Растко Петровић
Избор
из раног песништва
Избор из раних песама, објављених 1921. године. Прва је штампана у другом броју загребачког часописа Зенит, a остале у Српском књижевном гласнику (Н. с., књ. III, бр. 8 и књ. IV, бр. 8).
У души ми је одаја пространа,
У њој клупе дрвене, и три пећи зидане.
Неко здесна улази и овакву чудну причу исприча:
"Има ли ичег лепшег од тресишта покривеног биљем,
И птица које се над њим довикују;
Има ли ичег веселијег од премладе девојчице
Што трчи уском стазицом?
Ево је скаче час на једну ногу, час на две,
Толико је весела.
Хтела је већ да прође, да нађе убавог младића,
Да га пољуби на уста, када шевар угледа.
У шевара три су листа: један црвен, један плав,
Један од злата. Шевар се на све стране поклања,
Један лист вели: пољуби; други вели: загризи;
Трећи најзад: поједи,
Девојче потрча да их узбере.
Али је тресиште ровито: више се никуд не може
Него у дубину до краја.
Девојка помисли: да ли је довољно дубоко
Да јој се високо тело утопи.
Па када се увери, насмеши се и опусти!"
У души ми је одаја пространа,
У њој свако вече једу јегуље пржене.
Кроз огледало отиче орахова дворана као река.
И све песме песника
Кроз душу моју отичу у поља далека.
У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор,
Са њима прастари храстови и бела крда и свео бор
Под ким се скупља словенска господа на договор;
Бор, дивни зелени бор,
Дедова мојих зелени бор.
Над језером се огледну ловац из средњега века,
На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже;
Трулу му кожу спирају таласи пристижућ издалека,
Као мека длака ил руно, алга по њему леже.
Док расцветане кости белином сијају снега.
Измеђ огледајућих шума,
Чини се као да стрели са зеленога брега
У хитрог јелена подигнута с лега.
И природа сва дише опојним мирисом труљења:
Надимљу зато брда, надимљу горе стења,
Под које пође кадифена господа на договор:
Бор, дивни зелени бор,
Дедова мојих зелени бор.
Над језером се огледну ловац из средњега века,
На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже;
Трулу му кожу спирају таласи пристижућ издалека,
Као мека длака ил руно, алга по њему леже;
Са дна језера ловцу дижу се испарења:
Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека;
Кроз душу отичу ми песме у поља предалека,
Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река,
Све до чудних језера којима небеса силазе у понор,
Силазећи матицом својом ко шибљику однесе и зелени бор
Коме је журио негда господе збор на договор;
Тај бор, тај дивни зелени бор,
Дедова мојих зелени бор.
Сирене се закикотале пискаво изван нас. Сирене.
Али не сирене грчких архипелага
На које су капали, пали Одисејеви пољупци
Као вечерња киша измешана са соком од поморанџи.
Сва је митологија умрла била заувек.
Тако отпочео нови неки раздрузгани живот:
На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ
И између кућа
Војника четири држала се усправно,
Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе,
За њима запуцаше топови.
Појури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена.
Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама:
Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије.
Око града,
Да ли се сећаш?
Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести.
Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући.
Они су били тамо,
Ти дивни храбри авијатичари
Под кожним капутима.
Само смело стремити и завртати, и нека елиса хуји,
Само слободно, нека је мој дух са вама.
Шта мари! Сад ћемо спустити две-три гранате
Да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе;
Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету
Да измеримо размак између нас, неба и земље,
Сад ћемо покушати и да умремо.
Тамо артиљерци пуне своје гигантске луле,
Њихове су луле огромни топови.
Тамо нека је моја снага са вама
Да испунимо целу једну фабрику нитроглицерина.
Ко каже да пушење шкоди младости?
Сад су нам груди експлозивне,
Кад први дим пустимо
Угледаћемо у њему пламени пољубац,
И докле ћемо се одбацити полазећи у рај?
Ми артиљерци смо тешки сељани који димом гоне комарце;
Сва ноћ била је ноћ електричних таласа, светлог челика и
Несавладљива кашљања,
Шлајм је био пун крви.
Сва ноћ, нека ноћ ужасно смешна:
Тениса се играју велике војске на размаку од 100 км.
Магдалена умаче своју босу ногу у облаке наше фосфорне,
Као Сузана Рембрантова каже: "Купатило још није довољно млако!"
Онда казани захукташе јаче.
Још смрти, смрти, браћо, и мало муње;
Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари.
У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа.
Ко иде?
Ново време.
Шта носи?
Руке без прстију.
Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.
Хоћемо да обновимо врло мелодичне концерте
Талијанских анђела из петнаестог века:
Нека је музика бескрајно проста и игра простија још –
Успаванке кад су мало смешне.
Људи без једне ноге и жене без пола главе
Сићи ће да пољем за плугом пођу
У зеленкастим одећама, у црвенкастим чакширама,
За плавкастим ралима, за шареним воловима по
Бескрајним пољима.
Један ће нови живот почети једним новим балетом оштећених снага!
Лепше ће бити сада кад заиграмо ћопави,
Но раније кад ни играти нисмо се сећали.
Рат, то је свршено, механичка снага ми се досадила,
Надам се да ће сад све настати као на шареним сликама
Пољопривредних календара,
Где на једном крају окопавају винограде a на другом крају
Котарице грожђа односе.
Ко иде?
Ново време.
Шта носи?
Руке без прстију.
Јест, патрљице саме, али српове убаве задобисмо.
Хоћемо да обновимо време, на ливадама, кермеса пролетњих:
За улазак добровољни прилози у лепршавим осмесима,
Изгубљене сукње на касама враћају се.
То беше давно: пролећа дан и свеца.
О мандолина, о mia giovinezza!
Некада, та реч за девица албуме,
Јутром Лоренцо кликну младачки гори.
Сад становници сатири сећају ме
Белих балета; ох, ballo зажубори:
О quant' e cara, cantato: giovinezza!
Aх,
A беше давно: пролећа дан и свеца;
Сељаци рујни за плуговима хоје,
Прсника изнад зелених дојке поје;
Тече речица, плавкаста,
Знај, па bellezza.
Да киша тада доносила Данаиде
За ратарима да скакутале чуме,
Дрва су била девице врло блиде, –
Уздисале некад под парима све хуме.
Не растужујем. Лоренцо јури по гори,
Љубави многе га подсећају друми,
Из манастира исходе беле дувне.
Медачи, Лоро, овакве речи збори:
Di doman caro, caro, no c'e certezza.
Срце се оте, птичица фина жута,
Гранчици као, прну на руб месеца
И кљуца, кљуца бисере из тих скута,
Di doman caro mio no c'e certezza.
Гранчици попут месец се млади љуља,
Под ризом цуре трепну појка славуља,
Затрепта Лоренц јуноша, бесно јеца:
Cara, o cara, o cara giovinezza.
Пролећа ево, младе гране листају,
Копне снегови, визије многобројне,
По свој се земљи воде нове блистају:
Човек тад трчи на ставе непробојне.
Пролећа ево: опет доба сневања;
Сад се збивају ствари необјашњиве:
Блескања даљна, потом тврда севања,
Зелена и роза обнажују сањиве.
Тужан пролећем, тек весео у јесен,
У зебњи каква снег ће поља открити,
Да ли струкови биће опет превити.
Доба је жалбе, младост чезне, узнесен;
Орла сен крила мојој сени додаје,
Да чудне моћи што ми небо задаје:
Под сенком мојом, ено, броде дечаци,
Jaja гусака купе као дивљаци;
Можда ћу бити о њихов чун разнесен.
Ево пролећа, наше речи листају,
На свим уснама усклици су љубави,
По свој се земљи младе воде блистају,
За плугом човек тад јури по дубрави.
Сад је пролеће, сакрите се, девојке!
Незнано како клас ће браздом изнићи,
Случајно сејач да засеје увојке.
Хај, доба чежња и визија, младићи.
Мими Дединцу, другарски
Пролеће, убави дечак Велеса,
Чија су уста саздана за љубљење,
Даде да по срцима заплеса
Расцветано воће и усамљено стење.
У мислима, све девојке оплођене
Већ рађају јунаке,
И ноге су јаке
У сваке младе жене.
Купало, убави деран, пролеће,
Са звеком ратном и смехом у моје срце слеће
Деран.
Кроз твоје руке протичу воде
И зато, гле, све реке су црвене,
A још су само очи ми зелене
Да по њима мог брата малог папирни чунићи броде.
И врбљаци и потоци ходе,
A красно пада вече,
И трубе ловачке јече:
Aj, ca Двине, чуј, драги, трубе, јече,
Чуј, драги!
Моје груди травом опоре, травом оквашене твоје хлаче;
Као роса пашће моја мисао по теби
И на уста црвена љубићу те,
Све док пијана гори одбегла не би:
Где уз храстова срца твоја моје срце залистаће;
Чуј, драги, са Двине трубе јече,
Рибари се спремају,
Чуј, драги!
Купало, Купало, Пролеће,
Убави деране Велеса,
Мој драги: обновљено љубљење,
Расцветано воће, насмејано стење.
У мислима сад свуда поздрављају јунаке,
A ноге у жена јаке;
Пред њима радосно мре се:
Младачке и ускочке главе врбови венци ресе.
Купало, прекрасни несташко пролеће,
Са звеком ратном и смехом у наша срца слеће
Чуј, драги, с Космаја трубе јече!
Купало, прекрасни деран пролеће.
Када се у срце усели пролеће,
Младићи пред дивке капе бацише и поклонише се,
Све се девице насмешише с олтара
На грохотне трбухе жандара.
О! По грохотним трбусима жандара
Изниче младо лишће и окруни их цвеће.
Када се у срце усели пролеће,
Младост се као ћилим пољем продужава,
На рубу чијем девојче дивно спава:
Ја крај ње милосно лежем, да је вежем
Рукама за себе и за даљине;
И пољупци су укуса слана,
Цветне девојачке главе као бокори јоргована.
Да знаш, мила, мени што си: џбуње плаво јоргована!
Попине се сапи расцветале,
У том џбуњу славље птице запевале.
Па дивни и лепи каплар, који страсно воли своју жену,
Одлетеће на вранцу да положи живот у част њену;
Зауставиће се баш на ивици рудничких шума:
У борби са храстовима, са тенковима воловским,
На бедемима брдским,
Надоглед сеоског друма,
На обалама реке,
Свуда ће пронети необузданост своју
И страну мисао моју;
Па и породиља, загледајући се у детињу пелену,
Неће осећати више брадавицу зажарену
Него ће се све нагињати над колевку
И чекати.
Мој сестрић мали плаче,
И плач му је химна небеска,
Мој сестрић кад сисајући дојку мљаска,
То сама сома капље из облака, и јаче
Заструји живот:
Изасланик пролећа тек пред подне смилује се,
И онда се смеши.
Тад краљ сам стари,
Обучен у јегере и лежући на кревет,
Удише ноздрвама страсно све корпице цвећа
Којима је засађен тапет;
За политику више не мари,
Ни за костобољу ногу, дворске се даме једне сећа;
Па и краљица улази у барку,
A сам Амор несташни љуби је у плеће,
Затим шапуће у уво: Краљице, краљице,
Ваше величанство зар не осећа премалеће!
И њено се зарумени лице,
Она понови: Ваше величанство, краљице, краљице ...
И одмах јој се из црвене кадифе обнажише две дојке
Као две груде снега,
На лепоту њину облише се руменилом стида
Два снежна брега;
И улицама као да диреци цветају,
По горама косови као да певају,
По пољима јунци да шетају,
Кад се у срце усели пролеће:
Тад веселом младежи свака бруји улица,
На врх репа лавовскога букетић је ружица.
О, пролеће дивотно, све са тебе полуди!
Да л верујеш, драга моја, да је страшно умрети,
И да ли ћу тако лако моћи срећу поднети?
Причекај док ноћ падне велика, ведра,
Да тихом ноћи најзад покријемо недра
И пролеће, које нам данас срца пробуди,
Као кришка ће образ цуре да заруди,
У невесте затегнути бедра:
A позно у ноћ кад све спава,
Док звездани слап слива се на жито,
Јулије Цезар, мој пријатељ кроз векове,
Погледом ме као светом водом крштава,
И припрема на дела јуначка.
О, пролеће дивотно, све са тебе полуди!
Да л верујеш, драга моја, да ћу смети умрети?
Сву јесен ми у очи лишће падало,
Ко по шанцу доскорашњег бојишта:
Каква срећа данас дивна што ми је младост чедна!
О, Саво реко, понеси ме као чун далекоме мору,
Или као оборено вито стабло борово;
О, моје среће дивне, што ми је младост чедна;
Или се претвори у делију да одјуримо у лов!
Ко се то игра пољем са девојкама,
Од чијег су то даха гране задрхтале,
И цветови са воћки попадали,
Чије су то стопе по травама?
Нек је здраво, нек је здраво, о, пролеће,
Младић радосни, нек нам у кућу уђе плодоносно,
У кућу уђе плодоносно.
Јер сељанке и сељаци
И краљеви и краљице,
И делије и дечаци,
И све птице и све шуме,
И све лађе и сва мора,
И облаци и зверови,
И небеса и светлости,
И жуђења и пакости,
И све чежње и све цвеће, -
Све се, све се пробудило
И пролећу поклонило,
Косом земљу додирнуло,
Видре капу одбацило,
Купу меда испразнило:
A све у славу младог срца и младих усана;
Са утехом као да би подносили
И овај пакао,
Кад би за њим долазио ма један гори;
Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао
Страх ништавила крајњег
Што ме мори.
Ниједна визија није него визија смрти:
Али у зоолошкој башти су и ботанички врти,
И ништењем зачас пробудимо лепоту.
Задремам вечерас, гле,
Заувек,
Питајући:
Да ли то свирају мазурку или гавоту,
Или што друго.
Збогом.
У 11Ѕ опело, црква Св. Марка!
Са утехом као да би подносили
И овај пакао,
Кад би за њим долазио ма један гори;
Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао
Страх ништавила крајњег
Кад ме мори.
Наш син, наш брат, наш унук
Никад непрежаљени,
Јован,
Умре у цвету своје младости
На двадесет и прве године рођендан.
У недрима хранитељке земље побелеће његове кости:
Док уцвељена мајка исплакаће до слепила зени;
О, јадни сине,
Зар си широку своју собу за такo уски променио стан!
Наш син Јован
Био најбољи ђак;
Од свих другова љубљен и мио,
Као крин међу девојке носио мушкости знак.
У једанаест и по опело, црква Св. Марка.
Ожалошћени...
Очи плаве твоје: њиве малене неба.
По којима прстима сејао си звезде;
И мисли ти као кошуте што се у топлини гнезде. Али твоје груди!
Јадне твоје груди: сама туберкулоза.
У дечаштву џбуњак зелени свежи,
У младићству што га немилосрдно обрсти коза.
Кроз њих душе ветар ништења и студи,
И увек је ноћ у њима, Јадне твоје груди:
Само у празнини што као грозд срце виси.
Не, Каица Војвода више ниси!
Болани Дојчин можда само.
Или ти је срце птица што је ногом везана за грану
У мраку:
Сваки час труди се да полети, крилима залепрша,
A онда је мртвије обешена.
Као храну,
Прождире туберкулозу.
Под њом пустош крша,
Ровитих стена.
Или је једини грозд окачен о лозу,
Као сок из тебе сише туберкулозу.
Под врбама је писао песме,
Крај вода је сањао девојке;
Зажарене му биле јагодице грозничаве
На помисао: да једне малене дојке
Никада додирнути не сме,
Под врбама тек зеленим, на обалама Саве.
Мислио је да колико је његова пријатељица чедна.
Исто је презирна и срца ледна,
Под врбама тек зеленим на обалама Саве.
На ади прекопута
Љубила је баш тог тренутка, опијено,
Јаког и милог једног регрута.
И то је све.
Ожалошћени,
... до гроба.
И на гробу ће бити написано да је био
Таленат велики, и да је умро врло млад.
Једном пре смрти погинуо је био као херој на Церу.
То се догодило овако:
Пред вече напусти дом,
A имао је тада година шеснаест,
И упутио се најближим путем којим се ловци веру.
До јутра је већ стигао тамо лако
Усред битке, кад се кршио најжешћи лом.
Под кишом куршума, пуковничку нареднику однесе заповест:
Напред, на јуриш! –
Једини се крај пуковника нађе он;
Сам од једне гранате би закопан.
Сви држаху да је мртав и почаст даше,
A он мало угруван кући стиже већ други дан:
Напред, на јуриш!
Битка добијена.
Био једном херој и сам;
Добоши објавише његову победу:
Пам, пам! Пам, пам!
Био је једном херој и сам:
Пам, пам!
И то је све,
И шта би више!
Опело, црква Св. Марка,
Саучешћа примају до гроба уцвељени.
Какав је данас диван синуо дан:
На сунцу се расцветале све руже,
Живот Јована неки је далеки сан,
Из чамца гледам како рибе круже.
Под таласима гледам како рибе круже.
Бацимо брзо мрежу, мили друже;
Какав је данас плодан синуо дан.
Битка је добијена,
Добоши звоне:
Пам, пам!
Да ли ко зна,
Да ли ко зна,
Да ћу умрети за који дан,
И да походићу божији стан;
Да ли ко зна
Чему сва жалба мога сна,
Да ли ко зна?
Да ћу умрети за који дан,
Загракну гавран вран:
Човече који умиреш,
Да ли ко зна?
Да ли ко зна
Да тужба у мом срцу спи;
И да краљеви и да краљице,
Помрећемо заувек једном сви,
Да ли ко зна:
Човече који умиреш? |
