Dejan Damnjanović

Geto

Uz ilustracije Bobana Savića

Tekst iz kataloga za izložbu ilustracija Bobana Savića; Dom kulture "Studentski grad", Beograd, 18-30. septembar 1997.

Opus ilustracija Bobana Savića moguće je tretirati fenomenološki – no to bi, čini se, ipak predstavljalo ostajanje u oblasti forme, i značilo bi nedovoljno slojevit pristup ovom autoru. Ono što je kod Bobana Savića neuporedivo važnije, a što istovremeno određuje krajnji proizvod njegovog rada je motivacija. Pri ovome mislim na razloge za pomak od onoga što se označava kao "čista umetnost" ka konkretnom, primenjenom, a to je u ovom slučaju bavljenje stripom i ilustracijom. Koji su razlozi uslovili otklon jednog nesumnjivo talentovanog (opus), a istovremeno formalno završenog i obrazovanog (studije Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, te nesumnjivo "žanrovsko" obrazovanje vidljivo kroz skladnu uklopljenost mnogih bitnih referenci koje su izvršile uticaj na crtež Bobana Savića) autora od tzv. "čiste umetnosti" ka određenim primenjenim formama?

Izgleda da je Boban Savić primer koji će za jedno relativno kratko vreme postati paradigma za mislećeg, čitaj: onoga-koji-komunicira-sa-kontekstom umetnika sa kraja dvadesetog veka. Tipičnost primera Bobana Savića odnosi se na spoznaju neophodnosti prestanka bavljenja nečim što je obesmišljeno, što je implodiralo, pri čemu se misli na umetnost, preciznije – na ovu tekuću etapu modernističko-postmodernističkog cirkusa. Evolucija umetnosti u trenutku koji živimo, nastavlja da se odvija samo na nivou forme, suština je postepeno iščezla. Ova deprimirajuća situacija barokne forme, pojavnosti umetnosti, no njena istovremena svedenost na Bodrijarov simulakrum, uslovljava ono što u ovom kontekstu možemo označiti kao "dvostruko generisanje". Na jednoj strani se grupišu oni koji nedovoljno jasno vide, oni "tupi". Oni zdušno nastavljaju učešće u cirkusu određenom kao umetnost. Pri tome, od sebe stvaraju na mah tužne, na mah komične i zabavne karikaturalne figure "umetnika", "kritičara", "galerista", "revolucionara", "inovatora", "neurotičnih, autodestruktivnih stvaralaca", itd. Na drugoj strani, postoji generisanje onih koji jasnije vide ili, pak, samo osećaju ovo veliko urušenje i dovedenost do besmisla pojma umetnosti. Ovaj značajno manji broj shvata svu besmisao ostanka u umetnosti, no istovremeno poseduje određeni unutrašnji sadržaj koji, na ovaj ili na onaj način, valja artikulisati. Sledstveno, njihovi putevi "izlaska iz umetnosti" su različiti. Neki prestaju, drugi potpuno menjaju oblast artikulacije, treći ostaju unutar vizuelnog no pridaju svom činu drugi smisao, četvrti čine nešto četvrto... Grupi koja ostaje unutar vizuelnog, ali koja istovremeno sopstvenoj artikulaciji pridaje neki novi, ne više "čisto umetnički" smisao, pripada Boban Savić. On se i dalje likovno artikuliše, no napušta lešinu umetnosti u užem smislu, i ulazi u nešto konkretno, praktično smisaono. Počinje da se bavi stripom i ilustracijom. Sadržaj i formu samih ilustracija Bobana Savića nemoguće je tretirati pojmom – nužna je vizuelna komunikacija. Dakle, o tome dalje neće biti reči...