Растко Петровић

Пробуђена свест јуда

Извор: Дела Растка Петровића, књига II, Поезија - Сабињанке, Београд, Нолит, 1974, стр. 93-107

За "Пројекат Растко" љубазношћу проф. Душана Витаса, Београд

Најзад говорити слободно и до краја. Једном бар (једним дахом), макар вас начин говора у први мах и увредио, да би се могла изрећи цела мисао и да би се одахнуло. Видеће се да та мисао није тако рђава, као што сте очекивали, за оне бар који не плану одмах - и да дух из кога је ослобођена не заслужује проклетство.

Имађах петнаест година када сам писао у једном листу, који је под насловом ''Пробуђена свест'' излазио рукописно у мојој соби:

''Сви се планови не даду испунити. Све што је било, неће бити; све што се планира, неће се испунити. Кратерска с Авале на Адрију. Палме, палме, кокоси, кокоси на целом путу; под сваким спава симплиста, и сања да на свакој грани виси по један план. Нисам знао да се не говори свуда српски: пред једном реком чучи неко па се огледа ко заљубљени Нарцис. Овде се жене само у кошуљама, а људи у гаћама шетају; по томе закључујем да они потпуно голи спавају. И овде је вода тако масна… Ову је песму написао песник када се после петнаестодневног плановања решио да путује. Ова је песма мото у књизи Планови; први се стих растеже кроз целу књигу, па и кроз живот песника. Вадите, господо, ви ништа не једете. Хвала, сити смо. Ово је јело врло лако; та и сами кажете да га радо једете: као слама је. Вадите, господо, једите!''

Да ли је још тада била рођена ова књижица у мени? Божји син је ипак, ма и само мени рекао: Једи овај крух јер је то моје тело! И ја постах рад њега људождер. И пиј ово вино, јер је моја крв! и ја и рад њега постах крвопија. Сам такође волим страсно облик, мирис, укус, и лепоту хлеба. Хтео бих да цео овај спис буде као хлеб и као вода. То је једно од темеља-уживања: у реду Руковања, Општења Осмехом, Одахњивања, Кијања, Ригања, Одлакшања - црева или бешике, или сексуалног, спављивања, Буђења, Освете, порођаја. Нови завет почиње од њих и требало би сваком од њих говорити понаособ, јер владају уњима особити изрази задовољења и хармоније. И обновљена естетика мора поћи од њих, ако мисли да не изгуби ни једну струну лепоте. Ево нас опет у натурализму! узвикнуће неки. Хвала богу! одговорићу им ја; у натурализму, не песимизма и напетости, но ослобођење воље за непосредност и лепоту! Кад сам се руковао са пријатељском руком, али чврсто, и тако да спона између палца и кажипрста моје деснице опре се о такву спону његове, извршили смо најочитији чин Новог завета и Покајања. Доста је моје тело испаштало; оно хоће да уђе ослобођено у свој рај. Доста је својом лудошћу и мој дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена, премда сам наизглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и без важности; може се чак рећи да нисам ништа мислио. А сад је мисао спасоносно прелила моје тело као млак талас. Тело ће научити мој живот здрављу и дисциплини, а мисао га је била надражила толико.

Ако је покрет све, ако је покрет чак само и врло много, како је наука могла заборавити да изучава и изради једну, што прецизнију, механику еротичних одношаја, од момента првог еротичног надражења па до видљивог зачећа новог живота? Ја бих поновио све оне фине и величанствене трептаје бескрајних делића предодређене материје, оплођавајућих мужјака и женке, који изазивају она беспримерна дрхтања, привлачења, и одгуравања целих тела, катастрофе судара, ерупције, грчеве, еклипсе свести; ја бих их тако свесно и пажљиво понављао, пратећи све ниансе прелазака из ритма у ритам, из брзине у брзину, што једна другу изазивају нарочитом асоцијацијом правилних убрзања. И утицајем интрапланетарних гравитација. Овде се одједном музика јавља као стварна чињеница, о којој сам малочас говорио, рекавши да су тела пуна звукова и оркестрација.

Све ово говорим што бих хтео да покажем колико је тај свакодневни сусрет сексова величанствен, ваљда најважнији у животу, и страшан својом правилношћу и условљавањем, па зато диван. И цео свет виче! Ја не велим ништа зато, нити проповедам какав нови начин живљења, као што не проповедам ни магнетизам или радиоактивитет међ космичким елементима. Кад се два намагнетисана тела стану привлачити, ни њихова воља, ни сви људски морали не могу их спречити да се привлаче све док су у тој области привлачења. Само енергија механичка равна енергији њиховог приањања и нешто јача може то спречити, а онда отпада питање слободног избора, дакле и слободног држања према моралу. И ништа не значи грижа савести што сам некога убио или му подвалио, јер мене често мучи савест и што некога нисам убио или осветио му се. Треба ли још да напоменем да нисам анархиста, према томе идеја је дубоко логична у својој основи и гласи: можда и нисам рођен себе ради, али дошавши једном до свести да известан број потчињавања општем животу носи собом и сензацију задовољства што сам рођен, подлегаћу са што свеснијим и већим одушевљењем баш таквим потчињавањима; тј. иако не рођен себе ради, ја ћу живети живот ради себе, и ослобађати се несносног не тражећи да то и остали чине. Оваква мисао претпоставља идеју слободе и идеју разочарења у индивидуалистичку корист од хегемоније целокупног живота. Ја ипак немам ништа против морала, као што немам ништа ни против академија наука, већ знам да живот постоји пре и после друштвеног морала, изван, испод и изнад њега, да и оно што друштвени морал сматра наказним улази тако нужно у живот као правилност, и да је и сама индивидуалност изазвана од природе као нешто што је нужно. И зато на морал не мислим, нити мислим на то што природа хоће од мене, већ је задовољавам много, и тиме своје потребе; а ако ми падне на памет да размишљам, - и то размишљање је једно задовољење - смислим да и потребе те саме нису искочиле из небуха и да ће већ природа, и без мог пристанка, умети себе да задовољи на мени. Чак ни лепота није особити мој морал, јер је и она дошла после нужности тек и због ње. Претпоставимо чак да, због твог особитог држања, природа никако не стигне да те искористи. Интервал између твог рођења и твоје смрти, изван којих ко зна чији си, изашао је ван области деловања закона гравитације. Од самог себе и си образовао један нови космос и нову неку могућност васељенску са законима унутарњим. Али (да ли да узвикнем: авај!) зар није могућно да је и то ново издвајање новог света из оног старог извршено по нарочитом закону неког општег?

Ево једне тачке мог додира са фатализмом. Тај додир пржи ми месо, и псећам бол мозга што је тежак као да је почео да се декомпозира у балаву и слузаву материју. Скоро стално видим у пројекцији, у даљини, догађаје који ће ме захватити. Расту све више што су ми ближи, и најзад сам органски детаљ само у њима: али колико? Један тренутак! Мање: један милијардити део тренутка; чим сам се нашао у њима, већ сам изишао испред њих, у сусрет новим. Рекао сам: чим сам се нашао у њима! не, та је сензација много сложенија. Кад осећам да ми се нешто фатално мора догодити, добијам неку празнину у стомаку, трбух ми се сваки час упија ка кичми, и нужно ми је да дубље дишем; при томе су лучења јача, а сексуална надражења савршено ишчезавају. Затворим очи, гризем доњу усну, ударам зубима о зубе, забадам ноктима у дланове: и постепено падам у мистицизам, са нешто сумње и подсмеха. Али пошто ми некако падне на памет да то чега се ја бојим, баш тај и тај дан, стварно - па ма шта се на свету догодило - мора наићи (изгледа да сам се само узбуђивао при неизвесности да ли је опасност ту или не), постајем потпуно смирен; јер одједном имам тако исто јаку сензацију као што је јака самосвест да тај догађај мора и проћи, и да има један део мене који му је немогућно изменити (ваљда моју животну вредност) при своме преливу преко мене, и да чак, ако га измени, ја ћу имати могућност да ту измену проценим: што је најглавније. Од тога скоро губим свест, - но не ову свест, самосвест; не настаје никакав сомнобулизам, већ само свест протицања времена, трајања. Свршавам своје уобичајене послове, и ове сад условљене изванредним догађајем о коме је реч, као да се све збивају истовремено. И то тако да кад се повратим себи од тог чудног стања, догађај већ прошао: и зато што ми нешто, ужасно громким гласом и радосно, каже да је прошао, ја сам и дошао себи. Па имам сензацију да се догађај збио и пројектовао у прошлости, у тренутку кад сам ја дошао до болног сазнања да га нећу уопште избећи но да ће доћи неумитно. Тај интервал између будућности и прошлости као да никако није ни трајао; не, ни милијардити део секунде.

Али са толико појачаним осећањем живота, трајања, места, бацам се у појаве које ми носе велике радости. Трбух се без престанка напиње, дисање кратко, ширење ноздрва, подрхтавање бутина, потреба да се подскакује и потрчава, раздражење појачано, запостављена лучења. Како је за мене много занимљивији човек који, рецимо, нема хитрог разума, што се у данашњем друштву ужасно презире, но човек који нема расуђивања сексуалног или желудачног итд.

Ја ћу сада да говорим даље о једној потреби као што је јести, на пример, и то много јести: више но што је потребно да човек одржи себе у животу, више но што хигијеничари препоручују и таман толико колико траже сва могућна црева, желудца, једњака, слузокоже у устима и око језика. и јести какве хране? Одабране! Не, као што је препоручивао Ниче, да би се подигао један натчовек, већ да би један човек-много, један заситљиви човек задовољио себе, и омогућио себи даља задовољења. Много спавати, врло много спавати; и корачати по читаве сате; говорити без престанка по читава после-подне, и ћутати по целе дане. У сваком задатку и муци које је природа натоварила своме робу, човеку и животињи, унела је и по једно мало задовољство које постаје све огромније што у себи носи више значај одлакшавања. Тако је скоро извесно да онај осмех на лицима породиља, после довршених мука, долази и од чудног задовољства - иако изгледа невероватно - њиховог тела. Рођен сам; на хиљаду сам се начина трудио да то докажем; и још нисам умро. Тајанство рођења је исто толико велико, можда и веће но тајанство смрти. Како сам ја рођен? Зашто баш ја а не ко други; како се моја свест о личности увукла у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке; уколико моје тело носи у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје мајке, и пустоловину мога оца итд.? Узнемирава ме све то колико и очекивани одговор за после мог последњег даха. Не бој се. И прошлост пре нашег рођења, и историја зависи од нашег избора. Данас је то Француска револуција а јуче римска империја. Мене највише запрепасти историја коју нађем у великим домаћим књигама о физиологији, са упутствима из ње, и у којима се налазе слике у три боје, које претстављају огуљено и разголићено човечанство. Боже мој, како си ти то начинио човека од блата! Ниси ли употребио нимало сламе, нити остатака својих од ноктију и косе, што би значило: према своме подобију? Да, избор је слободан, што се тиче историје и прошлости пре рођења; али у тренутку рођења? Одсад је покрет тела почео да образује нарочити значај по живот, и значај тај: нарочити морал. Разлика између тела у покрету и путовању и оног у миру, била би као између надраженог младићства и тренутка када је ово потпуно смирено. Мисао је прешла преко тела као благ талас, и тело се насмешило сваком својом ћелијицом и задихало. Мисао је прешла кроз тело као залогај хранљивог меса, хранећи га свим својим соковима. Одселе је мисао била хигијена, гимнастика, купање. Одселе је свако тело засебно значило нову хармонију и лепоту; један нов закон, а није подлегао нарочитом типу физичке лепоте као за време Грка или ренесансе: кад је тај тип баш значио ропство духу, које је телу наметнуло одређену униформу - својом специјализираном логиком.

Ево, ја пишем песме зато што између три и четири часа не осећам ни за чим потребу но баш за тим. У једанаест и по сам гладан, и ни по коју цену бе бих могао певати; потом варим. Ја имам тако много заноса; али имам тако много разноврсних елементарних (или других) потреба, које треба њим да задовољим. Грађење песама је један од најнужнијих тренутака мога живота: једна од његових функција: то је као корачати или задрхтати. Тако живот у мојој песми није довољан, а без ње не би био цео: да би ова, иако интензивна као и остали покрети животни, могла га свег заменити. Живот носи уметност собом; да ако уметност исту окрњиш, неће ли и сам живот тиме бити окрњен! Можда се противуречим! Мене би било чак стид да се никако не противуречим: и ова проза је једна песма.

И велики филозоф натурализма донео је истину о љубави: љубав је полна. Но он је викао: Како се може волети кад је сва узвишеност љубавна била заблуда! Као да сам секс за себе није одвише велико чудо и велика мистерија, исто тако у најмању руку као и додир двеју естетичких идеја, - како би пристао он да је љубав! Али и сама естетичка идеја на чему се расцветала? Згрозили су се усамљеници на помисао науке да је њихова верска екстаза храњена стално новом полном глађу. Као да твој однос с богом постаје мање важан и диван ако иде кроз мудрост секса и апетити његов, а не преко срца само твог и мисли. И ако је у вери неопходно откровење, зар није и то једно откровење!

И као да за бога није најприродније да, јављајући се појединцу, јави му се преко силе његовог рођења и силе могућног рођења његовог сина, чиме је овај без престанка опомињан на закон подјармљености и на природу: сем ако религија не проповеда индивидуалност, а онда сумња Томина, разбијена само у његовој личности, с правом може наставити да живи у теби. Имам ли права ја да очекујем да ће се бог, понаособ мени, јавити? Видим божанство, спојен сам с њим, у екстази сам. Откровење је нада мном. Почевши да пишем овакве песме, певам их не из критике на живот, већ нађох читаво благо животних заноса и одушевих се да стварам. Дајем им наслов: Откровење! Ако и не спадају у лирику, ја се не љутим: богатство им може бити ванлирско па ипак да буде велико. А чак да су и ништавне за вас, оне су прошле већ кроз моје варење. Нисам примитиван. Споредна је ствар лирика, или не довољно то, али нешто друго, много. Главно је да се од тога живело. Мени и није толико баш стало до супе мога детињства, колико до дивоте да о њој певам и на један нов начин се нахраним њом.

И кад велим себи да не остварујем велику уметност већ само велику екстазу, разумем врло добро; и задовољан сам што сам написао неколико песама, и што пишем још увек ову књижицу, које можда неће одговарати ни вашим ни мојим појмовима о уметности, - али које су величанствене. Говорим тако баналне ствари с тако важним осмехом. Писати стихове на поду, клечећи, надвијен на хартију, налакћен на руку у којој се држи писаљка, тако да цело тело својим напором учествује у бележењу екстазе. Тиме би отпала сувишна фразирања и разводњавања такозвано - погрешно - лирска.

Једну сам заволео а друга ме престала волети, стога сам врло несрећан. Ја знам да нисам ништа уштедео од заноса и богатства, чиме бих заслужио поштовање људи. Али истрошим ли их сасвим, бескрајно се унесрећим; бацам свој поглед уназад, детињству: у сусрет једном лику, једне жене, најузвишеније љубави. У првом тренутку учини ми се да је тај лик тамо изразит и јасан, али, напрежући се да се удубим у његове линије, ишчиле неповратно. Господе, рана! Мрка другарице, афазијо! Мрље! Пишем седам немогућих речи на хартији: и у свакој се цеди, заокругљује, по кап крви, а у свакој капи помало земље, труња од коре дрвене, и мржње. Зашто и мржње! Нисам ли исцепао на четири Свето писмо! Нисам ли га том јарошћу поделио на четири јеванђеља! Али нема до једне собе у свету, у коју бих хтео ући, и на сто (по коме је немогућно налактити се и, врло мало намргођен, одморити се у ћутању) ударити огорчено песницом, - док пљувачка клизи низ уста, - викнути: Да, ја се зовем баш тако! Имало би увек по кога који би мирно, заједљиво одговорио: Шта се нас тиче ваше име; или бар: тако прешно, тако неопходно, име! А шта се мене тиче ваш мир! То нисам ја о коме је реч, већ једна савест чиста, издвојена, коју сам хтео спојити уз какво име. Што се тиче тела, садашњост се, и авантура док је у току, само преко њега објављује. Кад изађем из те куће, наслоним се на зид, погледам од горе до доле, дуж улице. Свете на север, свете на југ! Здраво свете на југ, најсрећнији од свих људу те поздравља, - онај који је уништио свој опстанак. Видех бога. Одједном би ме стид од тог што рекох и ужасних се. Они нису хтели ни мог имена ничијег, ја сам учинио по трећи пут исти ужас. Али ако каква жена ужаснута, увређена, побегне у моју кућу, и иза редова пуних муља, крви, сламе, донесе на свет једно дете и крваву постељицу, ма наказу, без имена, са очима бледим као Завист, ја ћу бацити преко тога још остатке своје обуће и одела и сламарице и пороке, и шупље ваше погледе, и покрете ваше без страсти, и пепео и дим и макадам и зеленило: све оно што ми се свиђа или што ме гади: само да од нечег сакријем новорођеног, и да одсечем од вас њене јауке. Али, кроз буњиште, просијавају плаве очи - увек исте, вас се то не тиче, немају имена; вас се имена не тичу, - а кроз земљу се процеђује масна и мрка текућина разједињења, - то није растуженост, ако баш и суза.

Шта бих чинио да нема људи већ да сам сам; као песник шта бих чинио? Ако бих тај нестанак могао поднети, не бих ипак више певао речима: извесне своје заносе бих крештао и дерао у простор. Више свакако тиме не бих био лирик, али би то било највише што бих могао... и довољно. И ти људи који су својим присуством унели толику пустоловину у мој живот! И што би људи били криви за моју патњу чак кад су зли; као да и они сами за своје злоће не пате! Мени је свеједно. Отварам уста и руменило ме вечери трује неким слатким голицањем кроз сва ткива. Ево чуда над чудима! Него ипак, волети једно људско лице изнад свих осталих, и покрити његовом заставом цео свет. Ударом огромне љубави пробих прозор на зиду у правцу ње; и уморан се насмеших на дом јој убави - Растко, колико је светла та линија од тебе сад до ње! Ти више нећеш пити вина, ни проводити блуд: живот мора да се уљуди, због ње. Имађах толико присних пријатеља, а сад ми је свеједно што ме се више не сећају или презиру; цело њихово тело је измењено за три године, до последње ћелијице: у чему је онда продужење личности! Шетајући кроз мрак узмем је за руку, и, не што погађам њене мисли, већ је њој немогућно више да мисли до оно што ја ни погађати не морам; ја држим њену руку у својој, и то је довољно да је цео ток њеног живота скренуо новим правцем. Друг ми је узнемирен, збуњен, неповерљив; спуштам му руку на раме, и што је рука та отежанија, све је смиренији, све му је потребније да говори - врло усрдно, као да се каје за своју сумњичавост; што пак лаганија, једва дотичући га се, лежи му твоја рука на рамену, он је још увек узбуђен и болан, али га бескрајна нежност обузима према твом пријатељству, - не осећа се више напуштеним. И рука на трбуху је самопоуздање за тело чија је рука, а узнемиреност и срам и огорчење за тело на које је положена. Држиш ли дакле још увек да нема великих говорника - тела?

Негда се мој дух бунио противи идеје вечног бивања ма ког било дела човечјег живота и уштеђевине, и против бога, - вољне и пресудне силе. Мислио сам: Ти не осећаш никада бога, до тренутка док не паднеш у какву опасност; а и онда му се несвесно молиш као што би бунцао у грозници. Да осећаш своју вечност, не би те могућност смрти ужасавала, нити би писао из користољубља, - да одгураш ма и успомену на себе што је могућно даље преко гроба! Сада пак покушавам да мислим друкчије. Најпре, шта ме се тиче што ја у површном свом животу, или у животу обрнутом на другу страну, не осећам бога! Сам ја не мислим никад на болест до тренутка њене појаве, још мање на способност појединих лечника. Али наиђе ли болест, послаћу по лекара. Налазимо се у таквој баханалији животној да се не можемо ни сетити оног што не доживљујемо. Зашто да кукавичлук - фаза мог живота када без дискусије примам принцип божанства - мора баш да представља ненадлежност моје свести! Паником сам преображен и тако постављен пред извесне могућности које раније не бих схватио и које ћу доцније опет да одбацим. Чак и у истраживању, када смо извесна бивства предвиђали и тражили их, ова нам се обзнањују само преко откровења, тојест запањујући, и од тога тренутка тек преуређујући нас сасвим. А то откровење наилази на нас каткад само у моменту нашег лудила или болести или раздражења и одушевљења итд. Као и много чему другом, и откровењу је нужна нарочита атмосфера: атмосфера откровења. Хоћу да кажем да оно што се зове животом унутарњим и животом спољашњим, или духовним и телесним, једног човека, само су две крајности једног истог неразлучног и беспримерног механизма у овом животу; чији је један део, или један резултат, можда везан у другом. Мала свест, с претензијом на слободну вољу, која је остварена у човеку, не мора бити јединствена у природи: могућности су њене безграничне чак и ако иду извесном закону. Ништа се не противи мисли да је остварена још једна, можда већа, свест са много јачом претензијом на слободну вољу: и да од ње можда зависи наша. Наша религиозност, наша обраћања богу, наш фанатизам, свакако је данас између нас и нечег још у чије у чије смо бивство тако често неизвесни. Знам да, чим постоје односи, постоје принципи и постоје фактори између којих су се дотични односи разапели. Мој се дух, чак и један део самог мог живота, сад много више буни на помисао да је мој однос религиозности бачен једним својим краком унапред, у ништавило, и да никакав принцип није с оне његове стране. У природи се не би могла родити тако једна фатална идеја о божанству, а да не одговара извесној стварности. О нестварностима се може мислити само ако се мисли којим вештачким, наказним путем о оном што већ постоји али никакво се ново опажање у такво размишљање не уноси. У фантастичним романима о другим световима нико није могао измислити, и описати верно, какву нову боју, на пример, коју већ не знамо у сунчевом спектру. Неискуство ока би га при том потпуно паралисало.

Живот духовни дакле нераздвојив од живота нашег физиолошког, и наша вечност ваљда зависећи тиме од нашег живота садашњег: ти и не знаш са колико опасности носиш своје вечно бивање у покретима својих руку, на пример, или у жељи да задовољиш своју страст за певањем. Ако си рођен сувише рано или ако одвише рано почнеш да трошиш на неопходна и неизлечива задовољства богатство које међувремено стичеш, али не у довољном темпу, или ти је поверено или си га наследио, знај да нема више могућности повратка, чак ни на довршење младости, - на које мислиш да још увек имаш права и које да ти је остало. Одсад носиш увек собом нове хоризонте, већ загорчане, које си отворио својом неизбежном великодушном лакомисленошћу и раскошју. Немогућно је оболети само делимично афазијом, којом би се уништило оно што ремети хармонију правилног напретка. И то је оно што се сматра испаштањем, још у овом животу, грехова: сувише велико богатство искуства, сувише проширени простор да би садржавао понова упрошћену младићку тежњу, а да се ова у мукама не декомпонизира. У ствари ни сам свет, то друштво, неће ти поверовати у твоје чисте намере, у искрену жељу да сведеш свој живот на економију; и не би ти је омогућио! Прича о расипном сину је лаж! Не донесеш ли свету ма шта од оног што си раније имао и што би му послужило као јемство да се ти враћаш са по пута, - а не само зато што си последњу карту проиграо, смрвиће те!

Неће ти поверовати ни да, ако си био луд, као што је неко рекао, био си увек оригиналан и тиме једино за природу моралан. Тако стижемо до идеје о одговорности: можеш ли ти да зајемчиш свој будући живот својим садашњим? То је опет о моралу реч! Али да ли си ти у стању да рукујеш фаталностима? Има ствари које не знам или на које никада нећу моћи одговорити.

Је ли могућно да завршавам овим једну мисао коју сам имао доскора, а која ми је, ево, сада скоро већ страна! Она је хранила мој живот за време од шест месеци, прошла као пресни залогај кроз тело, и тиме искоришћена од мене заувек и уништена. Новом ћу се, свежом храном морати сутра утољавати; тако да ћу је се, као да би да се докаже и истинитост ове књижице, још сутра морати можда најогорченије одрећи, и ње и своје мисли од јуче.

Ова последња мисао биће посвећена пријатељима који неће никада бити овенчани славом: Теорија о Монадама није ме ничем извесном научила; Случајност и хармонија не трпе се као сарадници. Постоји ли Случајност: онда она улази у трагични материјал природе; дока Хармонија пре ступа као осмех на лице победиочево: Човек је непрегледности животиња, тојест звер чије су чељусти разјапљене према бескрајности. Отуд, за разлику од обичних зверова, он је незадовољан. Узроке његових обољења треба тражити не у његовој прошлости већ на једној правој линији између њега и безграничног: тамо их отклањати. Тако је свако његово чудо одређено за примање утисака удвојено, поред оријентације, и функцијом: за отварање, на томе месту, целог бића Недогледу. Служење чула почиње деловањем органским и свршава математичким. Постоји болест математичка. Све његове жеље крију тајну намеру да буду коначно задовољене негде изван границе схватања: тиме њихова испуњавања добијају интензитетом у овом животу. Живот није немогућан, већ претпоставља прекорачење у вечност. Ако више није могућан ни један корак, остаје велико ослобођење, Самоубиство, највеличанственија матура. Самоубиство, ти носиш још живот у себи и ништиш страх од умирања! Да ли ћеш ступити у моју собу кад из ње изиђе последњи изглед? Живот је још у стварању, те ни један закон није још ни довољно потврђен ни завршен да би се о њему могло поставити правило: зато смо одагнали најзад релативност, и уперили своја тела у бескрај где су бачена испуњења законска као мостови. То није други живот; то је даљи живот, који благословен, поред осталих вредности, породиће и лаж. Лаж! Имај храбрости да ти то буде последња реч.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]