Растко Петровић

Општи подаци и живот песника

Исто као и сви други друштвени типови и тип песника базира свој живот на једној рационалистичкој основи. Труд за обогаћивање и труд око сачувавања тога богатства иде по истом закону код песника као и код било кога тзв. практичног човека, са том једином разликом што је рационализам овде примењен на терен духовног a не материјалног богатства. Емоционални живот је за песника једно емоционално обогаћивање, он га негује, чува, развија, васпитава, има читаву науку да га вештачки реализује, уме да га материјализује, иде за новим искуствима на том пољу, и као што се један тзв. практичан човек емоционира кад увећа своје дотадање богатство, и песник има исту емоцију сазнања и успеха при открићу какве нове емоције у себи; то је емоција емоције, тако да је код њега цео емоционални живот удвојен и он се може наћи између два огледала која се огледају једно у другом до у бескрај. Живот лудака, напротив, иако је у основи такође стварни живот емоције, нема у себи те рационалности, не труди се око њеног одржавања, нити бар над њеном кристализацијом, нити се сматра срећним због ње. Лудило је један непресушни извор емоција, који човек који га поседује расипа немилице, јер он не осећа важност емоција, но важност онога сна који их изазива и који му се тек чини стварност. Живи међ својим осећањима као дивљак међу петролејским изворима којима се никада неће обогатити, a који су за њега без престанка запаљива смртна опасност и читава једна спољашња конструкција судбине у коју је бесмислено заробљен. Цео свој унутарњи живот (сан, осећања, унутарње визије итд.) лудак ставља у спољни живот, у реалну спољну стварност којој је он потчињен; песник цео спољни живот (реалне визије, опште законе итд.) прерађује и увлачи у свој унутарњи емоционални свет искуства. Он за разлику од лудака, који има тежњу да објектизира живот, субјектизира га непрестано. Уопште, песник као такав припада једној људској врсти; понаособ он подлеже својим индивидуалним расним и другим особинама које га натерују да се у свом песничком развоју друкчије опредељује од себи сличних. Тако да, по сили својих индивидуалних карактеристика, он не може да цео спољни свет преради у свој унутарњи живот. Он мора да врши један спонтани избор дата које му свет може пружити, и које му могу одговарати. Приликом својих карактерних промена, у току свога развића, песник не само да ће вршити поправке у том избору, но може и цео начин одабирања, са својом природом личне пријемљивости, изменити. Целог живота песник без престанка врши тај избор, под контролом своје осећајности, узбуђујући се пред једним датама и одбацујући друге, као незанимљиве, од себе. Отуда она велика и нагла песничка открића при животним променама самога песника, која су, у ствари, дубоке и праве песничке инспирације; јер инспирација није ништа друго до потреба да се једно ново сазнање материјализује и стави у ред проверених искустава, тј. да се уметнички оствари. Осим тога надахнуће тежи још и да продужи живот у правцу тих нових сазнања, која одједном обасјају новим бојама живот и чине се увек као његова прва права одгонетка. Тако промене индивидуалне, преобразивши разумевање живота, жуде да живот што је могуће пре пренесу и продуже из објективности у царство осећања и емоције.

Живот песнички тако, онај прави живот његових емоција, толико деформише, проткива, разграњава оно што би иначе било његова биографија, да се догађаји којима смисао треба тражити у унутарњем песничком сну надовезују необично типично.

Треба погледати модерни живот песника, од почетка деветнаестога века па наовамо. Живот егзалтације и високе естетике енглеских лиричара, болни и трагични живот мучења и вере словенскога песника и најзад засењујуће и фосфорне сомнабулизме француских песника прошлога века. Било код Бајрона, Лотреамона, Мицкијевича или Пушкина наћи ћемо исти сатанизам, исти страшни бол што све пролази, и исту жудњу да се све напусти и одлута ма куд. Могла би се израдити једна идеална биографија песничка, која није потпуно ниједнога посебно, али уз коју као да би ишли њихови животи. Штавише, могло би се пажљивом студијом утврдити да у току историјских епоха па до данас постоји једно развиће, допуњавање, разграњавање, поправка тога заједничког у песничким биографијама. Она историја духовнога живота личности за време Грка само се усавршавала кроз векове до данас, исто као врсте флоре и фауне што су еволуирале кроз геолошка доба.

Нас ће моментано занимати само животна авантура кроз коју је морао проћи скоро сваки данашњи наш млади песник.

Најпре, када се родио, његова је земља била сасвим малена, без мора, слаба; коначна смрт претила јој је сваки час. Убиство краља. Крунисање. Анексија, митинзи, уписивање у дечије добровољце, нередовно свршавање основне школе. Игра с дечацима по Тркалишту. Од анексије порастао је за читаву шаку. Бекство и смрт Лава Толстоја. Мобилизација. На Тркалишту је сад логор младих војника у новим шињелима. Упис у болничаре. Жеља да се све запише што се доживело. Жеља да се побегне на фронт. Чекање у школском дворишту (где се свршила основна) да се појаве кола с рањеницима. Ноћ. Бесвесно опажање да промичу жене, лекари, болничари. Стижу прва осветљена кола. Дотле чедно беле постеље испунише се израњављеним победницима. Скидање одела са њих, сечење маказама копорана да се ране не повреде, пажљиво и с љубављу прање њиних надимљених, крвавих тела.

Земља све више расте к југоистоку. Победе. Зима. Он је такође порастао за читав прст. У чарапама војничким које је скидао остајали су промрзли прсти. Кроз врата сале, до којих прати узбуђеног рањеника, виђао је другог над којим је радио лекар и још један. Тај младић је лежао го, виделе су се његове несравњено извајане широке груди, и његове снажне бутине, издигнуте, тресле се од грчевитог бола. Лекар, који је био сав уфачлован, дизао је своје руке из његовог отвореног трбуха, крвавог, сав наоружан фантастичним оружјем. Ни та лепа пребледела глава, ни тај труп, ни ноге нису били делови једног човека, но то је све била једна страховита збрка бола, мучења и трпљења; и тај мозак који под лобањом није знао на који начин да васпостави своје функције свести, ни секс који је означавао негда мужа и војника. Све је то сад лежало тако некако неразумљиво покварено и упропашћено. Али они су расли, увек све више; он, његова земља и чак и тај двадесетогодишњи јунак који још није био стигао да дође до свога коначног узраста; расли су и они који више нису имали ногу, као да би да накнаде свој изгубљени раст. Увече је писао писма младим сељачким женама.

Нека прошла непојмљива љубав према нечем непознатом дизала се одједном страховито у њему, да је бледео, постајао свирепим и хтео се убити. Сам себи је копао гроб у башти, али се бојао смрти. По читаве ноћи само чита, чита и покушава да пише мисли. Решио се да учи астрономију, да путује у Кину и на Гренланд. Школе нередовно раде.

Земља се толико раширила и узрасла, али после колико мучења, после колико тескоба. Он сам сад је био млад, снажан човечић, који је желео поћи свим правцима света. Бежао је кроз Албанију, где је јео хлеб од буђи, и где се грејао уз туђе пећи и гледао лица која је јуче поштовао да се сад гадно свађају о мало места крај ватре. Сви закони социјални овде су били раскинути. Могао си убити човека и да никад никоме не одговараш; могао си умирати и да се нико на тебе не обазре, a цео тај свет је ипак био страховито везан и за негдашње друштвене законе који више нису важили, и за живот уопште. То је био повратак племенским пећинским уредбама чопора. Он се толико пута тад грозио и увек је хтео да живи. Тек тад почео је да пише песме, и да му се свака реч коју изговори учини страховито скупоценом; он је нервозно жвакао изразе гледајући коње и људе да цркавају, био је постао добар и није разумевао ко би могао уништити ту доброту у њему. Видео је људе који су од глади, мучења, очајања престали припадати људскоме роду, оне који су се бацали у реку и оне који су већ трулили. Видео је хиљаде својих вршњака, пре времена регрутованих, како бесциљно промичу кроз маглу, и како сваки час остављају за собом изнурене другове да умиру по друму. О, бити изван свега тога, моћи преместити цело друштво на други један терен решавања, научити се бити добар ићи испред целе доброте, не као апостол већ тако природно као што се иде испред свих предела. Хтео би погинути за какву велику и спасавајућу идеју. A деран је и при том је још увек растао, и рукави су му краћали. Земља на изглед мртва расла је такође, као у мртвог што још расту нокти, коса, брада. Само овде оно што је било врело и живо била је сама крв, која је увек и текла и проливала се нештедимице.

Тако су они израсли заједно: он и његова отаџбина; он и његов талент; нити се могло то одвојити једно од другог. Собом је представљао своју земљу, смелу, нову, пијану земљу, која у свакој области богатства и интелекта жели да васпостави нове, њима одговарајуће земље. Он је био млад, невешт, закони којима је покушао да води свој живот можда нису одговарали могућности остварења, али су зато то били непојмљиво надахнути опојни закони.

Почео се страховито и непојмљиво ужасавати од краја живота. Појмио је да ако пише песме то није зато да би се изразио, нити да би имао успеха, већ једино да би се будућом славом могао продужити и после физичког умирања. Уметност је била за њега куповање живота негде преко граница појмљивог. О, бити од ма ког споменут после хиљаду година. Био је то још увек деран, када се нашао у францускоме колежу, страховито волео небо, и поштовао једино словенство. Усамљеност. Далеко од родитеља. Тишина дортоара. Недељне шетње по шуми. Бодлер, Верлен, Верхарен, Достојевски. Немци пред Паризом. Потмула вечерња канонада. Ноћно бомбардовање са аероплана, бараже, берлок. Роман који се пише и који никад није довршен. Напуштање колежа. Шетња по Паризу. Библиотеке. Велике и бучне сунчане недеље. Примирје, звона, огромне масе света које се тискају улицама, грле и вичу у екстази. Аутомобили, млади поали и мидинете. Вилсон. Бергсон под луксембуршким липама. Тихе ноћи над Паризом који је у жагору. Она о којој се непрестано мисли. С њом по плажама на мору. Њој све песме. С њом о бескрајности. Жеља да се умре јер се љуби. Опет она. У возу за Отаџбину. Воз који се не плаћа a путује шест дана. Узбуђење. Чежња да се што пре стигне. Београд, мала ојађена варош. Сусретања са старим друговима. Код свих тетака. Велике афазије. Досада. Озбиљне студије. Одлазак у унутрашњост. Отаџбина је тако огромна, фантастична: земља јој је још изривена од граната, шанци су још непокривени маховином. Жеља да се пређе све унакрст. Путовања. Реке. Шуме.

Случајан сусрет са људима код којих се открива исто интересовање, иста потреба да се изрази, да се организује нови живот. Утисак да све куће у престоници покушавају да израсту. Зида се на све стране. Сваки дан са људима који су такође песници, кафане, купања на Сави, огромно одушевљење што се има с ким радити. Штампање књига, песама, часописа. Оно што личи на славу – сензација и писање новина о њему. Страх од самога себе. Постоји живот велики, дивни пијани физички живот биља и растиња, пада река, јурења облака, младих тела. Моћи пити, јести, живети и са ситошћу умрети. Опет оно одвратно што личи на славу и што смета слободи духа и покрета. Гадни људи који мрзе све што је младалачко и свеже. Жеља да се опет постане непознат и сам, да се осећања не претварају у изражаје но у праву акцију.

Песник је већ потпуно човек. Он се помирио са свим стварима и каткад покушава да их разуме. Нема ништа нипротив кога. Не тражи да се ствари превазиђу, у свима њима је живот, и од њега само зависи како ће да их прими. Преокупиран другим стварима, више га не занима уметничко стварање. Он се ничега не одриче, он неће никакву позу; проживети само, свим својим човечанским способностима, живот. Проживети га добро и са дубоким осећањем разумевања и љубави. Он се ужасно боји смрти и страшно му је, али је пристао да умре. Када напише песму, она има још једино значење за њега, но и њему брзо огади. Осим ствари које мора и које су корисне, он чини и оно што му је пријатно и што му годи са истинском радошћу схватања да је учинио праву акцију. Његов је духовни живот можда мање интензиван али разгранатији и дубљи. Као да је понова ушао у детињство. Све га радује и забавља.

Ево кроз какве је све перипетије прошао један млади човек, лиричар, који, иако је прошао кроз рат, није убио ниједног човека у њему, јер га друштво за то није сматрало довољно дораслим: растао је заједно са својим завичајем. Његов дух јурио је да освоји и пређе све дотадање границе, и целог њега освојио је био тај ритам захукталости. Он је чинио гигантске гестове који су били смешни за оне који су их мирно посматрали. Наилазио је на читаве етапе тајни које његов дух није могао обухватити и зато му се чинило да га моћ схватања напушта и да улази у афазију. Падао је у неизлечиве меланхолије и очајања. Када се, још увек млад, вратио изненада у примљиве границе свести, закључи да су присутне све негдашње способности a у дну откри дубоки и још неусахли врели извор свих сталних надахнућа. Би срећан да је сачувао све оно чиме може искористити силе живота. Било је као да је понова почео живети од детињства. Записујући једном, забаве ради, шта је све пронађено или усавршено од његовога рођења, зачуди се и обрадова колико је нових богатстава уведено у живот; као да пре његовог живота није ни постојао модерни живот; наиме:

Телефон, грамофон, бежична телеграфија, кинематограф, бицикл, аутомобил, аероплан, цепелин, радијум, серуми, Бергсон, Вороновљева метода за подмлађивање, теорија релативитета, Друштво народа. Поправљени су сви рекорди висине и брзине; исцрпљене непознате земље. Идеално замишљен, тако је до данас текао живот садашњега песника. Али оно што са истом силином утиче на његову духовну унутрашњост, као и искуства и доживљаји из којих он одмах гради себи своју митологију, такође је његово припремање будућега, сутрашњега живота, нада у њега и вера у њега. Шта има он пред собом и шта ће живот изградити још из његове личности? Он не зна и нико не зна, иако са највећом пажњом ишчекује, иако га само то чекање измењује. Оно што му увек остаје, и чиме је он изнад свих осталих типова човечанства, то је способност да се у великоме тренутку, и без трагедије, одрече свега што је чинило спољно богатство његова живота и да заувек напусти сва места где би га ико могао још ишчекивати. Сами принцип новога живота лежи увек у њему.