Пројекат Растко : Бугарска

Радост Иванова

Заклињања у савременом политичком животу Бугарске

Заклињања су један од оних делова бугарског фолклора који је био распрострањен како у прошлости, тако и данас. Њихов широк смисаони дијапазон се искристалисао подједнако добро у одобравању или оспоравању, у формама благослова и клетви. Заједнички генетски корен заклињања – вера у магијску моћ речи – одређује и њихову заједничку идејну усмереност на жеље са супротним знаком – за добро или за зло, за срећу или несрећу.

Не може се тврдити да су заклињања добро проучена. Чак је и њихово сакупљање остало на нивоу који није адекватан богатству заклињања када се има у виду да и радни дани и празници нуде обилан материјал у том погледу.[1] И поред тога, уколико постоје истраживања, она су скоро у потпуности посвећена заклетвеним формулама класичног фолклорног наслеђа, најчешће у саставу обреда и обичаја, магија и бајања.[2]

Осим јасно изражених заклињања, у свакодневном језику се веома често користе и такве језичке форме које се не подударају са правим клетвама и благословима. Оне су обично израз учтивости, или осећања, односа, става итд. – изрази који садрже богату гаму расположења: од гнева и мржње до изненађења и одобравања (Арнаудов 1968: 652; Георгиева 1982: 98). Њима припада и велики део језичких вулгаризама (Виденов 1990: 116-120).

Сакупљање и изучавање заклињања данас заслужује много већу пажњу с обзиром на њихову свакодневну употребу у разговорној речи, као и у савременим празнично-обредним приликама, јавним манифестацијама и сл. Понуђени реферат треба да обелодани неке форме савремених заклињања које се употребљавају у контексту догађаја везаних за политичке промене 10. новембра 1989. године. Као предмет посматрања су коришћени политички митинзи, демонстрације, поворке, штрајкови и сл. Сви ти догађаји су се показали као благотворна средина у којој су се препородиле неке одавно заборављене фолклорне форме, а настале су нове, до сада непознате формуле говорне експресије и изрази који подсећају на традиционална заклињања.

Пароле као клетве и благослови

У принципу митинзи, поворке, демонстрације, штрајкови и сл. припадају једном нефолклорном културно-социјалном систему. Најчешћи њихов циљ је да изразе несагласност са политиком партије на власти. У том случају њима се упућују речи и износе пароле у којима преовладавају протест и оспоравање. Уз дух оспоравања, макар и у слабијој мери, постоје и неки захтеви супротни оспораваним. Јавне манифестације сличне врсте, макар и ређе, организују се за подршку некаквој идеји. Оне зато носе дух потврђивања, а одрицање је слабије. У оба случаја, дух оспоравања и потврђивања чини сродним те јавне манифестације са масовним обредима са заклетвеним карактером. Заклетвених формула има у речима говорника на митинзима, а заклињања ближа истинским откривамо највише у усменим или писаним паролама. Управо заклетвени карактер парола даје основу да се потражи веза између њих и фолклорних заклињања.

У другом свом раду сам анализирала сличности митинга и парола са обредима и обредним фолклором. Установила сам да, слично обредном фолклору, пароле одбацују постулате старе епохе и објављују захтеве којима се траже нови почетак, нове идеје, нов живот. Оне преобрћу вредности епохе, кад обарају "горње" надоле, а "доње" уздижу горе. Тако поново ускрсава основна митолошка тријада "живот-смрт-нови живот", која налази своју симболичку реализацију у паролама две основне политичке снаге БКП (БСП) и СДС (Иванова 1991: 23-34).

Најјаснија поларизација жеља се налази у паролама опозиције (СДС-а) непосредно после 10. новембра 1989., пошто се у њима одриче у потпуности пређашњи "живот" у његовим политичким, економским и социјалним димензијама. Зато је најчешће изношена парола "Доле БКП!" Та парола је по бити клетва, једно заклињање с негативним предзнаком, које жели уништавање, рушење, уклањање тренутно владајуће партије. То оспоравање има много облика у широком дијапазону – од жеље за физичком смрћу, до различитих казни за кривце. Ево неких од њих:

Писане:
Доле милијардери
Народни суд за њих,
За безакоње – смрт!
Смрт издајницима!
Учитељи марксизма –
у пакао историје!
Кривци на суд!
Не захвалност, већ суд за хуље!

Усмене:
Доле БКП!
Доле црвена мафија!
Смрт за БКП!
Суд за БКП!
БКП у Белене![3]

Као што се види, варијанте рушења "доле" изражавају жеље за смрт, казну, суд и сл. – све жеље за регулацију друштвене правде (Арнаудов 1934: ВИИ), успостављање политичке равнотеже у друштву. Данас не би могло да се тврди да се политичка оспоравања заснивају, слично класичним клетвама, на вери у магијску моћ речи. Но њихово грађење као експресивних формула оспоравања носи у себи унутрашње постојећи стереотип традиције. Управо тај стереотип подстиче крајности у паралелама где је оспоравање најчешће изражено кроз жељу за смрт. То је потпуно сагласно са преовлађујућим бројем клетви за смрт у фолклорној традицији. Разлика произилази чешће из тога да се праве клетве упућују натприродним силама или Богу (у клетвама молитвама), док су пароле "платформа 'ниских', коју власт не може да не узме у обзир" (Милков 1987: 6). Носиоци парола се уздају у себе и своје јединство које их чини јаким и уздиже њихов статус у друштву. У том смислу, учесници јавних манифестација као митинга, поворки и сл. нису безначајни, они су фактор у друштву, зато су упоредиви са људима који у традиционалној култури заклињу – гатарама, бајалицама и др. Отуд и сентенција. "Глас народа – глас Божји".

Ако писане пароле не поседују експресивну моћ речи, то усмене постижу ефект заклињања и посредством своје кратке форме усклика, који изведен одговарајућом интонацијом и гестовима доприноси приближавању правим клетвама. Њихова краткоћа даје могућност за скандирање на слогове. Најчешће изношена парола нпр. "Доле БКП!" дугује своју заклетвену моћ како непрекидном скандирању, тако и гесту учесника при узвикивању – подигнутом песницом с палцем надоле ка земљи – знаком за смрт весталки у древном Риму. Та парола преношена из једне манифестације у другу добија шире усмене форме које се мелодизирају у стилу заклетвених обредних песама са уским тонским обимом и вишеструко се понављају и изводе, најчешће у покрету, у поворци:

Нећемо комунизам, доле БКП!

Друга крајност – пароле са позитивним смислом су сродне са благословима чије се основно значење гради на жељама за живот. Основни акценат тих парола је најјаче изражен императивним обликом глагола живети – Да живи! који се у усменом скандирању пароле обично изоставља, но у сваком случају се подразумева. Тако уместо "Да живи СДС" или "Да живи БСП", парола звучи само "СДС" или "БСП". За продужено скандирање "БСП"-у социјалисти су супротставили свој гест – уздигнуту песницу са палцем нагоре – знаком за живот.

Слично оспоравању и "живот" има много "имена". Можда чак та "имена" далеко надмашују варијанте "смрти" зато што се паролама с смислом потврђивања, осим уопштених жеља за слободом, гласношћу, демократијом, слободним изборима, социјалном правдом и др., изражавају и много конкретније жеље и захтеви (Милков 1989: 6). Редовно испуштање глаголских облика удаљује те пароле од традиционалних благослова који се изговарају у целости. Зато пак, позитивни смисао враћа у живот и неке хришћанске добре жеље као у случају "Бог да чува Бугарску", много пута изречене у говорима говорника или исписане на паролама. Тако може да се говори о враћању старих духовних вредности које изражавају најдубље жеље народа за Божјом заштитом (Арнаудов 1968: 656; Недин 1991: 71).

Зближавање парола и заклињања има дубљу основу. Оно се гради на сличности њихове социјалне средине – митинзи, поворке, демонстрације и сл. са прелазним обредима по категоријама времена и простора. Пароле се износе у прелазно време када једна епоха одлази, и треба да наступи ново време, испуњено новим садржајем. Оне су својеврстан оријентир и у простору – указују на правце старог, оспореног, одбаченог простора, и новог који треба да буде савладан (Иванова 1991: 23-34). У ствари простор и време допуњују семантику оспоравања и потврђивања кроз супротстављање "живота" и "смрти" и слично благословима и клетвама васкрсавају и умножавају основну митолошку тријаду "живот-смрт-нови живот" (Недин 1991: 71).

Грамада као форма заклињања

Заједно са паролама блиским заклињањима, политичке промене у Бугарској су вратиле у живот и неке одавно заборављене традиционалне облике клетви, као анатему и проклетство. Димитар Маринов тај вид клетве везује за "туђе", када цело једно село или одређена лица куну неког (Маринов 1914: 178). Оне су усмерене изван субјекта и имају за циљ да изазову одмазду за извршени прекршај Недин 1991: 73). Научна литература не даје много сведочанстава о њима, а и записивачи их представљају као успомене или чак као предања из прошлог века (Маринов 1914: 179-180; Маџаров 1986: 45-50).[4] Зато ћу овде да наведем опис Д. Маринова за те "туђе клетве":

"Када неки насилник, пљачкаш, издајник притисне сирочад, удовице или сељане и сиротињу и једе им зној, пљачка их или издаје отаџбину, а насилник је јак, тај народ, сирочад и удовице не могу да нађу правду, тада га куну... Народно веровање је за такве пљачкаше, насилнике, издајице, који су расплакали многе мајке, од којих је пропиштало село створило тако назване анатеме, проклетства. Те клетве су јавне и добијају реалан израз у гомили набацаних проклетих каменова. И Господ је увек, баш увек имао слуха за ове народне клетве, и кривац је био кажњаван на различите начине: или је полудео, или су му деца поумирала, а кућа му се распала или у огњу изгорела, или је пак легао у постељу и лежао много година, но није остајао некажњен (Маринов 1914: 179-180).

Аналогна опису Димитра Маринова, била је гомила направљена у центру Софије, на тргу "Девети септембар" (сада "Кнез Александар Батенберг") пред бившим маузолејом Георги Димитрова. То се десило 18. јула 1990. на дан када је балсамовано тело Г. Димитрова изнесено и сахрањено. Тог дана становници "Града истине" (Елчинова, Рајчева 1991: 22-40; Иванова 1993: 22-25), представници тада опозиционих партија, обједињени СДС-ом, предузели су "напад" на тоталитарни центар, направили су хепенинг у коме су жигосали БКП (преименован у априлу месецу у БСП) и направили су своју гомилу од беспотребних, одбачених ствари: стари аутомобил, пробијена кофа, разваљен тостер, тоалетна шоља, и многе старудије, са портретима бивших бугарских и страних комунистичких лидера, псеудо-дела Тодора Живкова и других "марксиста", многа партијска издања, стари бројеви "Работническог дела", комсомолске и партијске књижице и шта још све не.

Прављање гомиле као традиционалне фолклорне форме протеста и заклињање непријатеља тешко да би било могуће, да се спомен на то није сачувао у памћењу бугарског народа захваљујући поеми "Гомила" Ивана Вазова. Он је написао то дело 1880. по стварном догађају. О директној вези са поемом Вазова сведочи и писана клетва постављена на врху гомиле отпадака – "Проклет да је Це Ка"! Уствари оно перифразира име Цеке, проклетог јунака Вазовљевог дела.

Како садржај гомиле – ђубре, уместо камења, тако и писмено заклињање, перифразирајуће и пародирајуће име народног злотвора Цеке, показује двојни однос ка анатемисаном објекту БКП у лицу њеног Централног комитета ЦК. Прво даје одушак осећањима широких народних маса и њиховој жељи за ликвидацијом, уништењем или одстрањивањем БКП-а из друштвеног живота државе. И друго, веома јасно је изражен хумор који образује скривена страна тог страшног проклетства. Хумор, разуме се не умањује силу проклетства, али му придаје смеховно-хуморни карактер. Из истовременог оспоравајућег и позитивног начела смеха произилази и оптимизам дејства. По замисли и начину извођења те акције подсећају на бугарске маскараде.

Више мржње, више злог предумишљаја откривамо у "гомили" која је направљена у јулу 1993. г. бугарском председнику Жељу Желеву. Гомилу постављам под знаке навода, јер је то стварно била мала гомила камења код западног дела маузолеја. Међу присталицама СДС-а је жеља за проклињањем била изазвана мишљу да је председник изневерио идеју "плаве" коалиције. Натпис над "гомилом" Адолф Висарионович Желев створен од Хитлеровог имена, очевог имена Стаљина и презимена Желев, ставља га у ред најистакнутијих диктатора света и епохе. Забијено дрвце на коме виси уже не може да буде тумачено друкчије него као симбол вешања или жеље за смрћу. Председник није био поштеђен ни у паролама СДС, међу којима једна представља најгору клетву: "Да ти умре и друга кћер". У контексту скорашање смрти ћерке Жеље Желева, та клетва је највећа несрећа која би могла да му се пожели.

Последњи примери, разуме се, су појединачни, не задобијају широку подршку од мноштва. У друштву, они не одговарају поимању неправедне и праведне казне за рушење друштвених норми и санкционисање рушења. У истину, вера у магијску моћ речи је данас заборављена, но народно памћење живи кроз песме и приче, кроз фолклор уопште, где неизазвана изречена клетва не само да се не остварује, но стиже оног који је изрекао пошто се сматра као неправда (Георгиева 1982: 98). Нешто много дубље је уложено у изговарање савремених клетвених форми или форми са заклетвеним карактером од вере и не веровања у магијску моћ речи. Оно је и урођено и стечено; оно је и осећање правде и живо памћење које одржава чисту савест Бугарина и чува га од рушења моралних норми.

У закључку може да се каже да сакупљање и изучавање заклињања у савременом животу тек започињу. Но, то је неопходно, не само зато што заклетвене формуле дају богат материјал за душевност Бугарина и његов интиман свет. То је неопходно и због могућности да се продре у свет јавног радника и политичара с једне емоционалније тачке гледишта.

Цитирана литература

Арнаудов 1934. А р н а у д о в, М. Българските народни клетви. Предговор към книгата на М. Д а б е в а. Български народни клетви. С., 1934.

Арнаудов 1968. А р н а у д о в, М. Благопожелания и клетви. – В: Очерци по българския фолклор. С..1968, 652-682.

Виденов 1990. В и д е н о в, М. Българска социолингвистика. С., 1990.

Георгиева, 1982. Г е о р г и е в а, А. Социална функция на клетвата в народната песен. – В: Български фолклор, 1982. No 1, 98-105.

Елчинова, Рајчева 1991. Е л ч и н о в а, М., Р а й ч е в а. В. Към характеристиката на един вид нови културни явления (Графични текстове от студентската окупационна стачка и "Града на истината"). – В: Български фолклор, 1991, Н^о 3, 22-40.

Иванова 1993. И в а н о в а, Р. Пътят към демокрацията: Пространствени измерения на масовите политически протести. – В: Български фолклор, 1993, Н^о 4. 15-25.

Маџаров 1986. М а д ж а р о в, П. Клетвата и анатемата в бита и фолклора на странджанци. – В: Български фолклор, 1986, Н^о 4, 46-47.

Маринов 1914. М а р и н о в, Д. Народна вяра и религиозни народни обичаи. - В: СбНУ. 28, С., 1914.

Милков 1989. М и л к о в. Хр. "Жълтата подводница" или какво говореха лозунгите? – В: в-к "Народна култура", 15 декември 1989.

Недин 1991. Н е д и н, Ил. Към проучването на клетвите в българския фолклор. – В: Български фолклор. 1991, Н^о 4. 69-73.

Иванова 1991. I v a n o v a, R. Down with BCP. Down with UDF, and Down with Both VAR Parties!": Political Slogans through the Eyes of the Folklorist. – U: Journal of Folklore Research. Vol. 28 N^o 1. January-April 1991, 23-34.

Септембар 1993

Напомене

1 Заклињања објављивана до тридесетих година нашег века су сабрана и издата у две књиге М. Дабеве Български народни клетви (Софија, 1934) и Пожелания и благословии у българския народ(Софија, 1937).

2 Важније публикације посвећене благословима и клетвама су истраживања Д. Маринова Народна вяара и религиозни народни оби-чаи, в: СбНУ, 28, 1914, 178-182; М. Арнаудов Благопожелания и клетви, в: Очерци по българския фолклор, Софија, 1968, 652-682; Т. Ив. Живков Българската коледарска благословия, в: Изв. ЕИМ, 15, 1974, 55-88; А. Георгиева Социална функция на клетвата в народ-ната песен. в: Български фолклор, 1982, 1, 98-105; П. Маџаров Клетвата ианатемата в бита и фолклора на странджаници, в: Българ-ски фолклор, 1986, 4, 46-47; Ив. Тодорова Баяния и магии, в: От Ти-мок до Искър. регионални проучавания на българския фолклор, т. 1, Софија, 1989, 61-77; II. Недин Към проучването на клетвите в българ-ския фолклор, в: Български фолклор, 1991, 4, 69-73; П. Христов Ро-дителската клетва – регулатор на социална справедливост, в: Българска етнография, 1992, 5-6, 19-34 и др.

3 Наведене пароле су записане у време митинга и похода 18. новембра 1989, 19. децембра 1989, 6. маја 1990. и 19. октобра 1990. г.

4 Последњих година су се појавила два интересантна истраживања о грамади – Анелија Касабова Петкова "Грамада" – Развитие на една обичайноправна наказателна норма, в: Българска етнография, 1987, 4, 38-48; Стојан Генчев "Грамада" – един забравен български обичай, в: Етнографски проблеми на народната духовна култура, Софија, 2, 1994, 17-32.