|
|
 |
Љиљана Пешикан-ЉуштановићЗмај Деспот Вук - мит, историја, песма
Змај Деспот Вук - мит, историја, песма(Резиме докторске дисертације)Основни предмет испитивања у овом раду биле су усмене песме, пре свега српске, али и јужнословенске (целе или сачуване у фрагментима), у којима је опеван јунак обликован према историјском прототипу - Вуку Гргуревићу Бранковићу (рођен око 1439, преминуо 1485), потомку српске владалачке породице Бранковића. После пада Деспотовине под турску власт, Вук Гргуревић Бранковић био је истакнути антитурски борац, војсковођа и вазал угарског краља Матије Корвина, а од 1464. године Вук је носио и титулу српског деспота. Песме о деспоту Вуку поређене су у овом раду са ширим кругом јужнословенских песама о породици Бранковића и с оним песмама које, опет на јужнословенском простору, опевају змаја и њему сродна демонска бића. У девет поглавља рад испитује однос између онога што знамо о конкретној историјској личности и онога што песма приписује свом јунаку. Пошто је овај однос између историјског и поетског животописа битно условљен митским представама о јунаку као надљудском бићу и, када је о деспоту Вуку реч, веровањем, обликованим у песмама и предању, по коме је он био змај, односно змајевић, син змаја - битан аспект овог рада представљало је испитивање колико је и како је на обликовање поетског лика Змај Деспота Вука утицао домен мита. Једнако важан предмет испитивања било је и утврђивање колико су историјско памћење и истрајавање митске приче, када је о песмама реч, условљени поетском граматиком усменог песништва. Основни метод истраживања условљен је покушајем да се осветли и дијахронијска димензија усмене песме (елементи различите старости и различитог времена настанка који се у њој наслојавају), али, истовремено, и синхроно деловање свих ових елемената у оквиру песме као целине. За испитивање дијахроне димензије дела најпримеренијом се чинила упоредно-историјска анализа, која указује на различите слојеве значења, трагове и одјеке различитих историјских збивања или различитих веровања који се јављају у песми, а за испитивање текста као поетске целине структурални прилаз (или прилаз близак структурном). Ово је требало да омогући узајамно допуњавање синхронијског и дијахронијског описивања, увид у претпостављену полистадијалност песме, али, исто тако, и увид у то како се ти различити слојеви сажимају у поетски текст (схваћен као правилима регулисано низање или комбиновање јединица неког знаковног система у времену или простору). Рад је отпочет утврђивањем основних методолошких полазишта и испитивањем које песме улазе у циклус песама о деспоту Вуку. Пошто се у различитим песмама јунак различито именује, ово је захтевало и разматрање различитих облика номинације. Овако издвојен круг песама подељен је, потом, према времену бележења на песме старијег, средњег и новијег слоја (I. Увод). У другом и трећем поглављу (II. Порекло и идентитет Вука Гргуревића у историји и песми; III. Породица Вука Гргуревића у историји и песми) упоређивано је оно што се зна о пореклу и родитељима и ширем породичном кругу историјског Вука Гргуревића с оним што песма приписује свом јунаку, при чему је разматрано преобликовање историјских чињеница у епску причу и елементи митских представа, предања и веровања који су битно обележили песнички лик (обележја змајевитости и њихова функција; испољавање и откривање јунакове надљудске природе; табу змајевитих белега и јунакова смрт због нарушавања тог табуа). Четврто поглавље пореди помагаче, саборце и пријатеље јунака песме с оним што се зна о историјској личности, а, истовремено, испитује и јунакове натприродне, демонске помагаче који указују на његову надљудску природу (IV. Помагачи, саборци и пријатељи деспота Вука у песми и историји). У петом и шестом поглављу разматрају се вазални односи у које ступа средњовековна српска држава према Угарској и Турској и они у које ступа Вук Гргуревић Бранковић према угарском краљу. Ови историјски односи пореде се потом са својим рефлексима и преобликовањем у песми. Поред питања шта песма "памти" од конкретне историје, овде се показује типологија односа песме и историје, како се историјска збивања, оно што се одиста догодило, преобликују у песму, у оно што се по законима вероватност и нужности могло догодити (V. Вазали и сизерени историја и песма; VI. Добри вазал Вук Гргуревић - историја и песма). Предмет испитивања у седмом поглављу рада (VII. Вукови непријатељи у песми и историји) били су у историји засведочени (или псеудоисторијски) непријатељи Вука Гргуревића и њихова транспозиција у песму, као и опевање сукоба јунака песме с демонима и натприродним бићима (ала, аждаја, змај), које даље сведочи да и сам јунак није обично људско биће. Преко овог домена испитивања успостављена је веза између онога што епска песма приписује свом јунаку, опеваном као диморфно биће (човек и змај) и једног од темељних индоевропских митова о сукобу громовника (који се налази на врху дрвета света) и змаја (који борави у његовом корену), чиме је отворен увид у однос песме и митске приче. У осмом поглављу рада (VIII. Змај деспот Вук између историјског и митског простора) разматра се однос именованих и неименованих локалитета у које песма смешта свог јунака и онога што се зна о станишту и кретању историјске личности. Истовремено, пореде се простори обликовани у песми с оним што се зна о просторима који су у српској и јужнословенској усменој песми и предању примерени змају и њему сродним демонским бићима. Тако се и са становишта простора показује суштинска амбивалентност јунаковог лика, специфична мешавина људског и надљудског у његовом обликовању. Девето поглавље рада (IX. Закључак) сажима и понавља основне типове односа мита, историје и песме до којих се дошло у спроведеном испитивању. Прилози који следе основном тексту рада садрже информације о употребљеној литератури (Литература; Збирке и извори), попис песама о деспоту Вуку (Песме о деспоту Вуку: време бележења, теме песама и јунакова функција у њима) и резиме рада на енглеском језику. Љиљана Пешикан-ЉуштановићЕкспозе на одбрани докторске дисертације "Змај Деспот Вук – мит, историја, песма"Примарни предмет мог рада биле су објављене усмене песме (целовите и у фрагментима), у којима су опевани различито именовани ликови засновани на истом историјском прототипу – Вуку Гргуревићу Бранковићу, праунуку Вука Бранковића, унуку деспота Ђурђа и ванбрачном сину слепог Гргура, који је, вероватно, рођен негде између 1435 и 1445. године. Овај Бранковић, запамћен у Руварчевом летопису као "војин зело велик", носио је титулу деспота Рашке као великаш и војсковођа краља Матије Корвина, и преминуо је 16. априла 1485. године, у Угарској. Пошто поезија углавном тачно памти порекло Змај Деспота Вука, логично је било да се у разматрање укључи и шири круг песама о Бранковићима, а, такође, пошто је реч о змајевитом јунаку, и један број песама о змају и њему сродним бићима, змији, риби, али, аждаји (сабраних на јужнословенском простору). То су, превасходно, биле епске, али и лирско-епске, па и лирске песме које опевају разматране теме или јунаке, пошто се пошло од претпоставке да је опевање змаја жанровски синкретично. Рад је подељен у девет поглавља. У првом (I. Увод)утврђена су основна методолошка полазишта и установљен је круг песама које улазе у циклус песама о деспоту Вуку. Пошто се у различитим песмама јунак различито именује, ово је захтевало и разматрање различитих облика номинације. Овако издвојен круг песама подељен је, потом, према времену бележења, на песме старијег, средњег и новијег слоја. У другом и трећем поглављу (II. Порекло и идентитет Вука Гргуревића у историји и песми; III. Породица Вука Гргуревића у историји и песми) упоређено је оно што се зна о пореклу и родитељима и ширем породичном кругу историјског Вука Гргуревића с оним што песма приписује свом јунаку, при чему је разматрано преобликовање историјских чињеница у епску причу и елементи митских представа, предања и веровања који су битно обележили песнички лик (обележја змајевитости и њихова функција; испољавање и откривање јунакове надљудске природе; табу змајевитих белега и јунакова смрт због нарушавања тог табуа). Четврто поглавље пореди помагаче, саборце и пријатеље јунака песме с оним што се зна о историјској личности, а, истовремено, испитује и јунакове натприродне, демонске помагаче који указују на његову надљудску природу (IV. Помагачи, саборци и пријатељи деспота Вука у песми и историји). У петом и шестом поглављу разматрају се вазални односи у које ступа средњовековна српска држава према Угарској и Турској и они у које ступа Вук Гргуревић Бранковић према угарском краљу. Ови историјски односи пореде се потом са својим рефлексима и преобликовањем у песми. Поред питања шта песма "памти" од конкретне историје, овде се показује типологија односа песме и историје, како се историјска збивања, оно што се одиста догодило, преобликују у песму, у оно што се по законима вероватност и нужности могло догодити (V. Вазали и сизерени историја и песма; VI. Добри вазал Вук Гргуревић – историја и песма). Предмет испитивања у седмом поглављу рада (VII. Вукови непријатељи у песми и историји) били су у историји засведочени (или псеудоисторијски) непријатељи Вука Гргуревића и њихова транспозиција у песму, као и опевање сукоба јунака песме с демонима и натприродним бићима (ала, аждаја, змај), које, уз то, сведочи да и сам јунак није обично људско биће. Преко овог домена испитивања успостављена је веза између онога што епска песма приписује свом јунаку, опеваном као диморфно биће (човек и змај) и једног од темељних индоевропских митова о сукобу Громовника (који се налази на врху дрвета света) и змаја (који борави у његовом корену), чиме је отворен увид у однос песме и митске приче. У осмом поглављу рада (VIII. Змај деспот Вук између историјског и митског простора) разматра се однос именованих и неименованих локалитета у које песма смешта свог јунака и онога што се зна о станишту и кретању историјске личности. Истовремено, пореде се простори обликовани у песми с оним што се зна о просторима који су у српској и јужнословенској усменој песми и предању примерени змају и њему сродним демонским бићима. Тако се и са становишта простора показује суштинска амбивалентност јунаковог лика, специфична мешавина људског и надљудског у његовом обликовању. Девето поглавље рада (IX. Закључак) сажима и понавља основне типове односа мита, историје и песме до којих се дошло у спроведеном испитивању. Прилози који следе основном тексту рада садрже информације о употребљеној литератури (Литература; Збирке и извори), попис песама о деспоту Вуку (Песме о деспоту Вуку: време бележења, теме песама и јунакова функција у њима) и Резиме рада на енглеском језику. Једно од основних питања које је моја тема наметала било је питање постоји ли, уопште, поетски, епски животопис деспота Вука, који се обликује као довољно јединствен у целини певања о њему, или ће се замишљено циклизовање песама око овог лика показати као некаква механичка агломерација. На срећу, испоставило се да можемо говорити о поетској биографији деспота Вука, која прелази границе појединих песама. У том епском животопису стапају се елементи сећања на конкретну историјску личност и доба којем је припадао Вук Гргуревић Бранковић, с типичном причом о змајевитом јунаку. Битне сегменте те приче, на нивоу укупног певања о деспоту Вуку, чине: натприродно порекло и чудесно рођење, скривање детета, убрзано одрастање, стицање коња (оружја), прво јунаштво, освета за зло нането оцу и стрицу или хранитељу, женидба скопчана са свладавањем препрека или преласком границе овог и оног света, победа над демонским непријатељем, те смрт због нарушавања табуа змајевских белега или њиховог уништавања. У појединим песмама ови сегменти обликују се као типски сижеи, на које битно утичу митске представе и модели мишљења. Треба нагласити и то да се, са становишта разматране грађе, показало да се ове митске представе у песме не уносе као пука последица заборављања историјских чињеница, већ је, у свим испитиваним песмама, без обзира на веће или мање присуство историјског, јасно уочљиво неразлучиво преплитање митске и историјске (или псеудоисторијске) приче. Ово, пре свега, произлази из специфичне природе епске песме, која одступа од фактографске прецизности којој тежи историја као наука. Зато, иако испитиване песме о деспоту Вуку опевају историјска или псеудоисторијска збивања или јунаке, претендујући при том на веродостојност приче (по томе су оне аналогне предању) – природа те истинитости сасвим је особена. Збивања, ликови и представе обликовани у њима јесу, пре свега, узорити, они у конкретној причи или судбини утеловљују тежње, наде, страхове, унутрашње конфликте, сукобе с другима, битна искуства колектива и стратегије којима се та искуства тумаче, преобликују, памте, претачу у причу, па тиме и савладавају, превазилазе и осмишљавају. У опевању деспота Вука могу се зато, релативно јасно, препознати неки типски обрасци, заједнички модели према којима се конкретна историјска збивања преобликују у песму. Тако се историјски сукоби територијалних, економских и политичких интереса у песми углавном уобличавају или као лични, афективни сукоби представника супротстављених група или као конфесионално-етнички или међудржавни сукоб, сагледан у духу опозиције своје (добро) – туђе (зло). Овако схваћен сукоб може даље добити космичке размере, у којима наш пораз значи наступање "пошљедњег времена", апокалиптичну пропаст света, периодични повратак хаоса, а победа поновно успостављање космичке хармоније, враћање света "у шарке". Конфликти који су у сагледавању историографије сложени, наметнути и условљени низом различитих околности – у песми, по правилу, прерастају у личну одлуку, јунаков избор да се супротстави непријатељу. А тај сукоб, чак и када се о њему пева као о сукобу војски, у песму најчешће улази као низ појединачних борби, двобоја конкретних јунака, или бар јуначких подухвата појединих војних команданата. По тој заокупљености судбином свог јунака, који је, иако несумњиво оличава систем вредности колектива, опеван као јединка, или по преламању збивања пресудних за колектив кроз судбину одређеног броја појединаца, песма се одваја од историје и њеног сагледавања значаја јединке. Унеколико поједностављено, могло би се рећи да историја, схваћена као наука, уклапа истакнуте појединце у опште токове, испитујући њихову условљеност економским, социјалним, политичким, културним и другим гибањима, а да песма "пропушта" општа збивања кроз свог јунака, његова својства, делање, судбину. Песма тако оно што се тиче "каквих важних и опште познатих догађаја" представља, пре свега, као делање истакнутих појединаца. У суштини, "историјско памћење" усмене епике умногоме се своди на памћење имена појединаца и памћење збивања сведених на основне црте, поједностављених и јасно вреднованих са становишта певача и његовог колектива. Тако, насупрот историографским описима збивања, која често имају противречне или "нерешене" исходе, збивања у песми имају јасан, "срећан" или "несрећан" расплет. На сличан начин, историјска логика социјалних, економских, класних удруживања, кад је реч о грађењу и мотивацији ликова, бива у песмама потиснута доминацијом крвних сродничких веза или веза које се заснивају на различитим облицима сродства по избору, те на поштовању старијег, односно заштити млађег, па се, рецимо, однос вазала и сизерена опева као однос млађег и старијег сродника, посинка и поочима, храњеника и хранитеља. Ово уважавање сродства и старешинства несумњиво спада у темељне патријархалне социјалне и моралне норме, али, истовремено може (као и ове норме, уосталом) представљати траг архаичне митске представе о космосу рођеном из хијерогамије и брачним и сродничким везама као основном виду уређења социјалног космоса. И однос према непријатељу у песми се обликује према извесним типским моделима. Будући туђ, он може постати демонско биће, носилац и изазивач социјалног и космичког хаоса, задржавајући при том мање или више уопштене историјске црте припадника друге заједнице, народа, вере. Уколико се, пак, јунак сукобљава са својима (сизареном, саборцима, сродницима), овај однос се може различито разрешити. Поремећени односи могу се хармонизовати и обнављати (рецимо, брачним, кумовским, побратимским везама) или се борбом утврђује ко је бољи јунак, и тако успоставља нарушена хијерархија, а с њом и социјални ред. Што се тиче сродника који је, стицајем околности, прешао међу туђинце, он и сам постаје одрод, туђин и непријатељ. Противречни историјски односи, смењивање периода директних сукоба с повременим примирјима и привременим савезима (што, рецимо, карактерише односе деспота Вука према турској власти и њеним представницима), у песми се могу преобликовати у однос с неверним побратимом, кумом или девером, који, будући туђин, крши елементарне норме братства, кумства и деверства. У односу на историју песма се јасно издваја и специфичним сажимањем, кондензовањем историјског времена, јасно уочљивим управо у домену односа у које песма ставља своје јунаке. Личности које су припадале различитим временима и просторима везују се у свету песме сродничким и пријатељским или непријатељским односима. Било да је реч о сабирању "силе и господства" у свадбеним поворкама, о концентрисању јунака око одређених догађаја, личности или простора значајних за националну историју, било о супротстављању достојних противника – ово згушњавање људи и збивања доприноси узоритости епске приче, чини да се прошлост властите заједнице доведе у смислен, парадигматичан поредак, који може послужити као основ будућим делањима. С друге стране, у песме као битан конститутивни елемент улазе веровања колектива, темељне представе о устројству и смислу света и човековој позицији у њему. Показало се тако да су извесни елементи историјске судбине Вука Гргуревића (вероватно незаконито порекло, очево ослепљење, сукоби у породици, прелазак из турске у угарску службу, војничка слава и лична храброст, могуће припадање витезовима реда змаја) могли утицати на "активирање" митске матрице о змајевитом јунаку заштитнику рода. Ова представа о нашем змају може се доводити у везу с јужнословенским, балканским, словенским, али и индоевропским, па и глобалним представама о змају летећој змији, господару вода, чувару мртвих, који, превасходно дајући или ускраћујући кишу, утиче на плодност земље и људи. Тако се у сукобу змаја и цара у нашим песмама може открити преобликовање древне митске приче о Громовнику и змају. Представа о змајевићу је, потом, битно моделовала историјско памћење, "бирајући" и задржавајући у свести колектива оне сегменте који се с њом поклапају (рецимо, усамљеност, подвојеност између људске и демонске природе, везаност за границу – опевану као граница туђег града, гранична река, крајина – и способност да се та граница чува и прелази). Тако се појединци и збивања које песма опева бирају и обликују према специфичним узусима. Чак и онда када је реч о збивањима познатим историји и људима који су одиста живели, опевани догађаји и делање јунака у песми граде се под снажним упливом митских представа и модела. Дакле, парадигматичност ликова и збивања који су предмет епске песме не заснива се само на историјском искуству и памћењу (историја је овде схваћена као рационално, логичко мишљење), већ, у истој мери, на ревитализацији митске матрице, која лежи у основи схватања збивања и односа из прошлости. Тако у аплицирању етиолошких и есхатолошких митова на конкретна историјска збивања, у цикличном схватању времена, у обликовању и значењима простора и у ликовима јунака – специфичном "полутанству" њихове људске и надљудске природе – у ове песме улази јасно уочљива митска подлога. Истовремено, по томе што се ослања на историјска предања и служи "њиховим 'језиком' за приповедање догађаја", и по томе што се развила "у условима јасне консолидације народа – носилаца епске традиције" (Мелетински, 280), ова поезија се одваја од своје митске основе – "демитологизује се". Јунаци, збивања и представе чији се извор може тражити у домену мита и митског мишљења "историзују се" и "рационализују". Оно што су у језику митске приче била суштинска својства бића или збивања – постаје метафора (рецимо, змајевићев "бич косе вучије" може постати "капа од три вука", "гујиње коло под пазухом" змија преплетена на балчаку мача, а огањ који сипа из зуба могу заменити искре које се сасипају с оклопа). Елементарност и једноставност мита у песми или причи бива замењена сложеном нарацијом, оствареном у различитим кодовима, која чува, али и ресемантизује примарна значења. То, пре свега, важи за самог јунака. Да би постао носећи лик песме, он се ољуђује, његова демонска природа своди се на белеге и наговештаје, који, превасходно, постају основ онеобичавања, извор унутрашњег раскола и поетски продуктивне вишезначности, слојевитости и амбиваленције. Међутим, овај процес историзације митске приче не може се, кад је о песми реч, посматрати као иреверзибилан, пошто се у оквиру усмене поетске традиције непрестано сусрећемо и са специфичном "митизацијом" историјског искуства. Аутентична биографија истакнуте особе тако временом "постаје архетип" (Елијаде I, 258), а слично бива и с важним збивањима у прошлости заједнице. Ово се непосредно потврђује и у опевању деспота Вука, чија се поетска биографија обликује од историјских чињеница и древних веровања, наслојавањем архаичних представа о јунаку као диморфном, људском и демонском бићу, заштитнику рода и заједнице и препознатљивих рефлекса феудалних односа, живота конкретне историјске личности и збивања у којима је она учествовала, мање или више патријархализованих. И овде се, дакле, на конкретној грађи показује заснованост оног семиотичког модела по коме "и у синхроничном и у дијахроничном погледу поетско мишљење заузима неку средњу зону" између митског и логичко-научног (Лотман – Успенски, 382). Истовремено, однос између историјског памћења и мита, са становишта песме, показује се као преплитање, међусобно условљавање и, пре свега, као преобликовање и једног и другог домена у складу с поетском граматиком усменог песништва. Скраћенице
// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности // |