Саво Оровић, Београд

Сличност фолклора код Арбанаса и Црногораца

Извор: зборник "Рад XIV конгреса Савеза фолклориста Југославије (у Призрену 1967)", Београд 1974.

I. Племенска организација и сродство

Арбанаси Косова и Метохије, као год они из северне Арбаније, имају са Црногорцима много истоветних карактерних особина, које потичу из сродничких веза и живота под једнаким условима, измешани или у непосредном суседству.

Између свих балканских народа па и у Европи, племенску организацију су сачували једино Црногорци и Арбанаси, први од својих словенских предака, а други од Илира од којих већином воде порекло.

Црна Гора се дели на стару Црну Гору и Брда. Стара Црна Гора састоји се из четири нахије, које имају своја племена: Катунска 9, Ријечка 5, Љешанска 3 и Црмничка 7. А Брда се састоје из ових седам племена: Бјелопавлићи, Пипери, Ровца, Морача, Братоножићи, Кучи и Васојевићи.

У Северној Арбанији живе ова племена или фисови: Клименти, (арб. Kelmendi), Груда, Хоти, Кастрати, Бога, Шкрељи, Тачи, (Thaci), Коплик, Пулати, Шаље, Шоши, Душмани, Гемали, Шлаку, Пука, Миридити (Mirлdita) и др.

Арбанаси на Косову и Метохији деле се на ових десет племена:

1. Никај — на левој страни реке Љуми — Мертурит и граничи се са племенима Шаља и Шоши.

2. Мертури — на десној страни поменуте реке до ушћа Валбоне у Дрин.

3. Краснићи — на обали реке Валбоне све до њеног ушћа у Дрин.

4. Тропоја — ово племе станује у планини при самом врелу р. Валбоне.

5. Гаши — између река Валбоне и Бистрице.

6. Битући — између р. Бистрице и планине Морине.

7. Хаси — око планине Паштрик, између Призрена и Ђаковице.

8. Берише — око потока Траваит и Ереника, више Ђаковице.

9. Љума — насељава обронке планине Шаре и Гјалице.

10. Ругово — у горњем делу реке Бистрице.

Црногорска племена и арбанашки фисови су по традицији у многоме сродни, као што показују ови примери:

Били су пет брата: Озро, Пипо, Васо, Хото и Красо, који су однекуд дошли преко Херцеговине у Црну Гору да траже насеље. Озро, који је био хром, остао је у Катунској нахији и од њега су Вукотићи и други Озринићи. Пипо се настанио у Пипере и од њега су Пипери. Васо се населио у Лијевој Ријеци и од њега су Васојевићи. А остала два брата Хото и Красо су прешли у Арбанију и од њих су два арбанаска племена католичке вере Хоти и Краснићи, која се са поменутим црногорским племенима рођакају и све досад одржавају пријатељске везе. Тако, на пример, поглавица Краснића Бињак Алија обраћао се васојевићком војводи Миљану Вукову писмом (које и сад постоји) као рођаку овим речима: "Господине и брате наш војвода Миљане". Краснићи, Хоти и Васојевићи су осим по менталитету слични и по стасу и образу, јер како народ каже, "Крв није вода". (Види фотографије 1 и 2).

— Три арбанашка католичка племена: Кастрати, Шаљани и Бериша (код Ђаковице) сматрају се сродници са Кучима. Праотац Кастрата звао се Крсто, а Шаљана Шако. А сами Кучи су до 17. века били половина православне а половина католичке вере, док су сада скоро сви православни. Тако исто су Љумљани до 18. века говорили српски, а данас су сви муслимани и говоре арбанашки.

Браћа Бијели Павле и Гашо, потомци су војводе Леке Дукађина, па је Гашо остао на старевину и од њега је муслиманско племе Гаши источно од Краснића, а Бијели Павле се преселио у Црну Гору и од њега су Бјелопавлићи, велико племе православне вере поред реке Зете.

— Тако исто се своје Цеклињани и Клименти.

— И већи део Морачана води порекло од арбанашког племена Хоти. Наиме Богић Морачанин је био војвода Хотски, па пошто се завадио с Грудима и њиховим војводом око планине Хотског Хума, преселио се у Морачу и за успомену на стару постојбину, назвао је једну дотичну планину "Хотска Гора", која се и сад тако назива,

Аналогно томе, више миридитског села Флет, уздиже се брдо Кунора Дардес (Dardhis) и под њим је врело које се зове Крони шкјаут, што значи: Словенско врело.

Утицај арбанашке крви код црногорских племена показују и имена као што су: Матагужи код данашњег Титограда, Маине уз Приморје, Малоншићи у долини реке Зете, Матаруге (изумрли), Сотонићи у Црмници и Паштровићи поред мора. Ово је појмљиво, када су Арбанци имали своје насеобине чак код Задра (Село Арбанаси) и у Војводини (села Хртковци и Никинци).

Та сродност и међусобне везе одражавају се у језику, тј. у многобројним истим речима у оба језика, арбанашком и српском, махом турцизми, као што су ове: (х)алат, аманет, атар, баба, трнокоп, бунар, вишња, влача, галама, дилбер, мусафир, (х)исе, ћар, дрвар, дуд, дукат, ђерђеф, (х)есап, жљеб, запара, зид, јарина, корито, кош, краставац, кромпир, мачор, воденичар, цигарлук, обор, олук, ос, пасуљ, пелин, ориз, побратим, праг, перда, пенџер, пушка, ропкиња, руб, салата, самарџије, самокрес, сапун, сарач, сарма, сач, слобода, сој, софра, сокак, сом, сочиво, срма, сунђер, сив, талир, темељ, тоцило, туткало, ћаба, ћемер, ћилибар, ћеремида, ћерпич, ћосо, ћуп, фењер, фес, фитиљ, фишек, халал, (х)апс, чадор, чекић, чај, чађ, чекрк, челик, ћемер, чеп, чобан, џефердар, џелат, џилит, шаров, шегрт, шећер, шапка итд.

А нарочито је код Арбанаса и Црногораца сличан фолклор или народно стваралаштво, као што су: песме, игре, приче, бајке, загонетке, пословице и разни народни обичаји: побратимство, кумство, крсна слава, певање уз гусле, мобе, покајнице, сујеверје итд., од чега се услед недостатка простора овде може подати само мали део.

II. Народне песме

Народне епске и лирске песме имају оба народа, већином са истим мотивима. Ово важи нарочито за епске народне песме које и Црногорци и Арбанаси певају уз гусле. Да наведемо само неколико, као што су: Зидање Скадра на Бојани, Ђерђелез Алија, Омер и Мерима, Болани Дојчин, Бој на Косову, затим песме о Мују и Халилу, Зуку Бајрактару, о Марку Краљевићу, о Марку Миљанову итд.

Код Арбанаса и Црногораца особито је развијено осећање части и поноса и највише се слави јунаштво, што се види из следећих народних песама:

(1) Марко Краљевић и Муса Кесеџија

Кад су се ова два див-јунака срели у Качанику:

"Рече Марко Муси Кесеџији:
"Дели Муса, уклон ми се с пута,
Ил' с' уклони ил' ми се поклони".
Ал' говори Муса Кесеџија:
"Прођи, Марко, не замећи кавге,
А ја ти се уклонити нећу
Ако т' и јест родила Краљица
На чардаку на меку душеку,
У чисту ше свилу завијала,
А злаћеном жицом повијала,
Одхранила медом и шећером;
А мене је љута Арнаутка
Код оваца на плочи студеној,
У црну ме струку завијала
А купином лозом повијала,
Одхранила скробом овсенијем;
И још ме је често заклињала,
Да се ником не уклоним с пута".

(2) Црногорски одговор босанском везиру

Кад је босански везир тражио од црногорског господара харач, дванаест младих девојака и чувену лепотицу Белу Станишића, под претњом да ће иначе Црну Гору похарати и поробит' мало и велико, добио је овај пркосни одговор:

"Чудим ти се, босански шљивару,
Што будалиш и у књигу пишеш,
Да ти пошљем Харач Црне Горе
И дванаест младих дјевојака!
Послаћу ти за дјевојке младе
Од вепрова дванаест репова,
Од овнова дванаест рогова,
Да их носиш на турбану твоме,
И сувише дванаест камена
Да их пошљем цару за Харача,
Нека знадеш што је Гора Црна,
Да за Турке не рађа дјевојке,
Но за своју дјецу Црногорце".

А као пример јуначке песме ево једна из Миридита и једна из Црне Горе, обе у оригиналу и у преводу:

(3) Меридитски јунак Ђин Лека

Krisi gjama neper dhe
Zana e malit duel mi Le
Kah ka ra, medet! kjo rrfe
N'at Saraj, nder zotni t'randë,
Janë përpjekun Turk e Fandë
Twk e Fandë, po, nie tri zemra:
Njaj Gjin Leka edhe Adem Shema
U ngatërruenë për dy dema.
Në shkallë t'Sarajtë si pasken shkue
Njaj Gjin Leka na u betue;
— Kot, Adem, ti m'je shkarkue.
Nuk t'kam hak, Adem, per qe
Por gabon ti që m'prekë n'Fe —
S'kam bajt marre kurr të sfipija,
Si t'kallxon njitash alltija.
Krisi pushka e mori gjamë,
U dridh toka për nën kambë
Adem Shema ra nën shkallë
Njaj Gjin Leka han kryq n'ballë,
Del polici me e zanë gjallë.
— Largo' Turk, nuk lidhet Gjini,
Pa u Ishue Reka e Dukagjini.
Jam Mirditas, nuk bie n'dore,
Kam pasë t'parin shpatë mizore.
Amanet ai na ka lan'e
Armët e mbushme mos me i dhanë
Me m'qillue për ngat martina,
Qe t'a binde Shkodra e Cetina.
Por thuej Pashës edhe Allaj-Begut,
S'iidhen bijt'e Skenderbegut!
Kerset pushka, Saraji dridhet!
Njaj Gjin Leka nuk po lidhet!
Tanë taboret çohen n'kambë
Kah kërcnon Gjini me dhambë.
Kur fushekët i ka mbarue
Atëherë Gjini, por u rrzue,
Lypi Priftin me u ligjue
Edhe Prifti i ka qëllue,
Mbasi u rrfye, mbasi u vojue,
Diq i kshtenë e trim drangue.
U dha zani Shqyptarisë
Mbet Gjin Leka n'odë t'Valisë,
Mbet Gjin Leka trim — rrfe
N'Saraj jetën dha per Fe.
Kuku! bani Zana e malit
Ke ka mbetun ai far djalit,
U dynd deti prej tallazit
Vojti gjama n'Cetinë knjazit:
—Kth vjen dielli e ka merr hana
Si Gjin Lekën s'e ban nana,
As n'Beglerë, as n'Kapitana!

(4) Миридитски јунак Ђин Лека

Гром загрми поврх ове земље,
Шета вила по планини Леје.
Откле грми, дје ли пада стргла?
У Сароју медј' господом вељом
Сукоби се Турчин са Фандером,
Тај Ђин Лека са Адемом Шемом;
А они су обадва јунаци;
Свадише се због два вола товна,
Баш на врата царскога Сараја,
Дје су дошли да правицу траже.
Ђин Лека се овако заклео:
"Ти, Адеме, злобно ме потвори,
За волове крив ши ја нијесам,
Фалио си, што м' погрди вјеру,
Од младости срамоте не трпим
Нити исту кад кући донесох;
То кубара нека посвједочи!"
Пуче пушка, баш као гром пуста,
А земља се под ногама стресе.
Паде Адем на земљицу црну,
А Ђин Лека онди се прекрсти.
Стражар трчи, да Ђин Леку веже.
"Одмакни се неопрано Туре,
Не веже се Ђини Лека лако:
Па да скочи Дукађин и Река.
Миридит сам у руке се не дам,
И ђед ми је мејдан дијелио.
Потомцима ђед аманет даде
С пуном пушком да се не предају,
И да ми је ту Мартинка близу,
Би с' чудио Скадар и Цетиње,
Алајбегу па и паши кажи
Не веже се Скендербегов нећак!"
Пуца пушка, Сараји се тресу,
А Ђин Лека жив се не предаје,
И војници на ноге устају,
А Ђин Лека зуб'ма шкрити клети,
Јер фишека за појасом нема.
Тада истом јунак земљи паде,
Па ти болан свећеника пита,
А свећеник покрај њега стоји,
Гријех каже, свето уље прима,
И опрашта подушице свима.
Албанија кад разумља гласа,
Да Ђин Лека мртав скрхао се
Баш у соби скадарског валије,
За аманет свете вјере своје,
Исповјеђен и провиђен оде,
Куку леле закукала вила,
Зар погибе јуначина Ђини?
И море се на тај глас узмути,
На Цетиње и књаза он смуши,
Од истока до запада сунца
Нек се знаде да мајка не рађа,
Међ војводе и сердаре бојне
Ко што бјеше јунак Ђини Лека,
Миридите свога рода дика.

(5) Рањени Смиљанић Илија
Вук завија под јелу зелену,
Вран загракта на јелову грану.
То не вије под јеликом вуче,
Но шо јечи рањени Хајдуче,
Силан хајдук Смиљанић Илија.
Илија је ране задобио
У Кунеру зеленој планини,
Па се спушта гавран птица црна,
Те он гледа Смиљанић Илију,
А не може гавран да исчека
Док Илији не испане душа,
Да с' напије крви од јунака
И наједе јуначкога меса.
Проговара Смиљанић Илија:
"Хајд отале гавран птицо црна,
Што се спушташ низ јелово грање;
Иако сам допануо рана
Пуна ми је пушка џефредана,
Здрава ми је у мишици рука,
Хоћу на те пушку окренути,
На нишан те добро ухватити,
Убићу ше преварит те нећу!

Smilaniq llija i plagosun

Uluron ujku nën bredhin e that'
N'degën e tij korbi po krrokat
Ujku përfundi bredhit s'uluron,
Por hajduti i plagosun gjimon,
Hajduti trim, Smilaniq Ilija,
Plagë të randa na ka marrë,
N'malin me bredha, n'malin Kunar,
Dtie shpendi i zi, korbi, degëve zbret,
Smilaniq Ilis' synin ia vret,
Se korbi s'po mundet me durue,
Ilija shpirtin me lëshue,
Gjakun trimit s'mundet pa ia pi,
Me Mtshin e trimit me u ngi.
Por, ia pret Smilaniq Ilija: —
O korb i mallkuem, prej meje ik!
Pse degëve t'ë bredhit lëshohesh vrik?
Edhe pse kam marre plagë të randa,
Plot e kam pushkën me xhefërdana,
Shëndosh e kam dorën, s'e kam thye,
Kah ti pushkën jam tue kthye,
E mirë n'shej me t'marrë po due,
Kam me t'vra e jo me t'mashtruet 

III. Крсна слава

Арбанаси славе с пријатељима своје крсно име као и Црногорци и у вези са славом у Шаљи има ова анегдота:

Сви су сељаци славили, само се један нашао који није славио. Зато су му приговарали због шкртости, а он се бранио да није крив, што су му дали име које нема у календару. Једнога дана оде он своме жупнику (попу) с молбом да му име промени и даде ма ког свеца. Жупник му удовољи жељу и рече да сам изабере свеца, и он изабере св. Ивана Крститеља, те ће одсад и он славити славу.

На дан св. Ивана дођу му суседи и пријатељи у госте и паде у шали реч, како би требало да намири све пропуштене славе, па тако остану који дан све док поједу и задњега овна. Видећи он шта се учини од њега због једног крсног имена, оде своме жупнику и замоли да му покаже слику његовог свеца. Овај га уведе у цркву и показа на платну велику слику св. Ивана. Кад га је сељак угледао онако голотрба с овчом кожом на леђима, повика из гласа: "А јадни мој свече, да сам те пре видео, не бих твоје име на се узео, јер видећи те тако гола, знао бих да си и ти морао славити имендане с пријатељима, који су те до голе коже дотерали као и мене; на теби је остала само кожа задњега овна као и на мени!" По изласку из цркве оставио је име Иван и преузео своје старо безиме.

Сличну анегдоту око славе имају и Црногорци:

Црногорске славе су трајале по читаву недељу дана, управо док је у кући трајало јела и пића, тако да после славе домаћин остане у празној кући. Због тога су све више падали у сиромаштину. А поред тога на тим славама су се свађе највише догађале и одатле убиства и крвне освете. Кад им то досади скупе се главари свију племена и дођу владици Светом Петру:

"Аман, свети владико, пропадосмо славећи крсно име: искрвисмо се и ископасмо на славама. Него прокуни ко год од сада овако слави!"

Владика се нећкао, говорећи: "Нећу, Црногорци, да се грешим! Ја ћу проклети, а ви ме нећете послушати, па кад вас какво зло на слави задеси, одмах ћете рећи: "Ево, стиже нас владичина клетва!" Али је најпосле уважио молбе и рекао: "Чујте ме, Црногорци, и нека ме чује Бог и ове планине: Ко год крсно име славио као до сад, да богда га с крвљу својом славио !" Усто је издао наређење да се не сме дуже него један дан славити, нити у слављениковој кући преноћити.

Ова свечана клетва и забрана учинили су да се више није славило дуже од једног дана, што је имало добре последице: благостање је расло, а крвна освета се знатно смањила.

IV. Покајнице

И Црногорци и Арбанаси гласно и по традиционалном церемонијалу испраћају своје умрле, истичући при том њихове врлине, и жалост за њима.

У Црној Гори при доласку кући покојника, из групе покајница један продорним гласом лелекне, на пример, овако: "Леле мене, Петре, за твојом дичном главом, крилати соколе и бане људски, дико и поносу свакога твога — леле, леле!" и томе слично, а остали то пропрате са "леле!" А тужбалице опширно истичу бол за покојником и набрајају његове особине и заслуге. На пример:

"Куда си ми улетио — мој соколе!
Од дивнога јата твога — брате рано!...
Што не чува младу главу — људска вило!
Но крвника њом наследи — братска дико!...
Ко ће чете сакупљати — четовођо!
Ко л' крајини бранит крило — братско крило!"...

или:

"На кућу ти гавран паде.
Кљуном шљеме преломио,
Сузом ватру угасио,
Крилом врата затворио".

А какви су погребни обичаји код Арбанаса види се из овог лепог описа од стране чешког писца Холечека, када су дошли на покајање или на "плач" кући војводе Марка Миљанова, кад му је умро јединац синчић Саво:

"Изненада је одјекнуо пред кућом језовит лелек из мушких грла, тако језовит, да је пробо срце као мач и следио крв у жилама, тако диваљ као кад би лавица у пустињи завијала за својим изгубљеним младунчетом.

Отворила се капија и у двориште је ушло једанаест људи. Један је ишао на челу сам, а остали два и два. Гологлави су и са откривених глава се спуштају рашчупани перчини, које ветрић лепрша. Рукама су се подбочили, главе су им погнуте и ступају корак по корак, ногу пред ногу, љуљајући се и тресући, да би им ход био несигуран. Изглед им је очајнички. Вођа се осврне и викне јаким гласом: "Где је Саво?" Људи за њим одговарају јецањем. А предводник опет: "Где је Саво?" Је ли истина што причају вуци по горама, лисице по пећинама и орлови по високим литицама, да је дошла смрт у дом Марка Миљанова и ишчупала сивоме соколу златно перо, са дрвета обрала златну јабуку? Дајте ми најбржег коња да стигнем крвницу ! Авај, коњ ми не треба, јер сам изгубио очни вид, који ми је испила тешка туга. Ко ће ме утјешити? Ко ће на моје ране привити лековити мелем. На целом свету нема биља које би могло излечити моју тугу. А ја сам дошао да тебе тешим, Мармиљане? Језик ми је занемео, руке и ноге ми се одузимају. Туга ми је срце разглодала као црв тополу над водом. Не треба ја теби, Мармиљане, већ ти мени да канеш у моје љуте ране росу утехе, јер ти си огњило, а ја труд..." 

V. Народне пословице

"Народне пословице изгледају безначајне кад се узму оделито, а наједном добијају значај дубоке мудрости кад се кажу на згодном месту" — каже Толстој.

Ове "дубоке мудрости", која је освештана вековним искуством, имају и Шиптари и Црногорци велики број, од којих се овде доноси само десетак на дохват узетих, које су идентичне код оба народа. На пример: 

Код Арбанаса:

Ai që dan, qan
A djegë plaka n'qumesht e i fryn kosit
A që s' ka mend, ka kambë
Borxhi i vonë, gëzon t' zon'
Ka has rasa vekshin
Ku a za, nuk a pa gja
Qafën e pervrujtënuk e pret shpata
Kau për brina e burri per fjalë
lidhet
Nji gur nuk ban mur
Nji përpjet e nji të posht
Ma mir dek se rob
Shka millet, korret

Код Црногораца:

Ко дели, брзо проси
Жежен кашу хлади
Ко нема у глави, има у ногама
Стари дуг, нова плаћа
Нашла врећа закрпу

Где год што шушка, има нешто
живо

Покорну главу сабља не сече

Коноп веже коље и волове,
а поштена ријеч витезове

Једна ласта не чини пролеће
Један у клинац, други у плочу
Боље гроб, него роб
Што ко посије, то ће и пожњети 

VI. Закључак

Из овог кратког излагања може се видети колико је фолклор Арбанаса и Црногораца сличан и скоро истоветан. Исто тако је непобитно крвно сродство између народа Црне Горе и Космета и целе северне Арбаније. Зато тамо нема верске нетрпељивости и националног шовинизма, као што је било назад 60—80 година, када је испевана ова поучна песма:

"Ви Албанци, вас деле на двадесет секта,
Хоће да вас заваде.
Један вели имам веру, други дин,
Један вели Турчин сам, други Латин,
Неки се зову Словенима, други Грцима,
Међутим сте сви браћа, бре сиротињо".

А ова поука важи и сад, нарочито за становништво Косова и Метохије.

Литература

1. Племе Васојевићи, од Р. Вешевића

2. По Албанији — дојмови с пута, од Л. Михачевића

3. Гласник музеја Косова и Метохије IV и V

4. Српске народне песме, од В. Караџића

5. Наш народни живот, од Т. Ђорђевића

6. Српско-арнаутски речник, од Љ. Кујунџића

7. Србија и Албанија, од Д. Туцовића

8. Народне песме збирка Новице Шаулића.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт