Pošto je ovo veče posvećeno liku Milorada Pavića, mislim da bi trebalo imati u vidu gotovo sve elemente koji na jedan intelektualan, diskretan i koherentan način ostvaruju njegovu fizionomiju kao pisca, naučnog radnika, prozaiste, pesnika, kulturologa, filozofa kulture, istoričara književnosti. Kao što vidite, nešto od tih njegovih delatnosti predstavlja jednu savremenu verziju enciklopedijskog duha, što je pojava u naše vreme veoma retka jer je razvoj naučnih disciplina uzeo takav razmah da čovek, praktično, nema vremena ni da se bavi srodnim disciplinama u oblasti kojoj se posvetio nego se sve više i više specijalizuje pa, to znam iz ličnog iskustva, imate hirurge koji operišu samo levi prst kod deteta na ruci. E, sad, koliko taj čovek zna uopšte, koliko zna ljudsku prirodu, koliko može da pomogne - to je druga priča.
To što važi za egzaktne nauke važi i za duhovne. A to je za veliko čuđenje i podstrek za ispitivanje šta je to što jednog stvaraoca nagoni iznutra da se u svom kratkom stvaralačkom veku, jer ma koliko čovek dugo živeo stvaralački vek je kratak, posveti izvesnim oblastima koje jest da su u duhovnoj i organskoj povezanosti čak i srodnosti sa njegovom osnovnom delatnošću, ali odvlače pažnju i gotovo slabe onu dominantu koja je usredsređena samo u jednom pravcu. Ja ne znam, iako sam studirao i prirodne nauke, koliko ovo što ću reći važi i za njih. Po svojoj prilici zavisi i od filozofskog stava ali bih hteo da kažem da u oblasti duha svaka pojedinačna specijalizacija, ma koliko briljantno izvedena, šteti opštem stanju duha ukoliko ne integriše duhovnost kao celinu. Činjenica je da ni ovaj hirurg koji operiše samo mali prst na dečjoj ruci, levoj, nema onu dubinu koju imaju celovite ljudske prirode a to praktično znači, makar i bio genije, ne može biti toliko efikasan kao onaj čovek koji poznaje ne samo čoveka nego i njegovo poreklo, celo njegovo antropološko i biološko stablo, celu njegovu genetiku i sve što je manje-više povezano sa živim bićem. Zato su stari lekari bili mnogo efikasniji od novih koji bez tehnike, tehnologije, raznih pomagala hemijske i druge prirode ne mogu da vide čoveka i, nažalost, sve manje mogu da pomognu, jer ne vide da je bolest ispoljena samo na jednom mestu rezultat opšteg stanja oboljenja celog čoveka.
U duhovnosti, te stari su veoma jasne. Ako čovek hoće da se bavi jednom vrstom duhovne aktivnosti, ako hoće da bude majstor, on mora da poznaje duh kao integralni pojam. Ja bih hteo da se zadržim upravo na tome ne izostavljajući, razume se, ono što je za mene najprivlačnije u ovom trenutku a to je prozno i romaneskno delo Milorada Pavića. Međutim, to njegovo delo je u uskoj vezi sa njegovim kulturnim, kulturološkim, filozofsko-kulturnim, istoričarskim i pravoslavnim profilom. U njega je to sve u međusobnoj vezi. Ako čovek insistira na vezama egzaktne prirode koje se zasnivaju na kazualitetu, onda je promašio i nemamo šta da razgovaramo. Jer veze u duhovnom svetu su nešto sasvim dugo nego veze kauzalnih fenomena. Ta povezanost, drugim rečima, ne mora da bude vidljiva, nametljiva i agresivna, ali onaj ko izučava jednog takvog stvaraoca, a i sam je stvaralac dok radi i bori se sa problemima koje sebi nameće, veoma često i svaki čas je svestan te opšte povezanosti i njenog značaja za ukupan ishod svake od njegovih parcijalnih duhovnih aktivnosti.
Evo vam jedan primer. Možda poslednji po efikasnosti, ne hronološki, enciklopedijski duh zapada jeste Johan Volfgang Gete. Bio je pesnik, dramski pisac, prozni pisac, pisac o problemima iz oblasti egzaktne nauke, čovek koji se bavio nizom prirodnih nauka na jedan način koji je i u ono doba, a pogotovo u naše, gotovo neshvatljiv kao mogućnost integrativnog poimanja prirode kao celine, jer se Gete bavio mineralogijom, botanikom, uporednom anatomijom, paleontologijom, meteorologijom, izučavao boje, bavio se rudarstvom, geologijom i time nije završen spisak njegovih teorijskih i primenjenih prirodnjačkih aktivnosti. Ja bih čak mogao da postavim pitanje - a zašto mu je to bilo potrebno? Da bi se na to odgovorilo, treba se setiti Hajzenberga, jednog od najvećih genija fizike dvadesetog veka, koji je kazao da se, ustvari, istinitost i egzaktna tačnost pojedinih prirodnjačkih Geteovih stavova od fizike do geologije, od anatomije do botanike, može utvrditi i odmeriti samo ako se integralno posmatra njegovo celokupno shvatanje prirodnih nauka ali ne samo to nego ako se ima u vidu i njegova filozofija prirode. On nije tom prilikom rekao ono što ću ja sada reći. Gete je po ubeđenju bio hilozoist. To bismo psihološki odredili kao jedan nivo fundamentalne apercepcije na kojem čovek projektuje svoju životnost u sve manifestacije prirodnih procesa koji se oko njega odigravaju. On smatra da je u prirodi sve živo a naročito da je živo ono što se čini da je mrtvo. Tu je sada glavni šok i tu bi mogla da počne priča o postmodernizmu.
Dakle, da bi se proučila i konačno definisala i utvrdila tačnost, recimo, jedne savršene egzaktne nauke koja se zove teorija boja, jer spada u optički deo fizike, mora da se ima u vidu geteovski način hilozoističkog i dualističkog poimanja prirode i tek onda, iz tog ugla, postaje jasno zašto se Gete uzjogunio i pružio stravičan otpor jednom genijalnom fizičaru koji se zove Isak Njutn i koji je sasvim drukčije o istoj stvari mislio na način savršeno egzaktan i do današnjeg dana neoboriv - bar u osnovnom smeru i smislu. Ali, kad se stvari malo rastresu, vidi se da je Gete jednom genijalnom intuicijom naslutio ono što čista matematička fizika ne može da definiše i otkrio je ili vizionarski naslutio, po cenu da negira i ono što nije za negiranje kod Njutna, kuda vodi taj materijalistički način mišljenja. Radi se o genijalnoj vizionarskoj jednostranosti koja ima heuristički karakter, znači operacionalizuje se kao jedan instrument, metod mišljenja, koji ima svoju važnost samo utoliko i samo dotle dok autor ne formuliše svoju istinu a dopušta sebi pak i to, da pređe u privatnu sferu ličnosti i da negira sve ono što kod protivnika, čije mišljenje ne usvaja, vredi da bi izvukao sve ono što taj protivnik, koji je možda genijalniji od svog negatora, ipak nije video.
A šta nije video Njutn?
Njutn nije video da iz njegove mehaničke slike sveta dolazi ovaj svet u kome danas živimo a to je Gete video a Hajzenberg, rekao sam šta to ime znači, to je priznao prvi, ne kažem jedini, od savremenih fizičara. Tako je Gete u jednoj parcijalnoj greški pokazao da je u integralnom sistemu u pravu.
E, vidite, nemoguće je da se čovek ovakvih duhovnih interesovanja i profila kakve poseduje i razvija naš večerašnji slavljenik, Milorad Pavić, zaustavi samo na jednoj duhovnoj instanci i kad mu se jednog dana okrenu kritičari, mlađi, neki su i tu prisutni; kad počnu da ga izučavaju strpljivo, stručno, inventivno i sa mnogo više znanja nego što smo ga mi, neki bar od nas, imali kad smo registrovali pojavu Pavićevu, jer Pavić je dugo čekao na priznanje, i samo jedna grupa kritičara, više prijatelja nego kritičara, verovala je u njegov talenat i čekala da on bukne. E kad ta grupa mladih ljudi bude počela stručno da ispituje sve te oblasti koje je negovao Pavić kao profesor na fakultetima, svu tu problematiku duhovne kulture kojom se bavio, videće i utvrdiće ono što već sada može da se definiše, ali u njihovom slučaju sa argumentacijom više, da je celokupna aktivnost Milorada Pavića savršeno integrisana. To je jedan koncept kulture koji mora da zadovolji sve oblike i sve fenomenološke, sve pojavne forme duhovnog, stvaralačkog rada, i ne samo da se one integrišu na jedan način koji govori o snažnom duhovnom središtu, nego da postoje mogućnosti za dublje analogije između pojedinih aspekata te duhovne, stvaralačke aktivnosti, pa onda neće biti ni malo slučajno što profil Milorada Pavića kao pisca romaneskne vokacije izgleda upravo ovako kako večeras, i u ranijim prilikama i u budućim, sve više prodirući u te tajne pokušavamo da definišemo jedan po jedan magijski krug njegove stvaralačke radionice. Onda nije ni malo slučajno što je Milorad Pavić u ovom trenutku, a ovaj trenutak dugo će trajati jer ima dugu prošlost, najistaknutiji predstavnik onog tipa romaneskne strukture koja se zove roman destrukcije. Znate, kad se kaže roman destrukcije, uzgred treba reći da je pojam postmoderne potekao od arhitekte kao što su uopšte arhitekte prvi ubacili pojam postmoderne u jednu intelektualnu, duhovnu, naučnu, egzaktnu, neegzaktnu, proizvoljnu i sistematsku igru duha, što nas ne treba da čudi i što možemo da pozdravimo, jer su se sve oblasti umetnosti na taj način izređale kao presudan faktor koji formira jednu određenu klimu u jednom trenutku i predstavlja iz svog ugla osnovu za formiranje estetike tog vremena.
Mi pisci, a Pavić je u prvom redu pisac, moramo da se pomirimo sa tim da se ne mogu večito i samo iz ugla reči i teksta, bez obzira kakav je njihov odnos i šta taj tekst znači, izricati estetički sudovi koji će obuhvatiti celokupnu, dakle integralnu, umetnost. Nekad je muzika bila ta koja je davala dominantnu podlogu za filosofiju i teoriju umetnosti. U Grka bio je jedan drugi, vizuelni princip, danas je nemoguće do kraja precizno definisati taj duhovni stav, to je zona odnosa u kojoj se prelamaju apolonijske i dionizijske sa svim magijskim, antropološkim asocijacijama kojima je bio sklon helenski duh, ne, dakle, neka čista vrsta i oblik umetnosti, ne ni muzika kao muzika niti arhitektura kao arhitektura, ne ni vajarstvo ili slikarstvo, ne ni drama, ni reč, nego jedan integralan i integrativni duhovni entitet. Zahvaljujući tome, on je integrisao celu grčku mudrost i za razliku od gotovo svih ostalih epoha koje možemo da pratimo, jer ne znamo šta je sve bilo pre grčke epohe, grčka kulturna epoha je najcelovitija i organski najjedinstvenija, jer nije potekla iz jednog umetničkog aspekta nego iz jedne izgrađene duhovnosti kojom su se podjednako hranili i u njoj participovali svi oblici umetničkog stvaranja. Svi kasniji umetnički pravci, zaključno sa avangardom, zaključno sa postmodernom i ako je to contradictio in adiecto, pokušavali su da u toj stvari oponašaju Grke.
Milorad Pavić ne mora da ih oponaša. On je zahvaljujući vizantijskom duhu i profilu koji u sebi nosi, direktan nosilac te harmonične usklađenosti iz koje, kao iz jednog duhovnog jezgra, nastaju i intelektualni i senzualni, i izmišljeni i stvarni, i snovidni i egzaktni, i realni i nerealni, i duhovni i materijalni sadržaji koje posle mi kritičari, istoričari i teoretičari razvrstavamo u kojekakve discipline da bismo lakše stvar poručili, ne zaboravljajući da postoji jedno integrativno jezgro koje je pre svega i koje se neprekidno obogaćuje sa svakim novim Pavićevim delom. Tako ja posmatram izrastanje Pavićevog umetničkog profila i Pavićeve ličnosti, čemu smo posvetili ovo veče. Dakle, Milorad Pavić je Bizantinac. Razume se, ta reč u različitim prelamanjima različito zvuči. Ima pežorativni karakter u onih naroda koji nikada nisu bili neposredno inspirisani zajedničkim pretkom nas Vizantinaca, helenskim duhom, nego su ga primali uvek iz druge ruke, pa čak jedno vreme i iz arapske. Mi smo bili tu, mi smo imali sreće da se, nekoliko stotina godina pre svih drugih u Evropi, oplodimo i zadojimo tim duhom.
Jedna ekipa, arheološka, pre jedno tridesetak godina, ta vest ne znam da li je ozbiljno registrovana, otkrila je na Kosmetu jednu grobnicu Srbalja iz 6. veka. Onaj ko se bavi etnologijom, etnografijom, arheologijom, socijalnom kulturologijom, taj zna da se grobnice podižu i u grobnice sahranjuju mrtvaci samo onde i samo onda kad se tu nastane živi spomenici. Znači prva, zasad poznata staništa Srba na Balkanu su iz šestog veka. Ako imate u vidu da iz šestog veka nije sačuvana ni jedna šiptarska ili albanska grobnica, evo za jednu srpsku znamo i zna se koliki je broj stanovnika tu bio, onda možemo da zaključimo da smo mi već od šestog veka u masovnom kontaktu sa Vizantom a Vizant ili Bizant u šestom veku još uvek je beskrajno bliži helenskom duhu nego Bizant u četrnaestom. Hoću da kažem da smo imali tu sreću da nekoliko vekova uživamo duhovno partnerstvo sa autentičnim naslednicima i nosiocima helenskog duha ili, ako stvar razmatramo po kulturnim epohama sa nosiocima helenizma. Taj helenizam je jedna srećna kombinacija istoka i zapada pošto su Grci, u ovom slučaju zapad, jer drugi zapad nije postojao, transponovali jednu duhovnu sintezu koja je u suštini i u osnovi vizantizma kako smo ga mi, rastući zajedno sa njim, apsorbovali i kako su ga naši najvidovitiji, najtalentovaniji, najumniji, najproduktivniji i najkreativniji duhovi otelotvorili.
Jedan od takvih je i Milorad Pavić, ali ne zaboravite šta znači vizantinizam. Kad smo morali da se preselimo sa Kosova i Metohije i uopšte kad smo bežali iz južnih srpskih krajeva posle onih strašnih sudara sa Turcima i turskim kažnjavanjem što smo prihvatili austrijski poziv i digli se na ustanak, mi smo se preko noći našli u jednoj sasvim drugoj, katoličko-baroknoj sredini. Koliko su me uverili neki moji prijatelji koji se sad bave katalogiziranjem porušenih crkava u srpskim krajinama, Srbima je bilo potrebno 57 godina da "svare" taj barokni kulturni profil i da se u njemu odomaće, na svoj način, kao da su oni njegovi stvaraoci. Vidite šta znači moć duha oplemenjenog helenizmom i vizantinizmom. Mi imamo strašnu moć apsorbovanja i sintetizovanja na duhovnom planu i zato kad iz tog aspekta posmatramo roman destrukcije koji je stvorio sada, u ovoj fazi, sa tri romana Pavić, postaju nam potpuno jasne duboke kulturne pozadine koje stoje iza njega i postaje nam jasno zašto je Pavić a ne Markes stvorio taj tip romana. Lepo je ovde što je kolega Radović katalogizovao razna poređenja koja se u svetu postavljaju i formulišu u vezi sa Pavićem i oko Pavića. A znate li ko pravi ta poređenja. Onaj ko je van igre. Jer, oni ne mogu da uđu u tu igru.
Zašto?
Pa zato što sve ovo što sam rekao stoji kao jedna moćna duhovna pozadina koju je razume se, a zašto da ne kažem otvoreno, Pavićev genije umeo lepo, kreativno i produktivno da formuliše na romaneskni način koji je bez premca. I sad svi ti ljudi koji su poznati i do juče bili neuporedivo poznatiji pisci nego bilo koji naš pisac, uključujući i Pavića, koji znaju svoje i opšte svetske standarde, stalno između sebe pronalaze na šta taj Bizantinac liči.
A on liči samo na sebe.