Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Павле Ивић

О узроцима етничких промена на Косову

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Циљ je овог кратког излагања да се неке од чињеница које смо данас чули доведу у везу, ставе у шири оквир и објасне.

Аутори које смо данас имали прилику да чујемо уверљиво су показали да je у средњем веку у Албанији било много словенског становништва. С друге стране, тог становништва сада тамо има мало, али зато има много Албанаца у Југославији. Природно се поставља питање да ли их je било много и у средњем веку. Наука je у могућности да на то питање пружи јасан одговор.

Историјски извори не потврђују тадашње присуство Албанаца у већем броју на земљишту данашње Косовске покрајине, a топонимија чак изричито доказује да их je могло бити само мало. Добро je познато да топоними у начелу чувају трагове раније етничке ситуације. Тако, на пример, градови Берат, Корча и Подградец у Албанији чувају своја стара словенска имена (првобитни облици тих имена били су Белград, Горица и Подградец). Та су имена наслеђена из епохе кад je тамо живело словенско становништво. То значи да би и у топонимији Косова морао постојати стари албански слој, ако je тамо у средњем веку било Албанаца у већем броју. Међутим, таква појава потпуно изостаје. Средњовековна баштина оличена je, кад je реч о именима градова, искључиво у словенским топонимима: Приштина, Призрен, Вучитрн, Пећ, Ђаковица, Митровица, Ново Брдо итд. Имена Липљан, а по свој прилици и Клина, античког су порекла, дакле опет не албанског. Најзад, Качаник и Феризај (албанско име Урошевца) потичу из турског времена. Све показује да су Албанци у највећем делу покрајине ново становништво, насељено углавном у доба турске владавине.

Како објаснити остварену промену? Има ли она унутрашњу логику, или се - као што би то хтела албанска пропаганда - ради о произвољној претпоставци?

Историјски извори сведоче да су Албанци у почетку били изразито сточарски живаљ, и то онај трансхумантни, полуномадски, навикао да проводи лета у висинским пределима, а зиме у низинама. Такво покретно становништво, неукопано у земљу, лако развија ратничке навике и способности. На то га приморавају и животне околности. У кршевитим високим планинама сушна година носи страховиту глад и ратничко "привређивање" често је једини начин да се преживи. Кад je реч о примени силе такви горштаци су надмоћни над суседним равничарима. У једном од jyтрошњих предавања чули смо о оним Албанцима који су у средњем веку суседне Словене земљораднике држали у подређености и експлоатисали их. Ти су им Словени били, каже историјски извор, "quasi servi", као феудални подложници.

Импресивну паралелу за развијање ратничког духа и ратничких способности имамо у непосредном суседству Албанаца. Наиме, те исте одлике налазимо код Црногораца, који су по традицији исто тако сточарска популација из кршевитих планинских крајева. Исти услови рађају исте последице.

Друга карактеристика сточара ратника из планинских предела jeсте снажна етничка експанзија; исељавање везано за освајање нових области. И ту се могу навести многе паралеле. Ограничићу се на две, опет са балканских меридијана.

Потомци оних Романа који су се приликом словенске најезде у VI и VII веку повукли у планине и прихватили покретно планинско сточарење као начин живота, познати су у каснијим временима као Власи, односно Румуни. Они су у средњем веку у данашњој Румунији подвластили, а касније и језички асимиловали Словене по равницама. Ту je развој опет ишао линијом сточари —> ратници —> господари. Други делови тог живља раширили су се по планинама средњовековне Србије, укључујући Зету и Захумље, и по јужним крајевима Хрватске, чак до Истре. Други крак je продро на југ до Македоније, Тесалије и Епира, a трећи je кренуо дуж Карпата кроз делове западне Украјине, Словачке и јужне Пољске, све до северне Моравске.

Сличан je пример наших Херцеговаца. Из историјске источне Херцеговине - области од Пјешиваца и извора Мораче до средњег и доњег тока Неретве - раселило се становништво ијекавског говора са новоштокавском акцентуацијом по западној Србији, Шумадији, источној и западној Босни, Славонији, Барањи, Банији, Кордуну, Лици, континенталној северној Далмацији итд. Наш данашњи књижевни језик почива на том дијалекту управо зато што се он толико раширио. Не заборавимо да je Вук Караџић био потомак насељеника из дурмиторског краја који су се спустили у западну Србију у првој половини XVIII века.

Стављена у овај оквир, јасна нам je експанзија албанског живља у средњем веку на југ до Пелопонеза, а у турско доба на североисток до горње Топлице. Из једног сразмерно малог планинског гнезда раширио се живаљ истог језика по пространим територијама. У случају ширења Албанаца по јужнословенским земљама деловао je још један чинилац: готово увек они су долазили као муслимани у крајеве настањене хришћанима. На својој страни имали су турску власт, која je у њима гледала драгоцене савезнике против непоуздане хришћанске раје. Тако je њихово ширење било потпомогнуто разноврсним методима притиска, укључујући и честу употребу силе.