Милорад Павић

Писати у име оца, у име сина, или у име духа братства?

Извор: Књижевност, Београд, 1990 – 11-12

САМЦИ И БРАТСТВО
ПРОМЕНА МОНАШКОГ РЕДА (ОТШЕЛНИЦИ)
КЊИЖЕВНИ ВИД ПОЈАВЕ
ПИСАТИ У ДУХУ БРАТСТВА
ПИСАТИ У ИМЕ ОЦА (ANTI-OEDIPUS)
ПИСАТИ У ИМЕ СИНА (OEDIPUS)
ПИСАТИ У ИМЕ СВЕТЕ ДЕВИЦЕ МАЈКЕ

У Грчкој, на последњем полуострву Халкидика већ више од хиљаду година постоји монашка држава православља. Многобројни манастири и многобројни монаси, становници тих манастира, живе тамо; Грци, Срби (чији манастир Хиландар поседује половину Свете Горе), Руси, Бугари и други. Посетилац тих манастира Свете Горе (Атоса) откриће да тамо живе две врсте монаха: кенобити (име долази од грчке речи koinos bios што значи заједнички живот) и идиоритмици – самци. Једни дакле, живе у светом завету братства, повезани међу собом у неку врсту комуне, а други живе као самци, не мешајући се много са осталим монасима. (Наравно да су та два типа монашког живота на Светој Гори и да и један и други манастирски ред, да га тако назовем, даје подједнако оне ретке подвижнике који се повлаче у испоснички живот анахорета). Поменута два реда, међутим, имају још једну важну особину. Столећима већ монаси општежитељи (који живе заједно) и самци деле међу собом различите занате, послове и духовне дисциплине. И та подела људске вештине међу њима је веома тачно изведена и они је се држе

1. САМЦИ И БРАТСТВО

Није лако рећи када и под којим условима долази до превласти једног или другог манастирског рода на Атосу. Али, сигурно је да у часу када на пример, једно поколење кенобита (општежитеља) односи превагу у манастиру, они стављају у први план своје преокупације. А кенобити (општежитељи) су најрадије и по правилу музичари (појци у цркви), радитељи и зидари, ратници (ако прилике захтевају), лекари и видари, астрономи, виноградари, писци, јер све су то дисциплине везане за њихов ред, па их они форсирају инспирисани увек quadrivium-ом између седам слободних вештина познатих нам из давнине, дакле оним од тих седам вештина, које спадају у математичке дисциплине (математика, геометрија, астрономија и музика). Наравно, да уз ове дисциплине колективно неговане, посебно уз музику иде и наклоност за сценске уметности, за позориште, иако њега, наравно, на Светој Гори нема.

Кенобити су представници великих народних покрета своје средине, а када прелазе у јереси, често су догматици и икономрсци.

Насупрот овоме свему, када једно поколење идиоритмика (самаца) узме превагу и преузме управу над манастиром на Светој Гори, тада ови опет истурају у први план и поспешују своје преокупације. А самци су по правилу и превасходно сликари, говорници, земљорадници, педагози, лингвисти, рибари и навигатори. Насупрот кенобитима, идиоритмици су припадници широких међународних покрета, а када падају у јерес, они су идолопоклоници. Инспирисани су тривијумом између седам слободних вештина, што ће рећи да се баве усменим дисциплинама као што су реторика, граматика (која обухвата и промишљање књижевности) и метафизика, односно логика.

Не треба мислити да превага једног или другог реда у манастиру иде сама од себе и да верно следи смену поколења. У ствари те смене су производи пораза једних, односно других тежњи у монашком животу. Веома ми је тешко да проценим под којим околностима долазе на снагу кенобити, а под којим идиоритмици. Чини ми се да кенобити владају манастиром у време процвата и добра земана, а идиоритмицима допада манастир у најтежим часовима и најмутнијим временима, када се пада на просјачки штап. И према себи самима кенобити и идиоритмици се понашају на веома одређен начин. Идиоритмици се међу собом не знају, а ако су писци не читају се међу собом. А кенобити уопште и не опажају поделу о којој говоримо. То међутим, не мења основни закључак, а то је да се поколења идиоритмика и кенобита смењују дајући снагу једном или другом начину живота и наизменично превагу једним или другим људским делатностима подељеним између самаца и општежитеља. Тако се на Светој Гори вештине човека подељене на две групе наизменично оснажују или повлаче вековима чинећи да човечје уметности и науке дишу подређене ритму смене генерација. Видимо, дакле, да увек једна група дисциплина остаје у сенци постајући група занимања другог реда. И тако, домишљамо се као монаси, човечанство негује своје врлине, своје делатности у плимама и осекама.

2. ПРОМЕНА МОНАШКОГ РЕДА (ОТШЕЛНИЦИ)

Живот не поштује увек људске поделе. Дешава се на Атосу да један идиоритмик, самац у богу, постане зидар (што није својствено идиоритмији којој он припада, него духовном братству), или пак један кенобит полиглота, што је својствено оном другом реду монаха. Не треба подвлачити да ће такви увек имати тешкоћа да остваре свој позив, који је повластица оног другог, а не њиховог монашког реда. Боравећи на Светој Гори упитао сам како идиоритмик постаје кенобит? Шта треба да учини монах да би променио ред? Мора да промени име – одговорили су ми – матерњи језик, да напусти манастир у којем је дотле био и да оде у неки други манастир... Ако монах нађе снаге да оствари један такав подвиг, да промени живот и манастир, оствариће у новој, другој средини, у другачијем реду, свој позив без муке, коју би имао у средини којој је раније припадао. Са становишта интереса његовог позива он је спасен, али са становишта његовог идентитета, његове душе, није, јер онај ко оздрави од себе неће имати добар крај.

3. КЊИЖЕВНИ ВИД ПОЈАВЕ

Овде би требало одмах рећи да нас даље неће занимати пракса монаха на Светој Гори и другде. Јер, све то о чему смо говорили, наћи ће се и међу монасима ван Свете Горе, још на Синају, већ од почетка хришћанства и за нас је овде од интереса зато, што се може схватити као нешто што су монаси у својој мудрости понели из живота и из још старијих раздобља, помажући самима себи да преброде смене поколења и њихових задужења у манастирском животу. Можемо, дакле да са овим искуствима са Свете Горе, загледамо у живот, не мислећи више где смо та искуства стекли. На пример, у књижевни живот. Одмах нам пада у очи да књижевност не припада увек оном "повлашћеном" списку занимања да и она, као и друге делатности људске, повремено живи у сенци других, за тај тренутак "важнијих" занимања, наравно у часу када превагу у друштву однесе једно поколење "идиоритмика", самаца, (сада не више у конфесионалном значењу ове речи) у чији делокруг (као што смо видели) не спада списатељски позив. Положај писца у својој средини дакле, умногоме зависи у којем часу се он јавља и још више од тога, којем поколењу, "идиоритмика", или "кенобита" припада. И може нам бити занимљиво загледати у књижевна збивања кроз такву смену наклоности и ненаклоности појединих поколења за књижевно стваралаштво.

Читалац који не троши енергију стечену читањем личи на човека који се гоји, јер не троши енергију стечену јелом. Са писцем је друкчије. Али, оно што повезује писце и читаоце, то је поменути универзални модел са Свете Горе, који се може протезати на све људске делатности, па тако обухвата и уметности и науке заједничким концептом (што, узгред буди речено, нисмо имали још од просветитељства). Могло би се чак рећи да се свако од нас може упитати којој од две групе припада, самцима или братству повезаних, и добити одговор који ће помоћи да понешто схватимо о себи и свом времену, о својим делатностима, о својим неуспесима и евентуалним тешкоћама или постигнућима. Полазећи од описаног модела понашања приликом смене поколења, могла би се замислити једна Упоредна историја уметности и наука. После евентуалних будућих истраживања на том пољу, можда би се у таквој некој књизи могло одговорити на питања којој је групи, на пример, припадао Вилијем Шекспир, или Сервантес? Јунг и Ајнштајн?...

За почетак ја бих покушао да уочим посебне случајеве који се у оваквој подели живота и рада могу претпоставити у области књижевности.

4. ПИСАТИ У ДУХУ БРАТСТВА

У ову групу спадају они срећници који припадају реду у чијем крилу се фаворизује баш она делатност за коју они осећају наклоност. Ако је о књижевности реч, то се дакле, они случајеви када писац припада братству "кенобита" и пише у духу свога светога братства. (Подсећам да овде више не употребљавамо изразе у конфесионалном значењу речи). Усуђујем се да верујем да је Сервантес био међу таквима и по свом војничком и по свом списатељском позиву, слично као што је случај код Платона, или Толстоја, такође војника и писаца, односно философа, који су сви могли да остваре свој списатељски позив не наилазећи на препреке посебне врсте, то јест могли су се остварити не мењајући групу којој природно припадају и они и њихова вокација. Њима није био потребан никакав отац, њима је било довољно братство којем припадају и није им било тешко да се заклињу у слабе очеве, којих се нису морали бојати. Тако је чинио, на пример, Платон заклињући се у Сократа, једног правог самца, са правим анти-едиповским комплексом који га је и одвео у смрт. Јер, шта је и колико био потребан Платону писцу, ратнику и човеку братства, један усмени казивач мудрости? Он му је био само изговор, предмет лажне заклетве, као Христос Јеванђелистима. Јер, списатељска вештина – подсетимо се – спада у област "кенобита" и Платон је као човек братства примењује lege artis и нема никакве потребе да је подреди вештини свог учитеља самца, припадника једног поколења којем списатељски позив и не припада. Чак ту вештину, вештину песништва Платон напада, осећајући да на то има право, јер она припада њему и његовом братству, поколењу добро свезаном, остављајући да је брани Аристотел опет један "самац" којем та вештина не припада по реду ствари и по смени генерација, па је Аристотел додирује "бесправно". На сличан начин Сервантес није морао да ствара хвалоспеве својим саборцима из рата. На супрот, он се поиграо једним војником створивши од њега у Дон Кихоту најчувенијег ратника света.

5. ПИСАТИ У ИМЕ ОЦА (ANTI-OEDIPUS)

Ако са првом групом списатеља тек треба начинити подробнија истраживања, чини се да је друга група јаснија. За почетак усуђујем се да претпоставим да је Аристотел припадао поколењу самаца и да је био стешњен између два моћна братства у генерацији очева и у генерацији синова његовог колена, укратко, стешњен између учитеља Платона и ученика Александра Македонског. Као такав, он није имао право на књижевно стварање по генерацијском реду, него га је морао изборити, или измолити од поколења очева, које је живело у духу братства, па је према томе (сетимо се поделе занимања код кенобита) књижевни рад "припадао" њима. Рекли смо да измоли, или да избори своје право на књижевну делатност. Постоје и једни и други случајеви. Овде да се задржимо само на првим случајевима, када се право на своју професију мора измолити од моћних очева којима то право припада по традицији, у оним случајевима наравно, када је реч о очевима "кенобитима" оним, који имају "прече право" на књижевну делатност. Јер, исте науке, уметности и вештине у рукама самца постају вазалне у односу на исте те науке и занате или вештине када их практикују припадници добро удруженог поколења "кенобита", уколико те дисциплине припадају њиховој сфери и уколико су они, тј. братство тренутно преовлађујући чинилац у друштву. Постоје, дакле јасно, да су у једном тренутку једне уметности, вештине и науке "забрањене" једној групи људи и представљају привилегију једне друге групе људи. У таквом положају писац који се као Аристотел нашао у процепу између две моћне генерације "кенобита" као између чекића и наковња, може као "идиоритмик" да се одлучи да у свом измољеном списатељском позиву (на који генерацијски нема право) почне да пише "у име оца". То су случајеви у којима се код писаца јавља антиедиповски комплекс.

То није случај заклињања и слабог оца, као код Платона који се заклиње у Сократа. То је случај заклињања у јаког оца, као што је случај са Христом, који је прави пример антиедиповског понашања. На крају XII и почетком XIII века на Атосу су живела два монаха касније проглашена за свеце српске православне цркве, отац и син. Отац, Немања, био је чувени ратник, оснивач српске царске династије Немањића и владар српске државе. Његов најмлађи син, принц и касније светитељ Сава био је подигнут у сенци свог свемоћног оца. Монах од своје младости Свети Сава је постао један од највећих писаца српске књижевности. Полазећи од занимања и усредсређења два светитеља, може се закључити да је Немања морао припадати (према шеми која је овде дата) поколењу које је чврсто било везано у братство док је његов син могао бити једино "идиоритмик" и то не у манастиру, него по генерацијској припадности. Проблем се појавио у часу када се принц и монах Сава одлучио за књижевно делање, који је посао "кенобита", дакле једне групе или поколења којем Сава није припадао, нити могао припадати генерацијски. Он је, дакле, почео да се бави једном уметношћу која не припада његовој крвној групи "идиоритмика", него крвној групи његовог оца и вршњака његовог оца, братству. Свети Сава имао је два пута пред собом. Могао је одбити послушност оцу и могао му се приклонити. Изабрао је ово друго. Подредио је своју књижевну вокацију "идиоритмика" књижевним вокацијама и циљевима очевог братства "кенобита" изражавајући на тај начин антиедиповски комплекс. Жртвујући своју индивидуалну вокацију списатеља "идиоритмика" интересу заједнице, Свети Сава је ставио своје књижевно дело у службу славе свога оца и династије Немањића, помажући обнову српске државе у XIII столећу која нас је довела у XIV веку до царства. А свој манастир Хиландар на Светој Гори устројио је по угледу на "кенобитске" грчке манастире и дао му типик са општежићем...

Захваљујући оваквим закључцима могли бисмо начинити још неколико корака на овом путу пуном претпоставки.

6. ПИСАТИ У ИМЕ СИНА (OEDIPUS)

Можемо сада поставити питање шта би постао Свети Сава да није подредио свој списатељски позив општим интересима, интересима свог оца и интересима очевог братства "кенобита"? Могао је изабрати тешки пут непристајања на подређеност свог књижевног позива потребама монаха "кенобита" који су се књижевним пословима бавили по позвању, као својим званичним занимањем. А међу тим монасима се налазио и његов отац, Немања, и сам писац. Свети Сава је дакле, могао бирајући тај други пут исказати свој едиповски комплекс. Он то није учинио. Али, има их који јесу. Тако додирујемо питање Шекспира. Треба рећи да Шекспир веома добро пристаје уз све особености оних поколења које смо назвали "идиоритмицима" или самцима. Иако је повремено морао чинити услуге и похвале поколењу "кенобита" добро здруженом у братство, он је упркос свему сачувао своју књижевну самобитност. Шекспир је био – према мом утиску – онај најређи који није хтео да подреди своју књижевност књижевним напорима својих старијих савременика "кенобита" удружених у братство. То су они ретки случајеви, када монах изабере вештину оног другог монашког реда, али не прихвата вазалност коју такав положај доноси, и плаћајући изузетно високу цену, остварује свој позив упркос приликама не пристајући да подреди своју дисциплину или вештину истој вештини негованој у кругу која се осећа – да тако кажемо – позваним да је негује и доживљава је као своје власништво.

Када је реч о Шекспиру, јасно је да су његови савременици учинили све да га баце у заборав. У закључку могли бисмо рећи да је књижевност била права вокација Шекспирова, али није била, нити је могла бити права вокација његове самачке генерације "идиоритмика". Шекспирови сонети се могу у том смислу тумачити и разумети. Што се "кенобита" његове епохе тиче, они нису никада опростили Шекспиру што је успео да буде највећи међу песницима и писцима не припадајући њиховом братству чија је књижевност била привилегија. Требало је да то постане неко између њих. Неко из братства. А не самац. Уз то, Шекспир је ушао још у једну област привилегисану само за моћна братства. Ушао је у позориште и више никада није до данас изашао из њега. И то се морало платити "кенобитима". Јер, самци по природи ствари немају много заједничког међу собом, они се међу собом не читају када су писци, и они се обраћају искључиво будућим поколењима, пишу у име Сина, а не у име Оца или у име Светог Духа свог братства. Писати у име Сина, међутим, не значи да ће разумевање и прихватање наићи брзо, уколико до тога уопште дође. Обично се између два поколења "кенобита" налази једно поколење "идиоритмика" – самаца стешњено између братства очева и братства своје деце. Треба, дакле, имати на уму да у односу на синове постоји исти проблем који писац има и у односу на очеве. Није свеједно за вас као списатеља да ли пред собом имате једно поколење "слабих" синова ("идиоритмика"), какво су пред собом имали победници у Другом светском рату (они су га добрим делом и начинили "слабим" и генерацијом усамљеника) или једно поколење јаких, добро удружених синова, какво смо пред собом имали ми, рођени око 1930. године, који смо били премлади за рат, а престари за 1968. годину коју су створили наши синови. Победници у II светском рату произвели су једно до два поколења нас, "идиоритмика", "слабих синова", и држали су нас у покорности све док нас није дефинитивно потиснуло са сцене једно ново поколење "кенобита", "свето" братство из 1968. године. У Немачкој пак, у Јапану, Италији рат и пораз у рату извели су на сцену 1-2 поколења "јаких синова", који су се могли удружити у братства неометани од очева, губитника у рату и створити немачко, јапанско и италијанско привредно чудо. Они су за поколење били млађи од оних људи који су водили земље победнице Другог светског рата.

Књижевност се, наравно, као и све остало кроз то продевала и самци су морали измолити, или изборити код јаких очева и јаких синова право на књижевни живот, уколико су се опредељивали на тај пут. Ту се историја, наравно, само понављала.

Можда су најзанимљивији случајеви када се нађу у истом раздобљу један "јаки отац", "кенобит", моћник, политичар и војник, као што је био случај са Толстојем или Гетеом, а у претходној или потоњој генерацији, дакле у генерацији "слабих очева" или "слабих синова" "идиоритмика" велики писци, упркос томе што њиховом реду не припада lege artis списатељски позив, као што је био случај са Достојевским или Хелдерлином. По аналогији са оваквим паровима требало би тражити и "јаки" "кенобитски" пар Шекспиру, дакле неког писца којем је припадао (али се није остварио) патерналистички однос над Шекспиром и ко није успео да му наметне своју књижевну вољу, као што то нису успели Толстој са Достојевским или Гете са Хелдерлином.

Можда се у таквим појавама "парова" остварује нови закон хебрејске херметичке мисли који налаже да се свако посвећивање у врхунску тајну обавља удвоје.

7. ПИСАТИ У ИМЕ СВЕТЕ ДЕВИЦЕ МАЈКЕ

Читалац ће се с правом упитати зашто овај део није заступљен у наслову чланка којим се бавимо. Одговор јер једноставан: монаси на Светој Гори, иако је она посвећена Богородици Тројеручици, нису, природно, могли у оквиру своје поделе људских занимања и генерацијских смена, уврстити и жену, којој приступ на Свету Гору није допуштен. С друге стране, ни ја сам све до данас немам одговор на то питање које је на Светој Гори остало отворено. У смени поколења, у пословима "кенобита" и "идиоритмика", улогу жене је тешко назрети. Којим ритмом се одвија њен живот, нажалост још увек стављен у сенку преокупација човека? Чини ми се да на жену не би могла да се примени ова монашка подела, иако су ми многе читатељке Предела сликаног чајем говориле да се осећају као "самице", а ниједна да се осећа као део братства "кенобита". Разапете између "јаких очева" и "слабих синова" или у некој другој генерацији између "јаких синова" и "слабих очева" оне су увек морале водити рачуна и о "слабој" страни своје породице (што не значи да су биле на њеној страни). можда бисмо могли рећи да је и у књижевности као и на Светој Гори, жена најприсутнији и најодсутнији чинилац. У том смислу чини ми се да писци до сада нису у довољној мери полагали рачун пред собом и пред својим читаоцима за кога пишу и које место у њиховом писању има женски читалац. Извесни писци, међутим, и код нас и у свету, били су сматрани "женским писцима". Такви су код нас Војислав Илић, Јован Дучић, дакле песници, али таквим је сматран и писац ових редова, који се превасходно бави прозом. Знам за један случај да је једна особа женског пола сањала човека који је истовремено оплођава са свих страна, кроз све поре њеног тела и да је тај човек био писац, којег је она додуше, познавала, али није никада имала никаквих ближих додира с њиме. То је била нека врста "потапања у књижевно семе", врста оплођења без дефлорације. Можда би се такође могло рећи да у једном другом смислу свака књига има оца и матер своју и да је за писца добро да промисли ко је отац, а ко је мати његове књиге. И да се сети, да поред жена списатеља, који пишу у име свога оца, сина и духа братства људи, и оне и он пишу и у име свете девице Матере. Да се сети чувене заштитнице Свете Горе, Богородице Тројеручице, чија трећа рука, као што је познато, припада једном од највећих песника човечанства, Јовану Дамаскину.

Уместо закључка рекао бих да модел понашања о којем је овде било речи, помаже, чини ми се, да уочимо односе између уметности и наука у протоку поколења. Монаси са Синаја и Атоса можда су открили један мали "систем Мендељејева" у области ван хемије, у области која обухвата бројне људске делатности, међу њима и књижевност. Али, истраживање ових сложених односа захтева више од двадесет година. Ми ћемо, дакле, препустити тај задатак XXI веку заједно са осталим погрешним или правим порукама наше епохе.

Ако наши потомци у XXI веку буду прочитали ове редове они ће, међутим, реаговати или као "кенобити" закључујући да та прича о две групе нема значаја јер за њих подела на генерације не постоји. Остали, "идиоритмици" XXI века, рећи ће да је све то потпуно тачно, али осим тога неће учинити ништа, и напустиће случај без размишљања, јер идиоритмици се никада узајамно не потпомажу.

Зашто би онда подржали хипотезу једног идиоритмика из XX века, хипотезу Милорада Павића?