Пројекат Растко : Бугарска

Љубомир Миков

Бугарска народна мартеница - амулет и накит

The Magic and Aesthetic in the Folklore of Balkan Slavs, ed D. Ajdacic, Belgrade, 1994.

Једна од најтипичнијих и широко распрострањених ритуала повезаних са дочеком 1 марта код Бугара је ношење мартеница. Мартеница је својеврстан амулет и накит. Она је знак којим се означава крај зиме и дочке пролећа и лета зато се њена употреба обично мотивише са дочеком митске старице Марте, схваћене једном као персонификација првог дана, а други пут целом месеца марта. Одатле произилази и назив амулета-накита - мартеница који није јединствен, али је најшире распрострањен.

Традиционалне мартенице су најчешће израђивале мајке у продици или домаћеице у дому. То се чини дан уочи или рану ујутру 1.марта като по места је повезано са чувањем неких специфичних захтева који придају њиховој изради магијски карактер. Најшире је растрострањен захтев да се мартенице праве пред излазак сунца, да би му се неутрализовала сила, јер се верује да од 1.марта оно започиње да греје много јако. Међу Бугарима у Охриду мартенице су прављене затворених очију да би змије биле слепе и да их људи не би видели када пролазе крај њих. У хасковском и санданском крају њих је правила жена која тог дана није смела да буде у контаку са ватром да не би изгубила моћ. Због истих разлога Бугари из ђумјурџинског су правили мартенице пре доручка («на гладно срце»), а у силистренском, благоевградском и пловдивском крају њих су правиле жене који нису ишле у тоалет. Последња забрана је везана за представу да ће на тај начин да се утиче на змије и гуштере да не улазе у куће људи. Иста забрана се односи и на жену која ће да пали првомартовску ватру у дворишту куће. У неким рејонима западне бугарске девојке су правиле мартенице саме и последњег дана фебруара. Оне су их везивале за црвену ружу где су остајале до ујутру 1.марта. веровало се да ће на тај начин мартенице добити моћ заштете руже, која се садржи у цвету и његовим бодљама. Широко је позната и пракса да се мартенице за мању децу праве од пређе или вуне коју су бабе-акушерке дале мајкама на Бабиндан 8.јануара (празник баба акушерки и жена са децом).

Основни и најкарактеристичнији полазни материјал за израду мартеница је усукана двобојна вунена пређа, која је често црвена и бела. отуда и веровање да /»нерпрев’ртен»/ конац није мартеница, зато што се пређа преде надесно, а за мартеницу се прев’рта налево. Коришћена је, међутим, и непредена вуна са истим бојама - нпр. у софијском. Осим тога, по традицији у неким регионима су прављене једнобојне и вишебојне мартенице, као и двобојне мартенице у различитим комбинацијама од црвене, беле, плаве и црне вунене пређе. Једнобојна црвена мартеница се среће пре свега у северној Бугарској, а једнобјна бела мартеница од сирове вуне је прављена у охридском. Вишебојна мартеница је типична за родопску област и југоисточну Бугарску. Двобојне мартенице, прављене са белом и плавом прешђом су познате у берковском и крџалијском, са црвеном и плавом - у мелнишком, а са црвном и црном или белом и црном пређшом - у целој родопској области.

Скоро увећ су у структуру мартенице укључивани и неки други елементи, као новац (сребрни или разменни), гвоздене алке, скилидки белог лука, синци, маниста, делови гране дрена и дуње, ораси, ж’л’ди, чауре, пужеве кућице и шкољке, длаке из коњског репа, зуби и праче коже дивљег прасета, чешаљ на дрвеној кашики и др. Карактеристичан елемент у структури мартеница су и чворови.

Све боје и елементи у саставу традиционален мартенице су обједињени по садржајној црти и имају пре свега апотропејни карактер. Управо то даје могућност варирања мартенице од једнобојног до вишебојног, од једноставног до сложеног симбола. У том смислу црвена и бела боја у мартеници нису констрастни пар с магијске тачке гледишта зато што обе боје у овом случају одликује апотропајна семантика и функција. Комбинација црвено беле мартенице са наведеним елементима, у том смислу и са чворовима је у сагласности с њеним значењем амулета, за њено сматрање «урочником».

Паралелно са апотропејним или магијским поимањем мартенице, она се осмишљава и на естетском плану, који провоциара њено уметничко обликовање и у пракси је претвара у накит. Зато, у скоро свим крајевима земље мартеница се прима и као украс као накит, одакле је названа «китица», китипчка, кичилка и др. (дијалекатне форме проистекле из китја и китка). Велику улогу у тоај вези игра импровизација која се у границама традиције придржава установљене норме једнако у односу на форму и функцију мартенице. Тако се норма у процесу њене израде репродукује паралелно са импровизацијом на основи којој је мартенична пређа повезивана са пискјули и лоптицама у најразличитијим комбинацијама обликовања. На основи импровизације у новије време се појављују и плетене мартенице, као и неке мартеничне форме, које личе на ђердане, медаљоне, сплетену женску косу (кику), антропоморфне фигуре (женска и мушка или две женске) и др.

Мартеницу носе људи и домаће животиње. Она се везује на воћке и вињагу, у штали и живинарнику, на јарму кола као и на свакодневне предмете као разбој, чекрт, мотовило, преслица, времено, разбој, бућкалица за лупање масла, а исто и по дршкама са две стране врата у кући. Мартеницом се «ките» пре свега деца, девојке и млађе удате жене. Ређе су то чинили млади мушкарци и стари људи. Мартеница се везује и поставља на одрешена места: на длан и прсте на руци, на врат и по оделу на грудима (код деце и жена); на прсте на ногама, на лактове под рукавима кошуље и на јрста под појасом (мушкарци, најчешће младићи); на врат и уши, око рогова, на реп и по ногама домаћих животиња - обично новорођених; по гранама или при основи воћки - пре свега младих. Мартеница коју људи ставе је ношена обично до 9. или 25. марта, зато што су ти датуми повезани са првим виђењем рода, ластавица, кукавица, змија, процветалих воћки. Ређе је она ношена до 3 дана и до краја месеца, а још ређе до 40 дана или до жетве. По домаћим животињама, воћкама, свакоденвним просторијама мартеница се оставља до износване.

После истека времена за ношење мартеница људи је остављају под каменом, везују је за дрво у дворишту куће. ређе се баци према сунцу, а после тога постави под камен или пак директно спаљује. Има сведочанстава и за бацање мартеница у реку или на кров куће. Постављање под камен је везано за гатање у основи неких веровања за присуство/ наличието инсеката, сламки и дрвцета под каменом. Гатали су обично за размножавање домаћих животиња и за добар род на њивама и у виноградима. Осим тога девојке у узрасту за веридбу су гатале и за женидбу. Коришћење мартенице у тим гаталачким поступцима је било повод да она буде названа «гадалушка» (дијалектанта форма, изведена из «гадаја»). С друге стране постављање мартенаице под камен се повезује са постављањем по камен злог, оличеног најчешће у змији.

Поимање и употреба махтеница пре свега као заштитног средства условљава њено основно значење амулета за људе, домаће животиње, воћчке свакодневне предмете, домаће просторије према сили «новог» сунца, змија, пожара, болести, др беде. Употребљавана технологија и развијена јој структура исто показује утицај доминације њене апотропајне функције. С друге стране, мартеница се показује на плану продуцирашта симболика, естетских потреба и социјалне процедуре. Резултат тога је да се она јавља као знак, који услужује и истовремено балансира вредности повезане са магијом. Првог дана Испрачања зиме (Смрт) и Сусретање пролећа и лета («Ново» сунце, животворно начело у природи).

Бугарска народна мартеница није изолована појава у балканским етнокултурним традицијама. Не надмашујући је, имају типолошке сагласности у Румунији, Грчкој, Албанији. У поређењу са одговарајућим јој етнокултурним варијантама бугарска мартеница се одликује развијенијом технологијом и структуром као и ширим обимом значења - показатељи који јој дају заокруженији и конкретнији смисао заштитног средства и украса - као амулет и накит.

Процес одумирања традиционалне ритуалне културе код Бугара, који започиње у другој половини века, разбија и комплекс ритуалних поступака везаних за 1.март. Чишћење, паљење огња, симболичко гоњење бува и змија и изношење црвених тканина и одела су основне ритуалне делатности које су данас већ бесповратно «потонули» у прошлост. С друге стране, на том фону је веома упечатљива изузетна животност праксе ношења мартеница која се дугује јединственом естетском/ естетичком преоткривању саме мартенице као својеврносг украса или накита. Управо на тој основи мартеница је и данас жива појава која чува успомену о једној традицији.

Као резултат процеса о коме је било речи настају квалитативне промене у технологији, облику и функцији мартеница. Отпадају скоро сви основни захтеви и забране везане за њено кућно прављење. Тако се она у потпуности претвара у предмет естетског осмишљавања, који постаје стимуланс за додатно разнообразјаване основни полазних материјала, као и традиционалних елемената њене структуре. Вунена пређа се замењује синтетичком, а традиционалне амулетне форме скоро испадају из употребе. Наступа промене у традиционалном регистру боја у основи које се црвено бела мартеница уводи свуда.

Значајне промене се виде и у односу на значење мартеница. Данас их употребљавају (носе) пре свега људи, при томе подједнако оба пола, и сви узрасти. Оне су међутим одавно изгубили значење јој као заштитно средство, а исто и као предмета за гатање. Десемантизација њених значње је довела до проемен њене функционалне доминанте - од маулета схватаног и као накит, оне се претварају само у накит, у естетску пројекцију магијске суштине. Друкчије речено, остварује се промена њене знаковне функције. Ето зашто се мартеница данас носи само као накит, којим се подсећа надолазећа пролеће 1.марта или се исказује поздрав тим поводом.

Последњих деценија мартеница излази из сфере домаће радиности жена и постаје предмет индустријског дизајна. Тако се она претвара и у робу која се серијски производи која у пракси исто служи чувању једног реликта традиционалне ритуалне уметности Бугара.

превео Дејан Ајдачић