Изводи из приказа књига
Радослава Братића

Проф. др Љубиша Јеремић: Збирке Слика без оца и Страх од звона брзо су се и убедљиво потврдиле код својих читалаца и у књижевној критици као књиге које садрже сјајне приповетке и, заправо, златне странице уметничке прозе.

Проф. др Јован Делић: Покретљива и динамичка приповједачка позиција усвојена је у претходним Братићевим књигама а нарочито у књизи Слика без оца.

У Страху од звона Братић посједује изузетно богату лексику у многим сферама живота гдје је за очекивати да се сналазе само посвећени. Његова многа набрајања... праве су стилске бравуре које откривају и зналца језика и познаваоца свијета који нам дочарава.

Божо Копривица: Слика без оца испричана је језиком чудесне енергије и лепоте.

Др Милисав Савић: Једина и рекло би се опсесивна тема Радослава Братића јесте његова родна Херцеговина. Иако дубоко у традицији, Братић је модеран писац, модернији него што на први поглед изгледа. На најбољим страницама његово приповедање прелази у чаролију, у опсенарство прворазредне књижевне важности.

Вида Огњеновић: Братић је извежбао руку и постао врхунски прозни писац. Он је успео да се ослободи притиска приче и терора форме, којој не робује. Братић је учио од Гогоља и Борхеса. Све што ваља догодило се у Херцеговини, а оно што не ваља дешава се негде далеко од његовог завичаја.

Братић на најбољи начин показује да литературу не чини цитат, већ начин на који је он употребљен. Одлично баратајући цитатима, «претурајући» по литератури и историји на постмодернистички начин, писац нам не открива истине, већ нас подсећа на њихову шароликост.

Војислав Лубарда: Награда која носи име Меше Селимовића, не само великог већ и непоновљивог књижевног ствараоца на српском језику, долази у праве руке, заиста заслужено. Братић награду заслужује из два разлога. Прво, јер обнавља најбоље традиције српске приповедачке прозе и, друго, јер приповетку обогаћује досад неслућеним сазвучјем српског језика и једном неуобичајеном, рекао бих модерном структуром. Књига Страх од звона је по својој композицији и књига раскошних прича али и роман о једном времену које нас и сада испуњава зебњом у једном крају који је створен за причу и од приче.

Марко Недић: Братићев први роман изграђен је на богатим слојевима народног приповедања, клетви, митолошких слика, бајки, датих једним посве субјективним и индивидуализованим прозним говором. Братићев јунак у Сумњи у биографију потврђује се као модерни књижевни лик. У Страху од звона Братић је поставио основу јаке наративне тензије и уметничке привлачности своје нове књиге.

Живорад Стојковић: Да сам добио рукопис збирке оваквих приповедака какав је Страх од звона, поступио бих као Александар Твардовски који, кад после десетак страница, прочитаних лежећи, види да у рукама има дело правог писца, устаје, облачи се и наставља читање рукописа са осећањем да присуствује изузетно важном догађају за књижевност.

Проф. др Владислава Рибникар: Све се код Братића покреће, прети, устремљује и напада... Вечито у страху и борби против недаћа које доноси сурова клима, немаштина и болест, звери и људи, природа и историја.

Проф. др Милош Ковачевић: И читаоца и критичара код Братића привлачи, прије свега, двоје: прича и начин причања. Братић увијек има причу, која можда и не би била тако пријемчива да није испричана богатим и стилски врло дотјераним језиком. Језик Братићев – од синтаксе реченице, преко врло сликовитих а бројних стилских фигура – удружен с причом готово да читаоца и не може оставити равнодушним. Тај језик се при читању доживљава тако обичним да он управо због те своје обичности изгледа врло необичан.

Драшко Ређеп: У Шехерезадином љубавнику Братић је написао завереничку књигу којом и те како нуди сарадњу свом будућем конкретном читаоцу. Братић темпераментно брани своју раздешеност, своју тајну, своје причање, и ту је, усуђујем се да приметим, безмало ненадмашан у својој књижевној генерацији.

Милан Влајчић: Врстан приповедач изворне херцеговачке чистоте језика и слуха за исказе припростог народа, Братић често своје приче започиње једноставно, попут, рецимо, Матавуља, да би потом у хронику о ратним и поратним годинама увео митско и чудесно.

Душко Новаковић: Свест Братићевих јунака ослобађа се својих предрасуда и постаје ангажована. Успоставља нови тип биографије. И опет сумња, опет разарање.

Снежана Брајовић: Слика без оца једна је од најбољих збирки кратких прича објављених код нас у последњих неколико година.

Књигом Страх од звона Братић је потврдио да је један од најзначајнијих савремених приповедача.

Драган Орловић: Чудеса која су одавно у писцу и стварност коју је спознао дарује нам, мајсторски упредајући (домаћи) књижевни језик, у уметност приповедања која му обезбеђује особито место у савременој српској књижевности.

Чедомир Мирковић: Има код Братића нешто од настасијевићевског дара и способности да се језик насељава магијом, песничком имагинацијом, и да се магија извлачи из језика.

Николај Тимченко: У Сумњи у биографију добили смо прозу која је аутентично тумачење стварности једног трагичног искуства. Чаролија Братићевог причања подједнако води читаоца у висине звезда и у дубине и мрак јама. Лепотом приповедања писац засенчује страх од зла и од живота којим је испуњен дечаков доживљај света у овој од чаролије сазданој и чаролији сличној књизи.

Братић заправо чини оно што је једном приликом рекао Тарковски: «Писац је позван да потреса душу, а не да васпитава поклонике!»

Проф. др Јасмина Лукић: У свом првом роману, Братић се представио као већ изграђен прозни писац, који је, овладавши потпуно техником савременог прозног изражавања, успео да уобличи сопствен израз...

Братић у свом приповедању користи и елементе фантастике, и елементе бајке, па чак препознајемо и утицај народне поезије... И мислим да је та сложеност, заправо тај филигрански рад, у привидно једноставно приповеданом тексту оно што доприноси вредности Слике без оца.

Страх од звона је збирка прича у којој Радослав Братић, користећи као полазиште визуру детета, открива страшну лепоту живљења у свету који себе разумева и тумачи магичним шифрама.

Милица Јефтимијевић Лилић: Кроз три целине Братић заправо слика жену као жртву мушке бахатости и полагања права на живот жене, била она невеста, сестра или супруга. (...) Тек, не би ваљало схватити да у Братићевој прози свет припада само херојима и врлим домаћинима. То је један бујан у чулно пријемчив свет у којем све ври од противуречних страсти зато га ваља упити у себе као живу и непатворену реалност.

Проф. др Михајло Пантић: Биш, место у којем се, према обичају успостављеном у збирци Слика без оца збива радња и друге књиге приповедака Радослава Братића Страх од звона, постаје изгледа ново место на имагинарној, митској мапи модерне српске књижевности. Лексички обилно, и експресивно, Братић, често ослоњен на форме усменог наслеђа, и са наглашеним инсистирањем на егзорцистичкој и магичној моћи језика, приповеда своје лирске патинизиране, покадшто меланхоличне и успорене, понекад хуморне и врцаве, а увек митски и библијски осенчене приче о детињству, као о «изгубљеном рају».

Проф. др Мирољуб Јоковић: Историја, мит, предања, фолклорни наноси, јесу онај «крајолик» свести у којем се Братићев наратор креће... Савремена српска књижевност има више заштитних знакова, Радослав Братић је, без сумње, један од њих.

Ђорђе Писарев: Књига Страх од звона добила је 39 гласова чланова великој југословенског књижевног жирија за награду «Меша Селимовић», у којем је ове године учествовао 81 књижевни критичар, теоретичар и хроничар.

Божидар Милидраговић: Оно што је у Братићевом роману изванредно – јесте хумор. Ненаметљив, наиван као код правог уметника, мекан попут памука, а оштар попут ножа (Сумња у биографију).

Слика без оца је најупечатљивија књига приповедака објављена у 1985. години.

Проф. др Милош Петровић: Јунаци приповедака Радослава Братића смештени су у херцеговачко село Биш. То су мали људи велике душе и светлога ума. Такмичење поетичности и бруталне стварности окосница је Братићевог Страха од звона.

Проф. др Велимир Висковић: Поступак који користи Братић је нов. Нисам примијетио, бар у савременој српској прози, да неко на такав начин гради своје новеле.

У Слици без оца Братић је направио једну врло занимљиву ствар: он непрекидно комбинује један глас с другим, оркестрацијом тих приповједачких гласова постиже занимљиве ефекте у овим новелама. Тај се поступак може прилично прецизно формално описати: као један врло занимљив случај функционалног преплитања приповједачких гласова.

Божидар Зејак: Братићева збирка Слика без оца доноси један оформљени и дограђени свет који је транспонован језиком чудесне свежине и снаге.

Проф. др Мирослав Егерић: Братић је одиста написао узбудљиву књигу прозе (Слика без оца) снажну, једну од оних који постају даљи задатак духа, начело креативног мерења, снаге и одговорности.

Будимир Дубак: Братић припада оној генерацији писаца која полазећи од локалног миљеа и колорита (Херцеговина) и посматрајући тај свијет из перспективе дјетињства и свих могућих човјекових страхова створио литературу која убједљиво свједочи о једном универзалном стању људске стрепње, како би то казао Кјеркегор.

Саво Вучић: На основу досада објављених Братићевих књига, посебно на основу књиге прича Слика без оца, јасно је да је он истински умјетник књижевне ријечи, особени пјесник зачудних шагаловских прозних слика... Те чудовишне прозне слике су са границе реалног и иреалног, опоре јаве и сна, стварног и нестварног.

Миливој Сребро: Братићев извршни језик... с непатвореним импулсима изворне наративне енергије делује питорескно и освежавајуће.

Весна Рогановић: О приповедачкој «пупчаној врпци» с традицијом сведочи и Братићев фолк-модернистички поступак: емотивна тачка виђења «дјечака који је за све био крив». И коригује се, не, како би Хелдерлин рекао, разумом који обуздава занос кад «падне у висине» (и дубине)», већ хумором.

Мирослав Тохољ: Ако би приповједач до краја испоштовао форму, заслијепио би га сјај језика и имагинације које навиру. Ако би се посветио овом другом, изгубио би увјерење да његов посао има неку сврху. Тај проблем је код Братића мудро ријешен... упадицама или коментарима.

Слободанка Глишић: Аутор Смрти спаситеља је успео да сублимира оно што је некакав аутобиографски материјал у поруку о општој усамљености, немогућности остварења суштинског људског односа и немогућности да се у том смислу било шта измени.

Вук Крњевић: Братић није писац који читаоца убеђује. Он му даје могућност да сам дограђује (Сумња у биографију). Чудесна језичка креација једног руралног доживљаја свијета који је истовремено лирски мекан, дјечачки дрзак и списатељски рафиниран (Слика без оца).

Проф. др Радивоје Микић: Братићев роман Смрт спаситеља показује разноврсност форми. Зло које долази од власти показује се на оним сликама које потичу из великих дубина општег памћења (Слика без оца).

Саша Хаџи Танчић: Изнад емпиријске логике у роману Смрт спаситеља увек стоји поетска логика динамичке и слободне синтезе. Јунаци Братићевих приповедака готово да и не живе изван свог страха од света који их окружује и угрожава (Страх од звона).

Предраг Драгић Кијук: Братићева проза, пренето на план метафоричности, стално претпоставља рационалном бићу спознају о Страху и указује да ирационалност подсвести чини стални напор да трагање за универзумом једначи са тајном смрти. Детињство, као факат, носећи је гносеолошки слој бића и писац је цео роман градио на томе принципу, преиначавајући феномен сећања у знакове симбола (Смрт спаситеља).

Васа Павковић: Братић у Страху од звона спретно води нарацију, надовезује алузивне дијалоге, да би изненадним обртом закључне сцене поентирао приповедањем.

Милосав Ђалић: Читалац који зна Братића као расног приповедача из претходних књига, уживаће поново у добро препознатљивој прози у којој доминира језик и језичко умеће, једне од најбољих одлика овог даровитог писца.

Милосав Мирковић: Братић мајсторски пише своју реченицу, речима се служи као вајар глином... Тамо где би други «заплакали», Братић се благо смешка али и подсмева. Писац чудесних «кутова», песник «урезаних истина», зановетан и надахнут, са мајсторским обиљем, које реалијама додаје теме фантастике (Страх од звона).

Јосип Ости: Слика без оца је књига о власти и смрти... Братић је у њој непрестано у потрази за изгубљеним завичајем и дјетињством, ма како оно било тегобно.

Предраг Протић: Код Братића је скепса најјаче изражена и наглашена. Смрт спаситеља је писан брижљиво, промишљено и размишљено, добар део његових вредности је управо у лепоти начина којим се прича прича, у осећању склада и мере која је увек сачувана. Братићева књига, једном речи, представља не само успешан старт даровитог приповедача него и охрабрење и за писца и за његове читаоце.

Жарко Рошуљ: Хуморан и незлобив кад прича о злу, Братић је уистину сјајан приповедач.

Тања Крагујевић; Братић се са прочишћеном и оснаженом зрелошћу приповедања, приближава формули која реалистичност темељи на магији флуидног, али дубинског наслеђа, на новом поретку односа између демистификованог света сећања и прошлости али и креативног замаха језика, као и тајном сагласју знамења индивидуалног и општег, прошлог и универзалног.

Снежана Адамовић: Писац Радослав Братић несумњиво барата реченичним склопом, формом приповетке, и ми уочавамо бравурозне потезе исписаног пера.

Др Василије Радикић: За разлику од писаца који су такође литерарно обрађивали детињство, налазећи у њему – ма како оно било сурово или тужно – светлост која обасјава и надсијава потоње године, Братић детињство даје као негативно искуство о животу.

Радмила Поповић: Роман Сумња у биографију је дјело модерног сензибилитета, поступка и форме. Са приповједачким даром који посједује попут својих земљака, са изванредним смислом за детаљ и нијансу, са снажном имагинацијом и раскошним језиком, Братић је приповједач који се с пажњом чита и занесено «слуша».

Живот који је разријеђен до неподношљивости, надомјештен је изванредном склоношћу за причу, за убједљиво и садржајно приповиједање и пуњење садржајем који опија душу и заноси мисао.

Мирко Ковач: Митски простор Херцеговине Братић откључава као властиту кућу. Ту је самопоуздан, располаже богатом лексиком и тајновитим гласовима. Има сопствени језик. Он у исто време прича и слуша. Њега запањи «величина наивности» док се трагичном догађају подсмева. Фантастично и стварно спаја на невиђен начин. У стању је да исприча све што постоји и да опише све што види. Понекад је меланхоличан, али чешће духовит. Сналажљив је кад се нађе у ћорсокаку. Све муњевито изокрене. Братићеве приче су потресне, али он све чини да читаоцу олакша, па се служи досеткама и хумором. Патничко лице увек је Дечак, тај који ће сав ужас испричати.

Миливоје Марковић: Роман сумња у биографију исписан је мудро и надахнуто, писац је у свему испунио свој циљ.

Братић у Страху од звона консеквентно показује да је писац изузетног приповедачког дара и темперамента, писац који има свој језик, свој стил, свој свет, своја становишта са којих полази, и упоришта на којима заснива свој свет.

Христо Георгијевски: Братић истодобно трага за коренима бића јунака и коренима «приче». Сумња у биографију је роман који се успешно отима конвенцији, жанровској сводљивости.

Љиљана Шоп: Херцеговачку стварност Братић приказује кроз митска и књижевна чуда, градећи од херцеговачких мистерија и легенди стварност која повећава мистичну снагу прича, концентрисане око две основне теме, страх од живота и снага наративног умећа.

Душан Пувачић: Смрт спаситеља има прикривену логику фантазмагорије и јединствену атмосферу визије чврсто ослоњене на свет стварног.

Даница Андрејевић: Трагање за сложеношћу живота, искуства и сумња у поратне токове сећања и биографских причина основна је тема романа Сумња у биографију Радослава Братића, који је изазвао интересовање читалачке публике и побудио својеврстан одзив књижевне критике,

Јован Пејчић: Посебан квалитет Братићеве књиге крије у језику којим је написана, у избору речи, синтаксичким решењима, у ритмици можда највише (Смрт спаситеља).

Драган Колунџија: Братић је оставио свој осунчани камен и побегао у речи.

Борислав Пекић: Братић је у својим приповеткама саградио властити Чаробни брег који се налази и у каменитој Херцеговини и на једном од београдских брежуљака.

Момир Војводић: Братић је изабрао опојну причу о прошлом и садашњем, хватајући у јунаковом доживљају минули и реални свијет умјетничким објективом.

Ратко Делетић: Сумња у биографију увјерљиво говори о снази талента писца, о истанчаности његовог духа...

Милосав С. Пешић: Сумња у биографију, је, заправо, роман о распадању.

Миленко Радовић: Страх од звона књига је изузетне приповедачке енергије.

Маринко Арсић Ивков: Писац романа Смрт спаситеља показао се нарочито зрео на језичком плану.

Михаило Блечић: Нова књига Радослава Братића... садржи све врлине његове раније прозе: вишедимензионалну лепоту херцеговачког говора, језика као садржаја и смисла живота, гротескну чар трагике, неизбежно присуство мита и легенде, маштодарје као усуд и избављење, стварно као фантастично...

Проф. др Младен Шукало: Што се тиче прича «херцеговачког циклуса», оне начином приповиједања дјелимично поништавају временску дистанцу, што не значи да су измјештене из историјског времена.

Проф. др Сава Ћеклић: Свјежи фолклор и одабрани језик и стил одржани у свих петнаест приповједака Слике без оца, а источнохерцеговачки говор донио је овој збирци богатство лексике.

Зоран Радисављевић: И о светским класицима, и о старијим српским писцима, као што су Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Десанка Максимовић и Бранко Ћопић, и о писцима као што су Данило Киш и Борислав Пекић, који су били Братићеви присни пријатељи, и о својом генерацијским друговима Братић у књизи Писац и документ пише подједнако проницљиво, с љубављу и поштовањем.

Јелена Косановић: Осим што очигледно реч о књизи (Писац и документ) која би се могла окарактерисати и као књига писца о писцима, приређивач Братићевих текстова изговорених на књижевним вечерима и трибинама, упућује да ти текстови говоре много и о писцу самоме, његовој поетици, стваралачком темпераменту, односу према култури, целокупном интелектуалном ангажману попут дизања гласа за одбрану уметничких слобода али и националних културних интереса.

Маринко Лолић: Код Братића је романтични елемент замењен суптилном иронијом. Ово дело је збирка изузетних прича у којима је свет и живот људи херцеговачког крша исказан у снажним сегментима.

Предраг Мандић: Књижевни критичари из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније су међу многобројним радовима изабрали драгоцену збирку приповедака Радослава Братића Страх од звона. Овај изузетни приповедач је у свом делу испољио духовитост, особени језик, запањујућу интуицију, меланхолију... Слободно барата по историјским страницама, те веома храбро продире у тотални хаос политике и њених појединих елемената.

Милутин Лујо Данојлић: Наша књижевност је у књизи Страх од звона Радослава Братића добила дивну поему о слабом али духовно јаком човеку херцеговачког крша, који ће својом борбом и мудрошћу осветлити многима путеве на овом земаљском шару. Пишчев језик је јасан, народни, али пробран, исцеђен из тајанствених дубина српске мистике као «сок из суве дреновине».

Мирко Ђорђевић: И још – било би неправедно заборавити, не истаћи, Братићев слух за језик, за она архаична и лепа звучања језика која нам је у Сумњи у биографију посведочио.

Бранислав Петровић: Шта је онда то што Братића издваја као изузетног, самосвојног писца? Пре свега – начин приповедања, приповедачко умеће. Он мајсторски пише своју реченицу, речима се служи као вајар глином: закида на мери, одбацује непотребно. Вином ироније прелива и најгрча сећања. На језику збиље његов свет је патња – превођењем у причу он досеже лепоту.

Марко Паовица: Распон Братићевих поетичких разматрања у књизи Шехерезадин љубавник креће се од једног до другог пола књижевноуметничке комуникације, од промишљања творачког статуса писца и теорије прозне дескрипције до поимања улоге читаоца и поетике читања.

Добривоје Младеновић: Приповедање из паноптикума детета (Слика без оца) има чар неомеђеног сведочења о суровости природе и људској суровости. Дечак, јунак и наратор, у свету одраслих бива присилни учесник догађаја и дежурни грешник.

Стојан Ђорђић: Братић је приповедач који вешто и лако барата различитим наративним техникама и средствима: почев од најстаријих фолклорних идиома, преко нових комбиновања фактографске грађе и фантастике, до најновијих постмодернистичких мистификација и мултипликација. .. Осим што потпуно «верује» у причу, Братић верује и у њену благотворност, њено лековито деловање на људску душу.

Проф. др Новица Милић: Роман Радослава Братића Сумња у биографију представља, по мом мишљесу, најбољи пример зрелости. Реч је о нечему што до сада нисмо имали, или смо имали, али није у довољној мери било артикулисано...

Гојко Божовић: Приповедање Радослава Братића прешло је пут од романескне сумње преко «старе добре приче»; језички патиниране и оснажене метапоетичким тоном... Промене кроз које пролази показују да Радослав Братић сумња да би приповедао.

Божур Хајдуковић: Смрт спаситеља је прихваћен као роман који открива даровитог писца, аутора који је унео освежење у нашу савремену прозу, младалачки дух обнове.