Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Митар Пешикан

Свједочанства старих пописа о становништву сјеверноалбанског и сусједног југословенског подручја крајем средњег вијека

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Зна се историјски да je Балкан сјеверније од грчке етничке зоне био прије доласка Словена највећим дијелом романизован - што асимилацијом што присељавањем, а да je један дио живља, тј. преци Арбанаса, одолио романизацији и сачувао језик, истина јако прожет романским наносом. Зна се исто тако да су, по доласку Словена, тамо гдје су се задржали остаци романизованих старинаца на српском простору настале српско-влашке зоне, тј. српске зоне проткане испрва романским оазама, које су се из етнојезичких временом претварале у етнографско-социјалне, интегришући се у српски феудални систем као сточарски катуни.

Аналогно, у крајевима гдје су затечени старинци били Арбанаси настајале су српско-арбанаске, а просторно шире узето - словенско-арбанаске зоне. У њима je асимилација и етнојезичка хомогенизација била по правилу супротног правца и исхода у односу на ону у српско-влашким зонама, тј. ишла je у смјеру албанизације.

Доказе да су потоње албанске зоне некад биле словенско-албанске пружа нам богата словенска топонимија. Само тамо гдје је постојао словенски живаљ могли су настајати такви топоними какви су нпр. јужно од Алтина Тлсто брдо, Длгошевци, Дуга шума, Радогошта, Длга, Височ, Николићи, Влахиња, Враниште, или у Горњем Пилоту (према Светоарханђелској хрисовуљи) Бор'ц, Брěсница, Чрна гора, Тмна рěка, Мокри дол, Исток, Вранова планина, Збор, Лěшник, Бěлош, Бобни поток и др. - Свједочанства која нам пружа топонимија ипак остају доста неодређена, и хронолошки и у погледу етнојезичког састава и распореда становништва.

Много одређенија свједочанства пружа нам топонимија, тј. катастарски пописи, спискови људи као феудалних обвезника, захваљујући изразитом контрасту старосрпског и староарбанаског ономастикона. Спискови из српских даровница и из једног млетачког пописа већ дуго су познати, али je њихову употребу ограничавала мјестимичност, а и непрецизно и каткад врло погрешно убицирање; на примјер, хипотетично је из Светоарханђелске хрисовуље закључивано да се у Доњем Пилоту налази Купелник (а он je реално у Зети, само je у хрисовуљу уписан иза података о Доњем Пилоту). Задатак je мог прилога тематици овога скупа да конкретно предочи зоне концентрисаног словенског живља у сјеверној Албанци које откривају досад доступни катастарски пописи; при томе ће се узети у обзир и свједочанства турских пописа, објављених и једног необјављеног.

Пописи из XIV и XV вијека откривају четири таква предјела:

(1) Албански дио Полимља (зап. од Гусиња), гдје je било у XIV вијеку дечанско село Врмоша, а можда и дио атара Грнчарева, и сјеверније бањски катун Смудирози - све без иједног специфично арбанаског имена осим хибридног Бардоња у катуну. Одавде je било прелива и у порјечје Цијевне, што показује попис Климената из XV вијека, са изразитом словенском компонентом имена у неким насељима.

(2) Највећа српска етнојезичка зона у Албанији била je дечански Алтин у XIV вијеку, који се по подацима хрисовуље може добро ограничити (а још подробније послије данас прочитаног рада Гордане Томовић). У њему je, истина, било и једно арбанаско село (Грева), али je то била мања заједница, од свега око 2,5% записаних алтинских имена обвезника.

(3) Млетачки попис из 1416. г. открива оазу старосрпских имена, а то значи и живља, у источној Зети, тј. источно од Скадарског језера, коју чине Кадарун, Купелник и Подгора, као и неидентификована села Љушта и Жањева. Не можемо ову зону прецизно ограничити, али je не треба идентификовати с Враком, која представља каснију дијаспору и налази се јужније. Сјеверније од ове оазе била су арбанаска племена Тузи (у њима вјероватно и дечански катун Љеша Туза), Кастрати и Хоти, у чији je предио спадало и дечанско село Кушево.

(4) Још необјављени рани турски попис из 1452/5. године пописао je и жупу или нахију Гоpajи од Призрена, са досљедно словенским ономастиконом. Десетак пописаних села ове нахије налази се на тлу Албаније; и то je посљедња словенска зона коју смо идентификовали на сјеверноалбанском простору на основу старих пописа.

По мјестимичним подацима из XIV вијека и континуираним подацима турских пописа из XV вијека знамо да je српско-влашка зона захватала цијело Косово, као и сјеверни и средишњи дио Метохије, док на југу Метохије, негдје почев од линије Сува Река - Ораховац - Ђаковица, почиње српско-арбанаска зона, која се даље протезала у предјеле Албаније. Из XIV вијека немамо података о саставу живља Албаније, осим поменутих о српском живљу у Алтину и Полимљу и арбанаском у Кушеву и Тузима.

Турски пописи из друге половине XV вијека свједоче да сјеверно од Б. и В. Дрима у Албанији није било концентрисаних словенских зона осим оних већ поменутих, а и у двјема од њих већ je било дошло до извјесних промјена, до јачања албанске компоненте. Наиме, у неким селима српске купелничке оазе 1485. године документује се знатан прилив Арбанаса, а у раније компактно српском Алтину, јако проријеђеном послије турске најезде, појављују се и арбанаске насеобине. И преко државне границе, у јужној Метохији, засвједочује се ширење арбанаских насеља уз Рибницу и уз Дрим; то се ипак догађа на ограниченом простору, тако да арбанаска зона до краја XV вијека не достиже 10% простора данашње покрајине Косово.

На зетској страни мјешовита зона била je источно од Мркојевића, затим од Сеоца (тј. Крајина, гдје je уза саму данашњу границу био Склав, са старосрпским именословом), даље од села Српска, Подгорице, Златице и Медуна.

У самој Албанији између Алтина и Дрима 1452/5. г. у попису je још осјетно заступљена словенска ономастичка компонента, која је вјероватно у предтурско доба била и јача (судећи по топонимији), али je сада, у првом турском попису, староарбанаски ономастикон доминантан, иако проткан словенским примјесама; на примјер у Гољанима (међу 24 човјека): Веселkо, Инослав, Даба, Божа, у Влахињи (међу 9): Јовахна, Бежан, у Захаришту (међу 10): Станиша, Десимир, у Враништу (међу 17): Богдан, Влкша, Влкац, Влкоје, у Клишанима (међу 20): Божа, Дабижив, Миран, Додрчин (ваљда умј. Добрчин), у Длгошевцима (међу 5): Радич, Богдан, у Г. Башинцима (међу 7): Угрин, Берисав, у Жркову (међу 13): Радашин, Угрин, Драган, Дејан. Вијек и нешто касније, у турском попису из 1571, албанизација ономастикона у овом подручју већ je довршена; тада су у овим крајевима Арбанаси још у већини чували хришћанство, док je југоисточније, у Опољу, већ код њих био извршен вјерски преокрет, тј. готово потпуна исламизација.

Може се узети као вјероватно да je албанизација Словена у Албанци започета још у старосрпско доба, а да се посебно појачала с доласком Турака, jep су Арбанаси као сточари боље могли издржати турски удар него словенски ратари; са исламизацијом Арбанаса овом процесу додати су нови импулси. Насупрот томе, у српско-влашкој зони асимилација je имала супротан смјер, и можемо узети да je у доба пада под Турке србизација Влаха била завршен процес.

Ближи подаци о овим питањима могу се наћи у мојим монографијама Из историјске топонимије Подримља, Зетско-хумско-рашка имена на почетку турскога доба и Стара имена из доњег Подримља, које су објављене у Ономатолошким прилозима (Београд, САНУ) II, III-V и VII. За имена и становништво Дечанског властелинства в. Милица Грковић: Имена у Дечанским хрисовуљама, Нови Сад 1983.

Митар Пешикан

СВИДЕТЕЛЬСТВА ДРЕВНИХ ПРЕПИСЕЙ О НАСЕЛЕНИИ СЕВЕРНОЙ АЛБАНИИ И ЮГОСЛАВСКОГО ПОГРАНИЧЬЯ К КОНЦУ СРЕДНИХ ВЕКОВ

Резюме

После поселения славян на Балканах, на сербской территории сформировались смешанные зоны сербов и балканских старожиловскотоводов, валахов и албанцев. В сербско-валашской зоне ассимиляция шла в направлении сербизации валахов и закончилась до конца средних веков. Ассимиляция на территории, на которой жили сербы и албанцы, как правило, результировала албанизацией сербов. Этот процесс начался в средних веках и продолжался в период турецкого господства.

Что касается хронологии процесса албанизации, конкретные данные дают сербские, венецианские и турецкие кадастры XIV-XV в. Выделяются четыре зоны в Албании, в которых доминировал славянский ономастикон: (1) на крайнем севере Албании, в бассейне реки Лим; (2) жупа Алтин, в бассейне реки Валбона; (3) окрестности Купелника (ныне Коплик) к востоку од Скадарского озера; (4) жупа Гора, к югозападу от Призрена.