Растко Петровић

Пустињак и меденица

Још док сам био стари Словен и звао се Јоаким, сасвим на други начин текла је моја младост. Село нам је било близу реке, на самој ивици шуме. Какве дивне густе шуме, по којој су цели дан одјекивали удари кратких здепастих секира. Стрчавши у двадесет скока са брега, који је носио нашу колибу као прљаво сврачје гнездо, ево ме на друму. Друм је долазио из Тесалоника па ишао Сингидуну. Друм је текао као камена река. И био је широк да су троје двоколице шкрипећи пролазиле упоредо. Тада сам познавао сваки храст; од љуштура младих стабала плео сам конопце па везивао љуљашке. Радије сам проводио у крунама киселих дрвета него близу огњишта, где су се поваздан свађале наше жене, a лежали нам старци оболели, незаситљиви гунђања. Жвакао сам једну маховину и то овако: легао бих на земљу што ми је тако хладила трбух и бутине, те ме испуњавала пријатном језом, a маховина је имала опори укус питомих печурака; жвакао сам и кору од јасике и кору од глога. Оштрим травама голицао сам се између прстију на ногама, копривом сам прао мишице, па онда, осећајући цело своје тело како постоји опаљено, згрчено, збијено, кликтао сам раздрагано и бацао се ласом на птичија гнезда да су растурена падала као киша перјем, сламкама, гранчицама по мојој глави и већ јаким раменима. Тиме доведен до неког огорченог одушевљења горко сам се ваљао по земљи или обгрливши рукама колена запевао најдивљачкију песму што је знам. Још ми бруји у ушима иако је нико више не пева; нарочито у шумама је као заборављену налазим. Свршим песму, припијем јаче колена, загледам се у тамнину између дрва и џбуња. Очи ми се толико шире да ми се чини да ће ми сад испасти. И чекам да неки Велес зеленооки пролазећи туда, крајем којим гледам, да ми изненадан знак да учиним што и он, и док му хаљина кожна пада са чврстог тела, белог, дебелог, спрема се да уђе у извор, на купање. Дотле још ниједну девојку нисам љубио стварно, али сам се каткад у ноћи, – на дану нисам имао смелости, – довлачио колима под којима су велике девојке спавале, па их грлио као одрасли момци и трао се о њих. Гониле су ме. A чини ми се да, пошто сам био мали, нису сматрале за срамоту да подносе моја миловања, него терајући ме смејале су се отворених сирових уста пуних ноћне влаге, и подрхтавале каткад телом између ногу ми дечачких. Једном ме један младић дохватио, и замахнувши преко пољана одбацио чак до врба. Кад су ми место дуге детиње рубине, модре, навукли прве дечачке ногавице, обузела ме је чежња док гледах низ друм. У сутон су прошла сва могућа стада враћајући се околним селима. Прашина се много дизала. Говеда су љуљала трбухе пуне траве и воде. Говедари су, између чопора, збијени стоком као међу таласима, довикивали се често срдити, вратова прашњавих a прсију раздрљених, па изгребаних од трњака до крви. Кабати, негда плави или зелени, избледели на сунцу. И ту међу њима био је и понеки бог наш старословенски, истина, изгребанији, исцепанији од свију, али бар с толико срчаности под прстима и у трбуху да би му и најмлађе планине, оне којима брзаци увек тутње, позавиделе. У сумрак, кад би стада сва прошла, и ја остао сам на беломе друму седећи у прашини, тако би ме обузела чежња да би грло било пуно горчина. Желео сам нешто што ми нико не може дати. Даљине, просторе, неке издрпане кабате који собом носе сав смисао путовања. Још нисам знао за ускочка племена што су долазила са Далекога истока као трговци чудних ствари, још нисам знао за вечите равнице под снегом, a већ сам им жудео. Још сам био тек у првом буђењу младости, па гле, где је жал за младост потресла ме заувек. Хтео сам нешто, хтео сам нешто.

И онда сам баш сазнао за ужасну историју. Како је у двору нашега племенског кнеза, што се налазио на два дана хода од села, било безброј кокошију и те кокоши немајући петла гину од болне страсти. A ниједног певца из тог краја нису хтеле примити. Зачуди се необично млади кнежевић, метну главу у руке и замисли се три дана. Три дана је мислио, одмахивао главом. Четврти дан одскочи, пређе преко дворишта, не поздрави никог, одмахну главом косу са чела, затресе раменима. Уђе у шталу и оседла коња најтврђим коланима, срце да му искочи из груди од узбуђења. Ждребац удара задњом ногом о камен, из камена варница искаче. Изведе коња у авлију до каменог трупца и вину му се у седло; под замахом ускока заталасаше се бедра парипова. Док из кућица измиле сва женскадија и старци да му се поклоне. Једно девојче равних прсију перо му даде од орла. A он не поздрави никога већ пређе девет брда и девет планина у гоњењу за одбеглим петлом. Тако стиже у једну гору где је ноћ била дубока, a на путу ce низали камени мостови без броја. Тако дође ту, и заспа дубоким сном. Одједном, чудо. Прекидоше се узде што их је плео кнежев зет, напуче наковањ другог зета кнежевог, у потоку засвираше фрулице. Кнежевић се разбуди, па не могући продужити сан налакти се и поче размишљати из дубина понорских. Црне кокоши су се превртале по гранама, вода је падала као туч на љубичасту долину. Спуштало се лишће младица до земље, и оквашено, мокро шибало по грудима понорских девојака, из очију им се сливао јед. Поче размишљати о топлини домаћој. Жене су се нагињале над котлове, из котлова је мужа бацала кључ по ивицама кованим, муж је жену грлио десницом, па бацао на левицу. Дете заплака у љуљци. A кад помисли на ратишта где јунаци корачају раскорачени због силне снаге, где им се мушка маст слива низ мрке бокове као низ брегове, где закорачују прегојене коње, и, кад жене грле, – да их не би угушили, – увију их најпре у дебеле душеке, – скочи на ноге и рашири руке. Одједном, чудо. Саставише се узде што их плео један зет, споји се наковањ другог зета, престаше фрулице. Пред вече угледа бунар a из бунара чу запомагање. Приближи се, сиђе са коња, погледа. Оно у бунару стара старица, a лице јој бело и образи румени као девојчурака најубавијих. Младић се врати до шуме, исплете коноп од рогозине, a дисао је тешко, младићки, од журбе. Кад дође изнова да јој уже спусти, засукао је мишице и врат му се подлио крвљу. Стаде да је извлачи. Одушеви се сав, крв му се следи у жилама, па је мислио: ако је обљубим, младост ће ми погинути, ако је не обљубим погинућу због кајања. Крв му се следи у жилама, прсти му се укочише, упусти уже. Сада за пљуском тешким само се још колут водени ширио. И младић седе ту код бунара и плакаше горко до ујутро своју неспретност. Ујутро погледа, a за седло му везан одбегли певац. Рашири руке, расклопи уста, остаде убезекнут до идућег јутра. Онда ускочи у седло, удари ногама коња у бокове, па се као стрела залете преко плавих равница. Кроз годину дана стиже кући. Зима је. Планине и пољане покривене снегом, потоци се скоро замрзли и колибе беле па округле као брегови. Уђе пешице, водећи коња за узду. Срете девојче што је равних груди, оно притиште шаком уста да не крикне, па обриса руке о снег и поклони му се до земље. Младићу грло задрхта, засмеја се грохотом, затрепта му у грудима, обема рукама притисну шубару на прси. клањајући се.

– Нека си здраво, a на дому како су?

– Живе, бози помогли. Одакле долазиш?

– Одох да нађем петла, ено га виси о седлу; па сам журио.

– Нека је жив и здрав. Ја сам чекала да ме огњишту приведеш.

Младић се испрси одушевљено, заношљиво, оком помилова бедра девојачка; кад их виде, трипут задовољно трупну ногом о земљу. Рече њој да одведе коња родитељима, a сам се упути да покупи хиљаду сватова на све стране. Напише се оловине, напише се пива, напише се сурутке. Развише се груди девојачке, уста јој се замаглише; преспаваше прву ноћ, преспаваше другу ноћ, преспаваше сваку ноћ. У колевци им чедо заплака: дојка материна до њега доплови.

Старац му, кнез, рече:

- Иди насеци горе у шуми!

Човек без речи дохвати секиру на раме и волове упрегну у тешке неоковане двоколице огромних точкова, па пође. Чим дође у шуму, набра пуно сена говеди, веза их пред извор; сам леже под дрво да спава или гледа бесциљно. Чекаше га код куће три дана, брињаху се десет дана, онда пођоше да га траже. Наложише ломачу велику као што је био обичај онда у нас и спалише леш његов са робињом једном и са једним коњем и са два котла жита и три бачве оловине, a сами тугујући поједоше и попише двапут толико.

Како да то није ужасна историја што тако изненадно уђе у мој живот! Ако би се девојчице нашега села упутиле на купање, гледао бих их кроз шевар. Дођем, да гледам. Тада сам још био поштен. Тек доцније изгубио сам своје поштење стечено у дугом разговору са ласицама и веверицама и храњењем горком маховином. У нашем селу нико није чист сем лети, леже по банцима дрвеним опружени по земљи и замученим погледом проматрају гараве диреке таванице, a напољу дрхћу и ричу озебли коњи чекајући да се пође у млин. Кад хоће да се купају, пусте да кроз размакнути кров напада кишница у рупу ископану; баце усијано камење да ова прокључа, па онда, као да се кувају, остају у њој док се скоро не расхлади. Прљаве, прљаве биле су нам ноге онда, да се црна скрамица могла ноктом љуштити. Ипак нам старице редовно мазале маслом косу и на средини раздељивале: у младића је перчин мокар и сјајан a врат црвен, и младе их жене увек крадимице посматрају у теме. Млади људи кад им ухвате поглед нагињу се над младе жене и љубе их у уста, a смеју се пригушено. И мене су чак опијала бедра женска. Постадох младић, припасаше ми младићки појас, приведоше ми девојку. Како је ружна била моја жена! Како сам мало био жудан ње и желео да одлута у неку шуму где ће је вуци појести. Подругивале ми се девојке младе што сам их волео. A да је бар имала широко лице, велика уста и модре очи, да је имала простране кукове као родне кобиле... Зато радо проводим у лову или на бачијама или на далеким њивама, ма где. Постепено, постепено умре ми мати. Јоакиме, Јоакиме, тугуј! Спалише је. Уђем у колибу: горама обливају вечерњи таласи, и потоци протичу спокојни, и кроз жита зашуми, јер људи пролазе. О, јадан ја! И Јоаким поче да плаче. У собу му уђе отац, па уздисање синовље чујући:

- Што плачеш?

Одговори:

– Растужен сам без мере, одбачен, несрећан. Данас спалисте, ето, моју родитељку.

– Чудан си ти човек, – одурну се старац па извади сламку из браде; – оплакујеш је кад те и није родила. Једном, пре него што сам се оженио, имао сам те са неком робињом из Сондара. То је свако досад знао сем тебе. Дакле, ово није твоја него само мајка твога брата. Зато не мораш слинити.

Ha ове чудне речи ућута јадни Јоаким и ућута његов отац. Ћути, ћути, глупи Јоакиме, говорио сам у себи. Јоаким стаде да кује потковице, онда оде у поље да потражи своју жену. Жена је проводила бразде водене између купуса, певала тужну песму како Купало није имао чиме да плати возарину, него девојачким очима; и на леђима јој, кроз модру рубину, видела се црвена кожа, и једна јој длака падала с чела преко ока па улазила врхом уста. Моја жена певала a глас јој се надимао од даха. Она рашири руке кад ме виде. Наредих јој да пође кући и тако стигосмо заједно. Вече је отежало у крунама воћака. Када смо стигли, заповедих својој жени да добро промотри да ли когод од укућана још у околини није, па да затим уђе за мном у шталу. И ја уђох. Мирисало је на краве и на сено, дубоко, оштро, на коприве. То ме подсети на мужу крава, и на врући млаз млека што шприца испод окорелих песница у запенушени котао, и на раскорачене кравље ноге или залелујани трбух њен. Јоаким леже крај краве потрбушке, па обавивши је својим љубљеним рукама стаде да сиса; у виме му топло утону лице; и чу да крава равномерније дише пуна задовољства. Мисли, и груди и трбух му се испунише млеком врућим. Кад жена уђе, ја скочих, исправих се на ноге и закашљах, па дохватих жену и стадох је тући где стигох. Ударих је песницом у леђа, и песницом је ударих у врат, па у бок, па у груди. Тако сам је млатио подоста времена док јој не сломих ногу, и док она не стаде необично јако цикати и колачити очима. Крава подиже главу са сена, упути се вратима, зарика, рика јој оде пољанама. Жена се сад ваљала између стоке по тлу, и гле, издвоји се нешто од ње чудно и ружно, нашта не могох више издржати него одјурих као бесан напоље. У том отац уведе вола у двориште да га веже за дрво, не би ли тај во ту преноћио. Унутра, унутра, у шталу! викну му Јоаким из мене, и одбеже ливадом. Отац нађе снају крваву у хлеву, пре времена порођену и са ногом пребијеном. Дохвати каише и крпе па јој утегли ногу, и да не назебе обви је сву кожама разног звериња. Дете на брзу руку сахрани крај шумарка, у плитку јаругу.

Најзад, кад се вратих, дохвати ме за перчин и стаде ме тући по потиљку из све снаге да добро заувек упамтим. Натера ме отац мој још да опружим ногу своју преко наковња, па да ми је чекићем пребије као што сам ја својој жени малочас. Задрхта у мени болно све, усне ми заиграше, очи ми се раширише, стадох да вичем. Толико сам се дерао док се сви пролазници, задоцнели пољари, нису искупили те умилостивили оца. Он им уистину није рекао шта се пре тога догодило. Млађи ми брат Слав, седећи на прагу, гледао је све ово, али нити је подстрекивао нити одговарао оца од намере, као да је знао да ми је само полубрат. Био је ожењен и имао сина Рада. Сву ноћ провео сам у страшном сну трзајући се и бунцајући; јечала је одвратно моја жена и проклињала своје родитеље и болну ногу. Једног од идућих дана, радећи око шумарка, наиђох на нашу краву да је изрила неко детиње тело и по целом пољу растурила му утробу, a њушка јој крвава. Кад дођох кући, одох оцу и упитах га:

– Је ли било мушко или женско?

– Мушко, – одговори ми отац.

Ја одох од њега; увече уђох у кућу и стадох да плачем. Кад отац уђе, па чујући ме да стењем запита:

- За чим плаче још увек мој осла, бози му помогли!

Јоаким му исповеди да му је жао мушког чеда које би за који дан био добио. Тада домаћин поче да хуче на сав глас, па рече:

- Е, осла, осла! Та заиста плачеш, ето си и мене растужио! То и није твоје дете; ваљда сам за тебе, јадниче, могао да добијем неку девојку каква ваља; него сам, просто, узео једну већ трудну.

На те речи престадох да плачем. Слав је подругљиво гунђао, a жена је цвилила гадно.

Те ноћи било је овако. Домаћин је лежао над огњиштем, ја у углу, a свуда около остали укућани. Било је врло загушљиво. Испод врата се видело да је напољу светла ноћ и свежа, да траве миришу опојно и добро, да миришу траве. Мислио сам како је добро изићи и поћи пољаном пут ноћне светлости, и помислих да крај реке трава је увек мокра, a вода се сребрни и шуми у спокојности и страхоти. Откад нисам истро мишице копривом и попунио груди горким биљем! Изнад свега постоји нешто добро, a постоји увек, и не мора се тражити сваки час. Треба поћи, поћи само, нигде не свртати, ником капу не скинути, никако гласа не пустити; него ићи тако преко дванаест брда. Смисливши то, реших се. Синовац малени, што је тек стоку почео истеривати на пашу, намах викну, седе на постељу и замлата рукама. Викну:

- У воду, у воду, Шаргане, та у воду! Ох, браћо слатка, помагајте!

Дед и сам поскочи, па, мислећи да је на реци, стаде ужасно брзо да довикује:

- Прво их нахрани, о мамлазе!

Јоаким виде како су им широко и ужасно отворене поспане очи; срце му јаче закуца. Дед леже, заспа, зајеца. Јоаким је мислио зашто им отац неће да умре. Потом сам спавао до ујутро. Потом рано устадох, натоварих кола сеном и пођох друмом. Дрва, река, брда, ливаде. Што би, би. После годину дана оде стари у шуму по дрва и тако идући сретне медведа. Лепо му стари скиде капу па га поздрави најљубазније: О, кнеже шума, буди тако пријатељ, – и кад ти се уклоним с пута, прођи куд си пошао! Медвед га поједе у трен ока: свег, до шубаре коју једино остави, те је укућани нађоше и пожалише што не могу по обичају спалити поштованог претка свог.

У то време моје је име било Јоаким a не као у других што су наша старинска лепа имена. У то време ово је име звучало чудно у ушима мојих земљака; сада Јоакима има много и свеједно је бити Јоаким или Јован, али онда је то значило да су бизантијски свештеници прошли нашим крајем, покрстили сељаке, a новорођеној деци дали страначке називе. Није то сметало нашима да и даље моле се по шумама дрвеним киповима богова, нити да приносе жртве, нити да задрже свој стари поздрав: нека су нам бози на помоћи! Нисмо имали ни храмова ни свештеника који би припадали новоме богу. Једном су наши ишли у пљачку, били гоњени, потучени и онда су их морали примити, a после су их одгурнули од себе. Ишао сам у шуму и све сам мислио на миле наше словенске богове и на њихову децу, што су се обешена о једну руку о храстову грану клатила поваздан. Али сам понешто и знао о ономе од кога сам име као срам носио на себи. Дознавао сам од наших који су трговали или били најамници у Бизанту, па се после враћали у село. A највеће је чудо за мене изгледало да му се људи повере, живећи пусти усамљено по горама. Реших се, дакле, једне ноћи да пођем њиховим трагом; не толико што сам био жедан новога бога, колико да бих отпутовао са места где сам дотле провео, јер ми је у свој мојој простоти изгледало да догађаји, слажући се свакодневно један на други у ужасној спојености са људима и местом живота, загушују ме својим безизлазним ситним очајностима. Добро би било, држао сам, да се померим макар само до другог села. Говорах то синовцу, који ме великим очима слушаше. И он је сада, као некада ја, боловао од бескрајних друмова. Договорисмо се тако да одбегнемо заједно, да будемо као два брата од дана поласка.

Јесен, гле, била је дубока. Већ су оголеле гране и врапци изгледали као сиромаси. Од блага у штали нам преживела само два јунца остала од оца, и нешто друге стоке, и један плуг. Устасмо рано, пре рођаја, стресосмо се од хладноће, изиђосмо напоље, позеленесмо, зацвокотасмо, одмахнусмо главом. Покупим женине кабате, рубине, сукна да се увијемо ако захладни; из штале, по праву, као очинство, изведем једног вола, другог оставим; и онда запнемо право на исток. Пођемо, рано пођемо, од јутра до вечери нигде не станемо него само идемо, и ноге нас већ боле. A кад се спусти ноћ, зависмо главу тканинама и руке, те легнемо да спавамо под једно једино дрво на широкој пољани. Вола везасмо пасом за стабло више наше главе. Под свој широки сагум, плашт, узех синовца. Кроз подеротину једну видим месец, диван, сјајан месец како се провлачи лагано испод облака, као увек заручници обреченој. Месец сјајан, па мислим: биће мраза.

– Хладно ли ти, синовче?

– Не, стриче, – одговара Рад.

– Е, спавај.

Е, спавај, Раде, е, спавај, Јоакиме, шапућем у себи; никог сад нема, до вас и широке пољане. A мраза ће бити, биће мраза проклетог. Пред зору заиста мраз, a ујутро снег.

– Снег, – вели Рад, пробуђен хладноћом.

– Снег, – одговара Јоаким.

И пођосмо даље. Паде снег, покри долине, брда, смрзнуте реке, грање. Јунац иде напред, ми за њим, стопе за нама. Родише нам ноге децу; све по два, све два, све по снегу једно за другим. И тако даље. Док нас у подне не стиже Слав, Радов отац. Ишао је журним кораком, задуван; врат му поцрвенео, са њега се дизала паpa a између рубине и прса ознојио се. Кад стиже, ухвати одмах вола за рог, те скиде од видре капу да отаре надланицом зној с чела. Koca му се замрсила и улепила. Мислио сам да ће да виче, али он само одахну, па, прекорно ме гледајући, рече суво:

- Добро само кад паде снег, да вам траг не изгубих. Никад ниси много ни вредео да ми што требаш, већ што си одвео вола, јер није твој него оног који ради поље. Ни Рад није твој син да га узмеш; ено га твој у јарузи где га краве њихају. A куда те бози намерили, ако не Морани на дворове?

Објасних му. И Слав ми спусти руку на раме, смешећи се, доброћудно и подругљиво.

- Е, брате, велики си лењивац. Него ти жена твоја поручила да јој вратиш одеће што си понео; она их је ткала, нису твоје.

Дође мој полубрат, узе вола, сина, сукна, па се врати путем којим је дошао за мном. Ја гледај, гледај, гледај за њима док се не изгубише на крају удолине. Кад и то би, седох у снег, па рекох новом богу:

- Мајка није била моја, син није био мој, ни во није мој, ничега дакле нема што би мени припадало. Душу ћеш ти да узмеш; и тело ће да сагори пламен. О, па што то нисам знао раније, a ни онда ми не би ништа помогло.

Као кљусе се расплаках, као људи кад се напију много оловине. Пред вече опет увукох се у једну шталу и ту ноћих међу коњима, што ме њушкаше целу ноћ. И гле, пробудих се мало потом. Пробудило ме крчање празног стомака, онда издојих с муком мало млека што у кобили остаде после ждребади. Тако сам, као кнежеви наши, вечерао кобиље млеко. И продужим да спавам. Јутром продужим пут, продужим, идем, идем, тако много. Још пре сумрака уђох међ брегове, стадох да се пењем. Пошто стигох до првог села, a видех да има малену цркву од брвана пред којом се народ моли, као што су онда словенска племена градила која су, више него наше племе, прионула уз ново божанство, отресох снег са обуће и седох на праг да чекам. Чекам једно време, док пролазе сељаци ондашњи загледајући ме добро, a не усуђујући се пружити ми реч, у мисли можда да се отуђујем од света. Док не наиђе кнез, староста; кад поскочи, бацих далеко од себе капу о тле и поклоних се да косом додирнух земљу. Он притиште главу на моје плећи превијене, са свим гостољубљем које ваља указивати путницима, узе ме за руке и у пријатељском разговору поведе до купа пуних медовине. Ту се распитасмо о здрављу и о родбини, и он ми означи како шуму, тако и пећину у којој ћу моћи проводити дане одсад, посвећујући се грчком богу. Било је смешно што сам ја све време у руци држао меденицу. Во је имао меденицу о врату. Брат је узео вола a мени оставио меденицу, и тако сам је ја, не знајући зашто, носио собом.

Планина у коју ме изведоше звала се Осоговска. Тако сам "јако звезда многосветла от запада к встоком проходил в страни гори пустини Осоговскије". Како да вам опишем лепоту оних места и чудну дивљину која ме је окруживала? Два кршна младића приведоше ме донде, наоружани добро стрелама и копљима због успутних разбојника, a узвикиваху страсно да би чули свој глас како се одбија с једне стене на другу. Лако сам уз њих скакао по камењу. Моје је звоно звонило као да читаво крдо туда пролази. Још издалека ми показаше брег са пећином што ће ми бити кровиште, a испод ње и изнад ње литице неукротљивом шумом обрасле. Али је дуго било испети се до горе; ишли смо удолином за коју ми рекоше да се зове Рабин до, a уз речицу Скупицу. Кад дигох поглед, језа ме обузе; срце ми затрепта од страха некога неочекиваног и од радости. Копци летећи у висинама били су ми драги другови, a поток младост неизмерна. Да сам одрастао са младићима што ме пратише, не би ми изгледали ближи и више браћа. Чуо сам их како су још у колевци нестрпљиви за дојком материном, па дечаци за победама, па људи за младим женским телом. Притискам дуго главу уз њина рамена, пребацујем им руке низ плећа, нудим им једино благо своје, меденицу, да је понесу собом. Расплака их раздраганост, сузе им капљу по прсима, руке шире смело као да су чврста гавранска крила. A стигли смо мети. Одбише ми дар. Кад се удаљише, заболе ме нешто под срцем, копље да продире. Замало их видех да се указаше на чистини од џбуња, крај речице, тамо где смо заједно давно били. Кликнух им отегнуто. Освртоше се, одговорише, глас им сићушан, бедан, отпустише стрелу у висину, кобац један затрепта у висини па се стрмоглави намах. Они замајаше рукама и продужише пут кроз грање. Стојим, стојим тако до пред вече сасвим сам, сасвим усамљен: Нови бог, где је он? Пећина је доста малена, прашна, пуна паучине и безбојних провидних гљива. Доста дана сам се морао навикавати док сам научио да разазнајем по њој. Ено у углу наслагао се пепео; угарци још стоје, окрајци њиних су дрва скоро посечени. Наднесени свод пећине, што се као оџаклија губи негде и пропушта хладноћу, надимљен је. То је неки процеп кроз стену; пролазници су га опазили и искористили. Чобани, док је олуја или пљусак, дотерају овде своје стадо и ложе огањ. Уистину по земљи као да има још отисака сићушних копита. Можда разбојници. Ускоро, чим настане гадно време, не сазнавши још да сам овде, потражиће своје старо склониште, и онда ће се изненадити. Потераће стоку напред; стока ће се прво тискати око уласка, покисла, одижући мокро руно, затим, осетивши присуство туђинца, стаће престрашена, заблејаће, звона ће зазвонити. Они ће дојурити, мислиће да је вук, батинама ће замлатати, викаће, грдно ће се изненадити. После ћемо разговарати, после ћемо певати a очи ми сузити од дима. Ако су то само дечаци, или опори људи нетрпљиви, који и не брију браде нити масте косу... Ако су то жене; ако је то каква јака, збијена женка... У оваком случају ја нећу више да силазим у долину. Тамо није ништа моје. На најудаљенијој стени пећине, гле, пронашао сам чудне слике животиња, и много. Неке су врло ситне, неке веће. Једне су са црвеним, друге са црним: коњи спутани ласом, бесни биволи, краве с тешким сисама, и неке животиње оштрих чекиња, сличне туровима које никад нисам видео, сем што сам чуо за њих у причама. Страх ме је већ што осећам да су многи људи прошли испод овог кровишта, још ако су многи од њих изганули или помрли. Бити у колиби коју сам сам сазидао и у коју нико пре мене није ступио! Ускоро се реших да прионем на посао. Тако сутрадан све је унаоколо одјекивало од удара моје кратке секире. Млада стабла, кад падају, закаче се круном белолисном за свога суседа, и дуго остану шумећи, приљубљени у неком красном пољупцу. Морам се обесити и заљуљати свом снагом да их одвојим. Један ми је друг причао како је на смешан начин сусрео вука на планини. Закачени стражњицама, вук је вукао своју женку између дрвећа; из очију им текле као сузе, a један глас да пусте. Радим, радим, тешем, везујем стабла конопом и ликом, опкопавам уравнину да киша отиче, радим тако журно, тако мило, као никад досад кад бејах у задрузи, и где су ме стога лењивцем сматрали. За време док сам на послу, никога да угледам, скоро ниједног живог створа, сем ако не, копајући, глисте, или птице кад одлећу са грања дрвета у чије стабло замахнем. Једном једна ласица пројури и поздрави ме осмехом. Каткад бацим поглед на чистину између џбуња доле, крај Скупице: да ли когод не долази. Врло бих волео да не примим ниједног госта док се сасвим не настаним, па да га много изненадим. Уморан седнем да се наручам дивљих опорих крушака, сасушених јесенас на сунцу, или сиришта што ми га даде кнез при испраћају. Још ћу имати хране за неколико дана. Онда ће ми доносити нове до пролећа, кад ћу сам себи почети прибављати. Понова синуло сунце, понова снег се топи. За шта год се дохватим руком влажно је; и блатавим се непрестано. Крај наложеног огња сваки час одвијам удвојене обојке с ногу да их сасушим. Стопала ми поцрвенела па сврбе. Нови дом је готов, дуг да се двапут могу пружити, и толико широк. Над улазом вешам меденицу. Ветар дува и меденица звони. Да ли звони меденица, да ли моје срце то куца, да ли богови ударају чекићима у ковани свод небески тамо где је свод попустио? Да ли стада пролазе поваздан око моје кућице? Причу да причам желео бих у ноћи црној над ватром, кад дим очи штипа a груди осветљене пламеном, топле. Појуримо из колибе огради, браћо сви, погледајмо по путањи, топи се снег, ај, снег се топи, сунце га побеђује дрхтећи. Бог долази с друге стране нашој огради, наслони се рукама на њу и брбља без престанка. Младе девојке, младе девојке да видимо, соколи, да им провучемо руку у недра па да их тако себи привучемо на прси, да се чинимо да нам је то свеједно a да нам глас трепери ипак. Зверове малене да помилујемо по гривама на којима светлаци блескају, да се играмо њиним чедним и бесним погледима, и да се радујемо сред опасности кад се растежу похотно, зевају, облизују гипким језиком у жељи да нас виде раскидане у комаде, мокре крваво, у пушењу топлом, у дрхтању распутности. Море далеко упињати се да видимо преко дванаест планина, и двадесет четири реке, и тридесет и шест житница. Како да се вучем окрвављен до ограде, ја пустињак наречен да богу љубим стопе. Као јелен извору у време жетве, тако пожурих из дома гадног и загушљивог. Само бих да испричам причу што се испреда од времена кад су моји први преци тупим ножем урезивали у стабла шумска песму о јунаку који се једва креће од силне тежине планинске, па, раширених руку и ногу, огромног трбуха, лежи окренут небу. Отрован и сам паклом његових незгода, хтео сам да ослобођен постанем чили младић, од брега облак. И попех се на врх ове планине, па, место да је обвих и обљубих облаковски собом, само је повећах. Загракта планина пода мном, усуд раскида браду, све се колевке заљуљаше махнито. Три дива искочише из земље, растргоше ме, разнеше на својим мачевима, расплакаше, заслинише у подне, појури један младић одгурнув чамац с песка у воду, отплови по сунце. И снег се тек топи. A кад ће земља обновити се биљем?

Гле, гле, шта мислих ја често о богу. Зар само о богу, зар свуда о богу? Бар тако мишљаху они доле што ми донашаху јело и чекаху благослова од мене. Ево ме, ево ме, приступих насмејан, ведар, раширених плећа, те бих разговарао с њима дуго о свему. Занимљиво је да су они мислили да од мене уче о богу, a оно сам ја, напротив, о њему све од њих сазнао: кад дођох једва да сам појма имао. И заволео сам ускоро тога скрушеног кротког младића што је корачао кроз неку далеку врућу земљу, одевен у хаљину дугу до стопа; што је миловао децу, – заволео сам га нарочито што је био напрост и племенит, спреман на ужасни суд. Заволео сам га у то време био нарочито. Но чим сам поверовао да је можда он најјачи, он господар над нашим словенским боговима, њему да служи Морана, Купало, Лада, Велес, њему Перун, Свантовид, Хорза, Дајбог, обузе ме ужас. Сакрих онда главу у прашину и разголитих плећи до појаса, загњурен чеках да дође и бије ме кнутом по варварском телу. Чекао бих га јутром до вечери тако, и онда бих се уморан дизао и излазио пред пећину тако, утапајући поглед у сумрак, излажући хладноме ваздуху голе прси и мишице. Најдивљачнију песму певам, најстраснији глас кликћем, очима гризем купине што још нису ни цветале a камоли дозреле. И сутра опет долазе људи да се туже. Зашто? Што се бију по кућама, што се псују, силују, гладују, чине једно другом неправду. Да би имали коме да се јадају, и да им ко обећа мир од бога, хране ме добро, све се ваљда боје да не умрем. Али ја, ако га се и страшим сам, нећу заборавити да нисам стварно због њега дошао, но само тако рекао, a да сам побегао од дома гадног, загушљивог, и био повео собом друга што ми одузеше уз пут. Неће да знају да са стрепњом очекујем пролеће, са стрепњом као да може никад не доћи, да бих се опет могао нажвакати горких травуљина и ваљати по земљи. Опет ноћ, опет ноћ. Да ли се младић који је отишао чамцем по сунце вратио, – да ли је за њим бела пруга на реци што се сребрни од светлости ноћне светиљке? Да ли је његова младост као моја неподношљива, дивна и отровна? Они што су у пећини сликали звериње најчудноватије, – кад умрем, поседаће у круг око мог тела да ми одаду последњу пошту. После ће бити наложен огањ да будем спаљен, и један ће од њих ускочити за мојим телом у пламен. Боље би било да ме пусте да одем сам на онај свет. Морани или новоме богу без иједне сенке прошлости. Само да се ослободим једном.

У то време, пошто земља наново оживе, и како могох наћи довољно којечега чиме бих се одржао у животу (одучен од тешких медних посластица), подигох колибу даље на исток и дубље у планину. Тиме свакако примише драги ми Словени на знање да се пустињаштву желим одати потпуно, те ме престадоше походити. У накнаду ипак зато, кад сам отишао после неколико дана на старо место да скинем неке замке, нађем доста хране: суве рибе, ражи и један крчаг сурутке. Увек су још мислили на мене као титрајући се са мном и пркосећи ми. То се продужи. Више нисам јутром налазио под ногама својим речицу ни озеленело џбуње ни распупело дивље воће, ону дубоку долину из које бије пара влаге и свежине a обојадисана је јаким густим бојама. На неколико корачаји од улаза у колибу дизала се стена као зид; из ње је ницало неко сиромашно бодљикаво биље. За завијутак даље била је шума пуна дивокоза, рисова, медведа, зуброва, вукова, шта ли.

Једном догодило ми се овако штогод. Већ одавно нашавши на гнезду малену срну, однеговао сам је код себе како сам умео, тако да се уза ме припитомила заувек. Удаљи се подоста у гору међу другарице, али с часа на час дотрчи да ме гледа влажним очима. Дотрчи, дотрчи, чупка ми узицу од обуће, загњури ми њушку међу шаке, шишти кад дише. A ja је гледам, a ja jй милујем, онако млађану по гипком врату. Кад јутра једног улети престрашена, a одмах за њом кроз кров проби стрела и зари се у тло. Уздрхтах бесно, крв ми се сва узбурка. Скочих и коракнух излазу, a баш један ловац испуни га свим својим неукротљивим телом, главом је додиривао попречну греду, у руци је држао запети лук наперен на дубину кућице. Остаде нерешен угледавши ме, очи му затрепташе и збуњено и младеначки. Одмахнух руком, без снаге да реч проговорим толико ме је расрдила његова необазривост. Он само спусти оружје, па ми се поклони дубоко са капом кунином на прсима. Исправивши се забаци охоло главу па седе према мени крај огњишта. Тако остасмо дуго ћутећи.

– Срница је моја, – рече он најзад, – траг сам јој ја открио и гонио је правилно ловачки. Иако ти је прибегла, опет ћеш ми је издати.

– Можда и нећу, – одговорих исто тако узношљиво; – мада, док си под овим кровом, дугујем ти свако гостољубље. У мојој земљи ловци су доскора ловили само дивље звериње, a оружјем нису скрнавили домове. Нашто да у овој огради задрхће твоја стрела? Иако сам пустиник a не борац, довољно ће бити утрине и у мени смелости да ти изиђем гласно на мету.

Ловац устаде. То је био диван зеленооки младић нашега племена. Из сваког његовог покрета клицало је јунаштво. Руку дугих и тврдих, шака широких, стопала чврсто припијених уза земљу, грла подливеног крвљу. Хтеде да се извини, али да се и расплаче од горчине што то мора. Пред крај растасмо се без непријатељства; силазио је хитро низ брег. Не прође ни неколико дана па опет дође, са још два своја друга, храмајући. Онда исприча безброј незгода што му се од оног јутра догодило. Само се био удаљио тада, кад склизну низ камен и одлете ниже за две човечје висине. Ногу је изврнуо да је ужасне болове трпео, и онда се одвукао некако до пријатеља. Потом је скоро без свести остајао на сену, из дана у дан. И нигде друга два ловца најмањи лов да улове; зли људи им ноћу покрадоше оружје и још јутром под узглављем налазе склупчане змије. Уто болесник усни отприлике овакав сан: пођу њих тројица у лов и улове зачас три огромна јелена. Они повадише ножеве, спремни да их одеру, кад се појави један крилати старац, па ономе што сања заустави руку. Затим га узе за руку и поведе их сву тројицу, натоварене пленом, кроз шуму. Иду тако, иду без престанка, ноге већ хоће да им отпадну од умора, док стигоше пред колибу моју, Јоакимову. Ту им старац рече: Оставите једног јелена, и вратите се одакле сте дошли! Пробуђен, позва ловац другове те им све по реду исприча, и опет им понови како је гонио срницу до у само станиште побожног човека. Ништа друго, смислише они, него нам бог шаље све ове јаде за казну што си увредио слугу његовог: a сад нам показује пут којим да се искупимо. Тако, чим се опорави болесник, дођоше да ми се поклоне, и да затраже од мене опроштаја са пуно обећања да се само на њих ослоним за све своје потребе. Остасмо до вечери у најбољем разговору. Од њих чух причу о великоме богу Перуну. Како сам их радо слушао кад дознадох да га својим очима покаткад виђају. Одагнан новим богом, лута некако све овим шумама као прост ловац. Раст му је џиновски, брада златна као жито жуто, a очи као две зелене гране. Па какво му је само оружје: зашиљеном батином стрели са лука начињеног од читавог стабла младе јасике, њим турове убија као лисице: кабат му је широк да би се ловачка колиба могла лепо њиме превући. Кад корача, глава му се увек налази међу лишћем, и још две-три круне дрвећа за њим рашчешљавају му перчин. На прстима му бурме којима би се опасати могли добри младићи; шаком може да запти извор планински, ноздрвама може да удахне облак горски, уснама може да пољуби читаву пољану. Пасом може да заузда чопор дивљих ждребаца; кад се купа, река прелије обалу; кад се насмеје, сви му се биволи поклоне. Кад чисти зубе, ражњем их чачка. И кад се креће, као да се брегови крећу. И кад говори, као да арслани ричу. И опет је побегао од новога бога, који никад мачем није завитлао нити се бацио камена на белегу.

Шта ћу даље да чиним? Богу се молим у прашини, као најгрубљи варварин, робовски. Ништа не радим, a снага ми прилива све више. И мишице ми се притежу и збијају. Док се приносим богу, тело ми хоће мучења и батинања; глас мој испод грла, грохотом се смеје. Ватреним језиком својим хоће ми се или да жваћем студени врх брдски, или да пијем зажареног пића. Каква је моја коса? Моја је коса у прљавим бичевима; мирише на малу децу или на знојаве ноге ратника. Каква је моја душа? Моја је душа одувек старословенска. Она примитивна нова душа. Љубљена. Каква је моја жеља? Жеља је, и она, старословенска. A дланови? И они. A прси? И прси су, гле, старословенске. Па тако све. Отуд се у оволиком понижењу богу молим: са мржњом у очима, a љубављу превеликом. Пун красноречивости која њему можда изгледа лажна, пун химни неизмишљених још у Бизанту, где ће ми их покрасти па их певати после као своје. Каквом бедом и каквим јадом поступа он према мени кад неће да ми се потврди снажно, да ме поплаши. Јер на мене се само страхом могло дејствовати дубоко и трајно, или неким дивљењем кад осетим снагу. Но доста овакве поетике: ја је мрзим, она ме роби и разблажава.

Главно је да су ловци почели долазити све чешће код мене, заволели ме као једног од својих. Морам рећи да су у прво време, уплашени још мојом високом заштитом која ми их може потчинити, осим поштовања, гајили за мене и неку злу досаду. Но нисам ништа тражио, a примао сам онолико дара од њих колико да их не увредим. A њима је било необично мило што их не штетим, и то још на начин који им неће достојанство да наруши. Каткад, дошавши после хајке доцкан увече, остајали су да ноће код мене. Неколико шумских кокошију запретали смо у супрашку пуну жара, па тако очишћене од перја порили, чистили, пекли на ражњу, и јели уз гласно жвакање. Били смо умашћени до лаката: и по свем лицу и врату; о чакшире и о косу смо брисали руке. Место пенушавог пића налазили бисмо само студену изворску воду, и сањали бисмо један час о пуним кацама долинских богаташа. И онда бисмо се већ пружили по земљи да преживамо; врата смо остављали широм отворена на красну пролетњу ноћ, a задржавали близу копља у случају да нас походи какав немили гост, незвани медвед или вук, или ко други. Прво би хтели да буду љубазни према мени, те су почињали какву причу детињски свежу и лепу, пуну невиђених раскоши и љубазних дивки поред којих се може ноћити сву ноћ a да зла мисао не падне на памет, – просто чувајући их од змаја или аждаја. Али преморени заспали бисмо на најзамршенијем месту. После доста времена приповедач се пробуди, упита:

– A јест! Где сам стао?

И одмах се окрене на другу страну и продужи спавање. Онако уску одају, својим снажним телима, нас четворица закрчили бисмо сву. Сви су спавали без узглавља, разбацаних руку; један полуотворених очију. Уши ми је испуњавало њихово равномерно дечачко дисање, a нос, уста, груди, били пуни једног опорог мириса, ловачког. Цео Дан корачајући, гонећи зверове, прескачући јаруге, знојили су се. И још су одисали сасушену крв, кожу прљаве шумске стоке, восак, горко планинско биље: све се то од њих растирало као да су читава ловишта своја садели у крепка, сирова тела. Одједном осетих бол, прободен стрелама и копљима. Болеле су грчевито ноге жељне да трче од јутра до вечери, па да се преморе; болеле руке жудне рвања и прси сударања; глава је осећала снагу као да је кована челиком. A лежим мирно у куту, као слабић на огњишту, усред планине, и још јој удишем њене тврде дахове. Колибица моја с часа на час одјекивала је кратким узвицима хајке, тела су се трзала каткад узнемирено, рука би замахнула те ударила песницом о тле – један туп одјек. То су пријатељи настављали и у сну свој занат. О, залетети се у планину, замахнути копљем, ускликнути и сам овако, зарити кратки нож медведу у грло, умрети за слободу и отаџбину! Хтедох да пробудим најближег до себе и да му кажем: хајде, устај! сад је баш најзгодније да хватамо бусије за дивље свиње... Зар си већ заборавио!? Хоћемо ли пробудити и остале? He, ja мислим да је довољно нас двојица, нека они продуже својим путем, па ћемо се већ лако сусрести за ручак у подне. Ноћ, ноћ, ноћ. Дивна месечинаста ноћ, – и стена је испред колибе осветљена. Кад сам се пробудио ујутро, моји гости били су већ поустајали и наложили огањ: на пресецима сирових стабала кипела је вода. Младићи су стајали код извора, разголићени до појаса прали зној и прашину. Читаве црвене пруге укрштале се преко коже од трљања чворноватом песницом; a под вратом био је руб докле су сунцем препланули. Нешто су се препирали и корели хитро, a глас им је у простору био слободан и неочекиван. Пролазећи испод вратница дотакох меденицу која зазвони; на њен јек ућуташе млади људи, осврнуше се, насмешише се и рекоше:

– А, а, лењивац!

То ме подсети на дом и на срам прошлих дана. Узбуних се и поруменех. Како се они изненадише, кад им рекох да бих радо пошао c њима у лов; не толико да се користим колико да пробавим време и да будем уз њих. Сами ми удесише оружје те пођосмо. О, a она је шума била пуна најчуднијих зверова, и много их је било: између грања разапете су биле мреже за турове, црне бикове кратких ногу, високе грбе, пљоснате главе, очију усађених пламених, широких рогова, брадати, гривасти, тврде чекиње, охоли толико да презиру своје потомке; усамљени, ћутљиви, они бесно ричу уплетени у мреже, a ловци их гађају копљем у слепоочницу. После треба много дана крпити мрежу док понова буде за употребу. Низ литице опружене коже намазане медвеђом машћу. Уз огромну вику, исто тако уплашени као и звер, хајкали смо зубра, гонили га, не би ли се склизнуо у провалију. Онда појуримо, појуримо уским стазама, па се опрезно вучемо на коленима између џбуња. Да ли је заиста погинуо или ће повијених рогова побеснео залетети се на нас? Не дишемо, ено га, гле, обаљен је пребијених ребара, поломљених бокова, са главом која незгодно лежи на стени, и поглед нам је управио скоро угашен, низ жвале, и под њом низ стену, мало бале и пене, a слабине се шире пуне грчевитих растрзања, и ноздрве удишу шиштаво. Велика дрхтавица радосна нас обузима; искочимо из склоништа; вичемо, груди нам пуне смелости, глава нам пуна таласа. Или ласом вијамо јелена. Јелен трчи; одједном глава му је затегнута конопом уназад; још један скок хоће да начини унапред као да се ништа није догодило; пропне се, затресе главом, падне наузнак, и остаје непомичан, згранут. Док нас опази, копитом задњом струже земљу. Као мртву телесину вучемо га кроз шуму, онда му забодемо нож у грло, и одмакнемо се док је у грчевима. Каткад га натакнемо на ражањ јасиков, који, кад прожме пут, горчином замени сољење. Некад опет огулимо месо са костију, па га натрпамо у бивољи или рођени његов бураг, још додамо воде и опорог биља, те кувамо, обесивши га о грану над ватром. Лисице хватамо у клопке, веверице гађамо као тетребе, као кокоши, као голубе стрелом, нападамо на дивље свиње и на вукове са копљем и мачем у руци, и на медведа у загрљају кратким ножем. И рисови, и дивље звери, необуздани ждрепци, видре, дивокозе, јазавци или хитри зец. Пошто бих се вратио у колибу после неколико дана, уморан, изможден, бацио бих се на постељу, a усне ми суве, мрзи ме да се машим суда с пићем, али ми још трепти у прсима од великих и малих узбуђења. Па тешко заспим, све бројећи колико сам и каквих животиња поубијао последњег лова, и да ли сам већ довољно вешт да одбацим ласо или замахнем копљем. Зором заспим, пред вече се пробудим; гладан, и жедан, и смирен. Глухо се смирује планина. Тек онда сетим се опет господара свих наших богова и свога, коме сам се посветио. Није ми жао што сам га напуштао, но роб се пробуди у мени научен да служи. Варварин. Разгрнем пепео на угашеном огњишту. Збацим кабат и рубину и обућу, па са лицем к земљи прострем се, па чекам шибу; глув, без молитве, скоро без свести. И тако даље.

Опет одем у лов, и ловим, ловим; опет напустим дом за читавих неколико дана. Сада се и посвадим са ловцима, и грдим се да бисмо се опет заволели као браћа. Ни трага више поштовања немају према мени. Уто се по долини пронесе вест да је против словенскога кнеза Свјатослава, што дође однекле са севера из даљине и покорне земље бугарске на истоку, подигао се бизантски базил Јован. У свима делијама се узбурка младачка крв; жељни борбе и пљачке, спремише се да нападну одреде и посаде до којих прво стигну. Дођоше тако и моји другови ловци, засјаних очију, да се поздраве са мном. Место што ће се борити са зверовима, бориће се са људима; истим копљима и стрелама; давно су желели тако шта. Ту ноћ смо ноћили заједно. Пре покоја замишљени и узбуђени лутали смо сви. Они су ми се тако обраћали као да су већ далеко од мене, да је лабава веза између нас: ја пустиник a они ратници. Но кад зором пожурише, покупих и ја све што ми је било најпотребније да пођем. Младићи се закикоташе, па и ја с њима. Зачас стигосмо на речицу Скупицу, a затим остависмо Осоговску планину. Ево га село. На моју жељу не уђосмо међу домове, него их далеко заобиђосмо, да они који остају појма немају да испосника више нема, – оног што је потекао као јелен извору у време жетве, и "јако звезда многосветла от запада к востоком проходил в страни гори пустини Осоговекије" да ралом вере бразду обради, и да семе духовно засеје, e да би стоструки клас нашао и Христу принео род врлина. Јоаким неукротљиви горјак. Јоакиме, Јоакиме, зар се тако нови бог служи? A кад много даље изиђосмо на друм, придружисмо се доста великом броју младића и јаких, већ зрелих, пожењених људи из нашег села и других. Уз пут пред плотове нам износили домаћини каце са сланином или сурутком, појили нас и пунили наше буклије. Много смо певали; спавали смо по честама; девојке омодирали у сусрету, обећавали им бурме и колајне по повратку са пљачке. Гомила је била све већа: ускоро је сав друм био закрчен; прашина се дизала облацима. Неки, надајући се у богат плен, понели су врло мало јестива; други су гонили испред себе и по два и по три овна, чак и брава; много је паса такође ишло за господарима. Ишли смо, ишли тако, a сунце нас је пекло и пра шина нам падала у очи. Ако бисмо са раскрсница у даљини, на другом друму, видели сличну бугију, знали бисмо да ће нас бити још више. Поплаших се чак да ће нас бити одвише при деоби уплењеног; саопштих то друговима те се и они снуждише. Ево како смо ишли све даље под видриним капама, у опанцима бивољим, са копљима и мачевима и округлим штитовима од јареће коже. И на све смо били спремни: јунаци, млади, охоли. Прва насеобина на коју наиђосмо после неколико дана била је већ опустошена: мртви су отицали на сунцу, а гаврани их кљуцали и пси им ноге лизали. Убрзамо корак, пожуримо, пожуримо, стигнемо. Улогоримо се на ливади испред палисада. И попалимо огњеве. По која стрела буде избачена оданде, па мир. Стегло нам се у грудима од узбуђења и чекања нечег неочекиваног.

Да сте видели наше миле Словене како се разголите сасвим, па обрасли риђим длакама скачу свуда около и гоне се необуздано; да сте видели како им црвене косе лете у зрак кад поскоче, као пламене птице, и како су гојни и велики, и како ломе преко колена дрва за ватру, – груди би вам се испуниле сигурношћу и дивљењем. Да сте видели! Позвали бисте можда најстаријег словенског певача да испевамо песму какву више не умемо.

Почели смо град опседати са свију страна, гађајући га каменицама, стрелама, ударајући одасвуд најбешње. Један замахне стеном више главе, заљуља је клатећи се из бедара на чврстим ногама, па је одбаци преко палисада, и тамо се зачује кукњава. У дрвене диреке забадају се наше стреле охоло, a заклањајући главе штитовима ударамо неуморно секирама, да далеко одлеће иверје a одјеци се разлежу у брда. Са оне стране дрвених бедема сипају стрелама као кишом и плочама каменим; то нас само жести више и жури да им што брже смрсимо конце. Неки се пуже гипко уз ограду, па ускаче са ње у гомилу опседнутих, одмах ковитлајући се у круг са опруженим мачем у руци. Ако успеју да му се приближе, он се бесно рита, уједа их за мишице, бутине, стражњице, размахује главом као пањином. Искежену нам каткад на врху копља покажу његову главу. И нас то нимало не збуњује; бар нас има доста. Ударамо, ударамо као таласи о зид све бешње, све јаче. Низ плећа и бокове зној измешан са земљом и прашином оставља велике маснице; и уз то плави убојци, и трагови угасите крви и огреботине. Видим једног човека који са забоденим мачем под груди јури, виче дивљу песму, и на крају поља сруши се. Једног другог нашег видим како, ускочивши у град, хоће да побегне натраг. Он се пуже оданде. На глави су му место ушију и носа крваве ране; брада му се тресе под крвљу. Остаје на истој висини мада се опажа напор врата и прсију, као да су му ноге приковане уз диреке; то га ваљда вуку, зачас потом нестаде. Или стрелу кад се забоде право у око, a оно прсне као мокра печурка. Шта сам све још видео, како да вам испричам кад ни сам нисам био тога свестан у силној хитњи, у огромној прашини, у трзајима и хуци и гурњави борбе. Давно горим од жеђи, a воде не сетим се да пијем. Него нападамо, нападамо тако као да се снага никад неће исцрпсти. Уто се спусти ноћ. Потпалисмо огњеве, зачуђени да помрчина тако брзо наступи; поразговарасмо мало, тешећи се да ми можемо мирно спавати док они морају целу ноћ да су на опрези; и огладнели наједосмо се и написмо; увисмо главе огртачима и предадосмо се сну. Ноге нам бриде. У оближњој шуми чули су се одјеци горосече; то су одређени ратници обарали стабла за ломачу на којој ћемо спалити своје мртве. Сад су нас ти удари уљуљкивали. У зору погледасмо се како смо на одблеску јутарњем зелени и изубијани. Дим се велике ломаче дизао огромно, и ширећи се пољаном гушио нас. Сирова дрва нису хтела да се распламте. И положисмо од горе мртве којих није било много, a ca њима њихово оружје, и стоку ако су је довели. За све време по палисаду шета се понеки Бизантинац; исто зелен као и ми, дронгер или логотет; и, гледајући нас, превија се од смеха, презирући нас можда, или да се охрабри; увијени у сагуме и пениле, и под сјајним калпацима и пасовима. Великих очију, дугих вратова, руку, лепи, као слуге новога бога; снажни и витки но без крила и без окриља. Једна стрела на њих избачена започе борбу. Опет јурнусмо, опет поломисмо под собом пободене колце, запенушисмо горчином, прелетесмо јаркове. Под нашим налетом, не мање смелим него јуче, под још неотупљеним секирама попусти палисад ускоро. Процеп нас као валове упусти у тврђаву. Дограбисмо се у коштац са војницима, бацисмо се на њих варварски, те са наших канџи разлетеше се перјанице, и свилене кокарде, и мараме од крепова или броката; тупицом секире мрскасмо лобање, и проваљивасмо трбухе мачевима. Крв нас њихова обли, заслепи; и они су се бранили колико су могли: многи од наших остадоше копајући дивље ногом о ледину. Ми млади, ми јаки; они су бежали испред нас. Никада толико меса нисам видео наслаганог у лову, никада толико борова посечених у гори. Али несити још: јурили смо кроз градске улице, уске, камених и дрвених домова, кољући све људе на које насрнусмо. Никоме не опростисмо ни живот ни младост. Само нас је охолост водила. Упадасмо у домове међ клечеће и унезверене створове. Смејасмо се на сав глас. Силујући жене, нож смо им забадали у гушу, и грохотом викали; крв нас је из њиног грла пљускала по грудима. Да ли су младе или старе, нисам гледао. Бабама смо пољупцима и зубима чупали уста, гледао обамрла тела девојчурака. Крвавим сузама грцао и смехом. Распорисмо трбухе мајки и блудница. Шта ли ћемо наћи у њима, о нови боже, шта ли ћемо наћи?! Ништа, само гадну утробу што још дршће и одише смрад. И децу им приковасмо копљима уза зид. О, те чудне дечје зенице, уста искривљена! Никада више неће ме гушити онако црни плач и грохот као пред њима. Што нам допушташ, ти, нови боже, који си их волео, да их прибијамо копљима? Камо ти бичеви да нас ишибаш по побеснелим плећима? Камо кнуте? Чеках их забадава у прашини горској, у пепелу шумском. Та зар нико не види да смо варвари; камџијама по лицу треба нас ударати, да из препуклих образа крв шине. Крви нам не би доста, јер нам душа беше невина, чедна, не џелатска него мученичка опојношћу. Да, да, робови, варвари, крда, али величанствени... Опет јурих улицама, заморен бесом, не опраштајући животе ипак. Спотицах се о тела и наша и њина без жалбе, док једно не познах.

То је био млади мој синовац, Рад, син Славов. Лежао је раширених руку, заваљене главе и кроз дечачки врат му пробила беше стрела. Мада висок растом за своје године, био је још тако мален да ми је сад на наручју лежао као срна. Црвена коса му се расплела улепљена крвљу и земљом. Ево га, витак као једногодишњи јаблан, негда чио a сад отежао смрћу на рукама стричевим. Бркови му никад неће бити обријани од оца; никада му неће маље изнићи. Хтео бих га извести негде где би он био једини леш да му се сва природа поклони: храстови, јелени, вукови, веверице, брегови. A куд, кад смо свуд крвљу залили. Седох, спустих његову главу на моје крило, откапах неколико суза. Затим покрих га огртачем и удаљих се. Ипак се осврнух да запамтим место на коме ћу га опет наћи. Јер пожурих да пљачкам.

Тек тад сам приметио да су сви домови у тој околини већ поробљени и опустели. Одасвуд само очи мртве гледају. Трчах, трчах да не задоцним; задувах се и ознојих. Опет ме онај стари бес обузе, потреба за гужвом и борењем. Завиках. Ни ларма се издалека не чује. Гадно је остати сам међу толиком штетом начињеном и пустоши... Већ припремам копље и мач, у трку их стежем уза се, којима ћу понова парчати жива меса. Крв да пљуска. Ево ме опет са нашим Словенима. Лармају и довикују се, те се ниједан не разазнаје, вуку плаштове по земљи, пуне гвоздених судова, тканина, ланчева и свећњака. То је неко пијано друштво што се задржало у оближњим подрумима; целивају се, дижу руке увис и клањају се као кад се започиње игра; сагињу се толико да косом чисте прашину са земље. Један леже, затури ногу иза главе, па тако стаде скакутати. Пођох и сам да изберем неки дом. Ловаца мојих не видех од зоре; сетих их се. Закорачах. Кад се зачу из уличице касање људско. Три војника бизантска искочише предвођена картулером темским: исукане мачеве носе у рукама, срџба им се на лицу чита. Војници се бацише међ пијанце, картулер мени прискочи. Стадох да се борим како боље умедох, и већ ми се учини да сам савладао, кад угледах сјајни врх мача да ми се устремљује право у груди. Никаквог спаса више нема. Мој кабат шиљком процепљен, и рубина, и кожа на прсима засечена. У ужасном очајању крикнух што игда могу. Све ми се груди напеше криком; крв јурну у главу.

Онда се тргох из оног живота и уђох у овај други. У ушима ми још звони узвик што је био задњи покрет из моје младости за време Старих Словена, и што је њу тако срећно прекинуо. Налазио сам се на скоро пустом тргу велике вароши, у којој сам завршио после школовање. Оно што испричах није било сан, него нека врста чудне јаве: доказ што сам био на ногама, и у тренутку корачања. Људи су пролазили крај мене и не опажајући ме. Многа кола су се укрштала као да траже начина да се сударе. У средини се диже обелиск. Убрзах корак до првих трговина чији су спољни зидови били у огледалима. Погледам се. Гле, све је на мени измењено, раст, одећа, осмех, лице. Једино су још очи остале мојих прадедова, зелене словенске очи, и још одблесак косе и боја браде неизбријане тога јутра. Видим у стаклу да сам младић збијен, широк, a мршав, скоро здепаст, не сувише хитар, али са покретима наглим, освртањем и презањем. Очи ми врло топле, меке, и тамне, густо зелене; коса врло густа, у мокрим бичевима који се растурају. И сав ружан, ружан, и сувише мало диваљ. Тако сам ја ушао у овај живот, нимало изненађен, у коме ми је остао још увек жиг старога времена, као некоме који се поваздан не може да ослободи утиска последњег сна. Почнем се грохотом смејати; свет се стаде освртати изненађено.