Госпођица Хатчепсут

Госпођица Хатчепсут, продавачица у једној радњи женског рубља, пробудила се опет веома касно и са осећајем усамљености. Уснила је врч с два писка. У њеном сну вино се веза у чвор и у одвојеним млазевима напуни истовремено две чаше.

Као обично у таквим приликама кад се осећала усамљена, одмах је знала шта треба да учини. Најпре је бацила поглед на реке. Облаци тог дана нису могли да премосте воду. Вијугали су узводно дуж десне обале Дунава и зајазили ветрове код ушћа Саве. Предвече је кренула на посао. Радила је у другој смени и остајала до дубоко у ноћ. Тог дана код продавнице новина на углу уочила је отменог господина у зимском капуту боје црнога лака. Стала је уз њега, пружила десном руком продавцу паре за новину, а левом из господиновог десног џепа здипила прву ствар коју је тамо напипала. У том часу продавац јој је додао новину и она је неопажено напустила место крађе. Господин је ушао у кола боје свога капута и нестао.

Сада је госпођици Хатчепсут остао лакши део посла. На Теразијама из своје торбице извукла је мајушно огледалце и удубила се у њега. Својом сликом коју је видела у огледалу била је задовољна.

Штета што та слика ту не може да остане. А ко зна, можда ће и остати? Уосталом, ставићу бар потпис. И пољубила је огледалце оставивши на стаклу мало свог црвенила за усне. У подземном пролазу Теразија укрцала се на покретне степенице и неопажено спустила огледало у торбу једне пролазнице.

Ствар је била успешно окончана и госпођица Хатчепсут је одахнула. У продавницу женског рубља, где је била запослена, ушла је као препорођена, као да је сатима била на масажи, у сауни, или на знојењу под справама неког вежбалишта. Осећање усамљености било је ишчезло као увек када је поступала на овај начин. Увек исто. Једну ствар украсти, другу ствар поклонити. И то разним особама. Не бирајући шта, ни коме. Понекад, према прилици је морала и да обрне ред потеза и да најпре поклони, па тек онда да украде. Али овога пута све је било у реду.

Много касније, тек када се за тренутак нашла сама у радњи, стигла је да погледа шта је украла из џепа господина с лакираним капутом. Био је то упаљач. Скупоцен и нов новцат. Још му је вирила гаранција из блиставе кожне навлаке. На црвеној камиљој кожи била је утиснута назнака: МОЗИС III. Нешто као знак власника. А на поклопцу је било урезано:

Ако ме трипут заредом креснеш, оствариће ти се жеља.

Госпођица Хатчепсут није стигла да подробније разгледа свој плен, јер у радњу уђе нови купац. Иза својих леђа ухватила је левом руком десну за лакат и осмотрила га.

Био је то младић у фармерицама, у плавој кошуљи и мрком капутићу, с ципелама од дугодлаког крзна. У руци је носио кишну кабаницу и мајушну кутијицу увијену златном хартијом с машницом одозго. Прво што је погледала били су његови џепови. Савршено су одговарали, мало су зјапили. Тада она осмотри и онога коме су ти џепови припадали. Био је зачудо просед, упркос младости. Носио је пет раздељака који су били смештени у његовој коси попреко, од уха до уха. Витак, чудних очију.

- Овај је и у сну кратковид - помисли она и упита чиме га може услужити.

Он спусти кабаницу и кутију на сточић крај њене наслоњаче и рече стидљивим, топлим гласом:

- Хтео бих да купим спаваћицу. Као божићни поклон својој жени. Она носи број 4.

Топлина таквог гласа може се наслутити ноћу негде високо између два усамљена женска корака који одзвањању у пустој улици... Тако је помислила, а рече:

- Ти бројеви су горе, на полици - и догура мердевине. Пењући се осети његов поглед на себи. Држала је тај поглед на истом месту, у висини бедара и када сиђе, ногом мердевина које је уклањала неприметно гурну његову златну кутијицу тако да она паде са стола у наслоњачу. Сада је кутијица била одвојена од кабанице посетиоца. Надала се да младић неће опазити да пакетића нема и да ће га заборавити у радњи.

Али, он тада рече нешто толико неочекивано да она остави мердевине где су и загледа се у његове очи. Као кроз воду мотрио је кроз неколико хиљада година право у њу. Те очи биле су плаве од времена кроз које су је гледале.

- Можда ће вам мој захтев изгледати претеран - каза он - али ја не умем да купујем женске спаваћице. Да ли бисте могли да је обучете? Тако бих знао да ли одговара или не. Моја жена је скоро исте грађе као ви...

Да није било кутијице у наслоњачи, госпођица Хатчепсут би глатко одбила предлог. Али, овако она одговори:

- Нисте ви једини који то тражи. Обући ћу је у кабини и ви ћете потом моћи да је видите. Само да најпре уклоним ове мердевине.

Знајући да је женски вид увек бржи од мушког, госпођица Хатчепсут гурну мало младића мердевинама тако да доби прилику да неприметно у његов џеп спусти упаљач.

Када се појавила у спаваћици број четири, опазила је да му је застао дах. У његовим кратковидим очима прочитала је нешто као речи:

- Ова ноћ је трудна. Бременита је новим предивним даном!

Он је међутим, тужно изјавио:

- Знате, сада ја и поред најбоље воље, не могу да купим ту спаваћицу. Тако вам дивно стоји, да бих увече, кад год је обуче моја жена, морао да помислим на вас... А то не иде. И сами схватате, зар не? У сваком случају, хвала и лаку ноћ...

С тим речима он изађе из радње огрћући своју кабаницу, а госпођица Хатчепсут сва узбуђена испрати га погледом низ улицу. Потом, још увек у спаваћици, грозничавим прстима распакова златну кутијицу чувајући украсну хартију и машницу за сваки случај.

Унутра је лежало нешто чаробно, чему она није одмах могла да погоди намену. Диван стаклени пуж пун сребрног праха и заптивен ружичастим воском с фитиљем на средини. Било је то нешто као украсна свећа. Госпођица Хатчепсут хтеде да је упали, али се сети да је у спаваћици, да седи у радњи и да више нема упаљач.

(Ако нисте прочитали поглавље Господин Давид Сенмут, архитекта, идите на то поглавље. Ако јесте, идите на средишњу копчу под насловом Кћи која се могла звати Ниферуре)