усменој књижевности, 1982, стр. 140-145); Светозар Кољевић, Иво Андрић и народна књижевност (стр. 471-476), Владимир Бован, Народне умотворине у Андрићевом делу (стр. 477-482), Видосава Стојанчевић, Етнички проблеми и народна предања у делима Иве Андрића (стр. 483-494); Новак Килибарда, Хроничар српске револуције, Филип Вишњић, у огледалу Андрићевих романа-хроника, Књижевне новине, 36, 15.9. 1985, 694 (исто у: Из коријена усмености, 1988, стр. 31-50); Новак Килибарда, Андрић према Вишњићу, Књижевне новине, 15.9.1985, бр. 694; Ненад Љубинковић, Деепизација епског јунака, Рад 30. конгреса СУФЈ, 1987, стр. 413-419; Најопсежније истраживање спровео је Љубомир Зуковић у књизи: Стазама усмености, Никшић, 1988, стр. 147-315; Рајко Глибо, Одјек усмене лирике у Андрићевој прози, Свеске Иве Андрића, 8, 1992, стр. 255-279. - У зборнику Научни састанак слависта у Вукове дане, 22, 1992, 1 објављени су следећи прилози: Нада Милошевић-Ђорђевић, Функција културно-историјских предања у Андрићевом делу (стр. 13-20), Ненад Љубинковић, Андрићева деепизација епског јунака - теоријски дијалог са усменом епском песмом и њена надградња (стр. 99-109), Бошко Сувајџић, Преглед мотива усмене књижевности у романима Иве Андрића (стр. 111-120); Петар Џаџић, Митско у делу Иве Андрића: Храстова греда у каменој капији, Београд, 1992, стр. 68-69; Снежана Самарџија, "Знакови поред пута" и облици усмене књижевности, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 41, 1993, 1, стр. 95-109; Dagmar Burkahart, Erzaehlter Raum - Erinnerungsraum, Народна умјетност, 30, 1993, 167-182. Бошко Сувајџић, Самоисказивање приче у романима Иве Андрића, Књижевност и језик, 1994, 1-2, стр. 89-94; Снежана Самарџија, Андрићеви гуслари, Свет речи, 1997, 1, стр. 21-23.

    [49] Своје виђење ове епизоде даје Петар Џаџић у књизи: Митско у делу Иве Андрића: Храстова греда у каменој капији, Београд, 1992, стр. 141-142.

    [50] Килибардин рад спомиње Петар Џаџић у књизи: Митско у делу Иве Андрића: Храстова греда у каменој капији, Београд, 1992, стр. 41: Вуковска народна епика утицала је на Андрића не само тематски, стилски и језички, већ, како истиче Н. Килибарда у тексту Формирање лика Богдана Зимоњића у Омерпаши Латасу, и својим антрополошким становиштем, посебно студијом појединаца, група и народа у ропству. Килибардин текст помиње и Предраг Палавестра: Књига о Андрићу, Београд, 1992, стр. 103; У зборнику Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе, Београд, 1981, на стр. 227-235, Рајко Петров Ного је написао текст О брижним људима. О Зимоњићевим рукама.

    [51] Винаверова студија о застарелости десетерца (Покушај ритмичног проучавања мушког десетерца, Прилози проучавању народне поезије, Посебна издања бр. 1, 1940).

    Kилибардина тумачења лирике, прозе и тужбалица

    Са нестајањем усменог фолклора и његовим преласком у писани вид, творевине усмене културе се теоријским и историјским тумачењима приближавају и каткада изједначавају са делима друкчије, писане поетике. При таквом приступу нису превасходно важне законитости саопштавања, преношења и примања, особености усмености, односно писаности, већ структура, садржај и вредност текста, те лични елементи које је делу дао њихов творац. Такво истраживачко становиште заступа Килибарда у студијама о усменој књижевности уз пуно поверење у моћи усменог аутора, како код надареног епског певача, тако и лирског песника или тужилице која нариче над мртвим и др. Килибарда испитује својства текста усмене традиције у промењеним условима, као читалац, и очекује да читаоци његових студија следе посвећење смислу и лепоти текста. Он налази заједничко полазиште, мерила и законитости, усмених и писаних дела као књижевних текстова. У тексту "Народна поезија као писани књижевни текст" аутор пише: Однос читаоца према усменој и народној прошлости дјела које му се нуди у писаној, односно штампаној форми не зависи од времена у којему живи читалац, него од степена његове приличности да буде читалац".

    Аутор студија о епским песмама, као и студија о епским мотивима и идејама у делима писане књижевности, Новак Килибарда је писао и текстове о другим жанровима народне књижевности. Далеко од преламања политике и историје у јуначкој поезији, у овим радовима професор Килибарда се показује као тумач лирских песама, балада, и народних прича.

    У раду Бугарштице неправедно запостављене Килибарда подсећа на разлоге сразмерно малог поштовања њихове естетске вредности у односу на оцене о лепоти епске десетерачке поезије овенчане славом Вука и похвалама Гетеа, Мицкијевича и Грима. Суд Валтазара Богишића (1878) о увелости и млитавости песама дугог стиха супротстављају се новија разматрања Владана Недића, Ненада Љубинковића, Новака Килибарде, Маје Бошковић-Стули, Мирослава Пантића[1]. Килибарда посвећује пажњу двема песмама. Бугарштицу Марко Краљевић и брајен му Андријаш из збирке Рибање и рибарско приговарање хварског песника Петра Хекторовића Килибарда сагледава кроз контрапункт плаховите бруталности и усуда умирућег и убице. С разлогом Килибарда повезује Марков лик певача Хекторовићевог певача Паскоја Дебеље са Марком Старца Милије из песме Сестра Леке капетана. У Бараковићевој песми Мајка Маргарита, балади "која нагони сузе на очи, а у којој нико не умире", Килибарда анализира високе естетске вредности у представљању жене до које долази глас да јој се ни брат, ни син неће вратити јер су их љубавнице очарале и поетским сликама њене туге[2].

    Насловом Опет то, али друкчије Килибарда Вуковом ознаком за две варијанте једне песме отвара поређење сватовских песама које су у Грбљу у размаку дужем од сто година записали Вук Стефановић Караџић и Вељко Маровић. Дајући предност овој потоње записаној, Килибарда анализом реч по реч понире у психолошки и поетски смисао представљања односа девојке Маре према сватовима за које спрема дар - киту цвећа и пера паунова. Разматрање са тананим осећањем за језичку исказност лирског песника, као и за симболику боја, мириса, цвећа и птица заснива се на дубоком познавању представе о свету народног човека. Килибардине "ботаничке" поуке о пелину спрегнуте са осећањем са лепоту речи, човеку градске вреве омогућавају да превлада непознавање биља и да без проживљеног искуства народне свакодневице доживи лепоту стихова о којима се говори.

    Студија Глас као стилско средство у лирским народним пјесмама посвећена је звучној изражајности појединих гласова, а инспирисана Недићевом анализом лазаричке песме Игличе венче из Врања. Килибарда полази од става: Некад се природни ритам појаве помоћу гласова пренесе у ритам пјесничке слике. Тада глас није само материјал за ријеч, него он својом природом диригентски води архитектонику пјесме. Из примера учесталије појаве одређених гласова у појединим песмама (течно "в", пискаво и сушичаво или самртно "с", ромораво "р" и др.), показује се како гласови дају звучни израз основном тону песме, представљеним реалијама, стиховима сугерисаној емоцији. Фонолошко стилска анализа није изведена формално исцрпно, она је пре импровизационо интуитивна, намерна да ухвати лепоту речи и гласова који их граде у првом додиру, доживљају, који се пре осећа него разуме. За разлику од учених, статистичких испитивања, Килибардин текст нема свеобухватност, али поседује лепршаву убедљивост и есејистичку привлачност која је недостижна обимним студијама.[3]

    Дијалог са гримовско-хердеровским схватањем колективистичког духа народног стварања представља полемичко полазиште текста Може ли усмена пјесма бити модерна полази од једне од опсесивних теза у Килибардиним текстовима о народној поезији. Не оспоравајући начин преношења усмене традиције и колективног оверавања садржаја и вредности које усмени текстови износе, Килибарда у низу радова указује на индивидуалне доприносе појединих казивача или певача, и даље, залажући се за превредновање места њихових умотворина у оквиру свеукупног културног наслеђа, указује на највиши уметнички ниво српских народних песама и прича записаних од најнадаренијих стваралаца. Један од приступа који Килибарда критички побија јесте поимање развоја књижевности од њеног тобоже примитивног, усменог вида, преко писане књижевности, до "модерних" дела која представљају врхунац књижевности. Он издваја неколико лирских песама из Антологије југословенске народне лирике и показује црте које задовољавају сва обележја модерности у овим песмама. Не потцењујући интересовања Грима, Лорда и других истраживача наше народне поезије, Килибарда закључује свој прилог речима: Но, надајмо се да ће наша народна поезија поред своје услужне функције понудити страним истраживачима, и читаоцима, и своју умјетничку оствареност.

    Митске представе народних песама и прича нису навеле Килибарду да напише студију, али су његови погледи на ту проблематику најпотпуније изнесени у приказима две књиге. Књига Миодрага Павловића Обредно и говорно дело (1987) осветљава песникова раслојавања "наслага духовне претходности", откривање балканских слојева и митских образаца у српским народним песмама. Указујући да је Павловић народне песме укључио тек у пето издање своје славне антологије, Килибарда даје високе оцене анализи песама о изједеном овчару у кругу мита о баханткињама, песми о обретенију главе кнеза Лазара у светлу паганско словенских представа, митолошкој песми женидби небеских тела са становишта соларне митологије.

    Веома опширан приказ књиге Видовдан и часни крст Миодрага Поповића обележен је низом замерки аутору који је песме са косовском тематиком подвргнуо провокативном довођењу у везу са паганским слојевима древне словенске културе и турским писаним списима и веровањима о косовском боју. Ослањајући се на свој већ објављени рад Специфичности народних десетерачких пјесама о косовском боју (1974)[4] критичар још једном оспорава уверење Поповића да је постојала народна лазарица, као обиман спев чији су остаци Комади из Вукове друге књиге и образлаже зашто такав спев, није могао никада ни настати. Килибарда, потом, замера на проглашавању мотива и ликова кроз које се прелама лична судбина певача (слепице из Гргуревца или Тешана Подруговића) за колективне одлике певања о косовским јунацима. Одлучно се побија било каква могућност да су елементи писане османске традиције о Милошу Обилићу - витезу-убици могле допрети до српске усмене традиције. И даље, побија се пренаглашавање паганизма у песмама косовског циклуса. Килибарда тврди како словенска вера није била многобожачка религија тврдо усађена у усмену и писану културу. Наглашавајући да је та религија пре свега била заснована на враџбинама, он показује како је хришћанска црква у огромној мери заузела место општеусвојене вере која није, како је писао Поповић, била само скрама која је прикривала паганство Срба. Не спорећи да у песми о бијелом Виду постоје трагови старих веровања, Килибарда убедљиво показује у колико значајној мери су они историзовани и изобличени, а да у песми о кнежевој вечери нема доказа о постојању верске распре између сукобљених актера. Уважени проучаваоци старе словенске вере, и не знајући за спорење о паганизму Срба поводом косовског боја, износе ставове који су блиски Килибардиним уверењима. Књига Миодрага Поповића, међутим, у данашње дане националног пропадања има своју актуелност у ауторовој мудрој опомени на крају последњег поглавља у којој се сугерише превладавање националног мита о великом поразу. Горка политичка стварност потпуне немоћи да се схвати судбина нације и артикулишу путеви њеног развоја опомиње нас на политичку злоупотребу мита и несретно неразумевање опасне моћи која је њим покренута. Актуелност Поповићевих речи, међутим, нема утемељење у његовим тезама о паганизму.

    Студија О процесу стварања усмене поезије у народноослободилачкој борби у имплицитној је полемици са фолклористичким радовима који су ову врсту поезије посматрали као природни изданак претходне усмене поетске традиције. Килибарда показује да је место народног, најчешће неписменог песника-певача, који верује у Бога и поштује црквене духовнике, заузео писмени атеиста, идеолошки поткован интелектуалац који само користи инструментаријум народне песме како би пропагирао идеје комунистичке партије: не вјерујем у небеса, но у Маркса и Енгелса.

    Асоцирањем појма хибриса из грчке трагедије у раду о најчувенијој балади на српскохрватском језику, Новак Килибарда у раду Карактер трагичне кривице у Фортисовој "Хасанагиници" најављује промишљање поетски осмишљених психолошких проблема у једној трагички уобличеној радњи. Пажњу је аутор понајвише усмерио на главни мушки лик - Хасанагу. Питање Хасанагине трагичности поставила је Камила Луцерна још почетком века, али је одбацивањем њеног одговора заборављено и само питање[5]. Килибарда испитује суд Хатиџе Крњевић из књиге Усмене баладе Босне и Херцеговине (1973), да се ага у својим сагрешењима није руководио свесном злом намером[6]. Килибарда запажа како песник гради агин лик умањујући му вредност. Терање Хасанагинице из дома, зато што рањеног мужа није посетила, и он тумачи плаховитом нарави Хасанаге, препуштањем стихији елементарних осећања, елементарној еруптивности, с једне, али уводи и елемент социјалних хијерархија и вредности. Килибарда развија тезу о инфериорности војника Хасанаге према имотском кадији, као и инфериорности ратника према племићкој кући Пинторовића из које потиче његова жена. Плахо и ратнички нестрпљиво излази на пенџер и признаје пред сватовима и Хасанагиницом свој пораз, пише Килибарда и о другом поступку аге истичући да он не зове Хасанагиницу као покајник. Занимљива је и претпоставка из фусноте да је Хасанагиница могла утицати на настанак Гетеове Ифигеније.

    Приказ књиге Ђенане Бутуровић Морићи (1983) хвали резултате у испитивању историчности балада о страдању браће Морића у Сарајеву средином 18. века, али замера ауторки недовољно обраћање пажње на уметничко уобличење историјских реалија у поетској творевини, у којој објективне чињенице попримају нове видове и нагласке. Килибарда је уверен да у центру песничког интересовања баладе нису синови који страдају, већ мајка која пати (апотеоза мајке-мартира). Критичар не одобрава замерке Ђенане Бутуровић Андрићу поводом приказа Морића у приповеци Пут Алије Ђерзелеза показујући да Андрић није изневерио народну традицију, као и да се држао историјски веродостојног Башескијиног Љетописа.

    Истраживањима балада припада и значајан Килибардин текст са теоријским премисама и резултатима. Поређење српске песме Зидање Скадра са једном албанском баладом о жртви при грађењу чини основ студије Интернационално и национално у народној поезији која већ својим насловом наговештава оквире проблема. Подсетимо се да у историји светске фолклористике теорије о заједничкој баштини мотива и сижеа у различитим националним културама воде с једне стране типолошким и архетипским анализама, а с друге испитивањима њихових веза и међусобних утицаја у националним традицијама. Студије о појединим мотивима најсистематичније испитују варијанте мотива у сродним песмама у различитим националним традицијама. Славна песма из Вукове збирке Српске народне пјесме била је предмет и оваквих проучавања Михаила Арнаудова и Светислава Стефановића[7]. Килибарду, међутим, није пре свега интересовало питање утицаја, као ни поређење етнографских детаља у двема песмама. Он у студији разматра функције активираних мотива, природу повезаности употребљених мотива са мотивима и актерима ван конкретног текста у оквирима националне традиције. И даље, аутор пише да га не занимају креативне могућности певача, већ пропозиције које су поједином пјеснику-пјевачу пружили интернационални мотиви и национално-историјске структуре у које се укључују религијски, етно-психолошки и етичко-идеолошки постулати. Низом конкретних детаља образлаже се како је албанска варијанта заробљена дидактичношћу која уздиже поштовање бесе, док српска персонализованошћу ликова и представљањем њихових осећања и мучних дилема о поштовању заклетве и жртве невиног бића, отвара простор за сложена психолошка нијансирања. Избор ликова без имена у албанској песми, показује Килибарда, поетски је сув и неплодотворан у односу на везивање градње Скадра за краљевску кућу Вукашина Мрњавчевића, познатог у народном памћењу по насиљу и бешчашћу. Поред сјајних запажања и тумачења стихова баладе о страдању младе Гојковице које би требало да има у виду сваки њен будући тумач, Килибарда нуди и закључке теоријске природе. Књижевна обрада интернационалних мотива у народној поезији зависила је много од етнопсихолошких, етичко-идеолошких и религијских постулата национално-историјске теме која се везала за дати мотив. Срећно изабрана тема имала је све услове да елиминише раније књижевне обраде истога мотива које су биле спојене са инфериорном националном тематиком.

    У студији о Вишњићу Килибарда разложно и убедљиво оспорава мишљење да је гуслар певао песме о устаничким бојевима непосредно иза њиховог окончања. У атмосфери неслоге и суревњивости вођа склоних проширивању своје моћи и богатства, бедни и слепи гуслар није могао да се песмом замера било коме. Текст Свјетлост и тама Филипа Вишњића тези Милана Сурепа о реализму Вишњићевог певања као одлике реализма, пре види песничке визије дахија над тепсијом, небеских прилика које сажимају основне правце поимања устаничке садашњости и историје онако како су је сагледавали у устаничко доба. У студији о Петру Мркаићу из Бањана, Килибарда након бављења Вуковим певачима пише о најплоднијем певачу Симе Милутиновића, Караџићевог "супарника" у сакупљању народних песама у Црној Гори. Аутор указује на податке које је дао сам Милутиновић, али их укршта са племенским предањем и историјским подацима заокружујући биографију гуслара-каменоресца, пустолова и официра у руској војсци. Количина записаних и објављених стихова ставља Мркаића у ред најплоднијих, мада не и најбољих певача свога доба. Одређују се тематске и стилске особености Мркаићевих песама и заступа став да би му се у његовом родном крају ваљало одужити. Легендом о постанку града Никшића на месту где су се сударила два зла - трн и змија почиње текст Никшић у народној песми о етнопсихолошким карактеристикама муслиманског живља у Никшићу. Борбени и частољубив крајишници стално су се из града на граници борили против Црногораца. Аналитичка промишљања из ове и неких других студија нашле су доцније одраза и у роману Црногорска хроника.

    Текст Једна анонимна црногорска пјесникиња посвећен је једној јединој песми, тужбалици сестре Попа Самарџића над братом. Килибарда у детаљној анализи структуре, мотива, поетских слика показује како песма премашује жанровска правила тужбалице и закорачује у просторе високе поезије.

    У разговору који је објављен у овој књизи Новак Килибарда говори и о својим сећањима на ране доживљаје тужења и тужбеног начина оплакивања, као и о чињеници да је његова мајка били тужилица. Аналитичка разматрања о тужбалицама обухватају проблеме жанра, однос текста и извођења, друштвене аспекте тужбеног оплакивања. Начела истицања врлина умрлог, њихов обичајно устаљен редослед, анализиран је у раду Социјални елементи народних тужбалица. Поред тужбалица са јавним функцијама постоје и тужбалице које износе интимна тужења. Значајни су Килибардини увиди о променама које су се десиле у тексту тужбалица након рата у коме су непријатељи могли да буду из истог села или братства, и у социјалистичко-атеистичком добу, када су вера у бога и загробни живот престали да буду владајућа идеологија. Промена социјалних вредности, потреси у сфери власништва, експропријације и прерасподеле земљишта нашли су одраза у тужбалицама, што је, каже Килибарда, довело до нових облика изражавања - еуфемизма, ироније, сарказма. Посебан рад посвећен је хумору у тужбалицама. Смешно није дозвољено у тексту тужења, али се јавља из неприличности тужбених похвала и стварних одлика особе над којом се тужи (хвала школованости над одром неписменог старца, домаћинског угледа покојника који је у свему слушао жену), из несклада тужења које није искрено и стварног односа и др. У разматрању о тужбалици као најинтимнијој песми, истиче се како су најцењеније тужбалице до узбуђујућег израза дошле преко свог личног бола који су пренеле у јавну тужбалицу.

    Рад о пословицама указује на трансформације пословица у обимнијим текстовима - Његошевом Горском вијенцу, прозне и стиховане верзије и њихову функцију у песмама. Тим поводом разматра се важан однос ограничености/општости поруке као елемент који предодређује могућност да се пословица сачува у колективном памћењу и онда када се забораве околности у којима је она настала. Разматрајући проблем класификације ове говорне врсте Килибарда хвали Вуков азбучни распоред и одриче могућност тематске поделе. Како би оснажио ово уверење, он наводи примере пословица које, зависно од прилике у којој су употребљене, имају различито значење[8]. Килибарда запажа да је у савремено доба употреба пословица проређена.

    Народна усмена казивања у формирању Килибардине стваралачке личности има необично важну улогу. Доба Ивана Црнојевића, последњег заштитника православног живља од католика у приморју описано је као доба легендарног казивача Вука Дојчевића (Карактер историчности легенде о Вуку Дојчевићу). Коментаришу се књижевне обраде причања о Вуку Дојчевићу обрада Симе Милутиновића у Дики црногорској и др. Идеје из ове студије дале су подстицаја тексту о Љубишиној прози.

    У тексту изложеном на скупу слависта у Вукове дане, Килибарда се заложио да се појам кратка прича не употребљава, јер обим приче нити ускраћује, нити обезбеђује квалитет текста. У анализи шаљиве приче Еро с оног свијета Килибарда је показао врлине тананог тумача детаља откривајући како умеће приповедача, тако и дубоке психолошке садржаје у једној наизглед прозирној шаљивој причици из Вукове збирке Српске народне приповијетке.

    Један од најзанимљивијих, мада и најмање типичних међу студијама о савременом фолклору јесте дуг Килибардин рад о стању народне и народске књижевности у Црној Гори у данашње дане. Друштвене промене и навала градске и тобоже градске цивилизације, сликају се са социолошки прецизно, али уз ироничне описе безосећајности за стару песму и причу. Овај текст своју посебну живост црпе из конкретности ситуација и појединости о актерима који изводе (или покушавају извести) народне приче, песме или др., што доприноси увиду у сложеност живота народног умотворења. Усмереност на лично преламање групних вредности у култури која се мења представља узорни модел који је у пуној сагласности са савременим психосоциолошким и фолклористичким приступима. Килибарда уочава нове навике, нове потребе које у додиру са старим вредностима немилосрдно потискују старо благо. Он нема илузија да такав процес може да се заустави, али се у његовим редовима пробија известан жал за вредностима усмене народне културе.

    Студије Новака Килибарде о усменој баштини значајни су доприноси познавању народне књижевности својим вишестраним вредностима. Неки од ових текстова полемички оспоравају стара, а нуде нова тумачења и претпоставке, неки оснажују стара сагледавања и дају им нове потврде. Написани привлачним стилом и посебно подстицајни за доинтуирање естетских слутњи у читању усмених текстова, они се нуде и као разматрања писца изниклог из културе народног певања и казивања. Ако се, изузетно, и обратио истраживању народне приче, Килибарда је исказао своје дивљење умећу својих претходника.

    Књига "Усмена књижевност пред читаоцем" (1998) садржи и дуг разговор са Новаком Килибардом у коме се, каткада, са пуно детаља развијају утисци, успомене, виђења, тумачења и личне преокупације и доживљаји, као и мисли о књижевности, фолклору и људима. И даљим проучавањима Килибардиног фолклористичког и књижевног дела овај ће запис имати незаобилазно место. Распричан и сликовит у детаљима, он оживљава прошлост не одступајући од чињеница на начин његових фикционалних казивача из проза. Прича је разломљена наговештајима о ономе што ће доцније бити казано (чак уз нека неостварена "обећања"), напушта се њен ток да би му казивач поново вратио, уз понављање мотива и утисака који дају основни тон целом разговору. Ово казивање није само сведочанство о научним и стваралачким трагањима Новака Килибарде, већ и шире - оно је белег о једном времену у коме се на чудан начин преплићу идеолошке претње и слобода, траг о људима који су му дали свој печат, времену у коме напетости између народа бивше Југославије још увек нису слутиле распад заједничке државе.

    Напомене

    [1] Владан Недић, Бугарштице, О усменом песништву, Београд, 1976, стр. 11-15 (први пут објављено 1969); Мирослав Пантић, Народне песме у записима ХV-ХVIII века, Београд, 1964; Новак Килибарда, Бугарштице неправедно запостављене, Просвјетни рад, 20, 1970, 13 (1.9.); исто у: Поезија и историја у народној књижевности, 1972, стр. 25-31; Ненад Љубинковић, Народне песме дугога стиха, Књижевна историја, 1972, 16, стр. 573-601; 1972, 17, стр. 18-41; 1973, 19, стр. 453-479; Маја Бошковић Stulli, Баладни облици бугарштица и епске пјесме, Форум, 27, 1988, 55, бр. 5-6, стр. 501-511 (прештампано у књизи Пјесме, приче, фантастике, Загреб, 1991, стр. 227-247.

    [2] Валтазар Богишић у зборнику Народне песме из старијих највише приморских записа издваја две песме међу којима и баладу Мајка Маргарита као лирске бугарштице - релативно много љепше и поетичније у својој врсти него ли су епске у својој (Београд, 1878, стр. 62).

    [3] Анализе гласовне структуре стиха у писаној српској поезији извео је Милосав Чаркић у књизи Фоностилистика стиха, Београд, 1995.

    [4] Рад је последњи пут прештампан у књизи Епска мјера историје, Подгорица, 1998, стр. 49-63.

    [5] Camilla Lucerna, Die südslavishce Ballade von Asan Agas Gattin und ihre Nachblidung durch Goethe, Berlin, 1905; Camilla Lucerna, Zur Asanaginica, Studienblaetter zur kroatischen und serbishcen Literatur, Загреб, 1909.

    [6] Хатиџа Крњевић, Усмене баладе Босне и Херцеговине, Сарајево, 1973; Види и Хатиџа Диздаревић-Крњевић, "Жалосна пјесанца" о племенитој Хасанагиници, Књижевна историја, 28, 1996, 100, стр. 375-397.

    [7] Михаил Арнаудов, Въградена невеста, Сборник за народни умотворения, 34, 1920, стр. 247-512; Светислав Стефановић, Легенда о зидању Скадра, Студије о народној поезији, Београд, 1933, стр. 245-314; Нада Милошевић-Ђорђевић, Зидање Скадра, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Београд, 1971, стр. 331-375. Са етнографског становишта, доцније, Добрила Братић истиче разлику у сагледавању уграђивања жртве у књижевној и некњижевној грађи (Анализа људске жртве при грађењу, Гласник Етнографског института, 35, 1988, стр. 21-32).

    [8] Ваља ипак додати, да традиције других словенских паремиологија (нпр. класификација збирке руских пословица Владимира Даља и словачка збирка Затурецког), као и радови новијих паремиолога, Пермјакова и др., ипак дају основа озбиљном заснивању класификације пословица.

    // Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
    [ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]