Милорад Павић

Уз "Андрићеву награду"

Победнички пораз

"Политика", Београд, субота 12. октобар 2002.

Зашто књижевност у новом столећу има мању специфичну тежину но што је имала у прошлом, Андрићевом столећу

Захваљујући на награди чије име нам свима чини част, хтео бих да кажем да нам Андрић данас изгледа другачије но за његова живота. Прошло је сто десет година од Андрићевог рођења и 27 од његове смрти у прошлом веку. Па ипак, он нас је овде, у двору, још једном окупио. Са новим ожиљцима и ранама, које њега нису дотакле. За тих у ствари кратких 27 година, много шта се променило. Променили смо се ми, његови читаоци, променили су се његови списи, јер они се сада обраћају једној другачијој логици, мада се језик њихов није мењао. Они данас зато другачије звуче, јер се променила, и то много, сама књижевност. Да поменемо бар неке од промена насталих после Андрића.

Да би избегла спорост језика, који је постао кочница у иконички лаконској епохи XXI века и "Водолије", постмодерна је поставила књижевност у један координатни систем где вертикала означава интертекстуалне односе два писца или два штива истог писца, а хоризонтална интерактивност између писца и читаоца, или између писца и гледаоца позоришног комада, који је кренуо ка трећој димензији /3Д/. Тако остварено нелинеарно писмо /nonlinear narratives/, као да је добило на брзини и показало бар толико да постоје начини читања досад неискоришћени и неодомаћени у лепој књижевности.

Још једна одлика је ударила печат самом почетку XXI века. То је процват "женског писма", раскошно освајање књижевног простора од стране жена писаца, чији су таленат, бројност и нови тон обогатили књижевност на граници XX и XXI века, доносећи оно што је још Бокачо назвао "женском осећајношћу".

Монаси XVIII столећа знали су да човек живи година колико му Бог година да на зајам. Наше године су дакле, позајмљене и ваља их вратити. Сваки човек треба да се сети под којим условима му је Бог дао тај зајам и да га под тим условима врати. Ко заборави услове рђав је зајмопримац и неће моћи да врати дуг. А тешко оном ко краде Богу дане. Писци ових последњих деценија враћали су тај дуг. Књижевност није крала Богу дане. У то не може бити сумње.

Рачуница би била отприлике ова: за једну ноћ – једна добра реченица. Али, такође морамо признати да нема места самозадовољству.

Јасно је на први поглед да књижевност у XXI веку има мању специфичну тежину но што је имала у прошлом, Андрићевом столећу и у вековима који су му претходили. Књижевност данас има мању специфичну тежину иако није гора од књига ранијих епоха. Разлог лежи на другој страни. Слика и знак, посебно у рачунарском и Интернет окружењу, постали су важнији од традиционалне језичке комуникације кроз књигу. Са тим горким осећањем победничког пораза убудуће ћемо морати да читамо књиге, па и Андрића.