Растко Петровић

Немогући ратар

Пригодило јутро када зора свеже поли и отече кроз густе шуме борове; да лечник рече: изиђи од раба божја, од врха, од главе, од темена, од чела, од очију, од носа, од ушију, од шије, од рамена, од плећа, од руку, од прстију, од ноктију, од прсију, од срца, од плућа, од јетре, од црева, од ребра, од леђа, од бедра, од колена, од голена, од костију, од жила и од крви и од свих састава унутрашњих. Иђаше урок и урочица у црвеним ризама, чељусти развраћених и претећих. И сретоше их и рекоше им: куд идеш, зли уроче и урочице? Рече им урок: гредемо управ денути се у свету, отргнути младенца од срца материног, отргнути мужа са ждрепца, сврнути ратара од волова, оронети њиву, исушити виноград, и вино отети и ловцу жетву поништити ловачку.

A човек питалац скиде шубару и изу опанак и одви пас и сучући бркове рече: Аз јесм Исус Назарећанин. Затим загази у реку и стаде ловити малене рибице. Руке је провлачио кроз воду, руке је имао раширених прстију, a између прстију кечигице су пливале и јесигице; a мрмљао је поуздано: од носа, од ушију, од шије, од рамена, од ноктију. Затим се попе уз три брега, са брега трећег рашири руке, једном руком додирну стену на једном крају света, рука му друга планину такну другога краја света. Из њих се извори отворише и потече вода некако умилно благо и бистротечна, носећи јагањце жуторуне са очима као у људи и заставе потопљене развијајући. Јагањци се размилише по свету, по зеленим њивама, по плавим дубравама. Душе нам зазвонише као меденице.

Али је само он добри и убави и љубљени младић наш, безноги и безруки, седео у средини цркве a лице му је било бескрајно растужено. Био је у средини цркве, испод средишњег кубета, испред златног иконостаса. Само, он није био задовољан и није хтео певати. Седам белопутих младића запаљени су били, a бела им се пут клатила низ тело као восак медени низ воштанице, седморице белопутих младића. Тада из олтара изиђе осми лепи и мили, јуначки, вукући конопима за собом велику барку на чијој је крми седео Симон Петар, са много мреже на крилу; и са мреже се вода цедила и у мрежи су биле половљене руке и ноге, прсти забурмљени, уши брњичене. A и младић је био мокар: он довуче барку до безногог и безруког, погледа га очима бодућим као мачеви управљени, упита крепко: "У кога верујеш?" Но безруког је било лице растужено изнад свега, одговори: "У Христа не верујем!" Опет га упита: "У Христа верујеш ли?" – "У Христа не верујем!" И још једном: "У Христа верујеш ли?" – "У Христа не верујем!" – "А што си онда у цркви?" Тад одговори онај одмахујући главом: "Могу се јестива одрећи али глади у стању нисам. У средини цркве сам, у средини глади сам; одлази од мене, остави ме, нашто зар!"

Тад из цркве изађох у ноћ, преко порте пређох, поред црквењакове кућице где је црквењак са женом спавао, па преко ливаде, па пређох друм и легох даље опет на ливаду. Не прође дуго a чух да цврче нове чизме лојем намазане, да на долини снежној или травној уоколо воском премазане пиште; и то пиштање у ноћи жудњом мојом одјекује. Прислушкујем ко пролази. Брат неки у чизмама купљеним на панађуру где се љуби на уста мокра a рука у вруће прси хрли. Тамо се љуби, тамо се штипа. Тамо на снегу или трави отисци ђонова његових остаће, и уједи пољубаца на белу пут, љубовцу, на долину широку. Верујеш ли, или не верујеш? Утапам своје две ноге у чизме, као тело у постељу топлу крај љубовце. Чујем да шкрипе.

У вредном једном раду и мрачном звезде се крећу и брује, док се небо зањише на дрветима увек зеленим, – тако да су гнезда птичја међу звездама; птице легу златна jaja што на снег падају. То што слушам то је сељак македонски који пролази; и само што то претпостављам, већ дршћем радошћу, моје руке дршћу у ноћи. Чујте сви, чак с краја Америке, пролазника који пролази обувен у чизме намашћене као што их ја слушам, чврсте, охоле. То Македонац пролази; о његовом прсту у обешеној марами је грозд модар; тако срце моје дечачко завијено у слику љубљену. Доћи ће дан кад ће грозд нестати, девојчица сељака који пролази срце моје појешће једног јутра. Само ће остати марама карирана и слика концерта Ђорђоновог. Концерт ће остати сестрићима мојим такође; да би му ишли нека не чекају карте у пола цене.

Шкрипање преде звезде и још, и још? Снег везе тај што пролази. Ми смо везли идући преко планина кад нас је непријатељ победио, преко свих планина и од горе још преко албанских снегова. Један комедијаш је објавио да нас је анђео пратио откривајући траг од празних кутија конзерви и ђубрета, или су кутије биле наше лобање измешане срцима, или би анђео све то прогутао да нас застидео не би (о, лепото умирућа!). Можда смо се само хтели прошетати, и умрети малко на белим пољима можда да бисмо чули шкрипање своје обуће. Никада нећу разумети ту песму чизама тако чудну, дивну тако. Питаш ме где је Рајан, али си се право упутио, брате мој. Пошто цокуле? Сто динара! та то скупо није; рекло би се кола, тако је моћно њино шкрипање, издалека слушајући их би се рекло: трговац гојни који се вози својој домаћици дебелој, тако добро цврче, тако добро чујем обувене ноге пролазника; чујем кола да пролазе.

И поздрављам их вичући, вичући, скоро умирући од младости. Опружен сам крај ватре пријатеља па слушам причу тишином испресецану; то тад наједном као да чујем кораке да непознати односи срце у марами, ђоновима утискујући гробиће за моје речи, то тад вичем, то тад вичем: о ђонови, у свитај хоћу да умрем од одушевљења силног за живот; за живот одлазе чизме у ноћ.

У сличном размишљању устадох те се повратих у цркву. Онако исто осветљена седморим младићима што су сад догорели до паса; искапана па стинута пут њина начинила их је као скамењене беле каскаде пећинске. A мали безруки, без ногу, још у средини седи сам, и одмахује главом док су му уста укриво и срдито насмешена, бескрајном жалошћу лице му заплакано. Не могући га гледати таквог склоних се иза певнице, a тамо су наслагана била старинска јеванђеља, часловци и требници, и мишеви су се гонили a пауци су прели мрежу прашњаву; сетих се тужних речи песникових: "Можда мислиш: та добро му је кад оно тихо ткање не чује што паук преде жицом тананом". Стадох претурати халапљиво по хартијама научен на то још од детињства; није ме занимало шта је на њима али сам хтео да положим на сваку поглед свој. И тако – авај немилосрдне судбине! – нађох стихове. И прочитах тада ово што следује:

Аз данас умирају,
Прстију се погребају,
Одбљекох се в безгрлију одежду,
И древна коња јажду,
Без прозора ми дом сазидаше,
"Греди, в њем сједи" рјеше.
Радујте се рождењу,
Плачите отхождењу,
Ридај, рождшија, – радуј се приемшиа!
Мати убо ме раждает,
Земља ме прождирает.

Био сам пун туге на пролазност свега. Земља ће појести небо које накупих идући толиким друмовима, мишљах, и већ сам се растужио био посве. Прођох сву Стару Србију, прођох сву Македонију, од села до села потуцах се пијући на сваком извору по кап воде са јагањцем, и љубљах девојака безброј и лубеницу многу слупах купајући се у речицама: Ибру, Лиму, Вардару, Дрини, Деволу, и никад нисам гладнији и жеднији тога. Да ме може какав џин ставити у праћку па се бацити мноме на сокола! О лудне жеље, о лудне туге, о младости моја пролазна! Али дође већ једна девојка са својим слушкињама, танана у ходу, румених јагодица и лепа много. Гледајући у земљу, стидна, рече безруком и безногом лепршајући гласом у стидљивости као препелица. Она рече: Мада те видим самотна и бледа, зажелех те много, у срце ми се усади мисао о теби. Реци, да ли би пристао бити ми господар, муж мој у постељи мојој. Он одговори: Само ти муж могу бити, a за хранитеља већ, видиш, нисам. И девојка му зададе овакву загонетку: Ти ћеш бити родитељ мога чеда a хранитељ ће твој бити дед твога сина. На те речи узеше га робиње лако на своје дуге и беле руке и однеше.

Ја пођох за њим. Корачах. Корачали смо кроз улице чудно осветљене фењерима потамнелим. Чини ми се да једном стражар сумњиво погледа у чудни спровод па у мене који сам се на одстојању кришом шуњао. Но, срећом, стигосмо после пола часа отприлике. Девојче оно залупа синџиром на врата, па се, ево, мало затим појави на капији неки старац држећи светњак уздрхталог пламена. Како је заклањао плам шаком, да се не угаси, то му осењено лице добро не сагледах, ни да ли је господар дома или слуга само. Жене са теретом својим без речи уђоше, a вратнице се одмах за њима заклопише. Ја већ хтедох да се вратим, кад угледах један одшкринут прозор што ми роди чудну мисао, да је и изврших одмах. Ускочих лако у собу и без премишљања бацих се под постељу која се ту налазила. И баш онда отворише се врата на соби и слушкиње спустише безруког на лежај и удаљише се a девојка незнана остаде сама. То је била најизванреднија брачна ноћ која се икад игде згодила. Женик је био ту лежећи као пашина, очи су му ваљда дрхтале, a страст му је дрхтала у грлу. Он није могао скинути вео невести са лица и пољубити је под грло и сести на сандук шарени и опружити ногу десну и рећи: чизму ми скини! што би значило: одсад се ослобађам свих путева пређених и жељених. Он није имао ни чизама ни ногу, ни рукавица ни руку, ни колајни ни бурми. То је био леш живећи и љубећи. Љубовца скиде са себе одећу брзо и остаде гола као водопад над пољем, као јетра у распорене овце, као лобања непријатељска на бојишту. Гола тако оста. Недра јој млада дрхтаху и имао сам жељу дивну да их једем, ја песник срџбени под креветом.

Тако приђе да и мужа свуче; под раменима чијим и под стегнима указаше се четири црвена ожиљка ампутације; она рече: четири ружичњака, и смејаше се у превеликој и премногој радости грлећи му збијене и тешке груди, и љубећи му чврсти врат; a лице му било тужно, тужно, у венчаника. Шта сам могао чинити ја него уздисати над невољом људском и над неостварљивошћу жудња њиних. Дуго су се мучили тако; он је проклињао себе, јунаштво је своје проклињао, и ране своје, благосиљане од родитељке што становаше иза гора рудничких у селу званом Поповци; хтео је имати бар једну руку да себи живот отме. Но љубовца му ожиљке љубљаше и младост његову, говорећи да је она била на порти црквеној кад је он прошао за двојицом побратима. Убрзо ућуташе мили као да су заспали и заиста су трудну и залудну љубав проводили.

Требало је већ бити два часа јутра – понегде се певац чу – кад се одједном расветли соба и таванице нестаде; но само јасно небо се виђаше, и муњевито, чинећи ветар и шум крилима, спустише се неки. Био сам скоро онесвешћен. "Љубимици, за времена да собом на тај пут се справљамо јер но ако који халовит на нас вјетар духне и напас' -нас која стигне, од цара ли и војске побуна буде, бежање, харање ли, штета ли која, ватра, вода, харамије, хрзуси ли или који год понор се случи што бог за наше браћи немилокрство на нас напушта, то у томе све наше имање на ветар ће се развиати и по врагу отити, пак ни за душу што по душу кому бити". Но убоги брат наш чије су и руке и ноге покопане, с њима грљења и путовања и судбоносних збитија ношења, обрадова се као; као да његов глас пригушени чух: Ти ли си то, мајоре мој Косто, што погибе на Мачковом камену! A види, оца му, шта би са мном на Кајмакчалану, баш добро нанишанише, баш нанишанише. A крила су ти велика, и сива униформа још ли те служи и оне мамузице, и бркови ти дугачки и растресити; као да си се и угојио. A шта ти је са вереницом Зором? Нечији дубоки топли баритон одговори: E баш добро, e баш добро; но погледај с друге стране; ког видиш?

Во имја оца и сина и свјатога духа, амин нека тако буде, узвикну кљасти, та то је баш мој вочић Цветко, и гле, и он окрилатио. И дођосте ми у походе, на венчану моју ноћ, на свадбене дароносце да сте налик, на три краља поклоника, на краља Саломуна и светога краља Стевана Деспоту и на триста мученика. Па нека вам је хвала и нека сте добро дошли, другови моји, пригните се да се целивамо, да се упитамо за здравља мушка, јер ја се придићи не могу.

Тада га прихватише на руке два чудна изасланика божја, рајска, и однеше га висини a таваница се опет створи, соба би као раније; чуђењу кад би краја, заспах и у сну видех шта настаде даље.

Однеше га пред Господа, a Господ је седео на клупици испод злаћенога ораха који се развија, и на грудима му у скутима народи почивају блажени. Крај колена му Госпа, малени Исус држи јој се за хаљину зелену; малени Крститељ има прси већ у кожару; и иза свега је саборна црква са златним стубовима и кубетима позлаћеним; и у милошти се анђеоској тамо анђели целивају, и бродови пуни светаца плове кроз зрак са једрилима као широким крилима, a сенка им је црна и дубока.

Приневши му, вочић бели и капетан, богаља, помилова га Небесни; a Госпа извадивши дојку своју девојачку, види, где га подоји. И он се смешио љубазно и пун благости клањао главом на све стране и здравио, и говорио, као на друмовима: Хвала, браћо, очни вид, хвала, браћо! Би тако.

Ујутро нагло он са небеса би спуштен на постељу. У часу том израстоше му ноге и руке, као некада што их је имао; па, осетивши их на себи, у превеликој срећи обгрли своју невесту, подвуче јој десницу под главу, левом је загрли, ногама је себи притеже; a она пробуђена тим миловањем мушким, сагледав лепе и јаке уде мужа свога, склопи младосно очи и измеша своје обнажене ноге са његовим, кријући му лице на груди. Рече: Муж си мој, снага твоја нек потече у утробу моју. A он одговори: Синови наши запловиће мора и нека буду астрономи чувени. Тако се до увече миловаху на душецима, нити иједна слушкиња залупа на врата да рече: Свануло је, нити отац.

Кад опет паде вече, ноћ над пољима и месец кад засија, кад љубовца подаде тело санку, онда он устаде, обуче се и опаса, па изиђе из тог дома; изиђе из града, оде у своје село и дохвати плуг упрегнут и сиђе у долине.

A месечина сија, велики добри месец засијан брежуљке сребром залио, сребро потоцима потекло. Он рашири прси ноћним ваздухом испуњујући их, одбаци главу љубавно, коракну три корака унапред, коракну шест корака уназад, коракну напред, закорача. Рало захвати земљу, стаде орати; он надвијен над плугом чврсто држи ручицу, за њим остаје бразда црна и дубока.

Па шта оре милосни јунош, наш љубавник? Уши јуначке разнесене, носеве исечене, уста разнесена, очи погубљене, прсти уситњени, црева развучена, косе расплетене, вратове набрекле, прси разглобљене, уде мушке сатрвене, зубе младе испљуване, плућа затрептана искашљана, куге, губе, пегавце, маларије, тифусе, колере, сифилисе, ваши, прељубе, срџбе, освете, издаје, паликућства и сиромаштво, све то заорава плуг; да земљу подмлади, да је припреми, хранитељку нашу. Зашта? Да је припреми за рад, за богати поздрав.

Пред зору већ би пред Београдом. Са Торлака угледа град на рекама, како је бео, као да је леп, и поздрави та и спреми се да га заоре. И коракну три корака унапред, и коракну три корака уназад; обрну му се, скиде капу, трипут му се, дивећи се, поклони до земље додирујући је челом, и реши се опет да га заоре (и сву земљу од југа до севера).

A у једној соби другог спрата хотела "Балкана" скупило се друштво од неколико официра и грађана. Гласови су им били одлучни и узбудљиви. Покрети пуни поуздања. Са њима се налазио неки младић врло узбуђен, који их је дрхтећи, у религиозности, слушао. Говорили су му о потреби освете, обнове и пожртвовања. На крају га приведоше прозору, отклањајући завесу показаше му трг испред "Балкана" и "Москве". Ту је притицала жега и прашина се дизала скоро облаком, пролазници су били ретки a два уморна мршава сива вола вукла су натоварене сандуцима таљиге, и терао их сељак прљав, ижеднео и згађен.

Официр показујући на њих рече младићу: Ено, за оно имаш да гинеш, за опанак и за вола, то су твоји богови и краљеви, они ће створити велику цивилизацију и показати Европи ко смо ми. Во српски, исцепан опанак српски, то је Бог Србије, упамти да су нам они светило и вође!

Младић их је гледао, очи му се смањивале све више и више, здењавале се у сивоћу, потом се осмехну и диже слободно главу; једним махом скиде капу с главе и капут са рамена и изу ципеле које су га чиниле студентом; и одједном упознаше присутни у њему обичног сељака, онаквог истог као онај што је гонио таљиге, жућкасто-зеленкасте косе као незрело сено, упалог трбуха, кривих ногу. Млади човек се засмеја ситно, сељачки, понизно и са подсмехом, без речи изиђе из собе, остављајући за собом обућу и капут; сиђе низ степене па се упути низ Балканску улицу поред "Времена" ка станици са које полазе сви пилићари у оближња села. И свег пута се мргодио скакућући, и лице му било бескрајно, бескрајно растужено.

Орач пак остави плуг пред самим градом a сам уђе, упућујући се кроза њ. Пошто у главној улици дође до неке велике зграде, испе се до канцеларије највишег чиновника; и не пријављујући се, не куцајући, уђе само, затвори врата за собом. Високи чиновник имао је поткресану седу браду, цилиндер на глави, писао је врло дугачка акта. Но богаљ негдашњи седе на наслоњачу кожну, показа на своју ногу испружену и изгребану: Видиш, господине, нисам ти, да велиш, дошао у опанцима; бос. Но `оди и повади ми неко трње што, оца му, све ми табане избоде. Господин уздахну дубоко, скиде цилиндер, натакну златни цвикер и пришавши дошљаку узе му ногу на колено па је стаде чистити. Онај је пажљиво посматрао како то овај чини, и своје руке на којима већ набубрели жуљеви, зачкиљио је тако очима и гледао.

Млад човек био је црвен од бола и голицања ноге, док му је стари вадио трње и трептао очима узбуђен, још увек чучећи напред, и бришући сад пешом од капута стакла на цвикеру. Ништа слично у животу му се није догодило. Кад је са својим изванредним гостом, чијој заповести није могао одолети, завршио говор, он се диже, слеже раменима готов да заплаче као мален. У соби се указа послужитељ пријављујући неког господина. Старац скрушено погледа у сељака који устаде чешући леву босу ногу о лист десне: Ја сад одох a ти га пусти нек уђе, и знај: кад ти пружах ногу, то те нисам хтео понизити но потражити помоћи од тебе. На те речи изиђе праћен изненађеним погледом служитељевим. Један други господин штуцајући мимоиђе га нестрпљиво ходајући по ходнику.

Сиђе на улицу и пође, па тад што је видио било је врло жалосно. На лицима пролазника час задовољних и ситих, час тужних, видела се крађа, мито и пужење; видела се ускост заробљених душа; и жене су биле лепо обучене a јадне, a ипак су чувале један симбол поштења који их је прљао још више; мало их је било чистих и свежих. Но никако није био свестан беде у којој је имајући срце скоро милостиво но не добро; сви беху му ипак блиски и своји. Многи су гинули, оцеви били изврсни, мужеви врло често и пријатељи ретко.

Тако изиђе из вароши да нађе своје орило. На средини поља стаде гласно да говори о лепоти и смелости сутрашњег живота. Као јаблани високи зелени дизале му се речи из прсију до облака, глас му је ударао као воденично витло у реци. Обновљене руке и ноге биле су му јаче но оне старе. За други дан остави плужење града, те рало стави у недра и врати се дому, варошици, у којој је одскора засновао своју породицу. Доста се помучио док је нашао дом, па, нашавши га, залупа на капију. Сама његова жена истрча да му отвори, пружи му главу да је пољуби супружански, забацујући засукане руке које су до лактова биле умочене у брашно и тесто од кога се хлеб меси.

Рече му: Чини ми се да смо зачели пород; `оди да видиш шта нам је у кући. Он ју је пратио, но, пре но што би прекорачио собни праг, затражи воде да опере врат, уши, теме и руке; жена му опра ноге, мада се он бунио. A кад уђе у собу, на чијем је столу било поређано мноштво хлебова умешених, сагледа свуда по угловима, на постељи, под њом, на орманима, на застирци, безбројно много малене и румене деце устију као ружице, рупица на лактовима, на коленима, на надланицама. Било их је стотину, хиљаде и још више. Он се потапша по коленима зивкајући их умилно, a деца су кезила своја безуба непца. Онда седе негдашњи безруки и безноги на под, окупи их око себе, неколико их постави у крило и по раменима; те док је жена још једнако месила хлебове нове и нове, за многе худе и нишче што су гомилама чекали у дворишту, и да би их забавио исприча им отприлике овакву причу:

"Био један човек што је био млад, и вредан, и куражан; но живећи на једној пустој планини где никог од људства није било, неожењен, немађаше деце: и то му је било криво, и то га је мучило. Молио се често богу; већ бог као да га није чуо; ниједно девојче да прође планином, којим би се оженио. Не знајући шта да чини, одбра црвени зрели плод мака, издвоји семење, окопа целу косу планинску југу обрнуту, засеја је и почека усев. И гле, ускоро зазелени планина, и расцветавши се из сваког је цвета вирила по једна глава дечја. Покупи децу, отхрани их млеком кошутијим, од њих људе подиже; од тог доба планином настаде земља срећна".

Запљескаше дечица ручицама на ту скаску, a она напреднија умиљаваху се: Тата, тата, шта си нам као дар донео? Нега то снужди врло и би му непријатно, сетивши се да тако нешто није могао предвидети; како се поче пипати по телу за кесу новаца да их бар тим обдари, наиђе на плуг у недрима; насмеши се и изнесе им га онако са воловима упрегнутим. Деца га одмах опколише, захојхоташе на животиње, друга се дохватише ручице.

Жена се престрављено осврте: Упропастиће ми собу! Но, но, мила, мирио је венчаник, нека је заору, нека је поору, засејаћемо је потом, да нам сетва никне сред огњишта.

A глас му је био тако миран и сигуран да се невеста само насмеши и настави месити "док се таваница не озноји".

Он леже да спава спремајући се за сутрашње велико плужење.