Dušica Potić

LIRSKI NAGOVEŠTAJ

Poezija Milorada Pavića i postmodernizam

Koji monah naiđe prvi, taj bagrenicu jabuku uzbra,
otkide ime od stabla
i u ruci mu osta ranjena reč.
(Pokuda reči ili silazak u jabuku)

Poezija Milorada Pavića, svakako, ne čini pretežniji deo njegovog opusa. Vrhovi njegovog stvaralaštva, pa i globalni uspeh koji je postigao, ne mogu se tražiti u njegovom pesništvu. Nastojanja Jovana Delića da stvaralaštvo Milorada Pavića prelomi kroz "hazarsku prizmu" nije bez osnova - Hazarski rečnik pokazuje se kao ona središnja tačka u kojoj se sustiču raniji i iz koje proističu potonji Pavićevi tekstovi, što će reći da se i njegova lirika može, posmatrati kao osobita priprema za ovaj roman.¹ Marginalizaciji Pavićevog pesništva doprinosi i činjenica da je ono neujednačenog kvaliteta. I pored pozitivne recepcije,² do kraja se pozitivno može oceniti samo zbirka Palimpsesti, dok potonje dve karakteriše neuravnoteženi estetski nivo i disparantan sklop celine.³

Lirika Milorada Pavića nije presudno obeležila ni njegovo delo, niti tokove i razvoj savremenog srpskog pesništva. Za razliku od proze kojom je, išavši ispred svog vremena, iznedrio sebi poetičku generaciju u mlađim piscima, njegova poezija nije otišla tim putem. Proboj koji je njegovo prozno stvaralaštvo načinilo u savremenoj srpskoj književnosti odrazio se na njen poetički zaokret i novu stvaralačku orijentaciju. Može se reći da čitava skupina postmodernističkih autora "izlazi iz Pavićevog šinjela", čime se on izdvaja kao jedan od začetnika postmodernističkog pisanja u nas. Njegovo lirsko stvaralaštvo, međutim, ostaje po strani i gotovo izvan aktuelnih kretanja u našoj poeziji.⁴

Pored toga, aspiracije koje je Milorad Pavić svojom lirikom imao nisu se pokazale posebno plodotvornim. Njegova je namera bila da otvori prostor za kreativno obnavljanje tradicije srpskog stiha i stvaralački kontinuitet sa potisnutim nasleđem srpskog srednjeg veka i baroka. Pavić je, zatim, nastojao da obnovi vizantijsku duhovnost, da traga za korenima nacionalnog mita, te da uspostavi delotvornost univerzalnog civilizacijskog kruga, koji ne bi poznavao barijere epoha ili geografsko-duhovnih orijentacija.⁵ Njegovo je pesništvo, pak, ispoljilo sporadičan uticaj, i to u onim vidovima njegovog stvaralaštva koji se mogu posmatrati kao pesnička šala i dosetka.⁶

Milorad Pavić se, kao pesnik, međutim, ostvario autentičnom lirskom vizijom, za koju se može reći da je jedinstvena u srpskoj poeziji. Životi predaka u potomcima, te ukrštanje različitih vremenskih dimenzija, simbolisani pojmom palimpsesta,⁷ velika je tama ovog pesništva. U jednom trenutku vremena stiču se i prožimaju sve tri linije na horizontali njegovog toka. U sadašnjosti živi prošlo, ali i buduće. Znanje o sudbini proteklog omogućava znanje o sudbini koja će doći. I sutra se vidi na isti način, na liniji preplitanja na kojoj se vide juče i danas - kao jedinstveno vreme u čije se sveobuhvatnosti sustiču i prožimaju sve tri njegove dimenzije. Poezija se, u tom kontekstu, posmatra kao viši princip, zasnovan na posebnom doživljaju temporalnosti. Pesništvo se prostire u osobitom rukavcu vremena, u kojem je ono, zaustavljeno i večno, izgubilo polove svog promicanja. Poezija, ili vreme bez vremena, mitsko vreme večnosti, ono je tačka koja prelama i sažima tri tačke vremena, i tri dimenzije ljudskog postojanja. Umetnost se, na taj način, svojim mitskim, nadvremenskim, ne-proticanjem, nadređuje objektivnoj egzistenciji i predelima realnosti, narastajući do vrhunskog načela bivanja.

Prolaženje i smrt, bitne tačke čovekovog života, u više su nego tesnoj vezi sa ovakvim viđenjem vremena. Preci žive u potomcima, kao što i potomci žive u precima. Veza je uzajamna i vodi mogućnosti daljeg života. Ono što bi trebalo da jeste večnost, večita budućnost koja se, neprestano, iznova otvara pred proteklim juče i trenutnim danas, međutim, ispostavlja se, takođe, kao vremenska, ili sklona nestajanju. Zalaženje u budućnost, prodiranje u sfere trajnog, nije dato čoveku. Pokušaj da se izađe izvan dosuđenih granica ima kobne posledice:

Ako me demon taj bezazleni i strašni
vrati u naše zamorene snove
Doći ću kao bog obogaćen raspećem,
s izbolovanom dušom kiparisa i zove
S pamćenjem feniksa
i s iskustvom mrca.
(Daimon florae)⁸

Ljudsko je postojanje obeleženo belegom protivrečnosti.

Antinomije i sukobi, u njihovom večitom sustizanju i kretanju, one su sile što čine realnost objektivnog sveta, i boje čovekovo mesto u njemu:

Siguran - mišljah nekad - tamo si gde nisi
Nijedan tu te bol dostići neće,
A sada bol je moj na dnu moje sreće
Moj strah i bol tamo su gde si ti.
No, svaku svetlost njena senka boli
Tako i ja sam bol i senka tebi,
O, budi svetlost što i senku voli
Zajedno s bolom od senke u sebi,
(Prsten, II) ⁹

Postojanje se samo tako može prihvatiti - kao jedinstvo suprotnosti koje, u svojim prožimanjima, unose kob i radost u naša bivanja.

Ovakav okvir Pavićevog pesništva otvara pogodan prostor za razvijanje fantastičnih motiva i uvođenje metafizičke dimenzije. Fantastika se, kao u Pavićevom stvaralaštvu uopšte, najčešće oblikuje oko motiva sna. Racionalna dimenzija postojanja nema sposobnost spoznaje onostranog. Dodir je moguć samo u nekim drugim dimenzijama života. Karakterističan je, u tom pogledu, motiv očiju.¹⁰ Noću, u snu, one kreću na putovanje po metafizičkim sferama. Poput Disovog shvatanja očiju kao veze sa prenatalnim i večnim, kao nadstvarnog belega, oči i u Pavića imaju sličnu osobinu - putujući u astralne svetove omogućuju vezu sa proteklim, te preplitanje i susticanje vremenskih dimenzija.¹¹ Pored asocijacija na Disa, Pavićeva poezija uspostavlja vezu i sa našom narodnom poezijom, u kojoj je fantastika česta, te sa našim srednjovekovnim pesništvom. Ali dok se u ove dve tradicionalne oblasti srpske književnosti fantastika tretira dvojako pa, u zavisnosti od konteksta iz kojeg se posmatra, ima pozitivan ili negativan uticaj na stvarnost, u Pavićevoj lirici ona nosi demonske nagoveštaje. I pored sve veličanstvenosti zvezda, one u realnostima života predstavljaju klicu zla.

Prekoračenje ljudske mere, želja da se nadmaši ono što je čoveku dato, nadvija se nad njega stalnom pretećom senkom:

Što trčite ko psi ispred moga života, oči,
iza okuke njegove o neznane se otimajući stvari
Da l vas ko napada tamo u šumama što će naići,
i mogu li piti i ja od ove vode
Koju ločete iz sutrašnjih kiša?
Hoću li se probuditi slep jednoga jutra
Ako vas rastrgnu oči iz nekog tuđeg sna?
(Ljuljaška nad klancem imena)¹²

Poezija, tako, ostaje, kao jedina mogućnost čoveka. Metafora palimpsesta može se čitati kao osobito traganje za nepostojećim, iščezlim, ili jedna varijacija metafore nestajanja, koja je obeležila Pavićevo stvaralaštvo. Traganje za izbrisanim rukopisima, za izbrisanim tragovima postojanja, nekadašnjih postojanja što uporno nastoje da nam se vrate.

I u suprotnom pravcu, ova osobita poetika upisivanja nepostojećeg ispisuje tek pristižuće postojanje budućnosti.

Pesništvo, zato, nije samo šansa sadašnjosti - u njemu je aktivna ontološka potencijalnost budućeg i prošlog, ili svojevrsna mogućnost spasenja. Umetnost viđena kao apsolutno pozitivan princip tipično je modernističko shvatanje, i po tome Milorad Pavić ne izlazi izvan njegovih granica. Slika sveta njegove lirike ne vezuje se za nadolazeće poetike.

Postmodernizam se, u pesništvu Milorada Pavića, više odnosi na ravan stvaralačkog postupka, na implicitnu poetiku koja u načinu oblikovanja teksta obznanjuje svoj smisao.

Modernističko shvatanje po kojem poezija nudi mogućnost spasenja, međutim, uslovila je i omogućila, u Pavićevom viđenju poezije, pomak ka postmodernizmu. Tekst kao nova ontološka paradigma, te vera u performativnu moć jezika, teza po kojoj se rečeno i imenovano izjednačava sa postojećim, našli su u pevanju Milorada Pavića svog tipičnog predstavnika.

Primeri koji potkrepljuju ovo zapažanje mnogobrojni su.

Dovoljno je reći da se u prvoj knjizi Palimpsesti, gotovo ne može naći pesma koja ne pominje neki aspekt jezika.

Učestalost tog momenta, svakako, ukazuje i na pesnikovo poetičko opredeljenje, i njegovo interesovanje za ta pitanja.

Reč, jezik i pesništvo ispostavljaju se, sasvim postmodernistički, kao osnova ontološkog poretka, osnova kojoj se podređuju drugi vidovi bića. U prilog toj tezi navešće se neki karakteristični primeri. Veza živih i mrtvih odvija se i kao veza u jeziku. Ključna tačka Pavićevog pevanja, dakle, rasprostire se unutar shvatanja govora, i ispoljava kao odvijanje-u-jeziku. U pesmi Ikar, pesnik kaže: "Pozajmljujem svim mrtvima jezik".¹³ U pesmi Ljuljaška nad kladencem imena entitet čoveka podvodi se pod pojam imena, a suština postojanja objašnjava se kao imenovanje.¹⁴ Način na koji se sagledava svet tumači se kao odevanje predmeta u reči (Ognjeno čislo).¹⁵ U Pavićevom pesništvu i fantastika se postavlja u ontološki prostor reči: "I snovi se sanjaju naši/ u skitačkim rečima našim" (Povratak Teodora Spana) ¹⁶ a i smrt se vidi kao smrt-u-jeziku:

I znam, moja usta su groblje
predaka spuštenih u reči kao u život
I slušam: les mi se teše
gde god imena stvari zasadih u hodu.
Ležim u svakoj reči po jednom
u svakom od vas ponovo sahranjen za život.
(Epitaf)¹⁷

Vrlo je karakteristična pesma Nemušti jezik¹⁸ u kojoj je motiv iz narodne književnosti obrađen na (post)moderan način. Komunikacija sa bićima prirode, ili nemušti jezik, vidi se, i doslovno, kao istoimeni ljudski organ. Tako se neusaglašenost modernog čoveka sa prirodom i njegovi pokušaji da se sa njom usaglasi, tumače kao odnos dva jezika u ustima lirskog subjekta:

Dva jezika u ustima mi se ližu i mrze.

Ovakva vizija sugeriše mogućnost da se i celokupnost prirode podvede pod pomenuti ontološki model. U tom je smislu najznačajnije viđenje po kojem i jezik ima nekoliko temporalnih slojeva.

Poput jedne od najbitnijih Pavićevih lirskih tema, vremena, i on u sebi nosi naslage prošlog i nagoveštaja budućeg. Dovevši ga u vezu sa ključnom temom, i podarivši mu sličnu sposobnost, Milorad Pavić na još jedan način ističe važnost govora:

Moj jezik je triput svlačio košuljicu godina
i tir jezika zaboravio u meni
(Spomen neznanom pesniku).¹⁹

Poezija je mogućnost ukrštanja različitih vremenskih dimenzija, mogućnost nadilaženja zemnog usuda i, na taj način, saobrazivši ih svom principu, estetskom principu, utemeljuje se kao nova ontološka paradigma, kao postmoderna matrica bića.

U skladu sa takvim shvatanjem dolazi i do izjednačavanja raznorodnih činjenica vanliterarnog porekla, te njihovo podređivanje stvarnosti teksta, Sfera realija, istorije i literarne fikcije ulaze u pesmu kao njeni ravnopravni konstituenti, koji se podvode pod stvarnost njenog sveta. To je tipičan postmodernistički postupak koji se u Pavićevim pesmama odrazio na često uvođenje književnika kao likova pesme, bilo da je reč o savremenicima, bilo da je reč o piscima književne prošlosti. Brojnost primera onemogućava da se svi navedu. Ovde će se ukazati samo na pesmu Četiri zvonika u Sent-Andreji.²⁰ Subjekt te pesme je Gavril Stefanović Venclović, koji razlaže već opisanu viziju vremena Milorada Pavića. Komičan, pa i ironičan kontekst u koji se, u drugim pesmama ovoga tipa, postavljaju pisci-junaci, takođe, tipičan je za postmodernističko poigravanje istinom. Pavić ne ostaje samo na ravni pesničke igre. On taj postupak upotrebljava na kreativan način, sugerišući neki drugačiji smisao.

Najzanimljivija pesma ovoga tipa jeste Odisej na ostrvu Skiru.²¹ Realnost koja se u njoj podražava i kreativno pre-oblikuje jeste stvarnost antičkog grčkog mita. Pesnik, međutim, momente mita ne preuzima neposredno, već preko naših prevoda srednjovekovnih romana, što predstavlja drugi literarni sloj ovoga teksta, te drugo vreme koje se sa vremenom sadašnjim prepliće. A preplitanja minulog sa današnjim jeste i trik ove pesme. Poruka našeg doba je poruka mira, koja se uobličava na predlošku epskih i ratničkih književnih tekstova. Lirski subjekt susreće Ahileja, bez koga ne može da počne Trojanski rat - u dvadesetom veku, u Beogradu:

Jer juče te videh na asfaltnom ostrvu Terazija
S leđa u dugoj kosi uskih kukova
S marihuanom među zubima.

Zahvaljujući motivu preobučenog Ahileja, i njegovog zamenjenog identiteta, koji se preuzima iz grčkog mita, moguća je transformacija ovog antičkog junaka beogradskih ulica, u hipika-pacifistu. Nasuprot celokupnoj ljudskoj istoriji, koja se ispostavlja kao obeležje zločina i ratova, transformacija Ahileja, posredovana preko srednjeg veka, zrači porukom mira. Slično tome, car Lazar, u pesmi Partija šaha s meksičkim figurama,²² odbija da dalje učestvuje u igri. Istorija, stvarnost i književna tradicija podređuju se fikcionalnom svetu šahovske partije. Tekst ih sebi saobražava, na novi način povezuje, i istoriji daje jedan izokrenuti smisao.

U red ovih postupaka idu i upotreba grafičkih znakova u pesmi, jezička igra, te kombinovanje proznog i lirskog diskursa. Različiti grafički znaci, koji imaju funkciju reči u tekstu, potiču iz avangardističkih eksperimenata sa formom. Umesto formalnih poigravanja, Pavić-postmodernista ih upotrebljava da bi na nov način sagledao jezik i tekst, i da bi proširio njihov domen izvan njihove tradicionalne upotrebe. Ovakvih primera u Pavićevoj lirici nema mnogo, i karakteristični su samo za treću knjigu, Duše se kupaju poslednji put. Najtipičnija je, u tom pogledu, pesma Generacija za izlaganje.²³ Njen ironičan ton, međutim, može da navede na pomisao kako je i ovaj postupak u funkciji namere da se književnost i jezik preispitaju, ovoga puta, sa negativnim predznakom:

Ko da je raspremi k.g.?
Je li nam davno bila 41-va
I je li u donjem rublju 34-ta kao 43-ća?
Gde su nam vršnjaci i sl./.../
Bar da nam za uvo koju prišiju, npr.
Da nam posvete bar:? /.../
A novi su tu: dižu sve na³.

Jezička igra češći je postupak u poeziji Milorada Pavića. I njegov je smisao sličan - da proširi i preispita tradicionalno polje poezije i pesničkog jezika, te da ih kreativno nadgradi. Jedan od čestih pesnikovih postupaka jeste dovođenje u vezu nekog pojma sa nekim tradicionalnim pesničkim idiomom. U pesmi Ikar,²⁴ susreće se sintagma jabuka rođenja. Ona se, asocijativno, dovodi u vezu sa tradicionalnim idiomima jabuka greha i jabuka razdora. Na taj način se aktivira široka kružnica asocijativnih značenja, koja se vezuje za Bibliju, te grčki mit i književnost, ali i omogućava da se rođenje tumači kao razdor i greh. Pavić se, međutim, ne zaustavlja samo na ukrštanju pesničkih jezika različitih razdoblja. On je sklon i povezivanju razgovornog i lirskog diskursa. Dosetke i izreke iz razgovornog jezika u kombinaciji sa lirskim iskazom omiljen je postupak Milorada Pavića. U pesmi Osezanije susreće se stih: "Bolje vrabac na grani nego ptica u ruci",²⁵ a pesma Palavestra, Lalić, Hristić & ja u krčmi kod "Bufala" u Berlinu završava se stihovima: "bolje vrabac u ruci,/ Nego Frankfurt na Majni".²⁶ Pored toga što se približava tokovima aktuelne "jezičke poezije" (prvi primer), Milorad Pavić se bliži i aktuelnom senzibilitetu, koji naginje ne samo apsurdu i paradoksu, već i nonsensu (drugi primer). A ni razlaganje svakog smisla, u nameri da se relativizuje istina i ustoliči večitost preispitivanja, nije daleko od tipično postmodernističkog momenta.

Poslednji primeri otkrivaju još jedan čest pesnikov postupak. Pesma Osezanije zasniva se na dosetki, na verbalnoj komici. Pored govornog idioma, Pavić za formalni predložak teksta često uzima jedan usmeni žanr - anegdotu, čije se poreklo jasnije razotkriva u potonjoj pesmi, i još nekim pesmama ovoga tipa, kao što je Na "Pijaci mesa" u Beču.²⁷ Formalni predložak čest je u lirici Milorada Pavića, a svoj najjasniji izraz dobija u ciklusu Služba Relji Krilatici.²⁸ U njoj pesnik polazi od različitih liturgijskih žanrova srpske srednjovekovne poezije, uzimajući ih kao obličku osnovu svoga ciklusa. Pa ako je svrha anegdote, kao formalnog predloška novog teksta, preokretanje smisla, komika, kalambur, upotreba srednjovekovnih pesama ima sasvim drugu funkciju. Do preloma dolazi zbog dijaloške strukture ciklusa. Razgovor između junaka i pastve, međutim, nema afirmativan karakter. Sukob dva glasa pesama ima svrhu preispitivanja. Tradicionalan obrazac se, na taj način, usvaja i kreativno preoblikuje u stvarnost novoga teksta, posredujući sasvim drugačiju sliku sveta. Služba Relji Krilatici, posluživši se istorijskim činjenicama vezanim za njegovo preseljenje u Grčku, sugeriše raspolućenost entiteta čoveka, sugeriše psihološku, egzistencijalnu i metafizičku pukotinu njegovog bića.

Ovaj ciklus je, pored toga, i autoreferencijalan - pesnik se poziva na čvrst sistem simbolike Palimpsesta,²⁹ pa se i Palimpsesti javljaju kao jedan od predložaka Službe Relji Krilatici. Sledeća osobenost Pavićeve lirike, na koju će se skrenuti pažnja povodom ovoga teksta, jeste interpoliranje napomena i kratkih priča. Kao i autoreferencijalnost, i samoartikulacija je česte postupak postmodernističkih književnika. Samodovoljan svet literature kreće se unutar sopstvenog bića, i samog sebe objašnjava i tumači. Kombinovanje lirskog i proznog diskursa, zatim, takođe je tipično za literaturu našega vremena koja, u nameri ostvarivanja totalnog diskursa, teži ukidanju razlika između umetničkog i neumetničkog, te rodovskih i žanrovskih podela. Od navedenih postupaka, čestih za tekuće poetike, najznačajniji je postupak preuzimanja tradicionalnih žanrovskih obrazaca kao predloška novog teksta, što svedoči o postmodernističkom shvatanju pojma mimezisa pa, samim tim, i stvarnosti koju treba podražavati. Ona se ispoljava kao realnost književnosti - ne samo u smislu realnosti fikcionalnog sveta, već i realnosti njenih oblika. Ako su tradicionalni pisci podražavali objektivni svet, prirodu, društvene odnose ili unutrašnje biće čoveka, pisac - postmodernista, kao nadređenu realnost, podražava svet literature, shvaćen u njegovoj sveobuhvatnosti.

O važnosti osamostaljivanja jezika, što je i omogućilo postupke na koje se ukazalo, govori još jedan momenat lirskog stvaralaštva Milorada Pavića. Jedan vid implicitne poetike ovog pesništva, naročito u zbirci Mesečev kamen, ostvaren na ravni upotrebe jezika, ukazuje na njegovu suštinsku važnost za konstituisanje Pavićeve lirike i njegovo viđenje poezije. Milorad Pavić, u napomenama uz zbirku Mesečev kamen, govori o nameri da, re-aktiviranjem zaboravljene leksike naše pesničke tradicije, re-aktuelizuje i kreativno oživi našu staru liriku, te da je postavi kao aktuelni činilac savremenog srpskog pesništva.³⁰ Ali način na koji Pavić upotrebljava tu starinsku leksiku, na neki način, jeste anahronizam u posleratnoj srpskoj lirici, pa i u kontekstu pesništva 20. veka. Za njega se može reći da je statičan, odnosno da pesnik tradicionalnu leksiku ne saobražava novim stvaralačkim iskustvima. On je preuzima, mehanički, i ne nadgrađuje preuzete leksičke matrice. Na taj se način stvara poezija povišene, pa i patetične intonacije, i pesnički jezik koji se oštro razlikuje od govornog jezika. Nasuprot tendencijama poezije dvadesetovekovnog modernizma, tendencijama depatetizacije i deromantizacije, koje su se ispoljile na svim nivoima strukture pesme, pa i na nivou jezika i leksike, pevanje Milorada Pavića pokazuje upravo suprotne odlike. Starinski izraz Pavićeve poezije, međutim, implicitno upućuje na jedno posebno viđenje pesništva. Spor, svečan ritam, barokno složeni smisao i hotimično zamagljivanje iskaza klasicističkim interpolacijama, inverzijama i parafrazama, te zaboravljenom srednjovekovnom leksikom i simbolikom liturgijskog pesništva, nagoveštavaju mogućnost da se poezija shvati kao tajni jezik kojim se saznaje tajna, i lirika kao bajanje, traganje za misterijama postojanja i kosmosa. O takvom shvatanju pesništva svedoče i stihovi pesme Sejač soli, koji se, takođe, vezuju za viđenje jezika kao načina saznavanja tajne:

Raskovnik pod jezikom mojim

raste kao u grobu.³¹

Uprkos ovom primeru, koji eksplicira takvu tezu, vizija tajnog jezika lirike uobličava se, najviše, na ravni implicitne poetike. Tako pesnik ukršta dve sasvim različite stvaralačke orijentacije - tradicionalno viđenje pesništva kao šifrovane poruke drugih svetova i postmodernističko usmerenje na jezik i njegovu problematiku, modernističko nastojanje da se uspostavi kontinuitet bića književnosti i postmodernističko ustoličavanje teksta /govora/jezika/reči. U naponu suprotstavljenih poetika, ukrštenih u lirici Milorada Pavića, ne dolazi do kolizije. Naprotiv. U okviru modernističke orijentacije Pavića - pesnika javljaju se lirski nagoveštaji nadolazećih poetičkih tokova.