Српски (Латиница)
English

Пројекат Растко
Ликовне уметности

Претрага
Мапа
Контакт

Бранко Лазић
Уметност између интереса и монахизма

Уметност се често састоји у истовременом
повлађивању супротним заповестима.^[1]

На крају XX века материјално-духовне прилике омогућавају израњање различитих језичких конструкција којима се могу санкционисати људски род и рад. Уважавајући присуство психо-лингвистичких веза, могуће је утврдити небројене лексичке јединице као параметре уметничких токова. Дует интерес - монахизам може се издвојити као background уметности на истеку XX века, при чему овај пар захтева приступ животу као мултилатералној комуникацији и разумевање уметности као једног од фундаменталних корака самоспознаје. Такође, неопходно је нагласити да израз између имплицира буран процес који се одвија у култури подложној брзим променама

Упознавање појма интерес може се започети од латинског "interesum (es, ese, fui)", што значи "налазити се између, учествовати, присуствовати, узети удела". Ту су и друга значења, као што су: удео, учешће, привлачност, занимљивост, наклоност, значај, добит, камата, приход од уложеног новца, корист или штета коју неко има од радње неког другог лица или од догађаја...

Интерес, у конвенционалном значењу, јесте погонско гориво свеколиког битисања. У људској заједници не постоји активност у чијој основи не стоји одређени интерес. Социјалне промене, и оне оглашене као прогресивне и оне оглашене као ретроградне, почивају на интересу као камену темељцу. Ако неко мисли и тврди да га нема, онда он срачунато не жели да га види и призна, из њему знаног - интереса.

Монахизам означава духовни живот свештених лица у монашком реду, а монах (грч. monos, monachos), то јест калуђер (грч. kalos- добар, geron- старац) јесте онај који живи сам, односно усамљенички. Монахизам је суптилан израз бивствовања. Ипак, схваћен као облик искуства, монахизам је присутан и у профаном свету. У коначници, човек је присиљен да се рве са самоћом, али и да се њоме штити од огромне количине сензација из претећег окружења. Тако човек додирује самог себе, најчешће несвестан да за очување својих еденских квалитета немерљиво дугује принципима монахизма и његовој моралној лествици која се не мири са смрћу. "У закључку, може се скренути пажња на широку распрострањеност извесних чув-става и осећања, која су особито религијске природе, а која теже да се чак и у најистанчанијих појединаца одржавају дуго пошто они престану да верују у рационализовано оправдање тих чувстава и осећања... Прво и најважније међу њима јесте 'осећање заједништва с једним нужним свемиром вредности'... Друго чувство, које често израста из првога, јесте једно осећање за освећеност или светост или божанство. Мисао да се извесна искуства или идеје или објекти или личности морају издвојити као симболи коначне вредности неприхватљива је за модерни критички ум...Од свих религијских чувстава можда је понајтеже разумети осећање греха, које је на скоро забаван начин неприхватљиво за модерни ум... Цена за реалност и снагу позитивних чувстава што сам их поменуо, од којих се свако мора или сва нужно морају кршити у току свакидашњег живота, јесте чувство греха, неизбежна сенка коју баца све искрено религијско осећање."^[2]

Интерес и монахизам посебно су везани за по два елемента. Интерес, по правилу, рачуна са што је могуће већом брзином у "простор-време kontinuumu". За монахизам је одређујућа вечност, док је антипод брзини духовно смирење, а не, како би се могло помислити, телесна статичност. У суштини, корелације брзине, времена, вечности и духовног смирења започињу и завршавају се у обрнуто-пропорционалним односима.

Велики метеж свеприсутан у савременом животу превасходно је узрокован технолошко-техничким развојем. Друштво тзв. постиндустријског доба обележавају енормно повећање захтева за профитабилном ефикасношћу и ванредно ширење комуникацијских система. Првенствено, да би се финансијски боб, са економијом-возачем и банкарством-кочничарем, одржао на леденој стази тржишта, и да би најлакше залечио нежељена ишчашења и хаварије, последично се конституисала Унија потрошачких корпи у аветињској служби такозваног светског промета идеја и капитала. Због потрошачки екстремног става према новцу као циљном објекту, а не као према средству за реализацију аутономности, у тесној вези са захтевом високе профитабилности јесу довођење производног процеса до насилничких нивоа и деперсонализација личности.

Упоредо, сателитско стаклено звоно над главама, као друга ознака развоја данашњих планетарних провинција, утемељује нови изглед света. Наиме, очевидно је да се непрестано унапређују најразличитији облици комуникације и готово неограничена размена новости посредством телевизије, штампе, аудио и видео могућности, као и посредством последњих хитова у средствима масовних комуникација: Интернета, компјутерских конференција, електронске поште, електронског издаваштва, интерактивних часописа. Али, осим што су нове технологије подложне политичким, економским, војним и другим манипулацијама, оне, супротно прогнозама, још нису наметнуле монолитну слику света. Преузимањем функције матисовске наслоњаче за одмор и узурпирањем права душевног утешитеља, медији одржавају резигнирано расположење и асинхрону мистификацију реалних проблема.

Брзина и време су у изглобљеној атмосфери овог света стекли преимућство над осталим одликама живљења. Брзина се, и по законима физике, означава временом и дужином пута. Између осталог, кретања капитала и идеја, кретања људи и саобраћајних средстава дефинишу се брзином и временом. Политички програми и привредне промене, научни експерименти и просветно-педагошки развој, здравствени пројекти и спортска такмичења, па чак и доколица, одређени су брзином и временом као глумачким паром. На позорници туризма и путовања ови прваци играју маркантну улогу. И можда се управо ту, у брзини и времену, у кретању и путовању, крију проблем смисла деструирајуће савремене цивилизације и тајна спознаје савремене уметности.

Према медиевалним изворима, "кретање у географском простору постаје померање по вертикалној скали религиозно-етичких вредности…Више од тога, схватања етичке вредности и топографског положаја су корелативна: моралним схватањима је својствено топографско значење, а топографским морално. Географија се јавља као разноврсност етичког знања. Свако премештање у географском простору бива обележено у религиозно-етичком понашању. Не случајно се одлазак човеков у рај или пакао у средњовековној литератури увек схвата као ПУТОВАЊЕ, померање у географском простору… Сагласно тим представама, средњовековни човек је посматрао и географско путовање као померање по 'карти' религиозно-моралних система… а свако путовање је имало карактер ходочашћа. Са тим је у вези нарочити однос према путнику и путовању: дуготрајна путовања увећавају човекову светост. Истовремено, жудња за светошћу подразумева и одрицање од живота везаног за једно место и сугерише ПУТОВАЊЕ. Раскид са грехом се схвата као ОДЛАЗАК, просторно премештање… Померање у географском простору доводи путника на други ниво благостања… Имајући на уму посебно значење географске удаљености, могуће је објаснити због чега је у средњовековну утопију обавезно улазио топографски знак даљине. Прелепа земља је земља до које је пут дуг."^[3]

А данас, дужина пута и лагодност превоза одређени су количином новца којом човек располаже. Милиони људи једновремено путују удобним интегралним колима по силицијумским долинама. Промена пансиона, из једне у другу чатмару глобалног села, не обележава се у религиозно-етичком понашању. Путовања армирају немир, јер живи се између две дестинације као две тачке патолошког нарцизма. Данас хаџије путују у пословној класи авиона, а не прашњавим, царским друмом. Дуготрајно се путује због та-лента за овоземаљски престиж, а не због жудње за светошћу. Таква матрица померања означава хомеопатску коб путовања и доводи путника на виши ниво естетизоване аномалије од полазног терминала. Консеквентно, интерес путника је пука рекреација без преображаја, а не аристотеловски схваћена ентелехија. Колоплет мас-медија, брзине, времена и новца довео је, по једнима, до осећања стрепње и кризе, а, по другима, пред саму катастрофу. Расправљало се о агонији, па и прорицаном крају уметности. Сада се фобичност уметничког мртвог чвора огледа у хаотичној хармонији, како се повремено вербализује глобална или партикуларна уметничка пракса. Посеже се за разноврсним аналгетицима у уметничкој поликлиници. И живи се и даље, по инерцији - продуженој руци брзине.

Сукоби и разобрученост духовне климе XX века изгледали би смртоносно непоправљиви да криза не значи шансу за духовну промену. Наиме, криза се може тројако означити: као опомена да човек није у сагласности са Богом, собом и/или са окружењем, као изазов и стављање способности на кушњу, и као неугодност и само-кажњавање за евентуално зло и грешке које су почињене. Зато је криза прилика за преокрет свести и прелазни тренутак ка новој креативности. Уметност се налази пред избором свог будућег пута. Један је - интерес одређен вратоломном брзином, све до губитка контроле, новцем и самозадовољношћу, а други - монахизам који упућује на стрпљење, одговорност и самопреиспитивање. Уметности која се опчини интересом, догађа се и фатални дискурс - од преклињања до проклињања. Уметност која призива монахизам избегава замку охоле перверзности и индиферентности, али се излаже ризику (само)изолације. Уметничка слобода воље је непомирљива и одбацује подаништво искључивим етичким и естетичким апсолутима, али, узвратно, неумитност њиховог постојања била је и може бити прихватљива као образац мега-дијалога. Активан монахистички прилаз реалитету уметности не угрожава блаженство креације, већ може бити у функцији поимања Јаства и коегзистента у правцу конструктивно-акумулативних, а не деструктивно-нихилистичких уметничких интеракција. Консензус уметности и монахизма може донети покајање и бунт против самообмана, преумљење као подвиг за вечност и као залог за успех. Јер, уметност може да "… поново успоставља изворну премису авангардизма - данас изгубљену због добровољне асимилације авангардизма робним материјализмом - наиме, да је уметност духовни преображај живота, који изнова доводи до свести о ономе што је у животу битно, а сам живот до новог идентитета. Неразговетан и узнемирујући квалитет авангардне уметности јесте само секундарно последица њене новине. Та новина по себи није ништа више до спољашњи знак позива авангарде на нову свест о постојању, на превредновање вредности."^[4]

Фрагментарност вредности у садашњем магнетном пољу културе може бити импулс за радикалне заокрете, колико на плану уметника појединца, толико и за васколику уметност метастазираног постмодерног доба. У сваком случају, никад пресахла свест о смислу постојања јесте тврда монахистичка раван по којој посрћу савремена уметност и остарели XX век.

Уметност и њена мисија могу се дефинисати као уравнотежавање аутентичних индивидуалности и средине. На индивидуалном плану очувањем оригиналности, а на плану средине поштовањем различитости и саображавањем свим променама. То је непрекидни процес којем је циљ равнотежа. На срећу, она се никад не остварује, јер је равнотежа есенцијално ризична. Дакле, у разменама уметности и окружења присутна је и тежња ка хармоничним односима, али она је увек осујећена доминацијом супротности. Уосталом, "није Христос створивши свет, пољубио свет у чело и рекао: ти ћеш бити свет уметности"^[5]. Зато, као и увек, све што кажу ова "претпоследња времена" може се (зло)употребити против њих самих.

Напомене

1 Роже Кајоа, Естетички речник, Нови Сад, 1982, стр. 43.

2 Едвард Сапир, Огледи из културне антропологије, Београд, 1984, стр. 170-172.

3 Јуриј Михаилович Лотман, "О схватању географског простора у руским средњовековним текстовима", Знак 13, Београд, 1981, стр. 57-60 (велика слова према изворном тексту).

4 Donald B. Kuspit, "Beuys: лој, крзно и алхемија", Гледишта 3--4, Београд, 1987, стр. 38.

5 Giulio Carlo Argan, " Можда дан...", ТВ Београд, II програм, 22. 09. 1989.