|
|
Дарка Радосављевић-Васиљевић
|
 |
|
Драгољуб Замуровић, Ослобађање Вуковара / Liberation of Vukovar, 1991, L'impossible / FIA (Gamma Press Image; Paris Match)
|
Чини се да се средином деценије увек јавља јака потреба да се добро претресе и дефинише тек протекли петогодишњи период. Колико често се преломни догађаји у друштву, култури или уметности заиста подударају са почетком или средином декаде? У нашој скорашњој историји то се неколико пута десило - 1941 (светски рат), 1980 (Титова смрт), 1991 (грађански рат).
Грађански рат који се збивао на домаћем тлу протеклих пет година и драстичне промене у политици и друштву најдиректније су утицали на уметничку сцену, те је за тумачење појава карактеристичних за овај период неопходно обратити пажњу на социјално-историјски контекст. Целокупна бурна дешавања произвела су и преметања у досадашњем локалном систему уметничке сцене, те се чини да је протеклих пет година довољно инспиративно да се већ крајем 1995. износе идеје, а у првој половини 1996. реализује неколико пројеката (књига, изложби) чија је основна концепција анализа деведесетих.
Почетком 1990. године било је извесно да је започело "тектонско померање", да следе догађаји који за собом остављају дубоке трагове. Главну улогу, апсолутно интересовање медија, животну преокупацију просечних становника, преузела је политика. За неколико месеци културна продукција се свела на мања жаришта и личне активности. Партија на власти искористила је положај, сменила водеће људе у битним институцијама и медијима, понудила свој културни програм чији је језик прилагођен широким масама а базиран на баналном тумачењу националних вредности и уметности. Но, ни таква понуда не би занимала отупели народ да ствар у руке нису узели мајстори мешетарства, сплетки и спектакла, објаснили народу како је богом дан, како је једино уметност која наставља вековну традицију српског народа права уметност, како нас цео свет (осим неких православних народа) из зависти мрзи и поткопава националну културу лошим утицајима.
Ако оставимо по страни просечне, поштене уметнике, који су, поготову у кризном периоду, углавном губитници, са друге стране се нашао велики број оних чији се рад базира на искуству уметничких кретања друге половине XX века. С обзиром да је владајућа странка оквирно знала шта хоће, док је млада опозиција хтела прво власт а културу је остављала за касније, све оно што се на први поглед није могло препознати као наставак националне традиције проглашено је алтернативом. Тако се десило да су напрасно заборављене изложбе савремене светске уметности, попут Смитсона у Музеју савремене уметности или гостовања уметника као што је Бојс, делатност СКЦ-а је остала у сећању актера и постојала само у вербалном доказивању, а признати уметници средње генерације, доценти на факултетима уметности, постали су алтернативни уметници. Управо та група уметника која се на сцени појавила седамдесетих и раних осамдесетих, у пуном напону, тек признатог статуса, остављена од свих, нашла се у вакууму. Уз сталне дилеме где и шта радити, да ли излагати и учествовати у стварању лажне слике нормалног живота, основни проблем је био губитак воље.
 |
|
Весна Павловић, Cinema Rex, 1992.
|
Ипак, општа ситуација као и недостатак слободног простора за излагање (већина постојећих била је под управом љубитеља традиционално-националне уметности чије се поимање авангарде завршава на појавама из шездесетих) нису потпуно онемогућили живот савремене уметности.
На срећу, увек постоје млађи који немају разлога ни стрпљења да чекају. У атмосфери у којој је витални део уметничке сцене био под анестезијом, појавила се група уметника која је своје креативне идеје и потребу за изражавањем прилагодила стању ствари и од опште немаштине, усамљености и интровертности створила нову поетику. Занимљиво је да многи нису школовани на факултетима уметности, па је и то један од разлога зашто су названи алтернативом. Други разлог је био што су у самом почетку одустали од сарадње са институцијама, али не искључиво због става већ из потребе, јер институције практично нису постојале. Да је формирање паралелне сцене било један од ретких могућих начина опстанка, доказ је и учешће већ признатих уметника у догађајима који су уследили а подразумевали су "алтернативно" деловање. Сцена се у једном тренутку повукла у илегалу а уметници су почели да се окупљају око конкретних пројеката.
Јака индивидуалност и заокупљеност собом постале су преокупације групе сликара чије је сликарство проф. Јерко Денегри назвао нова фигурација. Урош Ђурић, Стеван Маркуш, Милица Томић, Јасмина Калић, Димитрије Пецић и други сликали су себе, чланове породице или њихову одећу, пријатеље, своје домове. Тихо али упечатљиво појавила се група Шкарт са серијом плаката - Љ ретко слово, Р за слово Р, Важно, Лош итд., чије су штампање сами финансирали и ноћу их лепили по фасадама које су сматрали значајним. У исто време актер ликовног живота постао је и Саша Марковић - Бамбус, Микроб, Младожења, човек који је годинама стварао своју богату колекцију фотографија из аутомата и маски које их прате. За брзо превазилажење кризе првих година деведесетих заслужни су и они индивидуалци који једноставно нису могли да се зауставе.
Велика жеља и потреба фотографа Станислава Шарпа да организује младе ствараоце различитих интересовања али сличног сензибилитета не би ли се створио систем за лакшу комуникацију са публиком, коначно су 1990. године резултирале формирањем групе ФИА (ФотограФИА). Од самог почетка окосницу ФИА-е чине Станислав Шарп и Нада Рајичић, уз константну подршку Драгана Ве Игњатовића, Миланке Тодић, Александра Кујучева и других. ФИА се определила за промоцију фотографије и наставак домаће надреалистичке традиције (зенитизам - Мицић). Ангажовањем многих уметника, инсистирањем на занатству и квалитетној штампи, као и продукцијом ФИА је успела да се афирмише као једна од најзначајнијих појава на домаћој сцени деведесетих, поготово својом изложбом Фобјеката (1992, стари Себастиан) и издавањем прво летка, а затим часописа за савремену фотографију L'Impossible (1992-1995), као и Календара за чије су израђивање били ангажовани различити аутори, актери нове сцене деведесетих.
 |
|
Весна Павловић, Клипани у пудингу / Bumkings in Pudding, 1994.
|
Важна личност за збивања на ликовној сцени раних деведесетих јесте и припадник нешто старије генерације, Раша Тодосијевић. Са значајним искуством уметника у средњим годинама, Тодосијевић се одлучно упустио у оживљавање замрзле сцене организујући неколико пута пројекат Приватно-јавно. Комбинујући јавне просторе (галерије) и приватне (стамбене куће), покушао је да апелује на стварање паралелне културе. "Циљ овог дугорочног подухвата јесте да се независно од постојећих културних установа припреме услови за стварање Приватног друштва које би било способно да оснује, стручно одржава и обогаћује Музеј модерне уметности са међународном збирком у Београду." (Д. Т. Раша, каталог Приватно-јавно, новембар 1993) Овај пројекат је био први пут изведен фебруара-марта 1992. у Подгорици, затим у Београду марта 1993. и у Новом Саду новембра 1993. Београдски догађај би се могао узети и као тачка прелома у односу на оно што би се могло тумачити као карактеристично за уметничку сцену прве половине десете деценије.
Не смемо изгубити из вида да је тог пролећа назив Sorosфонда као спонзора почео да се појављује и у култури.
Маја исте године у Галерији и испред Дома омладине публици се представио Лед арт. Око овог пројекта, под вођством Николе Џафе, Драгослава Крнајског и Габријеле Пајевић, окупили су се уметници попут Мрђана Бајића, Вере Стевановић, Талента, Саше Марковића, Милана Ракочевића, Дарије Качић, Марије Илић, Јована Чекића, Милете Продановића, Јелице Радовановић, Дејана Анђелковића...
Пар месеци су ови уметници у хладњачама ПКБ-а замрзавали своје радове и правили нове од леда да би их изложили у камиону-хладњачи паркираном испред Дома омладине.
Њихов гест "замрзавања" и стрпљивог чекања бољих времена био је више но очигледан политички став. На срећу, период који је уследио више је личио на одмрзавање.
Истог пролећа Миомир Грујић Флека, култна личност андерграунд сцене осамдесетих, покренуо је нови талас догађања започевши дугорочни пројекат Урбазона.
"Као покрет, Урбазона није ни уметничко братство, ни селекција, ни тим окупљен на чврсто формулисаним и прецизно одређеним програмским основама, већ скуп индивидуалности, идеја и поетика, чији се језик и енергетски набој тешко уклапају у сужени, нетолерантни и у сваком погледу трагикомични систем културних вредности." (М. Грујић, Упутство за пријем и даље емитовање, каталог за Акцију Но. 5)
 |
|
Урбазона, Б 92, 1993.
|
Пројекат је од 1993. до данас (март 1996) продуцирао педесетак акција, од изложби у различитим формалним и неформалним просторима, модних ревија, перформанса и концерата до издавања музичких касета. Урбазона је уједно и почетак активног учешћа Радија Б92 у креирању и продукцији градске културне сцене.
Исте године, у време огромне инфлације, у јеку рата, из штампе излазе часописи за визуелну уметност New Moment и Пројека(р)т. Док се New Moment (у издању Saatchi&Saatchi) посветио феноменима савремене уметничке теорије, стварању и неговању домаћих теоретичара, постављајући високе стандарде у дизајну, Пројека(р)т би се најједноставније могао окарактерисати као наставак концепције старог Момента, испуњавајући празнину у праћењу пре свега локалне, а помало и међународне ликовне сцене. Трећа важна публикација је часопис за дизајн Квадарт. Уз L' Impossible групе ФИА и New Moment, Квадарт је пример савременог квалитетног (графички и текстуално) производа у време велике социјалне и економске кризе. Ниједан од ових часописа није био намењен новонасталим богаташима, нити је служио као демонстрација моћи, већ је храбрио и показивао вољу да се угрожени ниво како визуелне тако и опште културе сачува бар у малим оазама.
Деведесет и четврте године наслућивао се излазак из кризе. Више није све изгледало немогуће. Поред увек квалитетних програма Галерије Дома омладине, жељу за активним учешћем исказао је Културни центар Београда, донекле замењујући делатност Салона Музеја савремене уметности. Јануара 1994. први пут се додељује награда за ликовну критику "Лазар Трифуновић", коју добија Милета Продановић, и за изложбу, која је додељена Светлани Младенов и Сави Степанову за VII панчевачку изложбу југословенске скулптуре а, уз негодовање традиционално-национално усмерених културних посленика, усред Кнез Михаилове улице, на изложби Критичари су изабрали излажу: Предраг Нешковић, Дејан Анђелковић, Јелица Радовановић, Игор Степанчић, Талент, Саша Марковић, група Шкарт, Александар Давић, Станислав Шарп и група ФИА и Александар Кујучев. Следе самосталне изложбе Жељке Момиров, Ненада Рацковића ... Уредник изложбеног програма Галерије Себастиан у Рајићевој улици је сликар, писац, теоретичар Милета Продановић (нажалост само око годину дана ). Од краја '93 до краја јесени '94 у Себастиану је одржано неколико сјајних самосталних изложби овдашњих уметника (Уроша Ђурића, Драгане Илић, Саше Марковића, Зорана Гребенаревића), као и "апатрида", односно југословенских уметника који живе у иностранству (Владимира Радојичића, Весне Голубовић, Зорана Белића Вајса).
Лета 1994. у Вршцу се одржава И југословенско ликовно бијенале младих. Поред очигледног труда организатора, осим промоције изванредног излагачког простора, зграде Конкордија и општег пресека рада "младих" уметника, Бијенале није показало ништа ново. Ипак, на пратећем семинару "Модернизам после постмодернизма" уочена је подела мишљења критике у односу на карактеристике деведесетих код нас. Док је један део, условно старијих колега, своје ставове већ исказао на изложби Ране деведесете - југословенска уметничка сцена, која је одржана 1993. у Новом Саду, затим у Подгорици, и на којој је третиран развој и сазревање уметничких идеја с краја осамдесетих, млађи су инсистирали да се у озбиљно разматрање узму и некласични, понекад негалеријски феномени који су се појавили деведесетих.
 |
|
Драгослав Кмајскиi, Домаћа млевена паприка / Home made milled paprika, Art aid, 1994/95.
|
Поменути догађаји можда нису директно утицали али су у сваком случају припремили терен да се деси још једно "чудо": Народни музеј, који је претходних година постао центар промоције екстремно националистичке уметности, постао је место одвијања једног занимљивог експеримента чију би концепцију са задовољством прихватио било који музеј модерне уметности у свету. Кустоси Ирина Суботић и Гордана Станишић-Ристовић августа месеца започеле су са реализацијом серије изложби под називом На искуствима меморије. За нешто више од годину дана четрнаесторо београдских уметника (Оташевић, Бајић, Крнајски, Стевановић, Насковски, Пилиповић, Јоксимовић, Васић и други) имало је шансу да радећи у страној збирци Музеја изради сопствено дело реагујући на неко из сталне поставке.
На брзину и прилично конфузно, током лета је припремано а крајем августа отворено, II цетињско бијенале. У селекцији београдских (новосадских) уметника коју је приредила Лидија Мереник излажу: Срђан Апостоловић, Габријел Глид, Драган Јеленковић, Добривоје Крговић, Здравко Јоксимовић, Саша Марковић, Талент, група Шкарт и Зоран Пантелић.
Оснивање Сорос центра за савремену уметност омогућило је штампање многих каталога, публикација и часописа. Један од издавачких подухвата које је финансирао SCCA јесте и месечни подлистак Времена - Време уметности. У осам објављених бројева Време уметности је добрим делом оправдало своју концепцију хронике ликовне уметности у Србији.
Већ поменути Радио Б92, који се озбиљно умешао у културну продукцију, искористио је тренутак када је после избора '93 године опозиција управљала градским општинама у центру и од СО Стари град закупио простор некадашњег Дома културе у Јеврејској улици на Дорћолу. Зграда је зидана тридесетих година овог века за потребе јеврејског добротворног друштва а служила је и као старачки дом. Након II светског рата неко време је коришћена као Дом културе, затим као простор у којем су се недељом одржавале аукције оставштине лица преминулих без наследника, а дуго година је била затворена. Почетком деведесетих је за потребе снимања једног урбаног филма на фасади исписано Cinenema Rex. Затечени назив постао је званични Cinenema или Bioskop Rex.
Као прва акција у будућем културном центру изведена је изложба Арт врт.
Покушај да уметници, радећи неколико дана у негалеријском простору својим делима реагују на њега, само је делимично успео, али је зато изложба на којој је излагало 24 уметника - од Предрага Нешковића, преко Ере Миливојевића, Јована Чекића, Марије Драгојловић, Милете Продановића до почетника, група Клипани у пудингу и Утил, додала пуно енергије на све јачу и дефинисанију сцену деведесетих.
Пар дана након отварања Арт врта група најмлађих уметника, оних који су деведесетих ступили на сцену, отпутовала је у Словенију. То је било прво званично гостовање уметника након 1991. године а пројекат је назван Дибидон, што је пермутовано "добар дан" чије се значење изгубило у игри "покварених телефона". Мада су Љубљанчани ову посету из Београда примили веома резервисано, са данашње временске дистанце можемо бити сигурни да је представљање било репрезентативно (Људмила Стратимировић и Тања Кубуровић - мода, Славимир Стојановић и Милош Илић - дизајн, Стеван Вуковић - теорија, Зограф - стрип, Шкарт - графички дизајн, Срђан Апостоловић, Саша Марковић, Милета Продановић, Урош Ђурић - ликовна уметност, Playboy и ДЛМ - рокенрол, Оливера Тодоровић, Данијела Пурешевић, Радио Б92 - видео и ТВ продукција и други).
 |
|
Лед арт / Ice art, 1993.
|
Позоришни фестивал БИТЕФ такође није остао имун на појаву ових феномена, те је септембра 1994. као пратећа манифестација изведен мултимедијални пројекат Аероплан без мотора (Ера Миливојевић, Саша Марковић, Ђиле Марковић, Миомир Грујић и др.).
Октобра је "откривен" још један заборављени простор - Павиљон Вељковић. У дворишту куће породице Вељковић, у Бирчаниновој улици, тридесетих година овог века сазидан је приватни музеј како би се сместила колекција бронзаних скулптура, копија седам Микеланђелових ремек-дела. Музеј је испражњен после II светског рата и од тада је повремено служио као атеље неколицини југословенских уметника. Под вођством Борке Павићевић, Павиљон је назван Центар за културну деконтаминацију. Прва јавна "деконтаминација" одржана је 1. јануара 1995. године. Судећи по досадашњим активностима, Павиљон Вељковић се сместио између истраживачких пројеката у позоришту, музици и ликовној уметности. Слично Rex-у, Павиљон је имао огромне проблеме са инфраструктуром - струјом, грејањем, расветом, столицама... Већи део програма сведен је на ограничени временски период, па су се одржавале краће изложбе и перформанси чији су аутори били Драгослав Крнајски, Никола Џафо, Талент, Драган Дангубић, Дејан Грба...
Те бурне јесени Скупштина града је коначно отворила и један од најпровокативнијих алтернативних простора - Барутану. Ову пећину која се налази у подножју Калемегдана, пре три века Аустроугарска је користила као складиште муниције. Пројекат Визионарски Београд, финансиран од Скупштине града, трајао је два месеца а атрактивни простор Барутане од тада се користио само спорадично.
Када је те године одржан Октобарски салон са радикално измењеном концепцијом, било је јасно да је ударац на уврежену национално-традиционалну струју био прејак, па су се потрудили да брже-боље поврате "свој" терен, Октобарски салон.
Да је све време постојала и другачија "традиција" потврдила је изложба 30 година Галерије Дома омладине, где су децембра 1994 - јануара 1995, у историјском пресеку деловања галерије која никада није имала епитет "алтернативна", приказани радови са самосталних изложби Боре Иљовског, Бојана Бема, Марине Абрамовић, Ере Миливојевића, Драгослава Крнајског, Вере Стевановић и других.
Следећи степен привремене нормализације могао би се везати за почетак 1995. године када је Југославија, односно Београд постао провокативан терен за радознале странце.
Студентски културни центар, који је деведесетих изгубио своју централну позицију у продукцији најсавременијих токова у визуелној уметности и теорији, стицану седамдесетих и осамдесетих, почетком године организовао је гостовање страних уметника и теоретичара 100 дана отворене међународне културне комуникације.
У Rex-у је фебруара месеца одржана изложба Unbelievable, коју су иницирали холандски уметници С. Ј. Шанаброк, П. Вендел и Ј. Б. Куман. Они су нешто раније извели сличан пројекат у Русији. Њихов циљ је био да се лично упознају са ситуацијом у изолованој европској земљи и да успоставе контакт са локалним ауторима, што су учинили изложбом у Rex-у, остваривши је заједно са Сашом Марковићем, Урошем Ђурићем, Стеваном Маркушем, Дејаном Анђелковићем, Јелицом Радовановић, Шкартом и Талентом.
Центар сусрета Покрет је у Новом Саду организовао двомесечни (март-април) симпозијум "Морал и митологија у савременој уметности" на коме су, осим југословенских уметника и критичара, учествовали аутори из Немачке, Француске, Шпаније...
 |
|
Људмила Стратимировић, Капе за купање / Bathing Caps, 1996.
|
Културни центар Београда, Rex, Павиљон Вељковић, Битеф театар, КСТ, били су домаћини узвратној посети словеначких уметника названој Контрадибидон.
Барутана је била домаћин занимљивом пројекту Радомира Станчића и В. Бекера Уметност реке у оквиру којег су излагали уметници из Немачке, Француске, Шпаније, Аргентине, Швајцарске, Југославије...
У другој половини године остварено је неколико зрелих ауторских изложби. Вишегодишња пракса организатора Октобарског салона да расписује конкурс за ауторске изложбе као пратеће програме Салона, ни у деведесетим није била угрожена, те би се сваког октобра у београдским галеријама могла видети бар два добра кунст-историчарска пројекта.
Након дугих припрема у Rex-у и Павиљону Вељковић реализована је И годишња изложба SCCA под називом Сцене погледа. Аутор концепта изложбе је Дејан Сретеновић, који се позабавио темом погледа и посматрања у савременој ликовној уметности. Ослонивши се на значења camere obscure (тамне коморе) и camere lucide (светле коморе), одлучио је да сваки од простора представља једну од "комора": Павиљон Вељковић - светлу, а Rex - тамну. На изложби су (по позиву) учествовали: Зоран Пантелић, Балинт Сзомбатy, Здравко Јоксимовић, Зоран Насковски, Дарија Качић, Ера Миливојевић, Неша Париповић, Јован Чекић, Саша Марковић, Нина Коцић, Дејан Анђелковић, Јелица Радовановић, Талент, Иван Шијак и Александар Давић.
Мапе су последњих година постале симбол времена у којем живимо. Као природна реакција на ситуацију, указала се потреба да се мапама позабаве и уметници. Једну могућу реакцију на "мапе" артикулисали су историчари уметности Бранислава Анђелковић и Бранислав Димитријевић изложбом коју су приредили у Галерији Дома омладине, новембра 1995. године. Изабравши 13 уметника (Чекић, Ердеш, Јоксимовић, Коцић, Крнајски, Миливојевић, Милуновић, Насковски, Париповић, Павић, Талент, Продановић, Стевановић), аутори пројекта су их неколико месеци пре изложбе упутили у концепцију и замолили да одреагују на појам мапе. Као резултат настала је изложба Соба с мапама.
Последње две поменуте изложбе означиле су примену нових стандарда. Стичући искуства у организацији и продукцији на примерима Урбазоне, изложбе полароида The Aliens (Владимир Радојичић, Себастиан, децембар '93), Арт врта, Unbelievable итд., Б92 је постао кућа способна да продуцира и веће догађаје па је, у сарадњи са ауторима, био продуцент Сцена и Мапа.
На тренутак је изгледало да крупним корацима сустижемо Свет.
Амбиција и осећај снаге су већ почетком наступајућег петогодишњег периода доведени у питање. Наговештај нових социјалних и економских проблема, лукавост и непредвидљивост власти, опадање тензије и све присутнија меланхолија, створили су услове за нову кризу.
Ако бисмо упоредили осамдесете, које је у нашем случају обележила експанзија рокенрола, са деведесетим за које су најкарактеристичнији догађаји у визуелним уметностима, ускоро можемо да очекујемо редукцију сцене и опстанак само најквалитетнијих или најупорнијих. Надајмо се да ће бити довољно енергије да се започети посао настави, докумената да се заиста десио, стручних тумачења протеклог периода, да ће бити прилике да своја искуства стечена у клаустрофобичним условима без информација, рационално упоредимо са релевантним кретањима у свету и стекнемо колико-толико објективну слику о реалним вредностима локалне културе. Само да следеће декаде не морамо опет из почетка...
(Београд, марта 1996)