Пројекат Растко : Бугарска

Радост Иванова

Пут ка демократији:

Просторне димензије масовних политичких протеста

Почетак

Током осамдесетих година вртић испред "Кристала" претворио се у мало егзотично острвце, где су, поред релативно јевтиних слика непознатих уметника могли да се виде, или чак и купе ручно израђени украси или други предмети традиционалних бугарских заната. Слику су лети каткада допуњавали звуци уличних музичара или бучна забава коцкарске игре "Банка Антинари" коју је полиција гонила.

То егзотично острвце постало је 26. октобра 1989. године "родни дом" масовног политичког протеста у Бугарској када су се представници независног удружења "Екогласност" сукобили са полицијом. Сукоб је избио поводом јавног протеста "Екогласности" против реализације пројекта "Рила" и "Места", предвиђајући, по удружењу, еколошку катастрофу на две најлепше планине – Рили и Пирину. Протест се састојао у сакупљању потписа под петицијом, која је касније, 3. новембра уручена представницима Народне скупштине.

Једном се појавивши као специфична форма борбе за еколошки чисту природу, протестни покрет није одредио само један од основних захтева учесника, већ је поставио основ генезе протеста типичног за Бугарску, мирног пута борбе, без проливања крви. Он је убрзо порастао чему је несумњиво помогао и 10. новембар 1989. године.

После тог датума он је добио изузенту масовност. Брзо су се умножиле и форме масовних покрета.

Бугарска варијанта

Масовна политичка окупљања, која представљају вид изражавања и регулисања социјалних односа у демократским земљама, доскора су била новост за Бугарску. Она су се родила у недрима другог, тоталитарног система и требало је да потраже своје место у том систему у борби за свој простор и време, тежећи да га потисну или што пре – сруше.

Иако нова појава у социјалној стварности земље, протестна окупљања се нису појавила у празном простору. Она су у себи носила генетски пренесено традиционално искуство социјалног општења, као и искуство усвојено из иностранства, од демократских земаља. Због тога та окупљања у многим погледима наликују традиционалним обредима. Слично њима, они регулишу општење појединца и друштва, с једне стране, као и друштва као целине и његовог врха оличеног у државној власти или владајућој партији, с друге. У процесу тог општења социјални односи се симболизују, они се представљају као пролазни (Живков 1981: 15).

Циљ овог рада је да укаже на димензије масовног политичког протеста у Бугарској, и да конкретније истражи просторне карактеристике појаве. Пошто је масовни политички протест процес који мења свој карактер у зависности од политичке и социјално-економске ситуације у земљи, неопходно је временско ограничавање истраживаног предмета. Објект пажње овде ће бити период стварања и развоја масовних протестних окупљања до "Града истине", тј. од новембра 1989. до августа 1990. године.

Као што смо већ споменули, политички протестни покрет у Бугарској је настао као масовно окупљање о чему сведочи још први поход 3. новембра 1989. године. Иако организован полулегално, он је окупио више од 5000 учесника. Његов задатак, међутим, није се сасвим ограничио на одношење протестне петиције у Народну скупштину – акт који ни на кога није оставио утисак. Како пише једна од учесница протеста, "неопходни ефект могао је да буде постигнут управо кроз многољудну поворку која ће да раздрма самоуљуљкане државне руководиоце" (Попова 1990). Осим чланова "Екогласности", у овој поворци су учествовали и представници свих независних удружења и клубова који су дошли да изразе солидарност са иницијативом "Екогласности". Десети новембар 1989. је убрзао процес настајања и ширења спонтаних масовних протестних окупљања. Они су се брзо одразили на политичку структуру друштва. Појавиле су се нове опозиционе партије или су обновљене раније постојеће. Већина се са постојећим полулегалним независним удружењима објединила у Савез демократских сила. Тако је СДС никао као јединствен опозициони савез који укључује партије и удружења, обједињене идејом супротстављања тоталитаризму и борбом за демократију кроз промену система.

Од оснивања до данас, СДС је главни иницијатор и организатор више масовних протестних окупљања.

У масовним протестним покретима, као и у традиционалним обредима, нема посматрача – у њима су сви учесници. Постоје, међутим, суштинске разлике између учесника у једнима и другима. У масовним протестним окупљањима обично учествује маса од више хиљада људи, коју чине појединци различитог социјалног положаја, политичке припадности, професије, религије, узраста итд., окупљени у "некласичне" заједнице (Грушин 1987: 61). Те специфичне људске заједнице ни у ком случају не могу да буду сличне ни родбинској структури породичних обреда, нити, пак сеоској организацији календарских обреда патријархалног друштва. Процес омасовљења, који прати формирање протестних окупљања, карактеризује се, осим окупљања "великог броја појединаца у специфичне људске заједнице, и изражавањем њихових активности или њиховог понашања" (Грушин 1987: 171-187). У овом случају неоспорна је улога лидера, а учесници – масе – својим понашањем и скандирањем и паролама дају спонтани израз сагласности или несагласности са лидерима.

Посебну обредност крије понашање учесника у митинзима. На митинзима је више него у другим скуповима неопходно остваривање комуникације између говорника и огромних маса људи, јер је смисао митинга у овладавању масама, у њиховом обједињавању око руководећих идеја и захтева митинга, као и у жељи да те идеје и захтеви буду показани властима, пред "другима", који ту нису присутни (Иванова 1991: 25-26).

За кратко време свог постојања протестне акције су претрпеле велику идејну еволуцију. На почетку масе је уједињавао протест против Тодора Живкова – личности која је претворена у симбол тоталитарне власти. Његово обарање објединило је скоро цело бугарско друштво, укључујући и чланове бивше комунистичке партије. Нарасли протестни талас касније је брзо превазишао личност "Првога" и његовог окружења, да би се претворио у борбу против БКП и целог друштвено-политичког система. Најчешће изношена парола свих опозиционих скупова постала је "Доле БКП", уз скандирање "И пре, и сада БКП је мафија".

С обзиром на постављени циљ, масовна окупљања су добила разноврсне форме. Најмасовнија и највише сједињујућа форма протеста били су митинзи и поворке које је организовао СДС, поводом конкретних политичких догађаја или у вези са припремом избора за Велику народну скупштину у јуну 1990. године. Поједине партије или покрети започели су да организују различите форме протеста са ћутањем или вечерњим бдењима. Талас протеста посебно се појачао после децембра 1989. године, када су се у покрет укључили студенти са својим самосталним акцијама: поворке, митинзи и различите врсте штрајкова: окупациони, штрајк глађу, штафетни, седећи, стојећи и др.

Механизми настанка и развоја масовног политичког протеста као система открива се посебно добро у просторним карактеристикама и њиховој динамици. Просторне димензије су различите у различитим моментима развоја протестних окупљања. У свим случајевима, међутим, њихова семантика се формира као антипод државним тоталитарним просторима.

Зборна тачка

Да се вратимо почетку. Нису случајно чланови "Екогласности" изабрали за центар својих делатности управо паркић испред "Кристала". Он се налази близу официјелног центра – бившег трга "Девети септембар", сада – трга "Кнез Александар Батенберг", на коме су се изводили званични митинзи и параде у време националних празника. Као што сам већ споменула, последњих година он се формирао као својеврстан центар непризнатих и од официјелне власти одбачених уметника. Овај паркић био је сам по себи један пробој у систему официјелне уметности, као што је бувљак "Битака" представљао пробој у систем планске социјалистичке економије. У суштини, тај простор у себи носи семантику протеста – протеста оних које је официјелна власт занемарила. Но, у исто време у њему је заложен и однос ове друштвене групе према другима, "који су у праву". У основи пажње коју му поклањају пролазници и страни туристи, он гради свој идентитет, и у исто време људи успевају да живе од зарађеног новца. У том смислу сличност судбине и склоност ка јавном признању интуитивно су окупиле две категорије људи који протестују – људе уметности и политике.

Док су средства јавног информисања подржавала или одбацивала право на постојање овог малог уметничког света, који се самовољно настанио у центру, органи власти уопште нису могли да се помире са његовим претварањем у други политички "центар", који се, у суштини, оцртавао као место рађања масовних окупљања. Зато је оно насилно померено далеко од центра – на крај града, у Јужни парк.

У извесном временском периоду – од краја 1989. године и почетка 1990. – Јужни парк је био јединствено легитимно место на коме су могли да се сакупљају и да изводе своје политичке и културно-масовне скупове "они који друкчије мисле". Тако се то удаљено место претворило у средиште опозиције. За два "центра" још увек није било места у просторном систему тоталитарног града, а опозициона окупљања требало је да остану изван тог простора – као што су била и изван тоталитарног система друштва. Њима је тек предстојала борба за место у центру.

Пут ка центру

Борба опозиције за место у друштву има своје конкретне материјалне димензије. Једна од најизразитијих форми симболизације те борбе је битка за сопствени нови простор. И управо ту је додирна тачка са класичним обредима, у којима се освајање новог простора представља конкретно, предметно-чулно, а не као апстракција (Гуревич 1972: 28).

Посебно значење у материјализацији простора се посвећује путу. У том смислу првостепену улогу у борби опозиције за сопствени нови простор играју организација и извођење масовних поворки.

Поход није обичан прелаз с једног на друго место. Сваки тренутак његовог кретања има своју семантику. Тачка окупљања или почетак похода, на пример, увек су смештени у свој, познат, блиски простор. Крајња тачка – то је далек, непознат, туђ простор, који треба да буде преузет и "освојен", јер то је циљ похода.

У вези са тумачењем семантике похода као борбе за овладавање и "освањање" нових територија, узећемо као пример масовну поворку независних удружења, изведену 9. децембра 1989. године у Софији. За зборну тачку и почетак похода био је изабран Јужни парк који је власт дозволила, а опозиција "прихватила". Крајњи циљ био је трг пред Народном скупштином. Између те две крајње тачке поворка је прошла једном од најживљих трговачких улица у граду, булеваром "Витоша", да би дошла до централних тргова престонице и одатле – бившим "Руским" булеваром (сада булевар "Цар ослободитељ") – до зграде Народне скупштине.

Семантика пута од почетне до крајње тачке није уједначена. Свака од тачака у простору има своју семантичку тежину, која се изражава у различитим конкретно-емоционалним манифестацијама. Значење зборне тачке у Јужном парку, на пример јесте окупљање различитих опозиционих група. На том месту свако од независних удружења истакло своје пароле и захтеве, окупљајући око њих своје истомишљенике и симпатизере. Полазак је моменат у коме долази до сливања група у јединствен ток. Поворка се претвара у јединство различитих политичких и других удружења, сједињених једном идејом – идејом борбе за демократију против тоталитаризма, која је нашла свој конкретан израз у захтевима за нови устав и нови парламент.

Ако је почетак пута потчињем тежњи ка сопственом обједињењу, у булевару "Витоша" семантика кретања се мења и усложњава. Ту поворка стреми да привуче пажњу пролазника и купаца у прометној трговачкој улици, по први пут без узнемиравања од стране органа власти. Кретање трамваја у булевару је блокирано и грађани се заустављају са знатижељом да виде шта се догађа и да прочитају пароле. У том моменту учесници похода заједно или у групама скандирају: "Доста страха!", "Пробудите се!", "Сви заједно!", "Сви са нама!", "Ми смо народ!" Посматрачи не остају равнодушни на позиве. Они различито реагују, зависно од тога да ли се боје или не, зависно од изазовности израза, одобравања или неодобравања политичких парола. Симпатизери поздрављају поворку са узвицима и уздигнутих руку, а део се прикључује походу и увећава број његових учесника. У тој етапи, са семантичке тачке гледишта, најважнији је "дијалог" између учесника и посматрача, кроз који се води борба за освајање истомишљеника.

Када поворка улази у административно-политички центар престонице, ентузијазам и одушевљење не опадају, али се пажња учесника преусмерава. Позивајући карактер "дијалога" замењују скандирања са порукама политичком и државном руководству земље. Ентузијазам достиже својеврстан врхунац пред бившим Партијским домом Бугарске комунистичке партије, касније преименован у Клуб БСП. Тамо су пароле "Доле БКП", "Оставка!", "Демагози" и др., праћене јаким звиждањем и узвицима "У-у-у!". Свака следећа зграда на путу поворке: Маузолеј Георги Димитрова, Музеј револуционарног покрета, Централни дом народне армије и др., дају повод за изражавање негативног односа према тоталитарном режиму. Најбитнији елемент семантике у овим тренуцима је одбацивање.

Дух одбацивања продужава да влада поворком и на тргу пред зградом Народне скупштине. Народна скупштина, која треба да симболизује демократију, у том тренутку је објект "напада" као центар антидемократије. Тамо, где завршава кретање поворке, у суштини започиње најзначајнији део пута – обилажење око зграде парламента. Скраћивање растојања је обратно пропорционално његовој семантичкој тежини, израженој у активирању учесника. Они "окупирају" зграду Парламента живим ланцем и узвицима: "Нов парламент", "Устав!", "Доле члан 1"[1]. Тако дух одбацивања уступа место симболичким поступцима, који представљају жељену стварност за остварење циља. У овом моменту скандирање звучи као својеврсно заклињање, које треба да доведе до жељеног резултата.

Тако пут поворке од Јужног парка до зграде Народне скупштине оцртава пут борбе за демократију, која започиње обједињавањем опозиционих сила, пролази кроз "дијалог" са масама и одбацивање тоталитарног система, да би стигла до симболичког овладавања зградом Народне скупштине и победе демократских сила.

Центар

Симболичко напуштање Јужног парка и овладавање Народном скупштином је знак за стварање новог центра, знак претварања опозиције у равноправну политичку снагу. Истовремено са преузимањем центра, опозиција тежи да покаже да то није исти центар, већ нов, свој, демократски. Нису случајно и поворке, и митинзи у овом периоду (децембар 1989 – јануар 1990) усредсређени управо на простор око Народне скупштине и на суседни трг "Светог Александра Невског".

Центар опозиције и његова семантичка карактеристика формирају се не само у вези са Народном скупштином и њеном симболиком, већ и као антипод службено-државном центру – бившем тргу "Девети септембар". Управо зато избор опозиционог савеза је пао на трг "Свети Александар Невски". Чином "прихватања" трга "Светог Александра Невског", опозиција показује да одбацује пређашњи официјелни центар за митинге и демонстрације и на овај начин она повезује изабрани симболички простор трга са својом новом идеологијом. С друге стране, избором трга испред највећег храма – споменика у Софији, опозициона СДС враћа се хришћанском погледу на свет Бугара, који по традицији поставља цркву у центар насеља. И не само то, храм је саграђен у част руског цара Александра ИИ, чија војска је ослободила Бугарску од петовековног турског ропства. Обнављајући посредством храма значај до тада занемариваног тренутка ослобођења Бугарске од турског ропства – 3. март 1878. године – опозиционе снаге фактички су одбациле новије "ослобођење" – од фашизма и капитализма 9. септембра 1944. године. У том смислу "нови" простор – трг Александра Невског се показује као једно заборављено, старо добро место. Њиме је СДС успео да уђе у ток националне традиције.

Веома брзо, семантика изабраног центра опозиције, трга "Александра Невског" се претворила у бумеранг, особено се одражавајући на духовни живот бугарског друштва. Деценијама потискивана религиозност Бугара се препородила невероватном брзином, а дан Трећи март био је проглашен за национални празник Бугарске. Несумњиво, фактори који утичу на указане догађаје друштвено-политичког живота земље, не исцрпљују се семантиком центра. Не треба међутим потцењивати значење центра као својеврсног генератора идеја, које посредством свог "владара" утичу и на промене у друштву.

Другим центром – истинским, "легитимним" – тргом "Девети септембар" наставио је да влада БКП (БСП). Током протеклих четрдесет пет година БКП је успела да "усвоји" простор у центру и да га претвори у симбол своје идеологије. Поред именовања трга – "Девети септембар" – симболика власти у том периоду била је утврђена зградама које је стално требало да сугеришу руководећу улогу БКП-а: маузолеј Георги Димитрова и Партијски дом. У суштини, однос БКП-а (БСП) према семантици центра је двојак. Партија на власти држи једном освојен простор – трг "Девети септембар", али у исто време премешта његов центар од "храма" тоталитаризма – маузолеја – према бившем Партијском дому. Иако измешта центар и делимично се одриче од "свог", БКП (БСП) у принципу не одступа од једном, 1944. године освојеног простора – центар је опет тамо, али трибина митинга већ се налази између клуба БСП и Бугарске националне банке. Тако се, оцртана промена у простору симболички синхронизује са жељеном променом у идеологији. У делимичном одрицању од семантике центра сведоче и неке конкретне активности БСП, као например уклањање балсамованог тела Георги Димитрова из маузолеја и његово сахрањивање (Иванова 1991: 26).

Други "центар"

Ако се до избора за Велику народну скупштину у јуну 1990. г. борба опозиције за демократију мерила путем пролаженим од краја града до центра, онда главну карактеристику следеће етапе представља трајно присуство опозиционих снага у централним деловима града или стварање још једног "центра". Јер, улазећи успешно у Велику народну скупштину, СДС ипак није успела да постане владајућа сила – 53% мандата у Великој народној скупштини је добила БСП.

Студентски немири и штрајкови који су започели после избора су се објединили око девизе истине: истине о изборима, истине о логорима, истине о реплици тадашњег председника Петра Младенова, изговорене пред Народном скупштином у децембру 1989. године и др. Последњи захтев је надвладао остале и одредио место новог "центра" – пред зградом Председништва. Стално даноноћно присуство у "центру" студената и представника иницијативе "Грађанска непослушност" (уметници, писци, универзитетски предавачи, научни радници и др.) који су им се придружили, стимулисали су појаву једног шаторског насеља, које су његови становници назвали "Град истине". Тако се 11. јула 1990. родио "Град истине".

"Град истине" је био појава која има своје место на путу ка демократији. Његов политички карактер није представљао препреку да он буде и својеврстан културни центар, у коме је врио културни живот и у коме се остваривала културна комуникација између његових становника и многобројних посетилаца – грађана престонице и њених гостију (Елчинова, Рајчева 1991: 22-40; Тодорова-Пиргова 1991: 41-54). "Град истине" се појавио на путу, у пешачкој зони, кроз коју пешаци обично само пролазе, без заустављања, напуштајући административни центар престонице после посла и крећући ка домовима или ка оближњим продавницама у центру. Тачно на том месту започиње и подземни пролаз ка ЦУМ-у са античким остацима древног града, тако да, ако је нешто могло да привуче дуготрајнију пажњу, то је пре била унутрашњост самог пролаза него простор изнад или око њега.

Осим са зградом Председништва, "Град" се граничио и са масивном зградом бившег Партијског дома, почасно одвојеног од њега. Зато су се, пак, зграда и двориште Археолошког музеја граничили са "Градом". Тако је он симболично остварио контакт са далеком прошлошћу, тражећи ослонац за своје постојање у непролазним културним вредностима бугарских земаља. Чврсто се прилепивши за Председништво и Археолошки музеј, "Град" се самоизоловао од Партијског дома и другог суседа – Бугарске народне банке, симболично оцртавајући своју дистанцу од политичке власти и економске моћи званичника.

Као сваки град, и "Град истине", осим својих спољних граница имао је и своје унутрашње просторне димензије. Оне су га делиле на квартале и стамбене блокове, на улице и булеваре са сопственим називима "Алеја провокатора", "Андреј Жданов", "Ка комунизму", "Безкомунистичка" и др. У центру је био градски трг, на коме су се скоро сваке вечери сакупљали становници и гости на концертима и књижевним сусретима. У оквиру насеља од цирада били су управа и црква, болница и прес-центар са својом управом и обезбеђењем. Међу украсима града нису недостајале пароле, цртежи и споменици. Један прави трактор, на пример, испуњавао је функцију "Споменика претњи". Њега су "подигли" студенти као одговор представницима ТКЗС, који су у време студентског окупационог штрајка изашли са декларацијом да ће, уколико штрајк не буде био завршен, Савез тракторима, комбајнима и камионима блокирати све путеве ка Софији.

Однос грађана према "Граду истине" био је двојак. Мало је било оних који су му одрицали право на постојање, гледали презриво на његове становнике и називали их увредљиво "черга на жутим коцкама" (жуте коцке су веома карактеристичне за улице у центру Софије, прим. прев.) или "бивак грађанске непослушности" (Новина "Дума" 1990, бр. 100). Други су покушавали да иза назива "Град" открију нешто од црта античког "полиса", средњовековног "бурга" или измишљеног "Града сунца" Томаса Кампанеле. Или су, пак, уместо тога видели један економски нееманципован део друштва, обједињен заједничким протестом. Њима је била загонетно шта ће се родити из "Града истине", јер из античког полиса родила се политика, из средњевековног бурга – буржоазија, а из "Града сунца" је синуо социјализам (Бојчев 1990: 4-5). Трећи су доказивали право да се шаторско насеље назове град на основу његовог унутрашњег устројства (Сугарев 1990; Мутафов 1990).

По свом устројству "Град истине" у многим аспектима је подсећао на савремену градску архитектуру. "Центар", "улице", "булевари", "блокови" итд били су видљиве компоненте у детаљизирању и конкретизацији просторних параметара. У својој укупности они су били носиоци идеје једне просторно ограничене заједнице, у којој функционише један нормалан град. Приде, "житељи" града, и делатности којим су се они занимали, "понављали су" црте истинског града.

С друге стране, међутим, "Град истине" и по замисли и по испуњењу је био град-пародија. У њему су и "улице" и "споменици" и "куће" биле својеврсно одрицање постојеће реалности. Као свака пародија, неопходан услов за разумевање "Града истине" било је да реципијент не познаје само "текст", већ да познаје и пародирани "оригинал" или "други план" (Тињанов 1967: 5-29; 455). У том случају смисао "текста" – је била самоиронија с путем ка центру опредмећена у стварању новог "центра" – "Града". Други план, осим представе о граду, укључивао је и конкретну политичку ситуацију – пораз опозиције на изборима за Велику народну скупштину. Тај пораз је показао немогућност опозиције да "влада" истинским "центром". Зато је она створила свој измишљени центар који би пародирао прави.

И гранично и унутрашње устројство "Града" је демонстрирало обртање вредности: високо се снижавало и одрицало, а ниско се уздизало: оно се сакрализовало и ритуализовало. Обртање вредности, као основни принцип карневалских игара дешава се увек у прелазним периодима. У том смислу "Град истине" је једна закономерна појава, унутрашње повезана са традицијом прелазних обреда. Њиме се хтело показати да пре стварања нових политичких, економских и социокултурних структура, ствари треба побркати до краја, вредностима заменити места, и тек после тога кренути на пут стварања новог космоса, када се вредности врате на своја места, али на једном вишем, савршенијем нивоу друштвеног развоја.

Унутрашња веза са фолклорном традицијом посебно јако је била изражена на начин на који је "други центар" – "Град истине" – снизио, одбацио, жигосао истински центар – трг "Девети септембар". На дан када је било изнесено из маузолеја и сахрањено балсамовано тело Георги Димитрова – 18. јула 1990. године – житељи "Града" предузели су "напад" како би извели хепенинг на тргу "Девети септембар" и подигли грамаду – гомилу непотребних, из употребе избачених ствари: стари аутомобил, истрошену аутомобилску гуму, пробушену кофу, разбијен тостер, wц шољу и много другог ђубрета са портретима бивших, бугарских и туђих комунистичких лидера, псеудо-дела Тодора Живкова и других "марксиста", много партијских издања, старе бројеве "Работническог дела", комсомолске и партијске књижице и још много старудија. Са подизањем ове грамаде учесници догађаја у суштини су репродуковали једну традиционалну форму протеста и проклињања непријатеља, о којој се сачувало памћење захваљујући поеми "Грамада" коју је 1880. написао Иван Вазов по стварном догађају. Чак и писмено заклињање, које је било постављено на врх гомиле отпадака, користило је клетву Вазовљевог јунака, кроз парафразу његовог имена Цеко – "Проклет да је Це Ка! "

Без сумње, "Град истине" је социокултурна појава савременог типа. Кроз своје карневалске елементе, изражене посебно добро посредством пародирања простора, он је направио своје кораке ка прикључењу Бугарске Европи и свету, где политички, економски и др. протести веома често носе карневалски карактер. С друге стране, међутим, он је дубоким унутрашњим везама повезан, како са бугарском традиционалном културом, тако и са бугарском савременошћу. То је добар пример за културну синтезу, која заслужује пажњу научника различитих научних сфера (Елчинова, Рајчева 1991; Тодорова-Пиргова 1991).

Неколико речи уместо закључка

Освајање нових "центара" у простору старог градског система је једна од битних карактеристика бугарске варијанте масовних политичких протеста. Оно носи све ознаке "нежне револуције", чија сила се не мери звецкањем оружја, већ "мушкошћу разума" (по Р. Димитрову). Пут ка "центру", који продужава и данас, јесте пут ка демократији. Одбацујући прошло, прогресивне снаге бугарског народа теже ка једној демократији коју још увек добро не познају. Зато избор пута ка "центру" није увек најсрећнији и директан. Због тога се симболички поступци који представљају жељену стварност као остварену, не остварују увек. Изабрани пут, међутим, је бесповратан. Свако заустављање на путу је само затишје пред нову "нежну" буру.

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

Бојчев 1990. Б о й ч е в, Я. Полис – Бург – Слънце. – В: Култура, бр. 30. 27 юли 1990.

Грушин 1987. Г р у ш и н, Б. Массовое сознание. М., 1987.

Груевич 1972. Г у р е в и ч, А.Я. Категории средневековой культури. М., 1972.

Дума 1990. Д у м а, бр. 100 от 12 юли 1990.

Елчинова. Рајчева 1991. Е л ч и н о в а. М.. Р а й ч е в а, В. Към характеристиката на един вид нови културни явления (Графичните текстове от студентската окупационна стачка и "Града на истината"). – В: Български фолклор. 1991. Н^о 3. 22-40.

Живков 1981. Ж и в к о в. Т. Ив. Обредност и обредно изкуство. – В: Обреди и обреден фолклор. С., 1981,7-28.

Мутафов 1990. М у т а ф о в, Е. Град на истината за истината. – В: Литературен форум. 19 юли 1990.

Попова 1990. П о п о в а, А. Предчувствие за свобода. Трети ноември преди една година. – В: Демокрация, бр. 218, 3 ноември 1990.

Сугарев 1990. С у г а р е в, Е. Градът. – В: Демокрация, бр. 139, 3 август 1990.

Тодорова-Пиргова 1991. Т о д о р о в а – П и р г о в а, Ив. Събитие и ритуал (Студентските стачки като катализатор на културен синтез). – В: Български фолклор. 1991. Н^о 3. 41-54.

Тињанов 1967. Т ы н я н о в. Ю.Н. 1. Литературний факт; 2. Достоевский и Гоголь (К теории пародии). – В: Архаисты и новатори. Мюнхен, 1967.

Иванова 1991. I v a n o v a, R. "Down with BCP, Down with UDF, and Down with Both VAR Parties!": Political Slogans through the Eyes of the Folklorist. – U: Journal of Folklore Research. Vol. 28. N^o1. January-April 1991, 23-34.

Мај 1991

Напомене

1 У пароли "Доле члан један!" реч је о чл. 1 тада важећег устава НР Бугарске, који гарантује водећу улогу БКП.