Пројекат Растко : Бугарска

Радост Иванова

"Нема заустављања!": Етнологија промена у бугарском селу

У еуфорији почетка, оних хладних дана у зиму 1989-1990. године, једва да је понеко себи представљао колико може да буде спор и мучан прелаз из социјализма у тржишну економију. Колико дубоко ће да захвати политички и економски живот земље, народа као целине и сваког појединца посебно... То је период не само видљивих промена, већ и промена у душевности Бугарина, начина његовог мишљења и његовог делања.

Процес промена различито преживљавају различити слојеви становништва. Осим тога, тај процес је и веома индивидуализован. Веома често зависи од личне судбине појединца, од његове прошлости и садашњости, од његовог социјалног положаја, образовања и узраста, од његових идејних уверења и политичке припадности.

У прелазу на тржишну економију, судбина бугарских сељака поново је доведена у искушење. Говорим поново, јер је земљорадња била основна економска грана Бугара до краја Другог светског рата.[1] А као што је познато, земљорадња није само занимање, то је и начин живота. Зато су се политичке и економске промене увек одражавале много дубље на судбину сељака него на градско становништво.

Објект наше пажње овде су реске друштвено-економске промене и њихов одраз на живот и душевност бугарских сељака; расположења и мисли које оне изазивају код сељака и њихове реакције на све што се дешава око њих.

Искоришћена су сопствена теренска запажања и интервјуи направљени у рејону града Сливен 1992. и почетком 1994. године. Мој избор је пао на тај рејон, јер је управо он одувек био познат као добро развијен у сеоскопривредном погледу – чак и у годинама када су многа села у Бугарској скоро остала без људи. Отишла сам тамо у октобру 1992. године са намером да изведем теренско истраживање у форми интервјуа са сељацима. Захваљујући колегиници Веселини Славовој из Сливенског историјског музеја, имала сам изузетну могућност да присуствујем јединственом догађају – ликвидирању ТКЗС (Трудово-кооперативно земеделско стопанство = Радно-задружно пољопривредно добро, код нас – сељачка радна задруга, прим. прев.) у селу Панаретову и дељењу говеда његовим члановима из тог села и суседна четири села: Самуилово, Глуфишево, Мечкарево и Гергевец, с којима су образовали АПК.[2] Другим речима, имала сам могућност да сопственим очима видим то за шта сам се припремила да интервјуишем моје информаторе. Осим интервјуа на месту догађаја који су били емоционално напети, направила сам и додатне интервјуе са неким учесницима догађаја у мирнијим условима – у њиховим кућама или у дому у коме сам одсела. Тако сам успела да запишем не само спонтане и емоционалне коментаре о догађају, већ и приче сељана различитог узраста, различитог социјалног положаја и различите партијске припадности. Сви ти сељаци били су представници хомогене средине, тј. средине организоване једним комплексом социоструктурних односа (Барто 1993: 21). Њихове приче биле су својеврсни продужетак коментара. Испуњене аутобиографским моментима из живота, оне су обухватале поређење актуелних догађаја са сродним догађајима из прошлости, понајвише са причама о формирању ТКЗС после социјалистичке револуције 1944. г., о њиховом односу према тим догађајима, као и о раду у условима социјалистичке кооперације. Продужила сам интервјуе све док нисам добила једну релативно потпуну информацију и целовиту слику садашњости и протеклих догађаја и о односу сељака према њима.

У време рада на терену водила сам рачуна о још једном важном моменту – да треба остварити сарадњу између онога ко води интервју и информатора (Kirshenblatt-Gimblett 1988: 142-143). Полазила сам од схватања да у сличној врсти сарадње интервјуиста треба да сачува неутралну позицију, али да, у исто време треба да помаже свом информатору, да му осигура неопходну слободу причања, да му да могућност да говори оно што мисли, а не оно што треба. Ни у једном тренутку ме није напуштала мисао да су се Бугари одвикли да буду отворени пред туђим и непознатим људима, посебно када се то тиче питања која додирују политику, економију и друштво уопште. С тог аспекта, моји информатори се могу поделити на две групе:

Једну групу чине истомишљеници тада владајуће партије, тј. СДС-а. На питања су одговарали слободно, без устезања су изражавали своја становишта и позиције.

Сасвим је друкчији био положај са информаторима који су били у опозицији – присталицама БСП-а. Информатори истомишљеници (и најчешће представници) БСП-а су тежили да разговор тече тако, како су они сматрали да треба да се говори пред непознатим. Они су били уздржанији у својим одговорима и у личним оценама догађаја. Било је потребно да им показујем своје разумевање и толерантност за њихова схватања да би они у мени осетили истомишљеника. Тада је њихова прича постајала отворена, престајала је њихова лична двојност и колебање, којима су каткада истовремено изражавали и позитивну и негативну оцену о једној те истој ствари. Оцене су им постајале смелије и без колебања су почињали да расуђују о прошлости, садашњости и будућности.

Коментари догађаја

Ево како је изгледао догађај који је 14. и 15. октобра 1992. г. узбудио духове и изазвао коментаре његових учесника:

Рано ујутру куће и дворишта у селу Панаретову као да су опустели. Нису се видели ни људи на улицама. Зато је, међутим, огромна гомила – младих и старих – буквално опсела зграду стаје са кравама у североисточном делу села. Ту су се састали житељи пет села АПК-а. Жив жагор људи скоро без престанка је био заглушиван мукањем крава. У кратким временским интервалима из стаје су излазила по два-три мушкарца и вукла краву. Животиња се упорно супротстављала својим новим домаћинима, који су се усудили да јој наруше мир, да би је одвојили од стада и одвели у свој дом.

Непотчињавање крава било је очевидан изазов неким нестрпљивим и несуздржаним сељацима, који су почели да се свирепо односе према стоци – да је бију, ударају и др. Неке животиње су биле рањене. Крв из рана је остављала трагове на путу ка новом дому. Слика није била само непријатна за гледање, већ и сурова према самим животињама.

Као што се види, опис се односи на дељење крава АПК, које је започело претходног дана. Краве – бројем 680 – по речима кооператора су биле елитне немачке расе и биле су купљене за девизе – са циљем да се створи нова сточна фарма. На уху сваке краве био је постављен метални број, а сељаци су, без одржавања било каквог реда, били пуштени у задружну стају да бирају животињу.

Не само преда мном – туђом, већ и између себе, сељаци су коментарисали слику приближно на један-те исти начин: Од рођења те животиње живе на слободи. Оне никада нису биле везиване, зато се сада опиру и не желе да се потчине новим домаћинима. Поред описних коментара који су садржали и низ детаља о изгледу крава, млечности итд, слика је подстицала оцењивачке коментаре догађаја. Нека питања која сам постављала како бих разјаснила појединости догађаја, тражила су став и оцену саговорника. Одговори су варирали од безусловног одобравања оног што јесте тако како је, до његовог одбацивања. У оквиру тих крајности открива се шарена палета колебања и размишљања.

Безусловно одобравање догађаја долазило је најчешће од жена које су реаговале спонтано и емоционално под утиском онога што су виделе и чуле: "Како да нисмо задовољни?" – одговара ми на питање једна од учесница догађаја (Јовка Славова). Спонтана реакција изазива и спонтано објашњење задовољства, изражено кроз одобравање целе ситуације:

"Каква лепота!" (има у виду ТКЗС). Једни краду, други остају гладни! Бригадири, председник, а други око њих – били су гладни. Вашке – постали су милионери. Спрдају се са људима..."

У коментару Стефане Славове задовољство прелази у неприкривену радост због тога што им је још једна крава ушла у дом. Када су је водили кући, она је била толико необуздана да се ударила у приколицу и повредила се:

"Целу ноћ нисам спавала... Седам пута сам устајала да погледам да ли ће крава оздравити. Рујику (лековита биљка, прим. прев.) сам јој скувала... Купила сам јој бонбоне, дала јој јуче... просто да је научим, милујем је – она, таква је луда била, стоји и гледа, као да хоће да ти проговори. Једна нам је крава крштена по старијој ћерки Нела; друга – по млађој. И једног унука имам – Петјо – крстићу ову краву по њему – Пепа..."

Уздржанија и рационална била је реакција мушкараца:

"Задовољан сам што ћу својим радом да зарадим, својим радом ћу се обезбедити, нећу ни за кога да радим..."

Категорично одбојан однос према ТКЗС су изразиле оне жене и мушкарци који су у прошлости (пре формирања ТКЗС) поседовали много земље и стоке и сматрани су богатим и средње имућним сељацима. Они су били и отворене присталице тада владајућег Савеза демократских сила. Другу крајност чиниле су присталице опозиције, тада БСП. То су људи без имања или некада сиромашни који су постали оснивачи ТКЗС у селу 1950. г. Ликвидирање ТКЗС за њих је значило враћање у првобитни положај бедних и сиромашних сељака. Зато је већина њих одобравала ТКЗС и видела је у њима један добар облик организације сеоскопривредног рада:

"ТКЗС није била лоша. Кога год да питаш – људи су били задовољни" – изјављује бивши бригадир у ТКЗС (Књо Ганев, 65 г.). Он сам даје предност ТКЗС, јер сматра да је у њој посао добро ишао. О другој варијанти – да се створе нове кооперације власника – он је исказивао сумњу: "Не знам како ће да буде". Сматра да ће кооперација сада пре да се формира по партијској линији. По њему, неће кооперирати само неки који су имали рођаке у селу.

Слична је и процена бившег председника ТКЗС, Добри Пеева (72 г.): "Много боље би било да су животиње остале... Али, је ли, одозго наређују да се све растури. Они су можда много учили, али када би дошли на село, да виде шта се дешава..." Даље Д. Пеев прави покушај анализе ситуације и тражи објашњење на питање зашто се дошло до тога – да се ликвидира ТКЗС: "Када је била ТКЗС, било је добро. Кад настаде АПК, кад се накачише на врат (има у виду шефове – Р. И.) ... шта се добило... Кренуло је тако, да је требало нешто да постане...".

Пропаст ТКЗС бивши председник види у спајању много задруга и образовању АПК. 1969 створена је АПК у коју је ушло пет села. Касније је АПК нарастао и објединио 30 села: "Е то је било најгоре!" – изјављује Д. Пеев. Иако АПК није опстао дуго – убрзо је остало само пет села – он сматра да је велико обједињавање узрок пропадања. У првим годинама од формирања ТКЗС његови чланови су били задовољни, јер су осим плаћања новцем добијали накнаду и у натури. После, када се ситуација променила, сви су избегавали ТКЗС. Остали су само Цигани и веома мало Бугара. "Ово сам рекао у Рејонском комитету Партије. Како сада идемо, нигде нећемо стићи." – закључује Д. Пеев.

Како се види из наведеног мишљења, чак и жеља да се заштити ТКЗС је спроведена са критичком анализом и објашњењем садашње ситуације, када се допуштају извесне грешке.

Највеће интересовање изазивају коментари и приче сељака који су имали трезвен поглед на протекле догађаје. Њихове оцене нису биле само у беле или црне, већ су одражавале и нешто у њиховој сложености и многоликости. Ако треба једном реченицом да се уопшти оцена о дељењу крава и ликвидирању ТКЗС те групе сељака, они мисле да је ТКЗС требало ликвидирати, али не на тај начин. Јасан израз те идеје даје коментар Христа Паскалева (70 г.), наследника богате земљорадничке породице која је у прошлости поседовала 700 дка земље (10 декара = 1 ха). По њему дељење крава и уништавање стаје је неправилно:

"Мислим, да од тога нема глупљег. Овај народ не може да схвати да све треба да се сачува. Тај систем, он ништа лепо није направио, али ово што је створио, ово нешто треба да се сачува, да би приватник могао да добије зрно. Јер, ја, например, имам 300 дка њиве, али ако нема сушаре, ако нема стрехе, где да се суши храна, треба да се почне са дикањом (примитивни уређај за вршај с воловима или коњима – прим. прев.) и опет да се све врати 50 година уназад. Јер сада постоји техника, јел, све постоји, али они то руше. По мени треба све да се сачува..."

Даље, коментаришући дељење крава, Христо Паскалев продужава:

"...требало је да их дају онима који су власници, који су дали животиње (има у виду давање животиња при формирању ТКЗС – Р. И.) и који ће их пазити да имају млеко, месо... А оно, већина људи, посебно они који су оснивачи ТКЗС – комунисти – сада узимају краве и одмах их дају Циганима да их кољу у касапницама и да их униште одмах. На тај начин догодине неће бити никаквог млека и неће бити ни меса, зато што се они старају да униште лично власништво... просто саботирају – то је за мене једна саботажа. Узимају краве и кољу их. Треба да се ограниче, да се не дозвољава посебно женска (грла) да се дају..."

Одлука да се расформирају ТКЗС и да се стока врати њиховим члановима дошла је у, колико очекиваном, толико и неочекиваном тренутку. Очекиваном – јер четрдесетпетогодишње социјалистичко кооперативно власништво није успело да уништи осећање приватног власништва код сељака. А неочекиваном – јер су живи власници већ били људи старијег доба, а већина њихове деце и унука одавно је напустила село и кренула да тражи срећу по градовима. Та неочекиваност стварала је низ тешкоћа које су пореметиле обичан ток времена и унела нејасноћу и несигурност у сутрашњи дан. Као резултат тога најчешће су се чули коментари неслагања због једног или другог повода.

Једна од најозбиљнијих тешкоћа сељака била је недостатак сточне хране у том тренутку. Зато, док су се једни колебали да ли да узму једну или две краве, други су се бојали да их уопште узимају. Нико није одобравао сезону расподеле – месец октобар, када је сточна храна била мокра од кише и (када се) нису побринули да је испоруче по кућама. Осим тога, земља је остала кооперативна, тј. није било сигурно да ли ће наредне године моћи да обезбеде сточну храну.

Озбиљан је био и проблем чувања стоке. Сељаци, посебно старији људи већ нису веровали у сопствене снаге. А питање да ли ће се на село вратити њихова деца и унуци да им помогну, задавали су скоро сви. Неки, чији су синови и кћери живели у суседном граду Сливену (13 км од Панаретова) проводили су слободне дане и сате у послу код остарелих родитеља и помагали им у пољопривредним пословима. Тиме су они и себе осигуравали додатном количином прехрамбених производа.

Враћање стоке и давање земље створило је предуслове неким синовима и кћерима, који су провели већи део живота у граду, да се врате на село и преузму управљање газдинством. Повратак на село, у неким случајевима, претходио је ликвидирању ТКЗС, јер су многи радници у граду у новим условима живота били отпуштени с посла или превремено пензионисани. Такав је и коментар Стефанке Славове из Глуфишева (61 г.), која је о судбини једне своје кћери рекла:

"Деца су ми у граду. Моја старија ћерка ради у фабрици чарапа, млађа је радила у једном магацину. Међутим, сада су их отпустили и она се вратила у Блатец и има 40-50 дка њиве, гаји свиње и дали су им овце. Са мужем је у селу... и сада, виче: "Мајко, сада сам добро, јер беше ми омрзло свако јутро да ми звони сат, а сада ми је толико добро, устајем тада када хоћу и све – каже – гајим, и направили смо зимницу..." Засада се осећа много добро."

Међутим, повратак стоке није тако дочекан у другим породицама, у којима су синови и кћери, независно од родитеља, себи, релативно добро уредили живот. Дина Паскалева (60 г.), на пример, сматра да им неће бити много боље кад им врате стоку, јер немају одговарајуће услове за њено гајење. У наставку она говори:

"Млади неће. Имам две кћери – неће да се враћају. Смеју се на млеко, на цедиљку – синоћ су стигли. Као мали су отишли одавде и не могу да их вратим. ’Не терам вас да узимате краве’ – говори... "

Поглед сељака старијег доба обично је усмерен ка осталим рођацима у селу – браћи, сестрама и др. Роду, који никада није губио своје значење код Бугара, сада очигледно предстоји нови процват. То, наравно, са односом према власништву представља два главна фактора која новом времену постављају искушење.

Осећање власништва

М а л о и с т о р и ј е

Још крајем прошлог века историчар бугарског права П. Оџаков пише:

"Пошто Бугарин сматра да је морално обавезан да законски има животног сапутника и да је позван да у животу има децу, да остави иза себе наследнике, чиме ће да одржи постојање и умножавање породице и рода, – он има као грађанску обавезу да се на време окући и ожени, да сабере и остави свом потомству дом и домаћинство. То је његов коначни циљ: о томе он мисли, да живи: да ради за своје потомство. Код Бугара се најстрашнијом клетвом сматра када се родитељи расрде на своју децу и овако их прокуну: "да даде Бог да не родиш, потомке да не видиш; корен да се осуши; стоку пред прагом да не видиш и др."

(Оџаков 1893: 8)

"Дом и домаћинство" – то су две најбитније црте индивидуалне карактеристике патријархалног Бугарина, који му дају морално право да буде сматран човеком. "Дом", тј. породица, кроз било какве форме да пролази, било какве промене да трпи газдинство, они су његови стални сапутници од најстаријих времена, све до данас.

До ослобођења Бугарске од турског ропства "дом и газдинство" су сливени у једну привредно-родбинску јединицу – задругу. Задруга је форма колективно-родбинског владања имањем и заједничко коришћење његових прихода под руководством најстаријег и најспособнијег мушкарца у роду кога су звали старешина или господар (Гешов 1887: 428). Њено продужено постојање – током целог средњег века – оставило је трагове у душевности Бугара.

Током петовековног турског ропства задруга игра важну економску и моралну улогу у очувању бугарског народа. По Ив. Гешову, главне предности задруге су заједничко владање земљом које даје могућност за најрационалније коришћење технике, подела посла по полу и узрасту и економска једнакост свих њених чланова (Гешов 1887: 445-446).

Поред предности, задруга има и неке неспорне недостатке. Пре свега она упропашћава иницијативност својих чланова, правећи их машинама које испуњавају наређења господара, она слаби заинтересованост за посао, јер чланови задруге, независно од сопствене марљивости, имају једнако право на храну и одећу. Осим тога, савладавши само један вид активности, у другим условима постају неспособни да се носе са великом разноврсношћу сеоскопривредних послова.

Са својим плусевима и минусима, по речима Ив. Хаџијског, задруга је осигуравала до краја прошлог века "дуге периоде тихог, спокојног, безметежног, једноличног и увек истог живота старог патријархалног села и затворене натуралне привреде, у коме се само чуло да негде постоје и убице, лопови, преваранти" (Хаџијски 1966 – И: 33). У њој је владао дух колективизма који Бугарин исказује жељом "да је као други људи", "да се не дели од људи", јер, иначе – "шта ће рећи људи, или срамота је од људи"... "Он (сељак – Р. И.) је знао да је ништа ван задруге. Он је био богат с њом, јак с њом... Он се није гордио собом, већ задругом (Хаџијски 1966 – И: 76).

Душевност тадашњег сељака је оваплоћена у схватању живота, у његов однос према послу и задовољствима. Посао – то је брига за земљу и домаће животиње. Задовољства увек пролазе преко сељаковог стомака – она су у јелу и пићу. Задовољство је потпуно и савршено када се прави гозба са рођацима и пријатељима у време веридбе и свадбе, у општесеоским саборима, праћеним песмом, музиком и играњем кола (Хаџијски 1966 – И: 55).

То је у општим цртама наслеђе с којим бугарски сељак стоји на прагу 20. века. Капиталистички односи брзо руше његову патријархалну идилу. Он је веома често неспособан да се прилагоди новим економским и моралним условима. Зато се између задруге и приватног владања земљом појављује низ прелазних форми у којима велику улогу играју родбински односи, као нпр., заједничка обрада имања већ раздељене браће и др. Шире се и други облици узајамне помоћи у раду, од којих неки могу да се виде и дан данас у селима (Крстанова 1986).

У периоду од Ослобођења Бугарске од турског ропства до Другог светског рата утврђује се "крвна" веза сељака са земљом и домаћим животињама, тј. рађа се осећање власништва. Нешто више изграђује се својеврстан култ власништва, посебно према домаћим животињама. Већ постале његова приватна својина, домаће животиње бивају постављене на исти ниво са члановима породице или чак изнад њих. Ив. Хаџијски нпр. говори о масовним случајевима да родитељи при пожару, у напору да спасу стоку и ствари, забораве малу децу у огњу. Он наводи занимљиве сцене љубави према стоци која далеко надилази обичну везаност за сопствене ствари и поставља у други план однос према члановима породице. Ево једног од примера:

"Сељак носи два рецепта у апотеку: један за болесну жену, а други за болесну краву.

– Па пази добро – обраћа се он апотекару да не побркамо рецепте, те да отрујем краву, шта ћу да радим без ње!"

(Хаџијски 1966 – I: 208).

У том периоду је широко распрострањена градска песма која се и данас пева у друштву за трпезом:

Запалила се Цигина колиба

Циганка виче, плаче:

– Спаси ми дете!

– Остави дете, спаси магаре – друго дете направићемо магаре не можемо!

За разлику од прошлости када су кршења морала била велика реткост а против њих су примењиване изузетне казне, у овом периоду завист, крађа, лаж и др. постају све чешћа појава. Најдиректнији однос према својини имају крађе.

Првобитно, оне су биле малих размера – крала се углавном стока, и то у местима близу границе или великих потрошачких центара (Хаџијски 1966 – I: 110-118; Хаџијски 1966 – II: 123). Народ је примењивао према лоповима своје традиционалне казне: ухвате ли неког да краде у пољу или по кућама, оките га нечим украденим, и с лупањем у добош, воде га по целом селу (Виденов 1991: 180). То је широко раширена морална казна, после које је лопов био принуђен да напусти село, јер њему тамо више није било живота. Речено данашњим речима, он је постајао персона нон грата. Те строге казнене санкције против крадљиваца су одржали висок сеоски морал. Захваљујући њима сачувало се поверење међу људима и доскора се на кућама у селима и малим градовима врата нису закључавала.

Кратак историјски преглед оцртава формирање два типа осећања својине код бугарског сељака:

Први тип – то је осећање колективне својине, колективизма, које се развија и утврђује вековима, до продирања капитализма у бугарске крајеве. То осећање у форми неких обичаја се чува, у различитом степену, код свих сељака и после тог периода, али као стереотип мишљења и понашања најјаче се јавља код сиромашних и не много имућних. Очуваношћу колективизма може да се објасни и добра основа за кооперативни покрет у Бугарској, који се посебно развио током тридесетих година нашег века.

Други тип – осећање приватне својине – релативно је ново осећање. У време до Другог светског рата оно је успело, међутим, да се изгради и утврди јаке стереотипове који одређују мишљење и понашање приватног власника. Моћ тог осећања је утолико већа уколико је више рада уложено у стечену својину и уколико је она већа.

Крај Другог светског рата и почетак социјалистичког периода затекао је већи део бугарскихи сељака са невеликим имањем, али са добро развијеним осећањем својине, које је, поред осталог, произилазило из здраве везаности за земљу и стоку.

П р е л а з к а с о ц и ј а л и с т и ч к о ј
к о л е к т и в и з а ц и ј и

Прелаз ка социјалистичкој колективизацији је оставио трајне трагове у душевности бугарског сељака. Дужи од 40 година, социјалистички пут развоја сеоске привреде, у извесном смислу, посипао је пепелом заборава снагу осећања и преживљавања из оних бурних времена. Нове мере за ликвидирање кооперативне својине села, међутим, вратиле су опепељена осећања још живим савременицима колективизације из педесетих година.

Овде ћемо поново да се вратимо житељима Панаретова и друга четири сливенска села, јер су кроз коментаре и приче они постали типичан тумач осећања и расположења из периода колективизације, будући да њихова судбина има много тога заједничког са судбином свих бугарских сељака. Осим тога конкретан догађај – дељење крава – навео их је још једном да се пуном снагом присете и проживе све оно што већина од њих није желела да се деси.

Житељи села Панаретова сматрају себе за "бабаите", тј. за крупне, јаке, смеле и одлучне људе; људе, који се лако не предају. Тиме они објашњавају чињеницу што су у поређењу са другим селима последњи ушли у ТКЗС и први започели да је ликвидирају. ТКЗС је у селу створена 1950. г. Њени оснивачи су деветнаест породица најсиромашнијих сељака. Тада је био изабран и први председник новостворене ТКЗС – Добри Пеев, који препушта задрузи својих 20 дка земље. Међутим, ствари не стоје тако са осталим сељацима – средњим и богатим – чије изграђено осећање својине њима није дозволило да се лаке руке одвоје од наслеђене и са много труда стечене земље и стоке. Зато је у селу започео један период прикривеног или јавног отпора, који се на крају крајева завршава 1956. г. победом над приватним власником.

Званично је објављено да је кооперација сељака постала добровољна. И стварно, сви интервјуисани су били једногласни да их нико није приморавао да уђу у ТКЗС. Сви који су остали изван ТКЗС после 1950. г., међутим, били су изложени јаком индиректном притиску. Притисак је био примењиван пре свега кроз тзв. "квоту". То је било официјелно наређење о предавању одређене количине пољопривредних добара, која је била толико велика, да није била у моћи ниједног приватног домаћина. Н а пример, Слав Славов (65 г.) се сећа како је носио квоту у Кермен. Њено достављање у року је било обавезно, јер је у противном случају морала да се плати глоба од 100,000 лева. Осим тога и "камата тече". На моје питање да ли је улажење у ТКЗС било добровољно, Васила Славова (84 г.) одговара:

"Ама, како видесмо друге да улазе, ми шта да радимо, уђосмо. Били смо затечени, али уђосмо... Две тоне квоте нам наметнули. Из чега да се извуче две тоне..."

Великим квотама треба додати и притисак већ формираног јавног мнења, које долази са стране месних власти и оних који су ступили у ТКЗС. Стефана Славова из села Глуфишева, на пример, поверава с муком како су им 1954. г. узели у ТКЗС добре њиве и стоку. Њен свекар је имао око 200 дка. Она и муж су толико били везани за животиње, да су и после уласка у ТКЗС тражили да гаје стоку, али им нису дали, малтретирали их као фашисте и др. Они нису издржали такав психолошки притисак и напустили су село. Њен муж је био приморан да постане зидар у граду Сливену, а она – чистачица.

Економски и психолошки притисак навео је неке земљораднике-домаћине и на активни отпор. У 1951. г. већ је било људи којима су се нагомилале огромне казне и камате. Једанаесторо људи из Панаретова и суседних села се организовало и решило да побегне у Балкан. Они су постали горјани (од гора – људи који живе у планини). Њихов отпор је био спонтани одговор на насиље, осмишљен и политички. Већина њих су били чланови опозиционог крила БЗНС, које је предводио Никола Петков, кога су комунисти прогонили од 1945. године.

Један од гоњених био је и Јордан Пенев из Панаретова. Он је имао 41 годину када је постао горјанин, а укупан број горјана по њуму био је око 130 душа. Они су намеравали да у погодном моменту побегну у Грчку или Турску, али преко подметнутог лица ухваћени су и осуђени 1951. године.

На моје питање о формирању ТКЗС, Јордан Пенев је одговорио са емотивном причом о седам година проведених у познатом концентрационом логору "Белене". Основни разлог да постане горјанин, како он сам истиче, је политички – осуда и убиство земљорадничког вође Николе Петкова 1947 г. и гоњење његових присталица и приврженика. Одлазак, у планину, међутим дао је повод месним властима да му узму брашно, да му опустоше кућу и да му запале документа о својини над земљом.

С муком се сећа, како су после његове осуде и слања у Белене, његовог оца на силу увели у ТКЗС 1956 г., а жену почели да малтертирају.

Каква је судбина једне породице из које се одметнуо горјанин открива и прича Дине Паскалове (60 г.). Она је имала осамнаест година када јој је отац избегао са горјанима. Сви покушаји њене мајке и брата да буду примљени у ТКЗС остали су безуспешни. Брата су приморали да напусти село и постане рудар, а мајка је била изложена непрекидном терору, долазили су јој у кућу, водили је да је саслушавају, запечатили јој собу и др. Пошто нису успели да наплате данак, узели су им сву стоку – осамнаест оваца и једног коња. На крају, мајка јој се нервно разболела и са 62 године обесила. Њен брат се вратио из рудника, али га ипак нису примили у ТКЗС. На тај начин било им је узето сво имање у корист ТКЗС а да нису били њени чланови.

Тако су шездесете године не само у сливенском региону, већ и у целој Бугарској биле етапа живота бугарског села, када су сви сељаци у суштини лишени власништва над земљом, стоком и сеоскопривредном техником, када су постали најамни радници на сопственој земљи. Направљени су први, али одлучни кораци ка економском изједначавању сељака. Од тада па надаље, проблеми су друге врсте.

"Г р е ш к е" с о ц и ј а л и с т и ч к е
к о о п е р а т и в н е п р и в р е д е

"Грешке", разуме се, су различите и много сложеније од оних које ће овде да буду укратко означене. Јер, овде је једини критеријум њиховог избора сећање на њих – такве грешке, које су прошле кроз осећања; такве, какве су просејане кроз сито времена и оставиле трајне трагове у сазнању оних који су морали да их превладају или просто проживе.

Прва "грешка", која и до данас није престала да узбуђује кооператоре после саздавања ТКЗС је уравниловка у послу и плаћању рада. По традицији, бугарски сељак је марљив. У патријархалном друштву његов морални дуг био је да ради за опште добро задруге, у коју је улазио цео његов род. Касније, у капитализму, његово постојање у потпуности је зависило од количине и квалитета сопственог рада. Незаборављено осећање својине, непосредно после колективизације, инерција марљивости за себе самог и за своје блиске, одржава извесно време ентузијазам у раду кооперираних сељака. Ентузијазам се, међутим, с годинама брзо троши из неколико разлога:

Прво, ТКЗС брише границе између сопствених имања, чиме удаљује земљорадника од земље. Он нема ни сопствену стоку, нити право да је има – неразрушени обори по кућама зевају празни и руше се. Друго, плаћање рада је ниско и изводи се по броју радних дана, а не по свршеном послу. И до дана данашњег Петар Петров из Глуфишева, после 18 година рада у ТКЗС памти:

"Ја сам хтео, кад идем да радим – да радим. Кад идем у брескве (воћњак – Р. И.), они по цео дан леже... ломе, уништавају их. Ја не могу да се сложим с тим хаосом. Тражим да свако узме себи ред и да га реже. Једна реже 13 брескви, ја режем 40 брескава а плаћају нас исто. И био сам приморан да идем горе у управу..."

Надаље, прича продужава о тражењу правде за плаћање уложеног рада. Саставља се комисија у којој учествује и агроном ТКЗС. Комисија даје високу оцену о квалитету његовог рада и једва тада му плаћају заслужено.

Предлажу му да ради одвојено од других и он се приморава да се одвоји од колектива. Речено потврђује и његова супруга Стефанка Славова:

"... када идем на њиву, они гледају да не раде, већ иду само да им дан прође, други да дође. Ја нећу то... Једно 13-годишње Циганче пореде са човеком као мој муж. Муж је толико радан, упоран..."

ТКЗС је скупила под једним кровом људе са различитим радним способностима, различитим односом према својини, међусобно туђе.

Покушај да се земљораднички рад изједначи са радом градског радника принудила је сељака да промени погледе на живот, показао је одлучујући утицај на његову судбину и морал. Вековима наталожена енергија стварања и утврђивања свог домаћинства почела је да се распада, да се обесмишљава новим односима између људи.

Миграционо кретање ка градовима после колективизације сеоске привреде посебно се појачало после укрупњавања ТКЗС и формирања АПК. Током времена, власт се све више централизује и, нашавши се у нечијим рукама, она постаје неограничена и несмењива. Створили су се услови у којима су пороци, традиционално санкционисани од друштва, почели да бујају као коров. Деморализација у друштву нараста утолико више, уколико неограничена власт оних који управљају лишава појединца могућности да заштити своја права и интересе.

Од свих порока који се развијају у новим условима живота, изгледа да се најтеже преживљавају крађе. Њима се приписују малтене сва зла, међу којима и пропаст ТКЗС. Крађе, међутим, имају различите димензије у различитим етапама развоја колективизације. Како сами сељаци тврде, у почетку, када је створен ТКЗС у Панаретову, сви су веома будно пратили кооперативну својину. У једном краткотрајном временском периоду код сељака се још добро чувао дух доброг власника. Било је, међутим, изузетака, али су они веома строго кажњавани. Добри Пеев, на пример, се сећа да су у првим годинама после стварања ТКЗС осудили једног сељака на три године затвора јер је украо гвоздени чекрк. "Но тада се радило руком и поштено", закључује бивши председник ТКЗС. И други домаћини се сећају да им у првим годинама нису давали да узму ни једну мрвицу кооперативне својине. Штавише – често су правили провере кооператора, који су радили у пољу на сакупљању летине.

Такве провере не једанпут су озбиљно вређале бивше домаћине који нису знали за крађу. Зато су та проживљавања оставила јарке успомене које се радо причају и данас.

Приче кооператора о крађама у ТКЗС остављају утисак да зло не иде од обичног трудбеника, већ од одређене категорије људи. Тај утисак потврђује и Књо Ганев – бригадир у ТКЗС, који је имао и директан задатак да не допушта крађе: "Не краде се у ТКЗС. Само на крају... Толико година нисам запазио неког човека да је нешто украо."

У већем броју случајева крађе се коментаришу без називања конкретних имена и без указивања на конкретно украдене предмете. Категорије људи који се најчешће спомињу међу крадљивцима су: управа, "унутрашњи", раније сиромашни, комунисти, Цигани. Прве четири групе, у суштини, у овом или оном степену се поклапају – то су различити називи за оне који имају власт и тренутну моћ.

Ево неколико коментара:

"Много су крали! Који ништа нису имали – постали су људи. А ми, који дадосмо, ми изгубисмо. Зато одосмо да радимо по градовима. Остависмо их на слободи, а сада више траже да узму!" (Реч је о узимању више крава – Р. И.)- (Стефанка Славова).

"Нису народ могли да поведу комунисти. Зато што су почели да краду. Даноноћно су крали..." (Јордан Пеев).

Ево и разговора Марије Василеве са њеним стрицем из Самуилова, онако како га се сећа:

"Ово добро ће да се упропасти". – Говорим: "Не причај, бре стриче!". – Пре десет година. – "Сви краду, маму да им јебем!" То не може тако! Сви краду! Можда је и он био медју лоповима. Није био много поштен..."

Интересантно је приметити да се прави разлика између крађа личне својине и кооперативне задруге. На моје питање да ли се крађе сматрају за грех, Марија Василева ми одговара:

"Нису је сматрали, чак су се поносили. Ако се краде од човека – више су га сматрали. Из задруге посебно када краду – свеједно из ње су узели..."

Сви интервјуисани из Панаретова твдили су да није било лопова у селу, само од ТКЗС се крало, што показује да се током последње деценије крађа кооперативне својине малтене претворила у полулегално средство увећања личних примања и морална норма своје врсте, утврђена новоствореном пословицом "Од оца и од државе се не краде" (тј. оно узето од оца или од државе не сматра се украденим, а својина кооперативне задруге се изједначава са државном својином). Против "норме" да се краде из кооперативне задруге није могао да се супротстави чак ни његов председник:

"Ја сам их видео својим очима (крађе – б.н. Р. И.). Кажем овоме, кажем ономе – нико ни не обраћа пажњу. Узме животињу од 40 кг, плати је за 5 кг..."

Речи бившег председника ТКЗС у суштини откривају и један од механизама крађе: фиктивна продаја. Д. Пеев с огорчењем одбацује покушај неких "одозго" да крађу назову "присвајање", тј. узимање заједничке својине, која ти је поверена на газдовање. То је, у суштини, много тежи преступ, али избегавајући класични термин "крађа, суштински се омаловажава тежина злочина. "Грешке и крађе су погубиле поредак (има у виду социјалистички поредак – б.м. Р. И.)" – закључује бивши председник.

Родбинске везе као балансирајућа сила

Почетак колективизације се првобитно лоше одразио на традиционално здраве родбинске односе у бугарском друштву. Током педесетих – шездесетих година, када је започео период интензивне миграције из села ка градовима, осетило се оштро слабљење родбинских веза (Smollett 1989: 128). Подела посла у сопственом газдинству по полу и узрасту чланова породице и рода, било је у потпуности истиснуто радом у радним групама. А критеријум за формирање радних група уопште није био усклађен са традиционално изграђеним стереотиповима рада бугарског сељака. Утицај нових социјално-економских структура најјаче су осетиле жене. Њихова традиционална затвореност у кући била је нарушена, а уместо тога требало је да оне приме на плећа тешкоће живота и животних односа једнако са мужевима. Кренувши на посао изван дома оне су по први пут морале да искусе тежину увреда и псовки, по први пут су осетиле своју беспомоћност и незаштићеност међу туђима. Веома су сликовите речи Марије Славове, која моралу у породици супротставља односе у ТКЗС:

"Ми смо били велика породица – 13 деце. Не знам да су се говориле такве приче – причају са гузовима. Цео дан брбљају глупости. Раде, али су страшно распусни и прости. Тешко ми је било цео дан да их трпим".

Ако се суди по лексици у језику М. Славове, очигледно она је такође усвојила "правила игре".

Без сумње у једном друштву, у коме је личност незаштићена од високостојећих и руководећих људи, распад рођачких веза не може да траје дуго. Како примећује Ел. Смолет током седамдесетих – осамдесетих година започиње период одржавања интензивнијих родбинских веза, не само између града и села, већ и међу рођацима у истом или различитим градовима. Контакти у том периоду постају могући захваљујући телефонима и аутомобилима (Smollett 1989: 128).

У оквирима самог села родбинске везе се појачавају захваљујући суседству и сталној емоционалној и економској узајамној помоћи, која се испољава посебно јако у време кризе у роду и породици: болести, свадбе, крштење, погреби и др. Другим речима, преживевши кризу промене и реорганизацију педесетих – шездесетих година, родбински односи улазе у период новог препорода и цветања, који не губе свој смисао и у наше дане. Успевамо да га "уловимо" и у дељењу крава у Панаретову. Скоро да није било интервјуисаног који нису мислили да се најбоље краве дају краварима, тј. "својим људима, и њиховим рођацима: "...иду, везују им репове (тј. стављају им белег – б.м. Р. И.) и узимају их ...њихови људи, рођаци. А ми – други, туђи људи – зуримо и узимамо отпатке" – изјављује бај Васил из Панаретова.

Ако се суди по речима и делима житеља Панаретова, родбинске везе су једна од оних појава на које ће вероватно доста рачунати и у будућности бугарска сеоска привреда. Нису далеко од сличних мисли ни неки политички делатници. Поводом дељења техничког инвентара ТКЗС на пимер, почасни председник Демократске партије Б. Кјуркчиев говори: "Ја нисам за претерано уситњавање технике, већ сматрам да њом може да газдује један род или неколико породица које заједно раде земљу (Кјуркчиев 1993: 12).

У овом моменту прелаза, када земља још увек није враћена њиховим власницима у својим реалним границама и нису створене кооперације новог типа, у Панаретову већ су се појавиле прва три неформална радна удруживања чији су чланови пре свега обједињени принципом родбинских веза. Без сумње, док је друштво у кризи, док људи преживљавају економску несташицу, незадовољство и отуђење, родбинске везе ће продужити да испуњавају улогу уравнотежења за оздрављење.

Од одбацивања до разумног оптимизма

У јаунуару 1994. г. поново сам посетила село Панаретово. Срела сам се са неким од мојих претходних информатора који су пре годину и три месеца узели краве из стаје ТКЗС.

Еуфорија из времена дељења крава беше одавно прошла. Половина животиња већ је била продата или заклана, поједена или заборављена. У овој етапи свака породица обично гаји једну краву, а новорођена телад се продаје или коље. То је разумљиво, кад се има у виду да је већина житеља села Панаретова пензионе доби и немају могућност да шире сточарство у свом домаћинству. Осим тога, равнотежа уложених средстава у једну краву и добијеног од ње је негативна – исхрана и гајење коштају више од продатог млека. Сви сељаци које сам анкетирала били су једногласни да немају никакву газдинску добит да чувају стоку, осим задовољавања сопствених потреба у млеку, маслу и сиру. Разлог за негативан баланс по њима је, што фирма "Сердика" – доскора једини монополист у откупу млека у Бугарској – нуди веома ниску откупну цену – 3.57 лева за литар, у ситуацији када се млеко на тржишту продаје за 8-10 лева за литар.

Пре неколико дана у селу су сазнали зашто "Сердика" нуди овако ниску откупну цену. Како тврде житељи Панаретова, фирма је откупила од ОНД огромну количину млека у праху. Прерађивали су га додајући му само 10% природног млека и тако задовољавали потребе тржишта, без потребе да се купују веће количине млека по селима. Независно од ниске производне цене на тај начин произведеног млека, фирма га је продавала по цени природног млека. На тај начин она је успела да за кратко време направи велику зараду. Очигледно реч је о једном од примера који откривају механизме корупције која се тренутно шири у бугарској економији и успорава нормални ход реформе у сеоској привреди. Корупција је неспорно један од разлога за песимизам сељака у погледу будућности сточарства у овом крају.

Убрзо су се, међутим, у селу појавили представници неке приватне фирме из суседног града Нова Загора[3], који су почели да откупљују млеко по бољој цени – 5.50 лева за литар. Природно, сви произвођачи млека су се преоријентисали на ту фирму и "Сердика" је остала без снабедевача. Конкуренција која се полако појављује сада је искра наде да ће једног дана ствари лећи на своје место.

Мањина сељана Панаретова са оптимизмом гледа на сточарство. Међу њима су браћа Христо и Иван Паскалеви. За кратко време од поделе крава до овог момента они су успели да направе своју сопствену стају која се налази у једној од зграда бившег ТКЗС. Одмах по завршетку акције поделе крава у октобру 1992. г., двојица браће се оријентисала на откупљивање крава од сељака из свог села. Тако су својим сопственим, додали још десет крава и са новорођеном телади већ имају двадесет шест животиња. И Христо, и Иван полажу јасан рачун да одржавају говеда уз губитке, али су убеђени, да једно домаћинство не може без стоке: "Од крава се нећу одрећи зато што животиње не треба уништавати. Ако их уништимо у потпуности, овај народ шта ће да ради!?" – говори Христо. Они се надају да ће се ствари нормализовати: "Ово ће можда бити после две-три године најмање, четири, да станемо на ноге" – прогнозира Христо. А засада они раде за будућност и рачунају да ће зараде бити веће него у другим сеоскопривредним гранама, као повртарству, на пример. И ове године, као и прошле, посадиће диње, шаргарепе, кромпир; гајиће краставце и парадајз у својим стакленим баштама, зарадиће и на бресквама. Од прихода ће продужити да техником модернизују газдинство . "Не, нисам очајан" – изјављује Христо. – Жалим само због једног – зашто то није било пре 20 година... Да бејах бар 50... Сада имам 72..."

Упркос старости, браћа Паскалеви су успели да добију на лицитацији велику модерну стају ТКЗС за 7 милиона лева. На моје питање како ће да плате ту за бугарске услове огромну суму, Иван одговара да су у преговорима са кувајтском фирмом, која обећава да плати дотичну суму кроз извоз готових производа: млека, масла, сира. По њима сеоскопривредна производња ће постати профитна грана, само ако започне да производи квалитетно и трговина се оријентише ка западним државама. "..." Повремено смо трговали са Савезом. Савез је узимао неквалитетнију робу. За трговину са западом, ми треба да производимо квалитетније...", казује Христо Паскалев.

Други важан проблем који узнемирава сељаке у овом моменту је проблем земље. Земља још увек није враћена у реалним границама, већ је подељена сељацима по приближним димензијама у којима су је поседовали пре образовања ТКЗС. То ствара напетост и несигурност, јер не може да се планира коришћење земље, како у зависности од конкретних потреба њених привремених власника, тако и у перспективи. Осим тога, за већи део сељака враћање земље у реалним границама означава да се она издроби на мале парцеле које не дозвољавају коришћење модерне технике. У том погледу однос ка враћању земље је различит. Власници малих њива сматрају да није могуће и није неопходно да се очувају стриктно реалне границе некадашње својине. Њима је згодније да добију компактну земљу. Крупни власници међутим настоје да добију земљу која им је припадала у прошлости: "Само ако неко може да трчи брже од куршума, може да ми узме земљу", изјављује Христо Паскалев.

Макар и привремена, у Панаретову је створена кооперација малих земљопоседника. Она има 190 душа са заједно око 3000 дка земље, при условима да је цела обрадива површина села заједно 6800 дка. Велики број чланова кооперације, који надилази број породица у селу (130) произилази из тога што они нису директни власници земље, већ њихови наследници (деца или унуци), од којих многи живе ван села (углавном у граду Сливену). Привремено решење питања блокира купо-продају земље и лишава власнике могућности да њом располажу. То се негативно одражава како на личне планове појединих домаћина, тако и на целокупни ход сеоскопривредне реформе. Зато у Панаретову и сада рачунају на приходе углавном од трајних засада (брескве), као и од повртарства, које домаћини развијају у својим великим двориштима.

Мале пензије које сељаци Панаретова добијају једва су довољне да се плате порези и месечни расходи за струју, воду, грејање и др. Њихова исхрана и исхрана њихових породица покривена је углавном производима личног домаћинства (у дворишту куће), а мали вишкови се продају на пијаци и осигуравају мали допунски приход. Овај вид власника не мисли да у будућности развија модерну земљорадњу. Њихов главни аргумент је да не очекују да ће им се потомци вратити на село. Они се осећају довољно материјално задовољним да би живели без радикалних промена. Учешће у кооперацији не изискује њихов рад, а мала новчана средства за куповину семена за сетву, коришћење технике итд, наиме чега они очекују да приме надокнаду углавном у натури (зрну).

За два рода у селу већ се говори да су богати: Паскалеви и Друмеви. Брзо увећавање имања у та два рода – земље, стоке, сеоскопривредног инвентара итд, произашло је као резултат ликвидирања ТКЗС. По свему изгледа да четрдесетогодишњи период социјалистичке колективизације није успео да уништи марљивост и дух предузимљивости код ових паметних Бугара. Сељани – суседи гледају на њихово "богаћење" са неприкривеном завишћу – оптужујући их да су покрали имања осталих из села, односећи се према њима са отвореном мржњом. Чинило им се веома чудним што су до јуче били једнаки, а сада се међу њима створила толика разлика. Неки их нису чак ни поздрављали на улици. Тај првобитан шок, међутим, брзо је прошао и сада поштовање према њима и њиховој трудољубивости и предузимљивости непрестано расте. Питање о богатству и сиромаштву по Христу Паскалеву је једноставније: "Сада има нерадника и радника; после ће бити гладних и ситих", казује он.

Богатство споменута два рода се крије и у здравим родбинским везама у селу, а и у спремности већег броја њихових чланова који су напустили село да се врате својим коренима и да се посвете земљорадњи. Христо Паскалев, на пример, жали што је дозволио једној кћери да заврши студије – историју. Но, таква су времена била – шта да ради на селу. А сада је друго – "То је губљење пара. Паре решавају судбину". Он сам је уверен да се његове кћери и унуци неће одрећи земље: "Моји наследници ће доћи – привлачим их, обучавам их... Сада има посла од јутра до мрака..."

Сви су једногласни у томе да су у процесу ликвидације ТКЗС учињене многе грешке. Оне се најчешће везују за грешке партија, партијских лидера и парламента. За разлику од првих дана и месеци промена, када су сви са великом пажњом пратили последње вести на радију и телевизији, сада сви сматрају изгубљеним временом да се занимају за "глупости које чине они горе". Више информатора ми је категорично изнело мишљење да неће гласати на следећим изборима.

Завршила сам интервју са Христом Паскалевим када ми је он испричао следећи догађај из свог живота. Позвали су га да учествује на једном сусрету Земљорадничке партије на челу са Анастасијом Димитровом-Мозер у Сливену, на коме је била присутна и сама Мозер. Он је очекивао да на њеном лицу види памет и привлачност њеног оца – у прошлости познатог земљорадничког вође Г. М. Димитрова, кога је Христо лично познавао. "А, бре она као да му је усвојена ћерка. Нема ништа заједничко с оцем! – усклинуо је Христо. – Ама она ништа не схвата о земљорадњи!" Она га је у разговору посаветовала да увећа њиве на 7000 дка. "Како ћу увећати њиве на 7000 дка? Па то је земљиште целог села. Ко у Бугарској има толико много земље?"

Као стари члан БЗНС "Никола Петков", Христо Паскалев био је дубоко разочаран руководством сопствене партије. По њему, људи који треба да решавају судбину обичних људи, не познају њихове проблеме, а у сталном су међусобном сукобу. Истина је, да има великих разлике између земљорадника и различитих земљорадничких партија, да су "црвени" земљорадници увек били "слушалице власти" током тоталитаризма, а "један камен основу на прави". Зато Христо сматра да се сеоска привреда у Бугарској неће опоравити уколико се земљорадници не уједине и не заузму своје достојно место у парламенту.

И ако још увек има оптимизма, који даје снагу реформи на селу у овом тренутку, то најсажетије може да се изрази опет Христовим речима: "Нема заустављања!" Макар и колебљиво, са нагађањима, кретање напред се продужава.

Закључак

И данас, бугарски сељак је на раскрсници. Све јасније се оцртава перспектива да ће он постати власник не само стоке, већ и земље, а село се претвара у својеврстан примамљив центар за потомке који су га напустили. Обнова "крвне" везе са земљом јесте онај судбоносан момент, који ће одредити даљи пут сељака: да тражи изгубљену срећу далеко од родног краја или да рашчисти коровљу закрчени пут својих дедова.

Несумњиво, родбинска припадност неће бити од одлучног значења за аграрну реформу, али барем обећава да ће почетак бити емоционално обојен родбинским везама. Борба и сукоби различитих партија и партијских група могу да успоре или убрзају враћање на земљу, али бугарски сељак већ тражи свој пут са јасним сазнањем да нема враћања уназад.

Цитирана литература

Берто Б е р т о, Д. Биографичният подход: Методологична стойност и перспективи. – В: Български фолклор 1993. Н^о 2, 18-29.

Виденов 1991. В и д е н о в, М. Годечанинът. С., 1991.

Гешов 1887. Г е ш о в. Ив. Задругата в Западна България, – В: Периодическо списание на българското книжовно дружество в Средец XXИ-XXИИ, 426-449.

Крстанова 1986. К р ъ с т а н о в а, К. Традиции на трудовата взаимопомощ в българското село. С., 1986.

Кјуркчијев 1993. К ю р к ч и е в, Б. Селянинът иска да знае къде с земята му и къде е синурът и. – Във: в-к "24 часа". 10 септември 1993. с. 12.

Оџаков 1893. О д ж а к о в, П. В. История на българското право. Част втора. Книга първа. Русе, 1893.

Хаџијски 1966 – И. Х а д ж и й с к и, Ив. Бит и душевност на българския народ. С.. 1966.

Хаџијски 1966 – И. Х а д ж и й с к и, Ив. Оптимистична теория за нашия народ. С., 1966.

Kirshenblatt-Gimblett 1988. K i r s h e n b l a t t -G i m b l e t t. B. Authoring Lives. – U: Life History as Cultural Construction/ Performance. Budapest. Edited by Tomas Hofer and Peter Niedermuller. Published by the Ethnographic Institute of the Hungarian Academy of Sciences, 1988.

Smollett 1989. S m o 1 1 e t t, E. W. The Economy of Jars. Kindred Relationships in Bulgaria. – An Exploration. – U: Ethnologia Europaea. XIX, 2. 125-140.

Септембар 1993 – јануар 1994

Напомене

1 Статистика показује да је 1946. године удео сеоског становништва у Бугарској био 75,3%. Од укупног броја сељака 62% су поседовали до 50 дка обрадиве земље; 27,3% – од 50-100 дка; 9.2% – од 100 до 200 дка; 1.4% – од 200 до 500 дка и 0.1% – више од 500 дка. То показује да је на бугарском селу преовладавала сеоска сиротиња. Брза индустријализација после 9. септембра 1944. г. и процес кооперације довели су до велике миграције сеоског становништва ка градовима. Као резултат тога променила се социјална структура становништва у корист градског. По попису 1975. г. сеоско становништво чини 42% укупног становништва земље. Промењена је, међутим, и социјална структура самог сеоског становништва, при чему су 62,2% радници, 8,2% службеници, а само 28,1% су кооперирани сељаци и 1,5% – друге професије. Детаљније податке в, Енцилопедия на България т. 6, Софија, 1988, 153-154.

2 Изражавам захвалност Веселини Славовој и њеним родитељима за указану ми помоћ у време рада у селу Панаретову. Пет записаних касета са интервјуима и причама су архивирани у Фоноархиву Института за фолклор БАН под бројевима 1097, 1098, 1099, 1100 и 1101.

3 Јасно, овде је реч о фирми "Млечен път" из града Нова Загора, која је мало након описаних догађаја постала позната по својој квалитетној продукцији.