GLAVA NA TANJIRU ILI ŠETAČ U KABANICI OD KOZJE DLAKE
- Rođen sam kao muško, a umreću od raka dojke - pomislih osećajući kako se oko mene hvata noć kao bol. Stajao sam na stazi Kalemegdanskog parka i gledao kako na Savu silazi prozračni sumrak. Kao da ga donosi jedan brod koji je plovio rekom. Po gradu su se osvetljavali prozori - najpre na neočekivanim mestima, pa sve češće. Upalila se svetlost u satu na tornju Saborne crkve, osvetlio se prozor moje trpezarije. Ona je na četvrtom spratu u ravni šetališta Kalemegdanske tvrđave gde sam stajao. Sve sam lepo mogao videti iz parka. U trpezariju je ušla devojka u ljubičastoj haljini i počela da iznosi večeru na sto. Sela je na svoje mesto i počela nešto da čeka. Posle nekoliko časaka pogledala je na ručni sat i izašla na prozor. Kao da nekog traži pogledom ovde, na šetalištu naspram prozora, gde sam ja stajao. Tada se oglasila sirena obznanjujući vazdušnu opasnost. Skoro istovremeno nešto je pogodilo jednu zgradu i video sam kako knjige izleću kroz prozor kao ptice. Užurbano sam sišao malim stepeništem u Parisku ulicu. Prošao sam pored starog rimskog kupatila osluškujući vodu i pročitao u hodu jedan stih sa kamene ploče koju je postavio Aelius Tertius:
Alma lavacrorum de saxis decido limpha...
Zatim sam prošao kraj Švedske ambasade i ušao u zgradu na savskoj padini. Uzeo sam lift i pritisnuo nasumice dugme. Naprava me je izručila tačno gde treba i ispod zvona koje sam pritisnuo, pročitao sam sopstveno ime.
Vrata mi je otvorila devojka u ljubičastoj haljini s rečima:
- Šta ima novo?
-Hteo sam nešto da te pitam - rekoh. Sa Kalemegdanskog šetališta vidi se svaka pojedinost u ovoj sobi. Zamisli sada da neki od šetača zastane i pogleda kroz ovaj prozor. Eno, jedan u kabanici od kozje dlake upravo gleda ovamo. Šta će on videti? Mladić, to jest ja, sedi za postavljenim stolom, a devojka u ljubičastoj haljini, a to si ti, iznosi večeru, vino i grožđe. Nekim iznemoglim pokretom ti ćeš zatim sesti i gledati preda se kao u nekom očaju. Umesto da se prihvatiš jela, briznućeš u plač i spustiti glavu u tanjir. I tako svake večeri. Ja ću sedeti nepomično kao da me se to ne tiče. Tada ćeš ti opet nešto poznato, hiljadama puta već rečeno, kazati kroz suze, na šta ću ja polako ustati, obići sto i stati iza naslona tvoje stolice. I tek tada i ja ću nešto reći. Ali svake večeri reći ću isto. Na to će se tvoja ramena još više zatresti možda od plača, a možda od reči koje mi po ko zna koji put upućuješ još uvek s glavom u tanjiru. Potom ćemo oboje otići iz trpezarije i kroz neku zavesu iščeznuti u pobočnoj prostoriji...
Sve to šetač u kabanici od kozje dlake lepo može da vidi. I ako se on sutra ponovo zadesi na istoj stazi predveče, kada se po kućama pale svetlosti, pa ako mu pogled opet padne na naš prozor, šta će ugledati? Na prolećnom vetru listovi opali od udara bombi uzleću kao ptice. Ili od udara raketa ptice padaju s grana kao lišće. A tamo, u trpezariji na zaprepašćenje šetača sve će se ponoviti. Od reči do reči. U dlaku jednako zbivanjima iz prethodnog dana. Da ne poveruješ...
Kako bi trebalo šetač u kabanici od kozje dlake, ili ko drugi na njegovom mestu, da razume ove uvek iste zagonetne prizore koje mu mi upriličujemo ponovo svake večeri? Reci mi, zar nije dosta te komedije? S tim dalje ići nećemo.
Devojka u ljubičastom svoj blistavi pogled ugasi na meni i reče:
- Gluposti! Šetača na kalemegdanskoj stazi nema kad sirene oglase vazdušne udare. Šetači su ili na nekom od mostova na rok koncertu sa znakom "target" pod bradom , ili u podrumima. A što se nas tiče, reći ću ti i to... Jesi li nekad video kako orao lovi zeca? Zec beži u krivudavoj liniji i njegova skretanja su nepredvidljiva. U stvari, zec ima nade da utekne dok ima mašte da krivuda, tako da se orao svaki put zaleće u prazno. Kad zecu presahne mašta, on istoga časa izgubi svoj telesni vonj i počne da beži u pravoj liniji. Tada ga orao neminovno hvata. Tako, kao zec, umire i ljubav. Ona umire kada joj presahne mašta i kad izgubi svoj osobeni miris... U ovoj trpezariji se tako nešto dešava...
- Ne - uzvratio sam - promisli malo! Zar te taj ponavljani prizor ne podseća na nešto drugo, nešto već viđeno? Dobro poznato. Ova naša trpezarija mogla bi se shvatiti kao pozorište, a nas dvoje kao da u njoj pripremamo neku predstavu.
- Kakvu predstavu? - upita ona žudno. Žudnije no što se moglo očekivati s obzirom na okolnosti.
- To je Šekspir. Ako ne veruješ, uzmi knjigu i proveri. "Makbet", prvi čin, scena sedma...
// Promena pisma / Projekat Rastko / Književnost / Milorad Pavić / Bik i Vaga //
