|
|
Бошко СувајџићИницијалне формуле српске и бугарске хајдучке поезије
Под иницијалним формулама разумевамо поновљиве динамичке обрасце у уводној позицији песме, функционално и наративно еманциповане од њеног конкретног сижејног тока[1]. Када је реч о хајдучко-ускочком кругу песама на српском језичком подручју, формуле у уводној позицији ни на који начин не одступају од поетичких начела јуначке епике. У питању су окамењени обрасци високе поетске стилизације, чија се функционалност мери обимом њихове сижејне лоцираности/ неутралности у односу на реализацију епске нарације. Њихова функција је тројака: 1. упућивачка функција Уводне формуле су сигнали за прелазак на посебан језик и облик епске комуникације приликом усменог извођења песме. Ови сигнали су неопходни за успостављање реверзибилног контакта између извођача и аудиторијума. Да би остварила све три функције, српска хајдучка песма прибегава принципима редукције и сажимања. За експозицију песме користи се најмањи могући број метричко-синтаксичких јединица[2]. По критеријуму везаности за сиже[3] српске хајдучке песме могу имати: 1. Неутралне /опште/ иницијалне формуле У питању су лапидарне епске изреке којима се сугерише несвакидашњост догађаја о коме се пева. Обично су то рудименти певачевог коментара, епске поштапалице које на формалној равни имају карактер поетских инвокација или апострофа: Мили боже, чуда великога (Вук III, 33) 2. Посебне формуле Реч је о формулама типа: Књигу пише паша са Загорја, Српску хајдучко-ускочку епику карактерише изразито присуство посебних иницијалних формула, од којих су најчешће: “књигу пише” (Вук III, 5, 20, 28, 29, 30, 34, 41, 42, 46, 55, 56, 66, 67, 69, 70; ЕР 17, 136); “вино пије” (Богишић 105, 106, 108, 111, ЕР 63, 72, 76, 100, 106, 135; Вук III, 18, 24, 26, 35, 36, 37, 43, 52, 53, 54, 58, 60, 61, 65, 77, 85); “бога моли” (Вук III, 44). Заступљене су и иницијалне формуле којима се указује на временске релације у којима се сиже остварује. Од најопштијих, немаркираних, типа: “Још од зоре нема ни помена” (Вук III, 21); “Мили боже, чуда великога/ Кад се д’јели срећа од несреће” (Вук III, 38, 78); “Још зорица не забијељела/ Ни Даница лице помолила” (Вук III, 39, 47); “Ни зорице ни бијела данка” (ЕР 81, 88, 89, 90), преко схема које се најчешће употребљавају у песмама о јуначким женидбама хајдука и ускока, чија је временска немаркираност функционализована истицањем одређене особине (девојачка лепота), која је узрочник епског заплета и покретач акције главног јунака: Откако је свијет постануо све до конкретних временско-просторних релација које означавају: а) претхођење: Кадно Турци Котар поробише, Кад Новака уфатише Турци (ЕР 67) Кад Сењани поробише Плавно (ЕР 97) б) симултаност нарације и радње: Кад се жени Сењанине Иво (Вук III, 27) У уводу српске хајдучке песме срећемо и словенску антитезу, као начин посредног увођења у сиже, при чему одгонетање трочлане негативне композиционе схеме преставља сижејни замајац песме: Нешто пишти у зеленој трави, Класичну формулу пророчког сна којим се наговештава и каналише епски сиже налазимо у изванредној песми Смрт Сењанина Ива (Вук III, 31). Честе су и женидбене уводне формуле, типа: Запросио војвода Војине У песмама о јуначким женидбама отмицом девојке из непријатељског табора срећу се и етимолошке фигуре у иницијалном стиху: Службу служи Милош Ориђанин (ЕР 50) У српској хајдучкој епици срећемо такође класичну уводну формулу тужења/ цвиљења јунака у тамници: Потужило тридест и пет друга (Вук III, 64) Ту је, поред “књиге”, и друга посредничка формула извештаја у српској епици: Полетила два врана гаврана У српској хајдучко-ускочкој епици најчешће се посебним формулама непосредно маркира сиже. То се врши на два начина: 1. Посредовањем уводних метафора стилизованих по обрасцу епске формуле, чије одгонетање упућује на апстраховану транспозицију конкретног сижеа: Изгуби се пашина јабука 2. Стиховима који, без икакве претходне најаве, директно упућују на временско-просторне координате песме, изводећи неприкривено јунака/ јунаке на сцену. У питању је непосредно локализовање јунака и сижеа: Кулу гради Нуко Новљанине (Вук III, 33) Поставља се питање каква је улога класичних иницијалних епских формула српске десетерачке епике у кругу певања о хајдуцима и ускоцима. Из наведених примера јасно се види да се ове иницијалне формуле преносе у нову семантичку раван без измена комуникативног кода, жанровских конвенција и функције, чиме се на најбољи начин поткрепљује теза о континуитету српске епике у вишестадијалној генези њенога бића. Српска хајдучко-ускочка епика, међутим, поред “старих”, а по узору на њих, моделује и сопствене обрасце иницијалне епске формуле типа: Подигла се једна чета мала (Вук III, 23) односно: Мала се (је) чета подигнула (ЕР 64, 94, 119). Типичан облик хајдучко-ускочке иницијалне формуле може бити и конкретизован, при чему је на делу композиционо начело редуковања предисторије: Подиже се Ћуприлић везире Уводни део може бити и проширен певачевим коментарима: Подигла се једна чета мала Коментар од Котара, крваве крајине, али и остварен у склопу узастопних формула: Мили боже, чуда великога! Иницијалне формуле типа “подигла се једна чета мала” срећу се највише у песмама о ускоцима које се, због својих јунака и њиховог специфичног начина четовања, јављају као релативно издвојени тип хајдучког певања. Салко Назечић сматра да се назив “ускоци” може употребљавати само када је реч о сењским ускоцима.[4] Када је реч о историјским документима, они потврђују један начин четовања тзв. “горских” хајдука у поробљеној Србији и Црној Гори, а сасвим други у Крајини, Равним Котарима, Задру и Дубровачком залеђу[5]. Композиционо-структурни принципи и идејно-стилска усмереност ускочких песама, међутим, нису тако строго издиференцирани да би могли да формирају нови тип епске песме код Срба и Хрвата, као што је то, рецимо, случај у муслиманској крајинској епици[6]. Без обзира на то да ли су у питању “старе” иницијалне формуле српске јуначке епике, које су транспоноване у хајдучки контекст, или поетске синтагме ускочко-хајдучке провенијенције, најважнија одлика експозиционе технике српских хајдучких песама јесте динамичка структурираност формула у иницијалној позицији. Уводни стих српске хајдучке песме је стих наративног типа. Њиме се маркира радња чија се динамика мора сугерисати глаголом или глаголском синтагмом: “књигу пише”, “шатор пење”, “Кад Новака уфатише Турци”, “Гором језди Поповић Стојане”. Изузетак представљају неутралне формуле, где је најчешће у питању тек један уводни стих којим се “текст” издваја из контекста и певач изводи на сцену: “Мили боже, чуда великога”; “Вала богу, вала јединоме”, и др. Исто правило важи и за бугарштички тип епске песме, при чему употреба глагола у бугарштицама, у односу на десетерачку епску песму, поседује посве другачији синтаксички и семантички потенцијал[7]. Иницијални стихови бугарске хајдучке песме такође имају сигналну функцију. Строго жанровски посматрано, нема измена у односу на технику моделовања “класичне” јуначке песме. Управо се, међутим, у иницијалном сегменту бугарске хајдучке песме најизразитије дистанцирају од српске хајдучко-ускочке епике, освајајући сопствени, мада не и самоникли жанровски простор унутар заједничког јужнословенског и балканског модела епске комуникације. Издвојили бисмо, у том смислу, три типа иницијалних формула у бугарском хајдучком фолклору: 1. Класичне иницијалне формуле 1. Уводне формуле класичног типа су разнородне. Генетички најстарије, пренете из песама “старијих” времена, у бугарској хајдучкој поезији сразмерно су ретке. Углавном се срећу посебне формуле, као нпр: “Вино пиет Яне Плетикоса” (Шапкарев 357); “Вино пие Маламка войвода” (БНТ, с. 361); “Книга пише юнакъ Панчоолу” (Каравелов I, 1). У уводу бугарских хајдучких песама честа је статична слика описа природе (најчешће хајдуковог природног станишта - горе), која претходи дијалошкој или исповедној композиционој схеми баладе са темом смрти јунака, изласка хајдука у гору, опроштаја са гором: Слънцето трепти, захожда (Каравелов I, 12; Чехларов 33; НПСС 39, 41, 165) Балада о рањеном хајдуку у бугарском хајдучком фолклору усредсређује се на статичке мотиве који носе лирски потенцијал песме: слика рањеног хајдука, најчешће на врху Старе планине, дијалог са орловима, предсмртни завети, смрт. Стога се динамичко епско језгро: четовање, мегдани, узрок рањавања, помера ка периферији песме. Најчешће су у питању пуцњи чији источник није познат, а за сижејну конфигурацију песме није ни битан. На тај начин се формирају иницијалне формуле типа: Пушка пукна, пушка Арнавутска (Богоев, 5) У уводу бугарске хајдучке песме фреквентна је и композициона схема лирског дијалога: а) јунака/ девојке и горе: Провикнал са Либен юнак б) јунака и мајке: Мама Стоенки думаше (Каравелов I, 64) в) двојице јунака: Атманџа дума Страхилу (Каравелов 18; в. и Бесонов 37, 41; Чолаков 29, 30; Дозон 34, 35; Миладиновци 223, 227) Поједине иницијалне формуле су везане само за одређени тип сижеа. Тако, песме о Инџету-војводи по правилу започињу стереотипним стиховима: Разплакала са й гората, Или, шире: Разплакала се гората, Бугарска хајдучка песма најчешће започиње директним маркирањем сижеа и номинализацијом јунака: Мено засвири и запея (Каравелов 4) У оквиру оваквих сижејних заметака често се среће увод који максимално сажима предисторију о хајдуковању јунака, усредсређујући се само на опевани подвиг: Прочул се Ильо войвода (Трем, 156) Најфреквентнији тип иницијалне формуле бугарске хајдучке поезије јавља се стих којим се указује на окупљање хајдучке дружине и излазак у гору, а може да укључи и номинализацију јунака: Посъбра Ненчо дружина (Каравелов 7) Стандардна бугарска хајдучка иницијална формула нема карактер маркирања јунака и сижеа: Събрали ми са, отбрали Се собрале, се набрале (Миладиновци 210, 214; Шапкарев 462, 649, 654, 664,
674) Окупљање чете је најчешће конкретизовано временско-просторним ознакама: Събрале са се, набрале Уочљива је семантичко-структурна и типолошка сличност између ове, сижејно еманциповане формуле бугарске хајдучке поезије, и класичне формуле српске хајдучко-ускочке епике о окупљању и изласку хајдучке чете типа: “Подигла се једна чета мала!” 2. Лажне иницијалне формуле су сигнални стихови специфичне стилско-језичке структуре и функције. Реализују се у метричким оквирима од једног до два или три стиха. По својој функцији најближе су неутралним формулама српске епике. У питању су карактеристичне неепске инвокације којима превач представља аудиторијуму предмет своје песме и демонстративно изводи главног јунака на сцену. За разлику од посебних формула типа: “књигу пише”, “вино пије” и др., лажне иницијалне формуле су вештачки, аноргански део сижејне архитектонике, апстракт који певач умеће на почетак песме да би сигнализовао аудиторијуму значај јунака или догађаја о којему пева. Њима се не покреће сиже. Због тога, за разлику од српске хајдучке епике, структура лажне иницијалне формуле не трпи глагол у активном облику: а) Вълко-ле, луда гедие! Посъбра Вълко дружина... (Богоев 12) Посъбрал Страилъ войвода...(Бесонов 35; в. и Миладиновци 83, 152, 166; Шапкарев 394, 408, 656, 659, 660, 665; Качановски 128; Чолаков 115; Трем 157 и др.) б) Дей гиди дели Стуене, А бре Митре, чаушъ Митре, Чаушъ Митре, булюк баши (Миладиновци 226) в) Мори Недо, бела Недо, У једној песми са македонског терена лажна иницијална формула је изазвала прелом иницијалног стиха и довела до опкорачења, што је преседан у јужнословенској епици, која стриктно поштује принцип по коме је сваки стих епске песме, као и песма сама[8], затворена и у себи довршена целина: Ей Новаче! Новак юнак 3. За разлику од лажне иницијалне формуле која је еманципована од сижеа и семантички апсолутно неутрална, формула реторичког питања је увек везана за одређени тип сижеа. Два таква карактеристична сижеа у бугарском хајдучком фолклору су: о моми-војводи; и о опраштању хајдука и горе. 1. Сиже о моми-војводи најчешће има петочлану драмску композициону схему: а) Експозиција - негативно интонирано реторско питање у контексту комуникације извођач:колектив. б) Заплет - момино окупљање дружине и излазак у планину. Иницијални и финални стихови формирају заокружени композициони оквир песме. Формула реторичког питања незнатно варира од песме до песме: Дека се чуло, видело, Понекад се укључује и предисторија: Мено засвири и запея: Де са е чуло, видяло Можда би се могла реконструисати и генеза ове иницијалне формуле у бугарском фолклору. По свему судећи, она је настала редукцијом композиционе схеме словенске антитезе у иницијалној позицији, упоредо са уношењем баладичних елемената и лиризацијом грађе. Примере можемо наћи већ у првим збиркама бугарске епске поезије: Чуло ли се е разбрало У балади са “Ленориним мотивом” из прошлог века исту формулу срећемо у медијалној позицији: Где се е чуло, видело, Она у иницијалној позицији има функцију најаве класичног антитурског сижеа: Де са ¡и чулу видxелу Де са е чулу виделу Де са е чуло-видяло Де се е чуло, видело Сви ови примери показују да је акомодација ове композиционе схеме у предтекст сижеа о моми-војводи резултат вема дугог процеса. Као устаљена фраза она се осамостаљује доста рано, но њено чврсто везивање за сиже о моми-војводи познијег је порекла. Настала деструкцијом словенске антитезе, формула реторичког питања има исту функцију као и лажна иницијална формула. Њоме се апстрахује сиже, даје резиме исприповеданог и изриче вредносни суд наратора према предмету певања. У новијим збиркама ова се формула поново одваја од родног сижеа, губећи основни смисао указивања на нешто неочекивано, изузетно: Дек се е чуло, видело, Или се јавља ретроспективно, у финалном положају, након избора харамбаше, не да упозори на сиже већ да га рекапитулира: Притом се нарет питаа: Због тога су и могућне контаминације лажне иницијалне формуле и формуле реторичког питања, као једнотипских формула истоветне структуре и функције у уводу бугарске хајдучке песме: Боряно, млада войводо; 2. Други тип формуле реторичког питања су лирска иступања наратора у уводу песама које говоре о благородном односу хајдука према гори-заштитници. У питању су лирске минијатуре типа: Мургашъ-планино, планино! Разлика између лирског апострофирања горе у оквиру певачевих коментара и уводне композиционе схеме из песама о Инџету-војводи јесте у мери њихове сижејне међузависности. У првом случају поново имамо посла са сижејно еманципованом формулом. То се најбоље да видети у примерима где је дошло до контаминације ових формула: Горо ле, горо зелена! Лажне иницијалне формуле и формуле реторичког питања као тип лирских инвокација наратора у експозицији бугарске хајдучке песме условљавају и одређене композиционе обрасце, који потенцирају лиричност и дијалошку структуру нарације. Управо се на овој равни најизразитије испољава баладичан карактер бугарске хајдучке поезије у односу на епско певање о хајдуцима у српској усменој поезији[9]. Када је реч о поетици епске формуле, лажна иницијална формула и формула реторичког питања проблематизују тезу, како о епском карактеру бугарске хајдучке поезије, тако и о ексклузивно епском устројству и функцијама формуле словенске антитезе у српској усменој поезији[10]. Но, то је тема за једну нову, и посве другачију расправу. Напомене1 Вид. И. Смирнов, Сходные описания в славянских эпических песнях и их значение, у: Славянский и балканский фольклор, Москва 1971, 98. 2 Вид. Алојз Шмаус [Alois Schmaus], Формула и метричко синтактички модел (О језику пјесме у бугарштици), у: Усмена књижевност, прир. Маја Бошковић-Стули, Загреб, 1971, 146. 3 По критеријуму повезаности са текстом Мирјана Детелић дели формуле на опште (уводне, завршне и инвокације), посебне спољашње (уводне и завршне) и посебне унутрашње формуле. - Вид. Мирјана Детелић, Урок и невеста. Поетика епске формуле, Београд 1996, 33. 4 “Млетачки документи хајдуке из Бока Которске и Макарског приморја редовно називају хајдуцима, док оне из околине Шибеника и Задра, по правилу називају Морлацима - а никада ускоцима.” - С. Назечић, Хајдучке борбе око Дубровника и наша народна пјесма, у: Народна књижевност, прир. Вл. Недић, Београд 1966, 265. 5 Исто, 262. 6 Вид. Алојз Шмаус, Студије о Крајинској епици, Загреб, 1953. 7 Вид. Алојз Шмаус, Формула и метричко синтактички модел (О језику пјесме у бугарштици), 143-144. 8 Вид. Б. Н. Путилов, Сюжетна замкнутость и второй сюжетный план в славянском эпосе, у: Славянский и балканский фольклор, Москва 1971, 75. 9 “Значителна част от хайдушките песни по своята същност представят балади. Обикновено те са твърде старинни творби. Както в епическите песни, и тук образите не са свързани с конкретни прототипове, сюжетите не отразяват реални събития, а възможни действия и ситуации. В тях често откриваме фантастично-легендарни мотиви, но на равнище, различно от това на юнашки епос. Доколкото в хайдушките песни се срещат международни мотиви и сюжети, те са най-често от този кръг.” - Ст. Стойкова, Към въпроса за приемствеността (континyитета) в българската епическа традиция, сп. Български фолклор, кн. 1, София 1979, 21. 10 Вид. Миодраг Матицки, Поетика епског народног песништва. Словенска антитеза, Књижевна историја, III, 9, 1970, 3.
Извори:Безсонов, П., Болгарские песни из сборников Ю. Ив. Венелина, Н. Д. Катранова и других болгар, вып. I-II. Временник Императорского Московского общества истории и древностей россейских, кн. 21 и 22, М., 1855. Богишић, В., Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, књ. I, Београд 1878. Богоев, И. А., Български народни песни и пословици. Т. I, ПеШта 1842. Братя Миладинови, Български народни песни, ред. М. Арнаудов, С., 1942. Прво издање: Загреб, 1861. Българско народно творчество в дванадесет тома. Т. II, Хайдушки песни. Отбрал и редактирал Д. Осинин, С., 1961. Геземан, Г., Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама, издао др Герхард Геземан, Сремски Карловци 1925. Геров, Н., Песнопойче, ред. Никола Геров, Цариград 1860. Градинка, год. I, књ. 3, Беч, 1875, 1-2. Dozon, August., Chansons populaires bulgares inedites, ParIs, 1875. Каравелов, Л., Съчинения на Любена Каравелов, Т. 1, Стихотворения, ред. З. Стоянов, Русе 1886, с. 145-228. Караџић- Стефановић, В., Српске народне пјесме, књига трећа у којој су пјесме јуначке средњих времена, Просвета, Београд 1958. Качановски, Вл., Памятники болгарского народного творчества. Вып. I. Сборник западно-болгарских песен с словарем, Санкт-Петербург 1882. Периодическо списание на Българското книжовно дружество, кн. 5 и 6, Браила, 1872. Стоилов, А. П., Показалец на печатаните през XIX век български народни песни, I, 1815-1860, С., 1916; II, 1861-1878, С., 1918. Стоин, В., Народни песни от Самоков и Самоковско, С., 1975. Стоин, В., Народни песни от Тимок до Вита, С., 1928. Трем на българската народна историческа епика от Момчила и Крали Марка до Караджата и Хаджи Димитра, съставили Б. Ангелов и Хр. Вакарелски, С., 1939. Хитов, П. Моето пътуване по Стара планина и животоописанието на някои стари и нови войводи, С., 1962. Прво издање: Букурешт, 1872. Чолаков, В., Българский народен сборник, I, Болград 1872. Чехларов, Н. Народни умотворения, записани преди Освобождението от разни места. Сборник за народни умотворения, наука и книжнина (од књиге XXVII Сборник за народни умотворения и народопис), кн. XXVI. Шапкарев, К. А., Сборник от български народни умотворения, Т. II, Песни из политическия живот, С., 1969. Прво издање: Софија, 1868. Т. III, Песни из обществений, семейний и частний живот, С., 1972. Прво издање: Софија, 1891. |
