[Projekat Rastko - Skadar] Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji

Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Лазар Рогановић

О становништву Враке и околине

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Сада je добро познато да се југословенска држава бездушно односила према својим националним мањинама у држави Албанији док je истовремено испољавала највећу бригу за емигранте и опасне госте из те земље. Научни радници и установе такође су потцјењивали овај дио свог народа. Истраживачи становништва Црне Горе нијесу у својим радовима дали мјеста становништву Враке, осим помена као збирног и споредног податка. То се види из радова Јована Ердељановића, Андрије Јовићевића, Ђока Пејовића, Јаше Томића, Павла Радусиновића. Ни амбасадор Арсо Милатовић није нам дао вриједних података. Зато je разумљиво што данас наилазимо на оскудицу основних података о нашем живљу ту на 60 километара од главног града Црне Горе. У тако празном духовном простору немарности и незнања Албанска страна je већ 100 година градила обимне теориске и политичке радове о поријеклу и саставу становништва у складу са територијалним захватима околних земаља и албанизирањем људи и простора. Шта je остало за нас који смо се тек данас сјетили, нека да одговор овај Скуп.

Циљ овог прилога је допринос попуни празнине у познавању, у првом реду, становништва из Црне Горе у Враки и скадарској околини. Подаци и чињенице су резултат дугогодишњег личног прикупљања и систематизовања података од многих старијих Врачана. Дакле, извори овог рада су живи људи. Аутор је рођен у Враки, доживљавао мучну судбину Врачана и пажљиво пратио њихово кретање и живот. Као учесник и свједок, иако без научне методологије и поступка, аутор je увјерен у корист свог саопштења, које се изводи из ширих истраживања и објављених података 1978. године, као и у процесу припреме овог научног скупа од 1982. године.

Врака je подручје око истоимене речице која утиче у Скадарско Језеро. У том простору у десет села били су настањени искључиво Црногорци са 66 презимена познатих братстава у Матици Земљи. Под Утицајем географских и других околности, током три вијека они су се сплеменили у јаку заједницу тако да се и данас осјећају чврсто везани међу собом и називају се Врачанима ма гдје да су настањени.

Њихова судбина кретала се обрнутим редом од историјског прогреса, jep су у турској држави живјели мирније и слободније него у новим државама и режимима. Господари Црне Горе од почетна 18. вијека знали су и мислили о њима. Уживали су пажњу руских и црногорских дипломата, уз њихову помоћ подизали цркве и школе и били знани на црногорском двору. Колико je јачала матична домовина толико je заборављала Врачане, пa je Краљевина Југославија имала више обзира за албанског краља Ахмет Зогуа него за Врачане које je тај краљ излагао терору и велики број прогнао са огњишта. Република Југославија није ни знала да у Врачанима, настањени било у Враки или на Косову и Метохији има своје Палестинце - бескућнике. Ево, при крају XX вијека, прије неколико дана у Скупштини СР Црне Горе било je ријечи први пут о својим националним мањинама, али са мало гласа и резултата. Овај скуп историчара први пут даје могућност да се о том заборављеном дијелу народа из Црне Горе и Југославије проговори потпуније и озбиљније.

С краја XVII вијека датира исељавање Црногораца из Црне Горе у Враку. Из утврђених података поуздано се зна да je 1705. године прва породица из села Момче у Кучима дошла у Враку. Она je добила презиме по претку Ђуру, те се назвали Ђурчевић. Данас ово братство броји неколико породица у Црној Гори. На подручју Враке само je један члан ове породице Јерко примио ислам. Од њега потиче братство Јерковић у селу Штој у близини Скадра. Ђурчевићи и Јеркочевићи су се братили све до расељења Врачана 1934. године.

Ердељановић у књизи "Стара Црна Гора" (стр. 325) излаже да су се сви потомци Јована Мартиновића, (који се помиње у једном документу из 1687. године) раселили и "у Фраку код Скадра", те се међу првим насељеницима могу сматрати и Мартиновићи.

Значајно je уочити да се исељеници нијесу враћали из Враке у матицу, као што се то догађало са другим који су одлазили на зараду. Тек у периоду 1925-1934. године наступа масовно расељавање Врачана и повратак у Црну Гору.

Разлози исељавања из Црне Горе били су: крвна освета, заваде, "от велике тјескоте и сиромаштине" (како каже Владика Петар Први). Насељавање je вршено на царски хас и беговска имања Бушатлија, а радо су примани као радни, поштени и вјерни становници. Прво насељавање вршено je у село Раш под планином Мараној, које je најудаљеније мјесто како од Црне Горе тако и од Скадра. Ово село je било, тако се може рећи, прихватна станица за досељавање. Насељавали су се затим и у друга села плодне равнице Враке на беговска имања, која су касније од бегова куповали. Насељеници подручја Враке поријеклом су из разних крајева Црне Горе, што je данас лако закључити по презименима којих je било 66. У овим селима није било Арбанаса нити других националности.

Села настањена Врачанима су Раш, Куље, Омара, Стари Борич, Млади Борич, Гриљ, Деригњат, Каменица, Туралија и Котробудан. Ова села обухватају углавном долину речице Враке али и најближе насеље Скадру Деригњат на југу, најдаље Раш на сјеверу и Каменицу код Хотског хума (на западу од Враке).

Братства Врачана су: Мартиновић, Матановић, Ћеклић, Микулић, Мреновић, Марковић, Мајић, Милогорић, Шпићановић, Шабан, Шоћ, Шуњевић, Бјелановић, Ламбулић, Станић, Вукчевић, Вујачић, Вучић, Цамнић, Ускоковић, Ђиновић, Ђуретић, Ђурчевић, Ајковић, Јанковић, Сенић, Никић, Секулић, Жарић, Гашовић, Горовић, Радуловић, Рацковић, Радусиновић, Брајовић, Рогановић, Рединовић, Радичковић, Решетар, Радовић, Раичевић, Стајкић, Станковић, Пелчић, Ћоровић, Басшановић, Драговић, Бањевић, Златичанин. Контић, Кркотић, Каварић, Крстовић, Андријевић, Крачковић, Дамбарић, Поповић, Павловић, Пешовић, Пешукић, Пелевић, Кадић, Пејовић, Кликовац, Бабић, Челебић. Поред ових презимена Врачана, из једног црквеног документа 1905. године у Скадру се помињу још 60 презимена црногорских и српских која се не подударају са оним у Враки.

У периоду 1879-1914. у Скадар и Штој код Скадра доселио се велики број муслиманских породица из Црне Горе а има их из Босне и Херцеговине и Раса (Санџака). Како je ово вријеме када су састављане службене евиденције, подаци о њима су потпунији. У току истраживања нашао сам 44 презимена муслиманских породица које су досељене из наше земље. Познато je да je мухамеданска вјера обезбјеђивала пуну слободу и равноправност овог становништва (по начелу "чија држава тога и вјера"), те je њихов живот и опстанак био сасвим другачији од живота православног живља. То je истовремено био фактор бржег албанизирања муслиманског живља и тешко je данас идентификовати њихово етничко поријекло, када се зна да преко стотину година траје политика и пракса албанизирања српског исламизираног становништва, полазећи од становишта да се албански етнитет поклапа са мухамеданском вјером. Презимена муслимана су; Аливодић, Алибанић, Хадровић, Хаверић, Османагиш, Гоковић, Дековић, Денанић, Ћерић, Рамовић, Оковић, Јакић, Лекић, Шаркић, Халуновић, Пепић, Фрључкић, Дервишевић, Братовић, Крњић, Бешлић, Цуцовић, Отовић, Ораховац, Хоџић, Диглисић, Бунић, Дјечевић, Ефовић, Граољевић, Хафовић, Крпуљевић, Лукачевић, Исљамовић, Бручевић, Реџовић, Серхатовић, Тузовић, Луњић, Јеркочевић, Адемовић, Лалевић, Лачевић, Перовић, Јајић.

Македонци су у осјетном броју настањивали Скадар као познати центар трговине и занатства, чиме су се сви они бавили било као печалбари или дуже настањени. Сада их има 100 породица у Скадру.

Срби поријеклом од старијег становништва такође су били бројни у Скадру, као што их je било у великом броју и на ширем простору и до ријеке Мат. Сада броје преко 200 породица у Скадру.

Циљ овог излагања ограничен je на етничке особине становништва, па није могуће излагати значајне карактеристике овог становништва. Међутим, битан утицај на опстанак и национални идентитет имали су привреда (земљорадња и сточарство), очувана слога, пријатељство, гостопримство, кућна заједница од неколико пасова, обичаји, морал, црквена традиција а од почетка XIX вијека и развијено школство. По свему ови елементи народног живота су били сасвим слични племенском и задружном животу црногорских породица у другим срединама. Нијесу изостале ни многе освете, као морални и правни феномен племенског друштва у Црној Гори и Албанији.

Карактеристичне су живе везе са матицом земљом. У првом реду то je повезаност између Зете и Враке, коју je условљавала пловидба језером а и рођачке и друге пријатељске везе које су се одржавале и обнављале.

Врачани су стално били ангажовани као помоћни персонал у црногорском и касније југословенском конзулату (тзв. Кавази), што само говори о повјерењу и повезаности која их je карактерисала. На свечано крунисање Краља Николе 1910. године по позиву je присуствовало 8 бираних Врачана. Појединачно или групно Врачани су и у другим приликама одлазили у Цетиње, ради задовољавања разних захтјева од црногорске власти.

За вријеме ратних дејстава црногорске војске 1912-1913. при опсади Скадра Врачани су, мушкарци и жене, преносили ратни материјал и храну и његовали рањенике, мада нијесу мобилисани под оружјем из одређених политичких разлога. Сам краљ Никола са својим штабом био је смјештен у селу Груде и Громир, а по другим селима у кућама Врачана били су смјештени штабови, болнице и јединице. У првом свјетском рату 1914-1916. Врачани су били мобилисани у војску.

У Враки су се склањали црногорске комите са ђенералом Радомиром Вешовићем и Савом Оровићем ("Ратни дневник 1941-1945." Оровића). Били су смјештени у Рашу, одакле су се подијелили у двије групе, па je друга група била откривена и због тога су Ђуро Рогановић и Илија Рогановић били осуђени од аустријских власти. Ове и многе друге чињенице говоре о непрекинутој вези и патриотским осјећањима Врачана према својој матици, јер никада нијесу изгубили осјећај припадности Црној Гори.

Поменуто je раније да се Врачани нијесу враћали у старевину све док у Албанији није завладао терор и безвлашће режима краља Ахмет Зогуа 1925. године. Прво су се иселили те године због крвне освете братства Пешовићи, Вујачићи и Ћоровићи, као и двије породице Рогановића и једна породица Мреновића. Због других разлога иселио се велики број породица Горовића, Радиновића, Кркотића и Кликовца, као и по једна породица Ђиновића и Марковића. Сви су се настанили у Црној Гори на подручју од Зете до Улциња.

Масовно расељавање под притиском режима, управо прогон преко 200 породица наступио je у прољеће 1934. године, што je забиљежио подгорички лист "Зета" 8. априла, 22. априла и 3. јуна.

Потпуно су расељена четири села (Раш, Куље, Млади Борич и Деригњат) а у осталим су остала братства и породице, гдје данас има око 1000 породица, не рачунајући Скадар и друга мјеста. Прогнани су стизали у Подгорицу а одатле су сви насељени на подручју Косова и Метохије октобра 1934. године. Даља судбина у том новом станишту задесила их je новим расељавањем 1941. године, које je познато. Имајући у виду да су онда досељене породице биле задружне са више пасова, данас има преко 650 породица Врачана настањених претежно у Црној Гори, али и у Србији, Косову и Метохији. Сада се тачно зна гдје је ко насељен у нашој земљи, јер се међусобне везе и даље живо одржавају.

Знамо братства која су остала комплетно у Враки и то: Шоћ, Шабан, Стајкић, Станић, Секулић, Цамнић, Ћеклић, Вукчевић, Радусиновић, Јанковић, Контић, Бабић, Дамбарић, Пејчић.

Братства која су у већини остала у Враки су: Златичанин, Брајовић, Ајковић, Крстовић, Поповић, Шуњевић, Ђуретић. Братства која су у мањини остала у Враки су: Матановић, Микулић, Раичевић, Башановић, Станковић, Мартиновић, Радиновић, Пејовић, Решетар.

Како je Президијум преко Скупштине Албаније 23. септембра 1975. издао декрет од 4 члана којим се забрањује употреба неподобних имена и презимена, то je довело до промјена имена и презимена Врачана и данас није могуће рећи како je све то установљено. Примјер да je Мићан Микулић из Села Наменице у близини државне границе дао имена синовима Бајрам, Алија и Марко говори о последицама албанизирања живља. Даље, знамо да су промијењена братства Пелчић у Шелће (Врба), Матановић у Фољет (Рошћела), Ђиновић у Грена (ограда или двориште) Брајовић у Феризај (по називу њихове ливаде зв. Ферезе) итд.

Утврђени су и други видови насиља у облику забране матерњег језика, школа, вјероисповести, обичаја, веза са матицом итд.

Данас je отворено питање: да ли je, послије свега што je гушило те људе, могуће установити њихов идентитет по етничком поријеклу вјерским и другим осјећањима, те да ли се може узети у заштиту сваки појединац који припада националној мањини и када би то сада хтјела, са трагичним закашњењем, да учини наша држава. Тај одговор и овдје тражимо.

Од настанка Призренске лиге до данас протекло je више од 100 година а непрекидно траје организовано остваривање њених циљева. То се нарочито изразило у организованом фалсификовању чињеница и података о земљи и становништву на подручју Албаније и околних територија према којима она испољава освајачке намјере.

У интересу освајачке политике гази се историјска истина у многим радовима албанских писаца који су заузели високо мјесто и простор у југословенској литератури. Одсуство исправне научне оријентације и политичке пажње омогућило je да се намноже фалсификати и попуне простор гдје je требало да наука установи пуну истину о нашим националним мањинама. Последице су познате, али не потпуно.