|
|
 |
 |
 |
 |
|
|
Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији Чедомир М. ЛучићНека научна сазнања, предања, усмене творевине и осврт на топономастичка обељежја везана за словенско становништво у АлбанијиИзвор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. годинеШирећи се по највећем дијелу Балканског Полуострва словенска племена су, током 6. и 7. стољећа, населила и територију данашње Албаније. Опште je познато да су овамо затекли и (највећим дијелом) романизовано становништво, које се мијешало током претходна два миленијума у непрестаним сукобима тадашњих медитеранских цивилизација. Формирајући своје насеобине, покрај или на мјестима ранијих (најчешће разрушених па и опустјелих) вароши и утврда (чији je основни архитектонски печат давало римско или грчко-римско грађевинарство) ови нови насељеници су наметнули другачији, словенски, начин понашања и стил живота. Хтјели то или не, остаци затеченог становништва, морали су прихватити те нове друштвене форме понашања. Ово тим више што није било начина ни могућности ма каквом супротстављању, које би за затечене суграђане и иначе имало кобне посљедице; не само из разлога што су досељеници били бројчано јачи, већ и зато што код њих није било наступило имовинско раслојавање, те су, самим тим, за све потхвате били скоро једнако мотивисани. Тако се, новим прилагођавањем, домородачко становништво временом стапало, родбински повезивало и полако асимилирало. Словенски живаљ, са друге стране, настављајући своју традиционалну (из раније постојбине донесену) доброћудност и широкогрудност (о којој су нам оставили достојна свједочанства римски и грчки историчари) и нијесу одбојно дјеловали на понашање затечених народа, што je убрзавало њихову трансформацију и примање или подражавање словенских манира. А ови су, такође, прихватали нађени начин обраде земљишта, a под утицајем (првенствено) грчко-византијске културе изградили и сопствени стил у грађевинарству. Дакле, убрзавало се ново мијешање и прожимање. Многољудно српско племе, највише се, према Јиричеку и Цвијићу, насељавало на источним и јужним просторима Балкана па тако и на тлу данашње Албаније (од Бојане до Војуше). Тамо су (углавном у планинском појасу) налазили "разбијене арбанске насеобине... [1] састављене од мјешавине полуроманизованог илирско-келтског и аромунског становништва. Боравећи ту у примитивном (иначе задружном) начину живота, ово живље je било више номадско и таворило такорећи изван цивилизацијских токова тадашњег времена. Насупрот њима, словенско становништво, углавном je населило средишњи појас, обзиром да приморски (сем мјестимично) и није био привлачан. У њихова насеља повремено je долазило и (углавном из економских потреба) мијешало се остало па и оно из планинских предјела. Овај процес одвијао се свуда па и "у предјелу Арбану (старосрпски Рабан) код Kpoje, по коме се читав народ називао латински Arbanenses (Алб), а слично томе, српски, Арбанаси."[2] Ни становништво сјеверних крајева, према постојећим изворима, такође није било аутохтоно већ измијешано са Власима, Цинцарима и другим, те полуроманизовано или романизовано, а непрестано се користило упадима и пљачком са друге територије. Једно од свједочанстава за потврду наведеног налази се и у дубровачком архиву, гдје се чувају судски искази оштећених трговаца које су, крајем септембра 1278. године, негдје код Таре (на путу из Брскова према Котору) пресрели и опљачкали извјесни Арбанаси.[3] Обзиром да су сличне њихове акције ометале нормалан проток трговачких каравана из српске државе према приморју, Немањићи су појачавали обезбјеђење на тим путевима. Но, пљачкашки походи ових спријечени су, у потпуности, тек за вријеме српског цара Душана. Тада су се окренули према југоистоку, ка грчким територијама, гдје су се активирала непријатељства "између арбанашких планинских пастира и грчких архоната и варошког становништва".[4] Мјешање је било нарочито интензивно у периоду од средине 12. до почетка 15. стољећа тако да се јављају предања о истом генеалошком поријеклу. Традиција таквих приповиједања настављала се и касније, а у новијем времену везује се и за нека позната књижевна имена. Марко Миљанов, нпр. изводи заједнички коријен (од исте браће) за племе Куче и нека арбанашка.[5] Слично je тврдио и Свето Дучић (такође Куч), a упоређујући доказе познатих истраживача и етнографа: Ердељановића, Новаковића, Лалевића, Протића итд. код свих je уочљиво да се изводе заједнички преци за српска племена: Озринића, Пипера и Васојевића са арбанашким Хотима и Краснићима.[6] Ово je, наравно, врло значајно за постављање тезе да je арбанашко становништво хетерогеног састава, што значи да су њихове етногенетске основе врло лабаве, те да су (током дугог историјског процеса) били ослањани једни на друге и примали многа заједничка обељежја, везујући се за сличне легенде и предања. Доласком Турака и појачаном исламизацијом једни се (захваљујући бенефицираном статусу) одрађају и намећу другима. Обзиром да су, примањем ислама, стицали све повластице које су имали и остали Турци аутоматски су се трудили да (чак и у сјећању) забораве на било какву везу са својим прецима те, "попут јањичара" неријетко постајали и од Турака опаснији насилници над свим што их je са Словенством везивало. Тако се, како je притисак исламизације бивао јачи, повећавао број овог одрођеног и однарођеног становништва, при чему je, такође, доста учинило и вишеженство. Повећаним наталитетом појачавало се злостављање и антагонизам према другој конфесији. Међу осталим Словенима на тлу Албаније увећавао се ризик живљења што je водило или исељавању или пасивизацији било каквог вида супротстављања. Стара изрека "Потурица гори од Турчина" нашла je овдје право мјесто и пуну примјену у сваковрсном терору, првенствено над ортодоксним, тј. православним живљем као најбројније присутном. Цвијић (свакако до сад највећи познавалац етничког састава становништва Балканског Полуострва) сматра, попут Јиричека, да je ранија арбанашка мјешавина нарочито "измијешана са Словенима... у току средњег вијека".[7] По њему, "још у почетку турске владавине већина Арбанаса[8] је примила ислам; они су били потпора турском режиму и најсвирепији угњетачи. Незнатну мањину, каже он, чине православни Арбанаси на југу и католички на сјеверу (нека од малисорских и миридитских племена)". Држећи се истраживања овог етнографа сазнајемо да на територији Албаније "крајем 10., почетком 11. вијека и доцније, долине и равнице су биле насељене Словенима, а Арбанаси и Аромуни су становали на побрђима и у планинама."[9] Међутим, оба научника, Цвијић и Јиричек, поуздано тврде да су и у доба владавине Анжујаца (од средине 13. до средине 14. вијека) околину Дрима и низије у Албанији насељавали словенски становници, "које су (по К. Јиричеку) појачали српски досељеници за вријеме српске владавине, нарочито у 14. вијеку". "Још и данас се (наставља даље Цвијић) и у сред Арбаније наилази на остатке овог поарбанашеног српског становништва. По традицији племена сјеверне Арбаније, она су мјешовитог, арбанашко-српског поријекла. Сматрају себе за сроднике црногорских племена. Познато je да je арбанашки народни јунак Скендербег, арбанашко-српског поријекла".[10] Трагајући даље за словенским становништвом у Албанији није тешко уочити да je оно и за вријеме Турака у већини заступљено на просторима око Елбасана и на подручју Мокрог, гдје je "поарбанашено". Слично je и са области Опара код Деволија,[11] одакле су се неке од тих породица преселиле у битољски крај. Наслањајући се тако на Цвијићева испитивања, Словене налазимо уздуж и попријеко читаве Албаније, без обзира на њихово конфесионално опредјељење. Велика села исламизираних Срба су у Дримколу, a највећа српска оаза je Голо брдо, које je, почетком овог стољећа, било дјелимично исламизирано. Слично je и са становништвом око ријеке Маће, те у Булчузима и у области Ћерменики, гдје су се све до новијег времена, односно до пред други свјетски рат, иако у албанизираним породицама, задржавали обичаји са хришћанским и српским карактеристикама. Цвијић je током истраживања на југоистоку Албаније наишао "на необично хришћанско становништво, које не зна српски него само арбанашки, а у непријатељству je са Арбанасима. У њиховој области je географска номенклатура махом српска, a њихов арбанашки језик има извјестан број српских ријечи".[12] Убједљива je претпоставка "да je ово становништво једна врста српско-аромунског амалгама који je очувао вјеру, али je заборавио језик због близине Арбанаса".[13] Ваља додати да je на поменуто становништво морао имати утицаја и непрестан притисак и окружење сусједа чији се прилив стално повећавао те тако ометао и онако слабе везе са осталим словенским живљем ван овог подручја. Обичаји су се као једина спона а и насљедна тежња чувања традиције, задржавали у породичном, односно братственичком кругу, а непрестан и вербални контакти са албанским сусједима (каткад и из безбедоносних разлога) полако утицали на губљење изворног значења ријечи својих предака. Тако je наступало генерацијско заборављање матерњег језика. Треба имати на уму да се сличан процес дешавао и по другим крајевима Албаније, с том разликом што je на неким теренима асимилација ишла до крајњих граница тоталитаризма, гдје су се изгубили чак и обичаји. Но, предања о, за њих даљој прошлости, и у том случају, оставила су трагове који се везују за словенске изворе и топономастику. Памћење српских народних пјесама које величају поједине догађаје, својатање српских легендарних јунака и преузимање мотива, затим, истанчанији емоционални набоји везани за сентиментални менталитет карактеристичан код Словена, а доста слабо изражен код осталих и томе слично. Словенско становништво на тлу Албаније било je нарочито изложено појачаном мијешању са осталим, те и поступном губљењу идентитета послије чувених устанака на Косову и Метохији с краја 17. вијека, иза чега је наступила велика сеоба и миграционо струјање према сјеверу. Масовни одлазак са Космета и те како се одразио на словенско становништво које je живјело у Албанији. Ослабиле су културне и вјерске везе са матичним народом, исламски притисак се појачао, а непрестане репресије, које je турска власт дозвољавала "пророковим слугама" нагониле су њихове словенске иновјерце да се (у циљу самоопстанка) прилагођавају новонасталој ситуацији. Константни прилив исламизираних "арнаута", (како су најчешће називани) са планина у равничарске и жупније предјеле Албаније увећавао се и појачаним наталитетом, који су омогућили не само вјерски већ и бољи економски услови. Све je то још више погоршавало и онако тешко стање словенског живља. Цвијић уочава четири основне арбанашке струје, које су убрзавале расељавање или албанизовање осталог словенског становништва током 18. и 19. стољећа. То су: малисорска, дукађинска, струја Шкумбије и струја Тоска. Малисорска обухвата "племена, махом мјешовитог српско-арбанашког поријекла", који су се из долина Проклетија кретала у правцу Космета и у правцу Лимске долине. Она на Космету су надопунила избјегло становништво које се одселило пред Турцима према сјеверу и систематски потискивала преостало на тим теренима. Други дио, према Лимској долини, који су чинили, углавном, Клименти ширио се према Гусињу, Плаву и даље настављао у правцу Рожаја, Горњег Ибра, Рибарића, Сјенице и Новог Пазара. Ови последњи (од Рожаја па даље) су се стопили са тамошњим исламизираним становништвом, напуштајући ранију, католичку, вјеру. Многи су, поступно (нарочито они који су до почетка 18. вијека дошли на подручје Пештера) "примили српски језик, који им je, изгледа, тада био и у матици познат".[14] Малисори и Миридити су се са Проклетија, сем поменутих праваца, спуштали и према јадранским крајевима, десно од ријеке Бојане и Скадра, чија je околина била нарочито густо насељена српским живљем. Одатле су се ширили према Улцињу и Бару. Све до тог "напрасног" ширења, "у Задриму и Забојани (код Скадра) како тврди Цвијић, преовлађивало je српско становништво, тако je Скадар могао бити престоница Зете".[15] Овај научник то експанзионистичко ширење објашњава појачаном плодношћу, обзиром да су "више вјекова остали без веза са спољним свијетом. Осим тога, чим су Турци завладали, већина je Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви добили су потпуну слободу и постали господари. Уз ово долазе још и економски узроци", што их je подстакло на насељавање плодних котлина. "А под утицајем превласти Арбанаса, Срби су били исламизирани и поарбанашени, изузев једног дијела оних у области Голог Брда, на лијевој обали Црног Дрима, и оних који су пребјегли у унутрашњост Полуострва. У то вријеме су почеле велике арбанашке миграције".[16] Дукађинска струја се кретала од Маће и Лурије и ширила, углавном, на Исток. Струја Шкумбије кретала се у правцу западне Македоније из средње Арбаније, правцем пута Bia Egnatia, асимилирајући Србе, a струја Тоска (православни Арбанаси) из јужне Албаније даље према југу и Грчкој. Прогоњење српског становништва ишло je, уз све наведено, по унапријед разрађеном плану тортуре и звјерског насиља. У вези тога Цвијић каже, "Начин je овај: Најприје се јаве арнаутске чете, које одводе дјецу и људе и уцјењују их; становништво се престане бавити сточарством, престане обрађивати и њиве које су удаљене од села, jep не смије. Печалба му постаје главна зарада; све одраслије мушкиње иде у печалбу и многи остану у областима зараде. У овако ослабљеним и застрашеним селима населе се најприје по 2-3 арбанашке породице. Ти Арбанаси одржавају живу везу са својим сродницима у матици и са цијелим фисом, који их, ако устреба, помаже; тако Арбанаси постепено растјерају словенске сељаке из села".[17] Није сувишно напоменути да нечега заједничког са таквим поступцима има и у данашњој перфидној и смишљеној акцији коју воде сепаратисти на Космету. Арбанаси су се, да би расељавали или арбанизирали словенско становништво, користили тактиком заокружења њихових села својим насељеницима, остављајући их тако у изолацији, што je водило потпуној асимилацији. Но, и поред свега, још увијек до средине 19. вијека постојале су знатне словенске заједнице по средишњем и неким нижим дјеловима Албаније. Ово je уочио и француски конзул Лежен (Lejean), који je у том времену наишао на "мале оазе српског становништва" у близини Драча, на Арзену, западно од Елбасана и Опаре у доњем току ријеке Семени, на ушћу Војуше итд.[18] Истражујући ова подручја, Цвијић je запазио да "у свој Мусакији, нарочито у Малој, географска имена су словенска".[19] Ипак, губљење сопственог националног идентитета и поријекла преузимањем ислама (или, како се тада звало, "турчењем") није текло лако. На то су присиљавале такорећи неиздрживе тешкоће, које су претходно преживљавали. У вези са тим остало je низ предања, која je сем Цвијића, нарочито брижљиво биљежио професор Атанасије Урошевић. По њему, исламизирање и арбанашење je "теже ишло у ранијим временима, када je народ био јачи и компактнији, па тиме и способнији за одупирање". Но, временом je народ "постепено попуштао, сељакао се, исељавао се, али су се исто тако постепено Арбанаси све више увлачили у српска села, или су, пак, својим селима разбијали и раздвајали српска села једна од других. Православни живаљ је, тврди даље Урошевић, све већма попуштао. Најзад, они који су исцрпли енергију за отпорност према Арбанасима и којима je било жао или немогућно напустити своје огњиште и имање, немајући куд, преламају се те прелазе у ислам, да би са њим задобили заштиту против арбанашких бесомучника и отимача, jep су они под маском ислама ово и могли да чине у турској царевини. И ово je наглавнији узрок поисламљивању нашег живља" и[20] његовом арбанашењу. Међутим, оваква истина, по Урошевићу, замјењивана je разним причама о наводном "добровољном" преласку у ислам и арбанаштво. У томе се иде тако далеко да се говори како су се поарбанашени преци тобоже зарицали о Божићу да ће промијенити вјером и онда то чинили. Или, наводно, умјесто да оду у цркву преиначе одлуку и пођу у џамију итд. Сви досадашњи проучаваоци ових питања готово су јединствени у закључцима да je арбанашење било изнуђено, те породична предања сличне тематике сматрају нетачним, што се може апсолутно прихватити. Не треба да збуњује ни сам одговор (било Арбанаса или поарбанашених Срба) да су то учинили "добровољно". Овим се жељело постићи, првенствено, додворавање и срађање са новим саплеменицима, што их je брже уводило у заједнице арбанашких фисова. Занимљиво je да се код неких поарбанашених Словена (нарочито оних који су се, и поред примања ислама, исељавали из албанске унутрашњости) није било (макар не код првих генерација) баш учвршћено ново, исламско, убјеђење. "Не зна се тачно, каже Урошевић, да ли je ово затечено православно становништво послије преласка у ислам било у окултном хришћанству, односно у привидном исламу. По нечему изгледа да je код њега ислам стајао слабо или да je можда само привидно одржаван".[21] На основу многих прича, које je поменути аутор сакупљао и анализирао, могло би се рећи да je то био само параван иза кога се скривало хришћанско исповједање и тражио физички спас од насиља. Стога предања везана за наводну "добровољност" исламизирања не треба ни у ном случају озбиљније прихватити. Иако су Арбанаси, обзиром на примање ислама, уживали сва права код Турака, замјењујући их или помажући у свим насилничким акцијама против осталих иновјераца, ипак су они (у неком смислу) од стране Турака презирани. То се да запазити и у појединим стиховима из којих се види да арбанашко поријекло, без обзира на материјално богатство, није сматрано "господским", већ само турско. Тако нпр. Туркиња, играјући се ријечима, у пјесми каже: "Све јабуке, једна крушка - или, како то изворно љепше звучи: "Iki alma, bir armud У пјесама се Арбанаси, такође, најчешће називају "Карадаглије", чиме се хоће истаћи да они нијесу прави Турци већ тамнопути горштаци, што подразумијева да не припадају кругу османлијске "господе". Народни пјевачи их неријетко називају "Потурице, љути Арнаути", истичући њихову опасност јер "све то хоће ломној Гори Црној". Тиме je, наравно, наглашавано да су спремни на чињење насиља, чак и више "од Турака, клетих зулумћара", како их пјесник ословљава. Кад смо, већ, код усменог народног стваралаштва, онда и о том још коју. Наиме, уочљиво je да су код поарбанашених Словена сачуване народне пјесме о косовској бици, о Марку, Милошу, њиховим подвизима итд. Ово се пренијело и у усмену књижевност код знатног броја осталих Албанаца, али с разликом што се помињања српских обиљежја код ових јунака не наглашавају. О њима се једноставно пјева као о борцима против Турака, тако да се национално обиљежје, везано за српско поријекло, занемарује. Хвалисање и величање фиса, којему се приклањају поарбанашени Срби, има за циљ перманентно доказивање пред осталима, па се и у пјесмама огледа. Језички нанос, ранијег матерњег говора, није лако одстранити код поарбанашеног словенског живља, а и акцентуација и умекшавање појединих ријечи чешће није идентично са осталима. То, уз остало, открива и њихово поријекло. Чак и чистоћа и уредност су, по Урошевићу, израженији код поарбанашених Словена него код правих Арбанаса. Ипак, склоност ка усменом пјесничком изразу насљедно je већа код поарбанашених Срба. Ево једног Цвијићевог коментара у вези са тим: "И сад се, без гусала, пјевају народне пјесме о Краљевићу Марку, Груји, лудом дјетету и другим личностима, затим о косовском боју, али врло ријетко и ријетко их ко зна. Иначе, остале народне пјесме опјевају љубав и домаћи живот".[22] Зар има живљих примјера о словенској традицији на тлу Албаније него што су народне пјесме које се, изворно, напајају са тих терена. Највише их je, свакако, везано за "тврди Скадар на Бојани". Он je и до данас остао најмаркантнији источник великог народног умовања, чак и упркос непрестаном притиску који je на проријеђено српско становништво тамо вршен током вјекова, а не јењава ни до данас. Као што je овај град, према народном епосу, настао у доба српске царевине, кад су "Град градила три брата рођена, до три брата, три Мрњавчевића",[23] тако су за њега везани и други догађаји, па чак и антагонизми и међусобни обрачуни српске властеле. Док je, према пјесми, "узидана граду у темеље..." "млада Гојковица", најјачи емоционални спој српске потврде да je ово чисто њихово насеље, које неће никад остати изван своје словенске матице, дотле je опис љепота његове околине до танчина изнијансиран у пјесми "Женидба краља Вукашина". Сраслост словенског човјека, током 14 стољећа, са овим поднебљем, гдје се на сваком крају има "нешто лијепо видјети" толика je да се ни у машти потомака исељеника са тих терена никад не губи. Стога није случајно да су Црногорци оставили хиљаде живота на скадарским бедемима, да би га, најзад, уз братску помоћ артиљеријске батерије из Србије, ослободили 1913. године. Нажалост, "мало руках, малена и снага", како Раде владика рече не могоше га ослободити од германских мегаломанских апетита, који Албанију формираше и њој га додијелише. Гробови ратника обрастоше травом, али елегијски звуци поменутих и нових пјесама наставише својим непромијењеним гласом незаборава. Град и његова "зелена Бојана" остадоше вјечно српски, захваљујући неуништивости традиције. Но, потреба даљег излагања, нагони нас да окујемо узаврела сјећања и осјећања и вратимо се главним одредницама ове теме. Словенски живаљ Скадра je и у времену турске владавине одржавао културне везе са осталим српским срединама у унутрашњости. Ово потврђују забиљешке у више манастира, гдје су Срби, Скадрани, долазили да "уче књигу". И манастир Добриловина, између осталих, био је један од таквих културних центара.[24] Поарбанашени Срби су до почетка овог вијека, према тврђењу више истраживача, слабије памтили арбанашке пјесме. Урошевић, нпр. запажа да Арбанаси скоро и немају својих народних јуначких пјесама, а да je познавање сопственог поријекла толико слабо да већина мисли како им потиче чак из Арабије. Такво гледиште, према Цвијићу, заступају и поарбанашени Срби.[25] Међутим, за неке пјесме, које су настале вјероватно под утицајем исламизираних Срба, може се претпоставити да су новијег датума. Пјесма "Косовска побједа" (Fet Kosoves) не само да нема рафинираности и љепоте која je својствена косовском циклусу, већ je оптерећена испољавањем симпатија према Турцима у знак додворавања иза примања ислама. Поарбанашено словенско становништво пренијело je и разне сујевјерне приче о вилама, вампирима, вјештицама итд., тако да су се оне удомаћиле и код осталог албанског живља. Слично je и у погледу вјеровања о "завештаном благу" благу, које ће се, наводно, "само открити" у одређени "завјетовани" дан, али уз такође предвиђене ритуале што их треба том приликом извршити. Стево Дучић је такође забиљежио више сличних верзија о скривеном злату Скендербега, за које се са сигурношћу може тврдити да су пренесене из словенске митологије. Сем, очито промијењеног имена тобожњег завјештача, лако je доказати да су ова предања словенска. Чак су и симболи, према којима се треба оријентисати при "откривању" тог фамозног богатства везани за хришћанске. Ту je, нпр. "црква св. Спаса", па обраћање и обећање "Светоме Јовану да се гради црква", дају прилози итд.[26] Затим, "трава расковник, ђетелина од четири листа", нека "безимена трава" и томе слично.[27] Свако даље упуштање у упоредну анализу било би сувишно, јер би се, углавном, сводило на ранију констатацију да je пренесено преласком словенског живља у ислам, а обзиром на заосталост осталог албанског становништва, тамо било прихваћено и даље ширено са минималним измјенама, или чак и без њих. Широки трагови словенског постојања и дугорочног опирања арбанашењу оставили су најпоузданија свједочанства у богатој топономастици широм Албаније. Сви до сад помињани истраживачи, који су се бавили словенским насељавањем ових територија, оставили су обиље података везаних за топониме. Објединивши многа ранија сазнања са својима Селишчев je утврдио за преко хиљаду и двјеста топографских назива да су искључиво словенског поријекла. Уосталом, за такво утврђивање и нема неких тешкоћа, обзиром да се слична (дакле двојна) имена налазе и ван Албаније (најчешће у Србији, Црној Гори и Македонији).[28] Према томе, могуће je (у знатном броју случајева) сазнати и у ком су се правцу исељавали, или пак гдје досељавали, ови становници током вишевјековних миграционих кретања, без обзира на конфесију којој припадају. Но, таква упоређења, овом приликом, нијесу прављена, обзиром да би то изискивало већи простор и вријеме, а и излазило из оквира предвиђене теме. Такође, у албанском речнику, има пуно словенских лексема, чије би коначно утврђивање захтијевало обимније научно ангажовање. Селишчев их je набројио близу хиљаду, истовремено наглашавајући да je то само један мањи дио.[29] На крају, и ови последњи подаци истакнути су само потврде ради колико су дубоки и неизбрисиви словенски корјени на овом парчету балканског простора. Напомене1. Јиричек - Историја Срба, II књ. Београд, 1952. стр. 33. 2. Исто, стр. 33. 3. Дубровачки архив - фасц. 53, 1278. година. 4. Јиричек - цит. дјело, стр. 34. 5. Марко Миљанов, Племе Кучи - Београд, 1904. год. од 13 стр. и даље. 6. Видјети - Ердељановић, Пипери - Српски етнографски зборник бр. 17 из 1911. стр. 323-327; Лалевић и Протић, Српски етнографски зборник бр. 5, стр. 536. Слично и код Новаковића - 37, 1876. итд. 7. Цвијић, Балканско Полуострво, Београд, 1966. стр. 197. 8. Ријеч Арбанаси узима се према устаљеном ословљавању које се дуго задржало и послије балканских ратова и формирања Албаније. 9. Под Аромунима се овдје мисли не само на Влахе већ и на Роме, Цинцаре Куцовлахе, Каравлахе, Карагуниме, Црновинце и низ других група. - Види, Цвијић - цит. дјело, стр. 197, 199 и 200. 10. Massachi J. Chronigues greco-romames, publiees par clarles Hopf. Berlin, 1873. str. 280. 11. Цит. дјело Цвијића, стр. 197. 12. Цвијић, БП. - стр. 198. 13. Исто, стр. 198 и 199. 14. Видјети "Малисорска струја" - Цвијић, БП. стр. 139. 15. Цвијић, цит. дјело, стр. 139. 16. Исто, стр. 139. 17. Цвијић, БП. стр. 140. 18. Запажања Лејеана забиљежио je и Цвијић у цит. дјелу, стр. 198.
20. Атанасије Урошевић, Насеља и поријекло становништва, Српска Краљевска Академија, Српски етнографски зборник, књ. 28, - Београд, 1935. стр. 106 и 107. 21. Урошевић, цит. дјело, стр. 111. 22. Урошевић, цит. дјело, стр. 143. 23. Ј. Цвијић, "La peninsule Balkamque", стр. 466. и 467. 24. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи III, 1905. г. стр. 130. Такође, Б. Шекуларац, Довоља и Добриловина као културни центри у Потарју, Мостови, 6р. 109. Пљевља, 1989. стр. 105. 25. Цвијић "La peninsule Balkanique",стp. 446. и даље. 26. Стево Дучић, Српски етнографски зборник СКА, - Живот и обичаји народни, књ., 20. - Живот и обичаји племена Кучи, Београд, 1931. стр. 339. 27. Дучић, цит. дјело, стр. 340. 28. А. М. Селищчев, Славянское население в Албанци, фототипско издање, София, 1981. године, стр. 336-352. 29. Селищчев, цит. дјело, стр. 327-336. |
