I "Ja nemam biografiju, ja imam samo bibliografiju"
II Šta sada pišete?
III Čitanje i pol
IV Magijska recepcija
V Rizomsko pismo u Hazarskom rečniku i Unutrašnjoj strani vetra
Pokušaću da dam obris književnog portreta Milorada Pavića na postmoderan način; dakle, fragmentarno, mozaički, u krhotinama, ne pretendujući na celovitost, već na njen privid, koji možda i jeste jedini i pravi smisao - celina.
I
"Ja nemam biografiju, ja imam samo bibliografiju"
Ove reči izgovorio je pisac o kome danas govorimo i čiji književni portret pokušavamo da sastavimo, prilikom posete Izraelu, zemlji koja je jedan od duhovnih zavičaja Hazarskog rečnika. Smatram, kao biograf i bibliograf Milorada Pavića, da ovaj njegov mnogo puta citiran stav nije tačan, bez obzira što se pisac možda nekada tako osećao. Pre bih se složila sa jednim njegovim drugim iskazom koji glasi: "Ne pravim od istine književnost, već od književnosti istinu". Jer, ponekad, knjige hodaju unapred u vreme i tek naknadno postaju piščeva biografija. Mislim zapravo da u većini Pavićevih knjiga ne postoji vremenska podudarnost između trenutka pisanja i napisanog već da su one projektovane u budućnost i da se post festum ostvaruju, postajući na taj način istina i život sam. Nekad je ono što se ostvaruje iz tih knjiga tragično, a ponekad je to velika sreća.
Hazarski rečnik nastao je mnogo pre no što smo i sanjali da će nam se dogoditi ono što nam se dogodilo i događa. Skoro svakim danom, s neviđenim ubrzanjem, ta knjiga se potvrđuje, u svim svojim ravnima, kao pečat našeg vremena i neki strašni usud. U Unutrašnjoj strani vetra, čiji su neki delovi nastali još početkom sedamdesete godine, Leander biva zahvaćen vrtlogom jednog davnog rata, a u vreme izlaska na svetlo dana ovog romana, 1991, na tim istim prostorima bukti jedan novi prastari rat. Priče Konji svetoga Marka i Predeo slikan čajem, napisane su, takođe, mnogo pre rušenja Berlinskog zida i svih onih događaja što su se u talasima razlivali Istokom Evrope, a koji su, na specifičan način unapred ocrtani u ovim delima. Primera je, naravno, mnogo, ali biografija se ne iscrpljuje samo društvenim kontekstom jednog života. Privatni život Milorada Pavića takođe je anticipiran u njegovim knjigama i on je pisac koji ima biografiju.
Književni portret nužno je okrenut ka prošlosti. Svi oko pisca govore o onome što je za njega davno okončano i emotivno udaljeno. U slučaju Milorada Pavića i njegovih romana ta pojava je još izraženija, jer svako novo izdanje u svetu, njegov prevod i promocija, vraćaju neprekidno autora na ono čime se on u tom trenutku ne bavi. Kao da stalno i iznova dobija domaće zadatke i ide ponovo u one razrede koje je odavno završio.
U svakom trenutku jedne književne egzistencije postoji jaz između onoga što je na piščevom stolu. U trenutku dok se Paviću, ovde i u Francuskoj i Italiji, postavljaju pitanja o Unutrašnjoj strani vetra, da i ne govorimo o Hazarskom rečniku, na njegovom stolu nastaju sasvim drugi spisi:
Milorad Pavić slovi za ženskog pisca. U nekim drugim vremenima ova kvalifikacija imala je negativno značenje. Danas se stvari korenito menjaju.
Većina Pavićevih prevodilaca su žene. Nabrojaću samo neka imena: Kristina Pribićević-Zorić, Marija Bežanovska, Branka Ničija, Berbel Schulte, Eva Šarčević, Katrin Sundius, Anne Ulv, Jarmila Samcova, Reina Dokter, Christel Jansen, Gordana Petkov, Luisa Fernanda Garrido Ramos, Hristina Vasileva, Harita Wybrands, Madlen Stevanov, Dina Katan Ben-Cion, Stanislava Sykorova, Tuula Jaale-Mišić, Dragica Rosić, itd.
Takođe, u srpskoj književnosti nije se desilo da toliko žena od pera, iz naše zemlje i sveta, pišu o jednom piscu: Angela Carter, Silvia Monros-Stojaković, Irene Bignardi, Ana Šomlo, Marina Cosi, Milka Lučić, Stanislava Sykorova, Rada Iveković, Tomka Beata, Nicole Zand, Snežana Brajović, Dagmar Burkhart, Radmila Popović, Pazit Ravina, Anne Ulv, Ariana Malamud, Jane Kobel, Ana Ćosić, Berbel Chulte, Odile Le Bihan, Ivana Musiani, Ilma Rakusa, Karin Rahn, Laura Piccoli, Branka Bogavac, Evelyne Pieiller, Christine Poulin, Ennelyn Schmidt, Antonella Scott, Marina Kostić, Patricia Sereh, Dušica Milanović, Kornelija Staudacher, Mirjana Draganova Stefanović, Anne Tyler, Simon Guye, Marija Vukadinović Momčilović, Pierrette Rosset, Helen Rennie, Ingeborg Sperl, Maggie Traugott, Irena Wenigova, Elisabeth Villgruber-Spitz, Mirjana Wittmann, Giuliana Morandini, Penelope Nelson, Julia Neuberger, Branka Simić, Katherine Neville, Rosemary O'Grady, Salcia Landmann, Marina Stefanescu, Agneta Lundstrcm, Miranda McDonald, Christine Klein-Latud, Nada Klevisova, Roz Kaveney, Felicitas Feilhauer, Erzsebet Csanyi, Nada Bojić, Isabelle Coute, kao i tri Jasmine - Lukić, Tešanović i Mihajlović.
Od sedam knjiga o Paviću četiri su napisale žene: Ana Šomlo, Jasmina Tešanović i Mihailović, kao i Binja Homan koja je na Univerzitetu u Mariboru nedavno odbranila magistarski rad: Fantastično i realno. Prilog pisanim izvorima u "Hazarskom rečniku". U Francuskoj jedna žena, rediteljka Emanuela Vejš, postavila je Hazarski rečnik na scenu, i on se igra po zamkovima ove zemlje u raskošnim kostimima, pri čemu se u određenom trenutku muški deo publike odvaja od ženskog i gleda različite scene. Kod nas, radio-dramu Hazarski rečnik adaptirala je Neda Depolo. Na univerzitetima u svetu, većinom žene drže seminare o Pavićevoj prozi: na Univerzitetu u Regensburgu to čini Berbel Šulte, u Australiji - Slobodanka Vladiv Glover, u Bonu - Vera Bojić, u Jerusalimu - Rut Karton Blum, dok je u Francuskoj o Pavićevim knjigama na Sorboni govorila Nada Popović-Perišić. Ne treba smetnuti s uma da i ostrašćeni napadi na Pavića i njegove knjige, naravno izuzetno retki, takođe potiču od žena. Navešću dva imena: Ljiljana Šop i Svetlana Slapšak. Galeriju likova iz Pavićevih knjiga prenela je na svoje začarane slike Dušica Savić-Benghiat, koja živi i radi u Americi.
Svakako, treba se zapitati šta je razlog i u čemu je suština ovakvog i ovolikog interesovanja ženskog dela čitateljstva za knjige Milorada Pavića, jer fenomen Milorad Pavić leži i u ovom ključu. Pri tom nameće se i jedno globalno razmišljanje, da li postoji nešto poput polnog vida recepcije nekog umetničkog dela. Jer, ako postoji muško i žensko pismo (pisanje), onda mora postojati i muško i žensko čitanje.
Nesumnjiva je razlika između tekstova koje su povodom Pavićevih književnih dela pisali muškarci i onih koje su o njima pisale žene. One se služe jednim stilom i jezikom koji ukazuje na drugačiji senzibilitet i drugačiji način primanja teksta. Biće da je prevashodni uzrok ove razlike čulna prijemčivost samog štiva, odnosno da je ono ta hrana na koju se može primeniti ovakav specifičan jezik.
Dakle, šta su razlozi ovog fenomena? Pre svega, mislim da je osnovni uzrok, o čemu sam u nekoliko navrata već govorila, to što emotivna energija Pavićevih knjiga počiva na prožimanju muške i ženske osećajnosti, to jest na činjenici da kod pisca nije potisnut ženski senzibilitet. Te knjige zrače jednom čulnošću koja se u jeziku tekstova napisanih o njima iskazuje: kao vizuelni, akustički i taktilni utisak, kao senzacija mirisa i ukusa, kao čulno zadovoljstvo, ili kao doživljaj uznemirenosti, ošamućenosti, vrtoglavice, sreće, straha, usamljenosti, zaljubljenosti. Tekst, takođe, deluje i na erotsku ravan, izazivajući čak i sećanja (ili osećanja) vezana za prenatalno iskustvo. U javnim i privatnim, pisanim ili usmenim kazivanjima, čitateljke iznose svoj utisak koji bi se možda mogao najbliže odrediti kao senzacija tečnog, intrauterusnog stanja. Knjiga, a naročito Hazarski rečnik, doživljena je kao praiskonska pokretljivost, sferična okruglina jajeta - kosmosa, koji je poput velikog praska naseljen celinom mnoštva, i u kojem je Sve a ne Jedno.
Naravno da su ovakvi ili slični utisci vezani i za oglede koje su pisali muškarci, ali je to izraženije u jeziku žena i očiglednije spada u njihov doživljaj sveta.
Još jedna od bitnih osobina Pavićeve proze, koja se može vezati za problem ženskog čitanja, jeste prisustvo tajne. Dvadeseti vek lišio je svet tajne i time osiromašio emotivni život čoveka. Knjige Milorada Pavića vraćaju tajanstvenost, a time i drugu polovinu našeg bića - onu vezanu za nadčulne doživljaje.
Bilo bi zanimljivo od iskaza pojedinih ljudi povodom suočavanja sa Pavićevim delima napraviti jednu malu ezoteričnu istoriju čitanja. Ali, nije reč samo o utiscima prilikom čitanja ili po završetku ovog čina, nego i o gotovo volšebnim događajima što su pratili čitaoce ovih knjiga.
Jedan naš poznati privatni izdavač nalazio se na svom brodu i dvoumio da li da ostane na krmi gde obično sedi, ili da siđe u kabinu i nastavi sa čitanjem knjige koju je započeo. Odlučio se da siđe i čita. U tom času sa obale su bili ispaljeni hici iz automatskog oružja i jedan zalutali metak zabio se u naslon stolice na kojoj je trenutak ranije on sedeo. Knjiga koju je sišao da čita bila je Unutrašnja strana vetra.
Na ulici, neki nepoznati mladić prišao je Paviću držeći u ruci posetnicu svog prijatelja, i objasnio da ovaj hoće da stupi u dodir sa piscem. Na vizit-karti videlo se da je i nepoznatom prezime Pavić i da stanuje u Dobračinoj 6/III. U telefonskom razgovoru, čovek sa istim prezimenom, ispričao je kako je čitajući Unutrašnju stranu vetra zapanjen i užasnut prepoznao detaljan opis stana u kome živi. Odgovor je bio jednostavan: i Pavić je pre pola veka stanovao u istom stanu u kojem i sada stanuje jedan Paviću potpuno nepoznati Pavić.
Ovakvih i sličnih događaja je mnogo, poneke od njih zapisuje g. Sava Babić, ali ja bih se vratila na objavljene impresije, osećanja i zapažanja što ilustruju jedan vid recepcije koju bih u najradikalnijem vidu nazvala - magijskom. Čini se da su ovakvom primanju teksta ponajviše uzrok. 1) poremećeni prostorno-vremenski odnosi u Pavićevoj prozi; 2) specifičan odnos prema arhetipu i mitu; 3) te mnogostruka dejstva međuprostornih šupljina, koja su izazvana slojevitošću Pavićevog teksta, na različite nivoe nesvesnog pa i nadčulnog u čoveku. Upravo ove međuprostorne šupljine prepuštaju najviše inicijative čitaocu. Nesumnjivo je, takođe, da su ovakvoj recepciji sklonije žene, ali o tome je na jedan drugi način već bilo reči.
"Da li pisac Hazarskog rečnika postoji?", pitaju se kritičari na raznim jezicima i meridijanima i tom nedoumicom potvrđuju svoj duhovni pa i telesni šok, svoju izglobljenost iz "prirodnog", ovozemaljskog reda stvari.
"Pavić nas izmešta u dobrom smislu reči, on nas smešta iznad stvarnog sveta izazivajući nova reagovanja, produbljujući stare kanale čula, čineći ih prijemčivim za neobično, neznano, za zonu sumraka..." kaže Thomas Molnar. "Čitanje te knjige nije bez opasnosti. Ponekima će biti potrebne godine da bi našli izlazak. Jer, svi smo mi Hazari" - reći će George Walter, "Posle nekih knjiga čovek kao da stvarno umire utoliko što prestaje da živi kao do njihovog čitanja. Iz takvih knjiga čitalac izlazi bitno izmenjen, izlazi kao čovek koji je pronašao sebe, četvrtu stranu trougla" - izneće svoje iskustvo Silvia Monros-Stojaković, dok Bogdan Malešević u tekstu "Pavićeva kabala Istoka" kaže: "Iz Pavićeve jezgre toplina se širi po prostranstvu Istoka... to je domet rasprostiranja tih fizikalnih sila koje više nisu vektori mehanicistike nego transcedencija mističke fizike". Draško Ređep zaključuje: "Pavićevo sveznadarstvo, kako uzbudljivo svedoči ova knjiga, ima logiku od ovog, ali i od onog sveta, spoznaju istraživačkog duha, omamu saznanja koje svakad dopire iznutra, govoreći s obe strane reke, dozivajući, međutim, treće nebo." "Jedna od Pavićevih namera bila je, kako izgleda, da podigne knjigu odnosno KNJIGU ili Kutiju Organizovanog Znanja na nivo magičnog predmeta, skoro životinje, koja može da opšti sama sa sobom ili sa drugim knjigama poput smrtonosnog oružja... Ma šta mislili o Hazarskom rečniku jasno je da tako nečim treba oprezno rukovati", kaže Anthony Burgess. A Patricia Serex, takođe upozorava: "Pažnja, opasnost! Pokušajte da odmotate hazarsku zmiju pre no što vas ujede!" "Hazarski rečnik je sličan onim crnim rupama u vasioni koje svoju sabijenu energiju skrivaju u ništavilu" - Karl Birkenseer.
V
Rizomsko pismo u Hazarskom rečniku i Unutrašnjoj strani vetra
U mnoštvu različitih postmodernih razmišljanja o književnosti, od kojih se većina s uspehom može primeniti na analizu Pavićevih književnih dela, čini se da Delez-Gatarijevo (Gilles Deleuze, Felix Guattari) rizomsko pismo ponajviše odgovara strukturi i zračenju značenja u Pavićevim romanima.
Delez i Gatari pišu: "Čudna je stvar knjiga koja je utoliko celovitija ukoliko je fragmentarnija..." Osobine knjige-rizoma o kojoj oni govore nalaze se u Hazarskom rečnik. Ovaj roman je jedan dinamički model asimetričkog spleta linija i dimenzija, sa više ulaza, a bez središne ose i centra; on je poput otvorenog živog organizma u neprestanom je bujanju i kretanju, gde vreženje odrednica omogućava razmnožavanje smislova; u stalnom je uzajamnom odnosu sa sobom, ali i sa onim što je van njega, ili kako Peter Vansittart kaže: "U osnovi to je jedna gigantska masa, sredina sa pipcima u neprekidnom rastu, sa pokretnim vremenom i prostorom, činjenicama i nagađanjima mobilnim kao u snovima". Podzemno, površinsko i nadzemno nalaze se u ovoj knjizi u neprekidnoj konzistenciji i koegzistenciji mnoštva, omogućenoj decentriranjem i nehijerarhijom.
U Unutrašnjoj stran vetra, pak, na prvi pogled nema rizomske strukture. Međutim, tek kada se pročitaju obe priče, Herina i Leandrova, ili kada se pročitaju jedan i po put, ruši se privid pravolinijskog kretanja i strukture, i tek naknadno, u svesti čitaoca, kao i u praznini - plavetnilu, na sredini knjige, stvara se jedna nova struktura i množina značenja. Tek tada rizomska mreža - karta počinje svoj podzemni rad objedinjujući sve vrežice smislova posejanih kroz obe priče.
Dok se, dakle, u Hazarskom rečniku rizomski princip dešava u samoj strukturi knjige i na površinskom nivou (mada njegovo podzemno, svesno i nesvesno delovanje, time nije dovedeno u pitanje), u Unutrašnjoj strani vetra, rizom se ostvaruje van strukture knjige i čini se da je ionako promenjeni odnos prema čitaocu u celokupnoj Pavićevoj prozi, time u ovom romanu izraženiji, jer je aktivnost i podela posla između čitaoca i pisca najradikalnije pomerena prema čitaocu.
"Rizom povezuje ma koju tačku sa ma kojom drugom tačkom... rizom je acentričan, nehijerarijski i neoznačavajući sistem", pišu Delez i Gatari. U Unutrašnjoj strani vetra to je razbijanje centra i proširivanje u talasima značenja i smislova izvedeno je u plavom okeanu prividnog susretanja priča, i što je mnogo važnije, tek naknadno u času kad sklopite knjigu.