Пројекат Растко : Бугарска

Радост Иванова

Предговор

Ова књига је одраз догађаја који су се десили последњих година у Бугарској – од краја 1989. до 1994. године. Политичке и друштвено-економске промене у том периоду, по својој динамици биле су упоредиве само са најекстремнијим периодима бугарске историје, јер бугарско друштво је покушало да одбаци дотадашњи поглед на свет, са чврстим уверењем да је он илузоран.

Пао је Берлински зид, били су пометени и режими у целој источној Европи. Народи су усмерили погледе ка Западу и Америци – једном скоро непознатом свету, који је био проглашен за прекрасан и савршен. Најнестрпљивији су кренули да тамо траже свој идеал. После је дошло до кризе и очајања...

Књига није политички приручник о догађајима. У њој се не бавим чињеницама као политичари, нити као историчари. Она је покушај да се осмотре промене у душевности Бугара у том периоду. Излагање документује ентузијазам одбацивања једне полувековне химере и еуфорију тражења нових путева. Путева, по којима свако треба да се креће сам, на свој сопствени ризик.

Суочен са савременим процесима, етнолог треба да осмисли свој однос према њима. Зато се овде наглашавају два посебно важна циља:

На првом месту – потребно је показати да етнологија није само наука за документовање и проучавање појава далеког патријархалног живота народа, ишчезлог и езготичног, већ и наука о нашој савремености. Садржај књиге има за циљ да увери читаоца да методе етнологије дају позитивне резултате у расплитању заплетених чворишта савремених проблема. Овај циљ претпоставља обнову и усавршавање методолошког апарата на свим нивоима истраживања.

Још на крају прошлог века, када су први бугарски научници, етнолози и фолклористи подигли глас за спас народног знања, културне традиције, богатог фолклора, они су гледали на те појаве као на старину која безповратно нестаје. Такво схватање о тада још увек живој традицији, учинило је бугарске сакупљаче и истраживаче пре трагачима за изгубљеним траговима прошлости, него посматрачима своје савремености. Несумњиво, не недостају ни свежи описи посматраних догађаја. До нас доспела грађа, међутим, више носи дух успомена, препричавања него личног додира са живим чињеницама.

С коначним рушењем традиционалне културе као система, посебно после Другог светског рата, место посматрања као методе теренског рада потпуно је уступило место интервјуима и усменим упитницима са старијим носиоцима традиције. Није претерано рећи да је потпуно окретање тематици прошлости својеврсни научни декадентизам. Несумњиво, савремени човек се пре свега интересује за савремено, у коме је он сам дејствујуће лице и у чему он тражи одговор за своје актуелне проблеме.

Реалност, која се брзо мења у последњим годинама, представља истински изазов за етнологе и фолклористе да се врате својим заборављеним и необављеним задацима –- да посматрају и изучавају оно што нас окружује; оно што се дешава непосредно око нас, а не само да чепркају по остацима прошлости и да из њих реконструишу "потонуло благо".

Преусмеравање истраживачког приступа од прошлости ка стварности која нас окружује, крије изузетне тешкоће за самог истраживача. Недостаје утабани пут, којим је прошло неколико поколења етнолога. Нужно је посматрати и осмислити јединствене појаве, с којима се нису сретали не само бугарски научници, него ни научници из других земаља. У том смислу књига покушава да покаже не само занимљивости, већ и да испровоцира на размишљање о садашњости и будућности.

Други циљ књиге је да покаже разноврстност тема, којима може и којима обавезно треба да се занима савремена бугарска етнологија. Јер у потрази за бродом свог спаса, народ реагује на сваки догађај и појаву. Он ствара различите фолклорне форме, учествује у различитим манифестацијама које заслужују пажњу етнолога. Кроз излагање је провучена идеја да су те појаве израз одређеног друштвеног уверења. Оно не само да није јединствено, већ у себи крије видљиве противречности, јер друштво се креће напред захваљујући борби између социјалних структура, а свака структура ствара своја средства утврђивања.

Последњих пет година су веома политизоване. Тоталитаризам је својом једнопартијском владавином породио своју сопствену негацију. Првобитно се формирао двополни систем покретачких сила с њиховом изразитом међусобном нетрпељивошћу. Ово је нашло своје емоционалне и уметничке еквиваленте у низу појава.

Најтеже је етнологу, савременику и учеснику садашњих догађаја да покаже непристрасност и објективност. Неће бити истина, ако неко тврди да је потпуно непристрасан према актуелним догађајима или да је аполитичан. Тако се стиже до највећег парадокса: наука не трпи пристраност и започиње тамо где завршава политика, а током протеклих деценија после Другог светског рата над хуманистиком је било извршено право насиље, јер јој се диктирало да научним аргументима "доказује" донете партијске одлуке, повољне за малу групу људи, а каткада чак само за одређене личности. Ауторка ове књиге максимално се трудила да не постане пропагатор партијских поклика, без обзира што прати горуће трагове и анализира бурне догађаје. Читалац ће сам оценити колико јој је то успело.

Ова књига је зборник истраживања, текстова написаних после 1989. године. Она је резултат личних посматрања и лично сакупљене грађе. Иако је свако истраживање само по себи самостално, сва она су обједињена једном заједничком идејом – идејом промене у друштвено-политичком животу Бугарске, виђене очима етнолога и фолклористе. Упркос њихове самосвојности, може се рећи да одвојена испитивања представљају хронологију догађаја. У том смислу не би било тешко да се представе и као поглавља монографије. Ипак, дали смо предност остављању тесктова у постојећем виду, јер је већина њих изнета у виду реферата на међународним конгресима или другим научним скуповима у иностранству и објављена на енглеском или немачком језику. Осим тога, књига не претендује на свеобухватност и исцрпност приказа догађаја повезаних са променом. То нас са своје стране не обавезује да правимо генерализујућа уопштавања и крајње закључке, што, по себи, оставља рад незавршеним, отвореним. Као што је незавршен и процес промена.

Ова књига садржи седам радова од којих је шест посвећено демократским процесима и догађајима у престоници, а последња студија је "захватила" одјек друштвено-политичких догађаја у сливенском региону, да би показала "да ли ехо утихњује, када гром удари" (по П. К. Јаворову).

Зашто је главни град центар посматрања у овом периоду – у извесном смислу није нужно да објашњавам. Све започиње у центру и шири се ка периферији. Све је ту силније, видљивије него било где другде у земљи. Има, разуме се, и других објективних разлога који су били повод да останем и да посматрам у престоници. Један од њих је финансијска криза у коју је запала наука и немогућност академијске администрације да обезбеди средства за теренски рад у унутрашњости земље, и још један – административно проузрокован прекид мог учешћа у групи за проучавање фолклора малог града, које је извођено у граду Банском. Но, како народ каже: "Свако зло има своје добро". Софија се протеклих година показала као најпривлачнији терен за етнолога, који има живу свест да у овим, за земљу интересантним данима, треба да види и открије ново, да га документује и тумачи са своје тачке гледишта.

Почетак су били митинзи. Уследили су походи, демонстрације, штрајкови, бдења... и њихове пароле – писане и усмене, вербалне и цртане. Масовним политичким протестима и њиховим просторно-временским димензијама је посвећена прва студија у књизи: "Пут ка демократији: просторне димензије масовних политичких протеста". Почетак је био буран, незадржив. Масовни политички покрет започео је пре 10. новембра 1989. г. догађајима у паркићу испред "Кристала", да би био потиснут на крај града – у Јужни парк. Одатле је кренуо да се бори за повратак у центар. Али, он није војевао за истински, "легитимни" центар, већ за стварање новог центра, са својом новом идеологијом. И ако је борба за демократију до избора 1990. године била измерива путем до центра, највећа борба после њих је било стално присуство у другом "центру" – "Граду истине". То је била самоиронија учесника протеста који су створили свој измишљени град да би изблиза пародирали и контролисали "легитимни" центар. Освајање и стварање нових "центара" у простору старог градског система била је једна од суштинских одлика бугарске варијанте масовног политичког протеста. У овом главном моменту, у "мушкости разума" (по Р. Димитрову), а не у звецкању оружјем, била је снага бугарске "нежне револуције".

Масовним политичким протестима посвећено је и друго истраживање у књизи – "’Збогом диносаури, добро дошли крокодили!’ Политички митинзи и њихове пароле кроз поглед етнолога". Ту је пажња усредсређена углавном на захтеве и пароле као израз једног новог стваралачког процеса, до сада непозатог у бугарској масовној култури. Он се јавља са првим борбама за демократију – слободу говора и гласност.

Садржај парола се, током времена, све чешће "дублирао" одговарајућим симболима и знацима. Наступа један тренутак после кога партијски симболи и знаци скоро сасвим потискују писане пароле. "Језик" ствари, разуме се, није "изум" савремене масовне културе. Он има наглашен приоритет и у традиционалним обредима, у којима је барјак једна од, у семиотичком смислу, најобремењенијих ствари. Симболици заставе у традиционалном обредном систему, у националној политици и данашњој масовној политичкој култури посвећен је трећи рад у књизи: "Бело – зелено – плаво – црвено... : Застава као знаковни систем у бугарској култури". Ако нас пароле својим садржајем враћају народном знању и мудрости, заставе су много чвршће везане за традицију, пошто се својим изгледом, посебно у односу на боје, много више придржавају универзалних и традиционалних поимања. Ово је у чланку показано кроз семиотичку анализу свадбеног барјака, националне заставе и партијских застава.

Друга карактеристика промена, које су пратиле масовне политичке протесте, била је појава мноштва партија, савеза, удружења и др. После четрдесет пет година једнопартијског система, партије су почеле да ничу као печурке после кише – старе су се обнављале, а нове оснивале. На добро или на зло, родило се код Бугара потиснуто осећање да буде "политикант до сржи у костима". Партије су се толико много наројиле, да не можемо а да се не сложимо са Тодором Пановим, који је у својој народној психологији с почетка века описао као једну од основних црта Бугара да је "фанатичан политикант, који је сасвим свесно спреман да принесе на жртву својој партији и своју част, и истину, и интересе народа, па чак и домовину". Његова је крилатица: "Где су двојица Бугара, ту је засигурно – три партије".

Показало се да тамо где има партијаца, има и других, који се са њима забављају. Посебан објект забава непосредно после 10. новембра 1989. године, су постали документи којима су осниване различите партије, савези, удружења и др., а то су прокламације, декларације, обраћања народним масама и др. Четврто испитивање у књизи додирује управо такав један моменат – пародирање политичких текстова ("Другарице и другови, даме и господо... Бугари!": О пародирању неких политичких текстова). Анализа показује да пародирање није само бугарски патент. И како су ти "документи" кратковечни и брзо нестају, као што нестају и алузивни вицеви, одлучили смо да не би било лоше да укључити у рад и, нама позната, три текста.

Народ се, међутим, не односи увек према новостима у друштвено-политичком животу са подсмехом. Обратно, догађаји последњих година су изнедрили неке форме и изразе усмене експресије, који подсећају или се, по природи, поклапају са традиционалним заклињањима. Најчешће су то клетве, а ређе – благослови. Овим заклињањима посвећена је посебна пажња у књизи ("Заклињања у савременом политичком животу"). Један њихов део препознат је међу усменим изјавама на масовним политичким скуповима, а други – додирује неке одавно заборављене традиционалне форме клетви, као анатеме и проклињања.

У годинама промена, једна прошла, незаборављена појава фолклорног стваралаштва – политички графити – добила је нове димензије. То стварање, које се раније повезивало са субкултуром младих и њиховим обожавањем музичких група или фудбалских тимова, сада се јако политизује. Сада се они везују за политички живот земље, њима су ишарани зидови престонице. С већом пажњом у том погледу се користи центар, тачније – неке зграде и споменици у њему. Графитима на споменику Совјетској армији и маузолеју Георги Димитрову, посвећен је следећи чланак књиге ("Све жабе су зелене, само је наша црвена": Графити на споменику Совјетској армији и на маузолеју). Начињена анкета даје, ако не тачну, оно барем приближну представу о односу људи према писању и цртању по зидовима, о односу према самим графитима, њиховим ауторима, објектима овог вида стваралаштва и др. Анализа садржаја графита показује да они, упркос своме, на први поглед, неугледном месту у друштвено-политичком животу земље, могу да буду оријентир у развоју одређених тенденција, чак и да предскажу неке догађаје.

Промена на селу, за разлику од града, не носи еуфорију митинга и демонстрација. Она нема ту очевидност која је неизбежна за сваки градски догађај, за сваки захтев, за сваку акцију... То, међутим, не значи да новости на селу долазе тихо, кротко, да се одвијају без немира. Напротив, и ту има узбуђења, и ту има страсти, али су оне приземније, људскије. Таквим их чини близина земље, веза живота са природом. Измене села тичу се нашег насушног хлеба.

Конкретност промена чини емоције и јачим и претерано осетљивим, јер сеоска привреда није само начин постојања – то је и начин живота. Док су у граду многи људи изгубили посао, други су морали принудно да промене каријеру, а трећи остали на све тањем државном буџету, на селу је требало да сви потпуно пређу на нови колосек – да постану власници или, пак, људи без имања, да виде својим очима рушење онога што су стварали сопственим рукама, макар и под диктатом, да крену од нуле, да би почели да граде нешто ново. И на крају – да верују, да буду оптимисти! Тим првим корацима напред (а можда и назад?!), еуфорији почетка и брзо надошлом песимизму, или ипак неутихлом оптимизму, посвећена је последња студија у књизи: "’Нема заустављања!’: Етнологија промена у бугарском селу".

Још много проблема насталих променама остаје неисцрпљено, неоткривено етнологији и наукама које се са њом граниче. Нови догађаји настављају да нам приређују своја изненађења. Истина је да су неке појаве брзо утихнуле, постале су већ историја. Но и ту, на крају, од нас се захтева да се вратимо првом и основном задатку етнолога – да посматра, да не губи осећање за процесе који се одвијају, и да не верује само казаном и реченом. Не сумњамо да ће се следећа поколења осврнути на оно што сада настаје са другог становишта, кроз призму већ сталожене непристрасности и аналитичности. Они ће несумњиво кориговати наше мале пристрасности и невољне грешке. За сада, међутим, остаје да се надамо да ће оно што смо учинили нечим бити од користи онима који су уверени да је живот кретање напред, по спирали и да је свака нова ствар, нешто добро, заборављено старо. Јер сазнања о прошлости и данашњица су стални мост ка овладавању будућим, или како једноставно каже песма:

...желим један цвет, али сада,
јер сутра започиње данас...