Nikola Koljević

O knjizi Rebeke Vest "Crno jagnje i sivi soko"

Internet izdanje

IZVRŠNI PRODUCENT I POKROVITELj

Tehnologije, izdavaštvo i agencija
Beograd, 26. decembar 2000

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović

Izvor:

Rebeka Vest: Crno jagnje i sivi soko, BIGZ, Beograd, 2000, 4 izdanje, prevod: Nikola Koljević / Rebecca West: Black Lamb and Gray Falcon, BIGZ, Beograd, 2000, 4th Serbian edition, translated by Nikola Koljevic

Nikola Koljević

Beleška o Rebeki Vest

Rebeka Vest (1892-1983) ide u red onih evropskih intelektualaca između dva rata za koje je pisanje pre svega bilo najpotpuniji oblik moralnog angažovanja u svom vremenu. Kao ni Džordž Orvel, ili Andre Malro na primer, ni ona nije pisac jednog žanra i jed-ne teme, već takav stvaralac koji je svojim delom odgovarao na raznolike izazove epohe. Rođena u Londonu kao Sisili Izabel Fearfild (Cicely Isabel Fairfield), za pseudonim je izabrala ime odlučne heroine iz Ibzenove drame Rozmersholm, koju je još kao učenica srednje škole glumila u Edinburgu.

Već 1911. godine Rebeka Vest se u Londonu pojavljuje kao politički publicista i borac za ženska prava u časopisima Slobodna žena i Nova slobodna žena. Njena prva knjiga je kritička studija o Henri Džejmzu (Henry James, 1916). No uskoro počinje da objavljuje i romane među kojima su najzapaženiji Povratak vojnika (The Return of the Soldier, 1918), Sudija (The Judge, 1922), Trska koja misli (The Thinking Reed, 1936), a naročito Fontana koja se presipa (The Fountain Overflows, 1957) i Ptice padaju (The Birds Fall Down, 1966). Osim nekoliko knjiga književnih ogleda, između dva rata Rebeka Vest je objavila i zapaženu biografiju svetog Avgustina (St. Augustine, 1933). Drugi svetski rat doneo je Vestovoj i nove humanističke imperative, tako da je za Njujorker posle rata napisala seriju tekstova o Nirnberškom procesu, koji su okupljeni u knjizi Značenje izdaje (The Meaning of Treason, 1947).

Po opštem mišljenju, međutim, najznačajnije delo Rebeke Vest jeste njen obimni putopis o Jugoslaviji Crno jagnje i sivi soko (Black Lamb and Grey Falcon, 1941). Čim se pojavila ova knjiga je bila obasuta probranim i krupnim rečima. O njoj se pisalo kao o jednoj od »velikih knjiga duhovne pobune protiv dvadesetog veka« (Njujorker), kao o »monumentalnoj hronici« (Njujork Tajmz) i kao »ljubavnoj aferi« sa Jugoslavijom koja podseća na Hemingvejev zanos Španijom (Njujork Herald-Tribjun). Koliko je interesovanje ova knjiga izazvala u anglosaksonskom svetu svedoči i činjenica da je doživela brojna izdanja, uključujući i najnovije 1987. godine.

Prilikom izbora iz ovog neuobičajeno obimnog dela prevodilac se rukovodio nekolikim razlozima. Pre svega, za razliku od Rebeke Vest, imao je na umu našeg a ne anglosaksonskog čitaoca. Zato su u ovom izboru izostavljeni opisi onih vidova naše istorije i kulture koji su kod nas odavno postali opšta mesta. Sa druge strane, pojedine digresije Rebeke Vest ne stoje u neposrednoj vezi sa Jugoslavijom kao njenom glavnom temom. Takav je slučaj sa mnogim epizodama austrougarske istorije koje su date veoma detaljno. U ovom izboru one su znatno skraćene. Konačno, valja reći da su prilikom selekcije za prevodioca bili važni, koliko tematski, toliko i književni razlozi. Odabrani su, naime, oni delovi iz originala u kojima su raznoliki darovi ove engleske spisateljice doživeli najčitljivije i najupečatljivije uobličenje.

Tokom 1988-1989. godine najveći deo ovog prevoda Književne novine su objavljivale u nastavcima. Redakciji Književnih novina i interesovanju mnogih čitalaca prevodilac duguje posebnu zahvalnost.

Nikola Koljević

Jugoslavija Rebeke Vest

Predgovor

Kao gostujući predavač na nekolikim našim univerzitetima i u engleskim klubovima, Rebeka Vest je prvi put boravila u Jugoslaviji u proleće 1936. godine. A na povratku je svome mužu sa takvim zanosom govorila o toj zemlji da je on, sa razlogom i s ironičnim osmehom, primetio: »Znači, u Jugoslaviji svako je srećan.«

U svojoj knjizi o Jugoslaviji Rebeka Vest je objasnila najraznolikije vidove tog zanosa. To što u prvi mah nije umela da objasni svoje oduševljenje Jugoslavijom, više govori o snazi i dubini tog zanosa nego i o čemu drugom. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ali tako duboka da je drugi pogled postao neizbežan. Drugi susret se desio već sledeće, 1937. godine, opet u proleće, opet na Uskrs - kako Vestova često voli simbolično da nas podseti u svojoj knjizi.

No pre tog drugog boravka Rebeka Vest je pročitala o Balkanu sve knjige do kojih je mogla doći.^[1] Na kraju svog dela, koje u originalu ima preko hiljadu stranica, engleska spisateljica je navela šezdeset naslova, sa napomenom da je mnoge druge knjige izostavila kao beznačajne ili, po njenom mišljenju, »potpuno pogrešne«.

Tako su se ljubav i znanje nerazmrsivo isprepleli u ovoj knjizi. Ljubav za jednu zemlju i njene ljude izazvala je žeđ za sve većim znanjem, koje bi pomoglo da se svaki lični utisak preobrazi u neku opštiju istinu. U isti mah, široka istorijska i duboka kulturološka saznanja nisu pomogla ovom autoru samo da svoju ljubav povremeno koriguje činjenicama i tako svede na ubedljiviju meru. Više od toga, zavidna obaveštenost Rebeke Vest o tokovima i ponornicama istorije Južnih Slavena pomogla joj je da svoj zanos usmeri ka onim vrednostima koje ga najviše zaslužuju.

No osim ovih presudnih, stekle su se i neke druge izuzetne duhovne okolnosti bez kojih Crno jagnje i sivi soko ne bi bila tako čudesna i jedinstvena knjiga da je mnogi Englezi, ti vekovni putnici, smatraju svojim najboljim putopisnim delom.

Nije bez značaja činjenica da je Rebeka Vest na svoje književno i duhovno hodočašće krenula kao novinar i borac za ženska prava već u svojoj devetnaestoj godini. Iz tih dana i takvih opredeljenja potiče njena strast za društvenim angažmanom, bez obzira što će mlada feministkinja stasati u humanistu mnogo širih vidika. Svoju prvu knjigu, kritičku studiju o Henriju Džejmzu, Rebeka Vest je objavila 1916. godine. 1 već tada se videlo da je njen esejistički dar ravan onom Virdžinije Vulf. Staviše, taj dar će joj, u brojnim drugim ogledima, omogućiti da se kreće »na onom nivou intelektualne srčanosti i znanja na kojem je Virdžinija Vulf nikada ne bi mogla slediti«.² No svega dve godine kas-nije, Rebeka Vest će objaviti i prvi roman, Povratak vojnika, koji će biti tako primljen da već posle mesec dana doživljava i drugo izdanje.^[3]

Dvadesetih godina našeg veka Rebeka Vest je nastavila da piše zapažene romane i oglede o književnim, političkim i opštekulturnim temama. Ali malo ko je mogao očekivati da će se ovaj autor 1933. godine okrenuti još jednom žanru koji zahteva drugačije književne i intelektualne kompetencije. Naime, te godine Rebeka Vest je objavila jednu izuzetnu biografiju svetog Avgustina. A takav poduhvat odveo je ovu spisateljicu »u istoriju, religiju i psihologiju i povezao njen duh sa jednim drugim velikim duhom, kao i sa celim jednim misaonim kompleksom koji je na nju ostavio dubok utisak i oblikovao njen način mišljenja do kraja života«.^[4]

Drugim rečima, ova Engleskinja je sa sobom u Jugoslaviju donela i novinarsku strast za otkrivanjem činjenica stvarnosti, i romansijerski dar slikovitog i ubedljivog dočaravanja viđenog, i esejističko usmerenje nadahnutog mislioca, i ubeđenje istoričara da je sadašnjost ono što je prošlost stvorila. Štaviše, Rebeka Vest je dospela u naše krajeve tek pošto je u najličnijem obliku otkrila da religiozna vizija stoji u osnovi svake i svekolike kulture. Otud ona u svome putopisu svaki čas postavlja pitanja krajnjeg smisla mnogih prividno običnih stvari i traži korene tog smisla u starim, nasleđenim verovanjima.

Dakako, svemu ovome treba dodati srećnu okolnost da je Vestova, osim niza zanimljivih, tzv. »običnih ljudi«, u Zagrebu i Splitu upoznala nekoliko vrsnih intelektualaca, a u Skoplju Anicu Savić-Rebac i njenog muža Hasana. No najsrećnija okolnost, koja je dočekala Rebeku Vest i pratila je na celom njenom putu kroz Jugoslaviju, zove se - Stanislav Vinaver, koga nije teško prepoznati u liku Konstantina. Na žalost, nikada nećemo moći tačno znati kolika je i u čemu je sve Vinaverova zasluga za brojne poetske i duhovne uzlete ovog dela. Ali i iz onog što je ostalo zapisano vidi se da je Vinaver za ovu Engleskinju bio mnogo više od nadahnutog sagovornika i najbogatijeg izvora informacija. Kao pesnik, ratnik i evropski obrazovan čovek, Konstantin je u delu Rebeke Vest središnji lik kroz čiju se svest i maštu najbogatije prelamaju raznolike boje njegove zemlje i ljudi. Staviše, Vinaverovo slavenofilstvo i strasna vezanost za duh i oblike naše patrijarhalne kulture neprestano se pojavljuju kao novi podstrekač onog zanosa kojim je Engleskinja već bila ispunjena. Na vatru Rebekine ljubavi za Jugoslaviju Vinaverov duh je stalno dodavao novo ulje. I nije čudo što je ova Engleskinja, objektivnosti radi, poneke zanose našeg velikog zanesenjaka propuštala kroz svoj lucidni kritički filter. No i takva potreba posredno govori o intenzitetu Vinaverovog prisustva u doživljajima iz kojih je nastala ova knjiga. A ogromna sreća Rebeke Vest je u tome što je naišla na čoveka od koga je malo ko drugi, tih poznih tridesetih godina, bio spremniji da više i patriotski strasnije govori o Jugoslaviji, a da u isti mah ima toliko toga značajnog da kaže.^[5]

Ovakav sticaj duhovnih okolnosti retko se sreće i teško je ponovljiv. Zato nas i ne čudi što su sunarodnici Rebeke Vest jednodušni u mišljenju da je Crno jagnje i sivi soko njeno životno delo, njen magnum opus. Ali to ne bi bilo tako da se svi pomenuti raznoliki darovi nisu stekli i ujedinili između korica jedne knjige. Jer ta knjiga doista jeste putopis po tome što se zasniva na doživljajima jedne žene prilikom putovanja kroz Jugoslaviju. Ali ta ista knjiga je i putopis-roman pre svega po snazi i upečatljivosti u opisu duha i daha mnogih viđenih prizora: bilo da je reč o panonskoj ravnici koja se oku ukazuje sa Kalemegdana, ili o odnosu između jedne dostojanstvene džamije i kičerske Vijećnice u Sarajevu. Vrline rasne proze ogledaju se i u snazi jezgrovite karakterizacije niza naših ljudi koje je Engleskinja srela. Počevši od prvog Jugoslavena na zagrebačkoj stanici, koji drži kišobran tako da bi od kiše mogao zaštititi onu koju čeka a koje nema, do konobara na Plitvicama koji se romantičarski diči snagom naših oluja i gromova. Ništa manje od toga, ovaj putopis ima romaneskne vrline i po tome što svako novo odredište na njenom putovanju, gotovo po pravilu, donosi jednu novu, celovitu i zaokruženu životnu priču.

No te priče, pod perom Rebeke Vest, najčešće prerastaju u takvu esejističku meditaciju koja se ne tiče samo Jugoslavije i Balkana. Jer političke nesuglasice i more ona ne posmatra samo kao naš specijalitet. A ako je reč o odnosu između čoveka i žene, o ulozi muzike i prirodi umetnosti, a posebno o sveukupnom smislu-besmislu istorije, ovaj autor gradi svoju argumentaciju na najdubljim civilizacijskim iskustvima.

Stoga ovaj putopis-reportaža i putopis-roman neizbežno postaje i putopis-istorija. Naime, u svome razmatranju prirode austrougarskog, otomanskog i srednjovekovnog srpskog nasleđa, Rebeka Vest pokušava da otkrije one imperative koji su uslovili životna opredeljenja Južnih Slavena. Zato ovaj putopis ima i vrline nadahnute istoriografske studije koja pomoću novinarskih činjenica, romaneskne evokacije i esejističkih meditacija pokušava da otkrije ukupni smisao postojanja i istorijskog života Južnih Slavena na Balkanu.

Taj smisao je za Rebeku Vest, da tako kažemo, imao smisla. Kroz celu ovu knjigu taj smisao se provlači, dopunjuje i koriguje onaj početni zanos njenog autora.

2.

Kao duhovna pozicija, u godinama prvog svetskog rata feminizam Rebeke Vest je izrastao u nešto dublje od feminizma u odnosu na ludilo i destrukciju rata. U romanu Povratak vojnika, rat je prikazan kao posledica stravične ljudske »volje za smrću« kojoj se uzalud suprotstavlja »volja za životom« jedne žene, ograničene svojim zatvorenim kućnim i privatnim svetom. U tom smislu Rebeka Vest je otkrivala na koji način Zapadna civilizacija ugrožava samu sebe opravdavanjem 1 predominacijom takvog agresivnog, uslovno rečeno »muškog načela«.

No ovakvo iskušenje »volje za smrću« za Rebeku Vest je bilo nešto i univerzalnije i dublje od muške agresivnosti. Ona to isto iskušenje otkriva i kod Avgustina u njegovom pripisivanju religioznog smisla takvim oblicima okrutnosti i patnje, kao što su ideja kazne, ispaštanja ili odvratnosti prema svemu fizičkom. A u svome ogledu o Dejvidu Herbertu Lorensu Vestova slavi ovog pisca pre svega kao takvog poklonika »volje za životom« koji se »nije mogao smiriti sve dok nije otkrio ono zbog čega ljudi toliko žude za smrću«.⁶

Zanimljivo je, međutim, da ovakvom mračnom ljudskom nagonu - čije su manifestacije istorijski neporecive - Rebeka Vest ne suprotstavlja neku feminističku već estetičku doktrinu. Ona, naime, uzdiže estetsko iskustvo kao vrhunski obrazac »volje za životom«, kao pobedu životvornog načela nad svojim protivnikom, koji i čoveka i ženu vreba na svakom koraku. U ogledu »Ta čudna potreba«⁷ Vestova brani umetnost kao čovekovog najjačeg saveznika upravo u toj borbi. Jer prava umetnost uvek stvara takvu emociju koja je samoj sebi dovoljna, koja nas ne upućuje na neku spoljnu akciju, već nas privlači sebi i »zadržava u svome krilu«. Otud je umetnost značajna kao duhovni izraz takve životvornosti koja čoveka »prikiva« za doživljaj, ubeđujući ga u njegovu imanentnu vrednost. Umetnost služi životu upravo time što snaži sam nagon za životom kao doživljavanjem.

Ako postoji ijedno stecište najraznolikijih iskustava i zanosa Rebeke Vest u Jugoslaviji, onda je ono pre svega u njenom osećanju da je došla u zemlju u kojoj se takvo životvorno iskustvo estetski samodovoljne emocije može sresti na svakom koraku. Naravno, pre svega u ljudima.

Na zagrebačkoj stanici - da opet pomenemo taj prvi i letimični utisak - Rebeka Vest je ugledala nepoznatog čoveka koji je na kiši uzalud dozivao svoju Anu. Ali njegovo dozivanje i držanje kišobrana iznad zamišljene Anine a ne svoje glave, Vestovoj su bili dovoljni da kaže: »Bila sam među ljudima koje mogu da razumem.« A ono što tim hoće da kaže jeste da su izgled, držanje i reči tog čoveka za nju bile dovoljno izražajna ljubavnička verzija »volje za životom«, sadržane i izražene u jednom činu. Tim pre što ništa slično nije doživela za vreme dugog putovanja sa nemačkim turistima u vozu.

Prilikom obilaska jedne crkve pored Sušaka strani posetioci su se zgražavali nad Dalmatincem koji je bučno protestovao zato sto su im naplatili više nego što je pisalo na ulazu. Za razliku od takvih stranaca, Rebeka Vest je u takvom »balkanskom« ponašanju otkrila nešto drugo. Zar se na Balkanu stotinama godina uopšte moglo opstati bez protesta i »vike«? I zar to, onda, nije prirodna i životvorna gesta čoveka koji je otkrio da je prevaren?

U ovakvim, kao i u istorijski mnogo značajnijim i drastičnijim slučajevima, Rebeka Vest je uspela da otkrije koliko su različiti vidovi nasilja i nasilničkog ponašanja na Balkanu redovno bili isprovocirani spoljnim pritiskom. Stoga za nju to nisu znaci »balkanskog varvarizma«, već životvorne reakcije onih koji nisu dozvoljavali da ih neka moćnija sila uništi i zatre. A takvo svoje ubeđenje Vestova podupire nizom malih i autentičnih primera, onih u kojima ishodišni impuls ponašanja najneposrednije izbija na površinu.

Za večerom u Splitu Engleskinja je taj impuls osetila čak i u gesti čoveka koji radosno i nemilosrdno biberi sve što jede, verujući da je biber dobar za zdravlje.

U Sarajevu je na takve primere naišla među Jevrejima. Ali nekoliki portreti zanimljivih ljudi morali su da ustuknu pred slikom Bulbule, žene koja je svojom nadnesenošću nad svakim trenutkom premašila svakog drugog. Zanesena glasom tog »slavuja«, engleska spisateljica verovatno preteruje kada tvrdi da bi malo ko sa Zapada uopšte bio u stanju da oseti lepotu tog glasa. Ali zanimljivo je da to svoje preterivanje i uopštavanje Vestova zasniva na osećanju ugroženosti životvorne emocije intelektom. Jer ljudi sa Zapada »toliko su iskvareni tiranijom intelekta da ne čuju ni jednu poruku koja nije nosilac smisla«. A kada čovek sluša Bulbulin glas, »ima utisak da ljudski rod još uvek živi u svom prvom, neiskvarenom jutarnjem času«.

Za ženu koja je, bar na svom početku, bila feministkinja nije malo postignuće što je uspela dopreti do životvorne osnove našeg patrijarhalnog obrasca odnosa između čoveka i žene. Ali Rebeka Vest je na sarajevskoj pijaci otkrila tajnu. Kada je srela seljanku »divovskih razmera«, koja je morala biti »Volter u svom svetu«, Rebeka je dokučila smisao patrijarhalne igre. Emancipacijom žene na Zapadu muškarac je »devitaliziran«, kako kaže, jer nema podršku u dokazivanju pred ženom. No balkanski obrazac je za nju uspešan jer joj je pokazao da žene tu podršku ne uskraćuju, ali je shvataju kao nalog života i svojevrsnu igru jedne životvorne forme. Ne uskraćuju je tamo gde je potrebna, ali u isti mah »slušaju zov sopstvene prirode a ne muške naredbe«. A koliko je to tačno znaju samo oni koji su doživeli tu patrijarhalnu sreću da budu »glava kuće«, najčešće blaženi u neznanju da žena, kao vrat, okreće tu glavu malo u svom, ali ipak najčešće u zajedničkom pravcu.

A šta tek reći o Rebekinom doživljaju Vinaverove »volje za životom«? U Vinaverovoj potrebi da progovori čim se probudi, Rebeka Vest je otkrivala razliku između takvog čoveka i onog kojem je potreban neki intelektualno formulisan razlog da bi progovorio. A u Vinaverovom, koliko detinjastom, toliko j poetskom oponašanju ptice koja igra svoju smrtonosnu igru na peni plivskog vodopada, Engleskinja je doživela lepotu onog istog, tragički ugroženog životvornog čina koji kod Andrića izvodi Aska pred vukom. No u Vinaverovom slučaju desila se još jedna teško zamisliva podudarnost. Sa svojim najličnijim kultom »volje za životom», Rebeka Vest je naišla na Bergsonovog učenika koji je u svemu tražio i iznad svega slavio elan vital svog učitelja.

Ovakve obrasce estetski samodovoljne emocije, kao osnovnog životvornog načela, Rebeka Vest je otkrivala i u mnogim drugim vidovima života Južnih Slavena. U mentalitetu naših ljudi, bez obzira na nacionalne i verske razlike, ona je osetila prisustvo svesti o »unutarnjim pokretačima akcije koji su na Zapadu dati samo intelektualcima«. Verovatno iz toga razloga naši ljudi su toliko spremni na razgovor o najličnijim osećanjima kao pokretačima i usmerivačima akcije. Po tome koliko se mi unosimo u razgovor, ako je već zapodenut, Vestova je uočila spremnost na duhovni eksperiment kojeg na Zapadu, u sličnim situacijama, nema.

Pred našim kulturnim spomenicima ona je i primala poruke i dočaravala poruke te iste »volje za životom« - počev od Radovanovog portala na katedrali u Trogiru do domaće topline tradicionalne islamske arhitekture i duhovne strasti na mnogim freskama pravoslavnih manastira. O svemu tome nepotrebno je govoriti jer ona sama piše i bolje i nadahnutije.

No možda je potrebno reći da je ovakvo predstavljanje i duhovno otkriće Jugoslavije za Rebeku Vest, a i za njene čitaoce na Zapadu, imalo jedan izuzetno značajan, univerzalni smisao. Jer pod pritiskom nihilističkog iskustva velikog rata, i u vremenu narastanja fašističke nemani, Rebeka Vest je došla u Jugoslaviju sa strepnjom da je »volja za smrću« preplavila evropsku civilizaciju, i da se njoj primakao kraj.

Nema sumnje da je, iz perspektive takvog osećanja, engleska spisateljica »učitavala« svoju potrebu za životvornim impulsom u mnoge postojeće oblike života kod nas. U nekim stvarima je, verovatno, preterivala upravo zbog takve žeđi i iz takve potrebe. Uostalom, kao i svaki blagorodan putnik, ona je više bila okrenuta onom što može na putu da nađe, a čega kod kuće nema. Ali takva ograničenja putnika, koji ne zna za naličja lica kojima se divi, ne bi smela da nam zamagle pogled na vrednosti koje se mogu otkriti samo sa strane i koje se uvek otkrivaju u krupnom planu, bez obzira na »greške« u detaljima.

Naime, Rebeka Vest je, za vreme svog boravka u Jugoslaviji, otkrila prevažnu istinu da se civilizacija, kao takva, može održati i spasiti samo ukoliko bude sledila one životvorne obrasce o kojima je ona govorila na primeru i u kontekstu svojih doživljaja u ovoj zemlji. Ukratko, taj obrazac se svodi na životvornost takvih oblika postojanja koji ne teže toliko za ekspanzijom, koliko za koncentracijom i ekspresijom. 1 nije nimalo slučajno što Rebeka Vest na kraju svog dela izražava krajnje, iskustvom podstaknuto, »razočarenje u imperije«. Bez obzira da li je u pitanju Rimska, Otomanska, Austrougarska ili Engleska imperija. Takvo »razočarenje« zasniva se na njenoj neverici u »civilizaciju moći« koja, po definiciji, zahteva ekspanziju i, u krajnjoj posledici, vodi ka nasilju i smrti. Nije li, onda, težnja za što većom moći - bez obzira na svoj privid umnožavanja i rasprostiranja datih oblika života - u krajnjoj liniji izraz nezadovoljstva životom i stoga samo još jedan oblik »volje za smrću«?

Rečju, Rebeka Vest je u imperijalnom impulsu uspela da pročita njegovo mračno naličje i da na bezbroj primera svojih doživljaja na Balkanu evocira i nahvali daleko veću fascinantnost praktikovanja i ispovedanja sasvim suprotne »volje za životom«. Pa čak i da pokaže koliko je Balkan, kao stari evropski sinonim za nasilje, nosilac i predstavnik onih oblika života koji samo životu služe.

Istini za volju, Rebeka Vest je imala i jedan svoj nesporazum sa Balkanom, koji se tiče naslova kao središnje metafore njenog dela. No koliko karakterističan, taj nesporazum je bar isto toliko bio i prividan.

3.

I »crno jagnje« i »sivi soko« pojavljuju se u putopisu Rebeke Vest kao simboli jednog rasprostranjenog kulta žrtve koji ona zatiče i kod nas i u sebi. Nije li, uostalom, i njeno delo Crno jagnje i sivi soko jedna svojevrsna duhovna žrtva, štedro davanje sebe, svoje osećajnosti i svekolikih znanja, polaganje sebe na oltar bezrezervne ljubavi za Balkan? Ali ona koja je svojom ljubavlju i razumevanjem optočila tolike ljude i predele u Jugoslaviji, i tako dobro se snalazila u lavirintima naše istorije, ipak ne može da prihvati žrtvu kao moralno valjanu ideju. Stoga ona ustaje protiv Lazarevog opredeljenja za »carstvo nebesko« i, ako se tako može reći, protiv Lazara u sebi. O čemu je reč?

Na Ovče polju u Makedoniji Rebeka Vest je prisustvovala drevnom običaju žrtvovanja jagnjeta koje su na Đurđevdan donosile nerotkinje, kako bi takvom žrtvom umilostivile više sile i dobile decu. Cela ta scena je za Vestovu ne samo stravična u svojim realističkim detaljima, nego je i primitivno iracionalna jer podrazumeva da se nasilnom smrću može unaprediti život. Žrtvovanje je, dakle, pre svega čin okrutnosti i nasilja koje čovek pokušava da iskupi pripisivanjem nekog naknadnog, simboličnog smisla. Ali ta ideja iskupljenja smrti novim životom i religiozno i politički je duboko uvrežena u nama. Malo ko pristaje da u Hristovom stradanju vidi ljudsku okrutnost i zlo onih koji su ga razapeli. Umesto toga, mi Hristovu patnju tumačimo kao duhovnu uzvišenost onoga koji je bio spreman da se žrtvuje i time iskupi naše grehove. No ta teorija se, kaže Rebeka Vest, »u svim svojim postavkama podsmeva razumu, jer nemoguće je da pravedan Bog oprosti ljudima koji su zli zato što je neko drugi, tako dobar, bio razapet na krst«. U celoj toj priči Vestova ne nalazi dovoljno moralne logike iz zemaljske, smrtničke perspektive. A budući da je sama bila toliko vezana za ideju ljubavi i dobra, i njihovog prisustva u »carstvu zemaljskom«, ona takvo slavljenje tuđe žrtve posmatra kao masku onih koji su, a da to možda i sami ne znaju, u stvari »voleli okrutnost«.

Upravo stoga Rebeka Vest ne može da prihvati ni drugačiju podelu uloga u ritualu žrtvovanja. Ne može, naime, upravo zbog svoje vere u mogući smisao istorije i moguću pobedu dobra na zemlji. Jer samo najbolji ljudi neće pristati na ulogu dželata, već će radije prihvatiti ulogu žrtvenog jagnjeta.

Tako će se bar ograditi od zla oko sebe, sami će ostati moralno čisti i spasiti bar svoju dušu. Takav stav Vestova vidi i u Lazarevom opredeljenju za »carstvo nebesko« u pesmi Propast carstva srpskoga. Kao glasnik u pesmi, »sivi soko« je simbol takvog moralnog naloga. 1 zato je knez Lazar za Rebeku Vest, poput najboljih ljudi koje je srela u svom veku, »jedan od onih koji drže do časti, slobode i harmonije«. Ali otkud takvim ljudima pravo na takav moralni idealizam koji ih isključuje iz istorije? 1 da li je u pitanju samo idealizam?

Kako, onda, u načelu prihvatiti vrednost opredeljenja za »carstvo nebesko« kada je jasno da istorijski smisao zavisi od moćnog angažmana upravo takvih čestitih ljudi koji su spremni na žrtvu? Znamo da je svaki Cezar do sada bio više Cezar nego što je imao dobrote u sebi. Zato je žrtva, kao odricanje od uspeha u »carstvu zemaljskom«, moralno neprihvatljiva. »Jer sve dok se ne pojavi neki dobrostivi Cezar« - zaključuje Rebeka Vest - »svako živi na svetu biće u opasnosti.«

Ali zar ovakve ideje nisu utopistički neostvarljive pre svega zato što Rebeka Vest traži formulu pomoću koje bi se nekako moglo dobiti i »carstvo zemaljsko« i »carstvo nebesko«? Za nju su dobro i zlo takvi apsoluti koji se mogu i istorijski locirati. Tokom cele njene knjige, Austro-ugarska i Otomanska Imperija pojavljuju se kao nosioci osvajačkog zla za razliku od nedužnih i porobljenih Slavena. Zato je i Lazarevo opredeljenje pogrešno, budući da znači pristanak na poraz dobra od strane zla. No zanimljivo je da takav moralni radikalizam u politici ne može da ne znači i opredeljenje za diktaturu. Nije slučajno sto se tu kao ideal vladara pojavljuje »dobrostivi Cezar«, koji više podseća na hrišćansku varijantu filozofa na vlasti, nego na nosioca demokratskih sloboda. Otud je veliko pitanje da li bi ovakva politička utopija bila poželjna čak i kada bi se mogla ostvariti. Tim pre što su u dvadesetom veku najcrnje istorijsko iskustvo doneli upravo Cezari koji su, pod plaštom utopije, nametnuli svoju tiraniju.

Ne treba zaboraviti, međutim, da Rebeka Vest zastupa ovakva mišljenja 1937. godine kada je i njoj, kao i nekolikim drugim prosvetiteljima, bila jasna stravična opasnost od fašizma. U stvari, svojim utopističkim radikalizmom ona kritikuje engleske liberale koji su bili spremniji da se »žrtvuju« nego da brane jedno bolje »carstvo zemaljsko«, kakvo je britansko u poređenju sa Hitlerovim nesumnjivo bilo. U tome je, čini se, istorijsko značenje moralnog radikalizma Vestove. Jer ako primenjivanje istih merila na »carstvo zemaljsko« i »carstvo nebesko« neizbežno vodi u totalitarni užas, nije ništa manje tačno da potpuno razdvajanje ove dve sfere vodi u defetizam i odustajanje od bitke za istorijski smisao.

Paradoksalno je, ali shvatljivo, da je Rebeka Vest ipak osetila vrednost kosovske vizije iako je eksplicitno negirala moralnu valjanost kosovske žrtve. Naime, zanimljivo je da povodom istrage poturica, odnosno narodne pesme na kojoj je Njegoš zasnovao Gorski vijenac, Vestova kaže »Ja sam na strani Martinovića. Njihovo krvavo delo postaje opravdano kada vidimo šta je tursko osvajanje značilo za Slavene. Čovek nije čovek ako nije spreman da spasava sopstveni soj.« Reč je o drami koja je po svojim ljudskim implikacijama još teža od kosovske. Ali je jasno da se Rebeka Vest, i ne znajući, ovakvim rečima u stvari odziva Lazarevom pozivu, izrečenom u obliku kletve.

Još značajnije su nekolike primedbe engleske spisateljice povodom nesrećne sudbine i držanja jedne priproste žene koju je srela kako tumara po crnogorskim goletima. Za tu napaćenu ženu ona kaže da »svoju sudbinu nije primala kao što je primaju zveri, biljke i drveće. Ona nije samo podnosila, već je i ispitivala tu sudbinu«. Ali zar takvim svojim držanjem ta žena ne podseća, zapravo, na guslare koji su, vraćajući se stalno našoj kosovskoj nesreći, uporno ispitivali »šta nam se to desilo«? 1 pevali o onom što se o ljudskoj sudbini može otkriti tek u krajnjim, graničnim situacijama. Podsećajući svoje slušaoce, naravno, da nismo uvek bili »raja«, ali da smo iz raznih razloga sami krivi što smo to postali. Takvo »okretanje sebi«, i preispitivanje sopstvenog udela u svojoj najvećoj istorijskoj tragediji, možda je i najznačajnija duhovna funkcija kosovskog predanja. U svakom slučaju nije reč o duhovnom uzmaku pred istinom, već o upornom traganju za njenim korenima i posledicama. A to je ono što sama Rebeka Vest, u mnogim povodima i na mnogim stranicama svog dela, ističe kao smisao istorijskog iskustva. Otud ona, paradoksalno, mnogo dublje razume smisao kosovske žrtve nego što je toga i sama bila svesna dok je pisala o Kosovu.

Vidi se to i onda kada Rebeka Vest protivreči svojim tezama o »besmislu žrtve« i kada na jednom mestu kaže da je u Jugoslaviji najviše naučila o životu zato što je toliko čula o smrti. 1 to čak upoređuje sa geografijom u kojoj čovek ne može shvatiti kopno »ukoliko ne izučava i more«. Ali takva protivrečja i mestimični previdi, kao i još mestimičnije odsustvo tačnih podataka, višestruko su iskupljeni u delu Crno jagnje i sivi soko. Pre svega toplom čovečnošću, uzletima mašte i bistrinom uma koje je ova žena nesebično poklonila Jugoslaviji.

Nikola Koljević

Napomene

¹ Treći i poslednji put Rebeka Vest je boravila u Jugoslaviji u leto 1938. godine. Tada je u pismu svome mužu napisala i sledeće: »... Čini mi se da sam otkrila zašto kraj knjige nije dobar i verujem da ću kod kuće moći da je završim kako valja«. Prva verzija ovog putopisa bila je, dakle, već napisana tokom 1937. i 1938. godine, iako je knjiga Crno jagnje i sivi soko prvi put objavljena u Njujorku 1941, a preštampana u Londonu 1942. Od tada je ovo delo doživelo mnoga izdanja, uključujući i najnovije 1987. godine. (Victoria Glendinning, Rebecca West, Macmillan, London, 1988, str. 156.)

² Samuel Hynes, Introduction, Rebecca West: A Celebration. Penguin, Harmondsworth, 1977, str. XII.

³ Godinu dana pre izlaska ovog romana, američka izdavačka kuća Century Company otkupila je prava za objavljivanje ovog romana u nastavcima, a 1982. godine po ovom romanu je snimljen i film.

⁴ Samuel Hynes, nav. delo, str. XIII.

⁵ Iz jednog Vinaverovog pisma, koje Viktorija Glendining pominje u svojoj biografiji Rebeke Vest, vidi se koliko je veza između njega i Vestove bila dublja od običnog i zvaničnog poznanstva. O tome svedoči i činjenica da su, po izbijanju rata, Vestova i njen muž ponudili Vinaveru azil u Engleskoj. No Vinaver se na tome ljubazno zahvalio. Tako se jedna duboka duhovna veza završila time što je Rebeka Vest uspela, preko Crvenog krsta, da Vinaveru šalje pakete u zarobljeništvo. (Victoria Glendining, nav. delo, str. 156-7.)

⁶ Samuel Hynes, nav. delo, str. XIII.

⁷ Isto, str. 373-380.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]