|
|
Милена Беновска-СбковаПојава екстрасенса са становишта фолклористикеБългарски фолклор, 1993, кн. 5.
Отворена вратаКада сам 1990. године први пут један кратак чланак посветила тада започињућем буму паранормалних појава у Бугарској, ствари су изгледале јасне са становишта супротстављања "традиције-модернизације": лако су се откривали односи између понашања полтергајста који су брзо постали популарни и фолклорних демонолошких ликова, између екстрасенса и традиционалних бајалица, врачара и видовитих. И објашњење се чинило једноставно - настала економска и духовна криза налази својеврстан одушак у обраћању свету паранормалног а то је невесна компензација за духовну пустош коју је изазвао деценијама официјелно култивисан атеизам[1]. Отада током три протекле године наставила сам да се систематски интересујем за паранормалне појаве и да их проучавам. У међувремену те појаве су се невероватно рашириле и од зачуђујућих чињеница које су потхрањивале глад за сензационалним (и новинарски бизнис) преобразили су се у трајну црту социјалног живота Бугара у периоду пост-тоталитарних промена, у елементе свакодневне културе. Данас схватам да уколико више познајем чињеница о паранормалном, утолико јасније спознајем сложеност појаве и немогућност да се она непротивречно објасни са јединствене тачке гледишта. Тако се моје раније схватање екстрасенса (најтипичнија и најмасовнија пракса паранормалног) као наследника у фолклору познатих културних модела показује се као тачно, али недовољно. Пракса екстрасенса је толико богата индивидуалним детаљима да се веза са традицијом показује само као једно од обележја појаве. Осим тога, као свака људска делатност и та пракса је динамична, у њој се непрестано дешавају промене; упознајући се са датим чињеницама, истраживач пропушта неколико других. Индивидуални истраживачки напори су јасно недовољни да би се појава екстрасенса обухватила у потпуности, те је неопходно систематско и масовно посматрање. У том смислу овај рад (и ова свеска часописа "Български фолклор") може сликовито да се упореди са отварањем врата иза којих се налази непознат сложен свет, испуњен многим изненађењима. Написано ће бити само мали корак ка откривању тог света. Паранормално у истраживачком пољу фолклористикеЗасновано је питање: има ли фолклористика однос ка изучавању паранормалних појава и могу ли њене истраживачке методе да допринесу објашњавању њихове природе. То питање може да буде постављено на два нивоа: а) на плану фолклористике као међународне науке; б) у равни националне науке и контекста бугарске културе. Са данашње позиције може се рећи да је фолклористика као наука већ одредила свој однос ка паранормалном - скандинавски и амерички фолклористи га активно и усмерено изучавају од почетка 70-их година. Покушај тих колега још је вреднији због чињенице да постоји несумњив изоморфизам између истраживања тих појава - исцелитељства и видовитости - и различитих појава паранормалног у Бугарској. Изучавање паранормалног је део процеса преоријентације који се дешава у тим фолклористичким школама и усмеравања истраживачких интересовања ка проблемима наших савременика који углавном живе у градовима[3]. Што се тиче бугарске фолклористике, она је суочена са неопходношћу да без одлагања одреди свој однос ка неоспорном буму паранормалних појава којим је обележен живот бугарског друштва у немирним годинама уочи и највише после чувене 1989. године. Овде ваља рећи да веома хетерогена и изузетно сложена природа паранормалних појава не може да се обувати у њиховој целовитости само истраживачким методама фолклористике. Најпростије речено, паранормално обједињава разнородне појаве чија је суштина двострука: оне су истовремено и природни, и социо-културни феномени. Очевидно фолклористика успоставља однос ка другој од те две стране. Другим речима, могућности фолклористике у односу на изучавање паранормалног су наравно ограничене. Истовремено, међутим, професионално задужење фолклориста је да посматра и документује једно од најособенијих појава у култури Бугара данас. На том плану важна је ограда да фолкориста није у стању да реши питање веродостојности информације о паранормалним способностима и зато је сувишно да их поставља[4]. Истраживачка методикаСавест наводи на признање да се одговарајућа истраживачка методика изучавања појаве још увек тражи. Постоје три извора информација о екстрасенсима: објављени подаци, интервјуи са екстрасенсима и са пацијентима и посматрања праксе ексрасенса. Посматрања су веома важна, с обзиром да су вербални описи по правилу нетачни. Интервјуи са екстрасенсима и пацијентима, као и посматрања, спроведена су током 1992-1993 године. Због етичких обзира, имена оних екстрасенса који не желе да се разглашава њихова делатност бележим само иницијалима. Почетак: формирање и суштина појаве екстрасенса у БугарскојКада и како се родила појава екстрасенса у Бугарској? На прво питање не може се одговорити са неопходном прецизношћу, но јасно је да су се први представници ове категорије људи разгласили током друге половине 80-их година. Екстрасенси су се међутим претворили у масовно раширену и због тога - социјално значајну појаву током 1990. г. Већина је одређују као годину када су открили своје паранормалне способности и време када су започели праксу биоенерготерапеута[5]. Ако се са извесном дозом условности 1990. година прихвати као преломна у претварању екстрасенса и њихове делатности у раширену појаву са значајним социјалним димензијама у Бугарској, формирање појма и одређивање термина екстрасенс треба приписати другој половини 80-их година. Вероватно је одлучујућа улога у формирању представе о екстрасенсима дошла заједно са "перестројком" (преко штампе и телевизије) информацијама о погледима, делатности и методама московске исцелитељске Џуне (Евгенија Давиташвили). У корист таквог виђења говори чињеница да део бугарских екстрасенса чине Џунини ученици - она их је директно обучавала[6]. Сигурно је да се утицај Џуне не исцрпљује само у директном подучавању, неки екстрасенси признају да су решили да се баве биоенергоисцељивањем пошто су се упознали са Џуниним публикацијама (Живка Петркова, Марија Георгиева, Евангелина Миленкова, Емилија Борисова, Донка Ангелова)[7]. Осим тога, Џунина схватања о исцелитељској делатности су модел понашања, који се следи индиректно, каткада чак без сазнања да је дату праксу увела Џуна. Тако неке црте портрета бугарских екстрасенса имају аналогију код Џуне, без циљаног неговања, штавише они се срећу код личности које она није школовала. Џуна слика, пева, компонује музику, пише стихове, снима у филмовима[8]. У овој или оној форми изражавање на пољу уметничког стварања карактеристично је за део бугарских екстрасенса (Танелија Стајкова, Евдокија Крџиева, Веселина Здравчева, Поља Дочева[9], Надка Бежева, Цветана Николова[10], Нели Колева, Елка Георгиева, Р. И.,). Самосталне уметничке изложбе су правиле Нели Колева, Танелија Стајкова, Надка Бежева. Карактеристично за екстрасенсе код нас је представа (о којој немам податке да ли се везују за Џуну), да су слике које су нацртале лековите. Најважније, међутим, је безконактна масажа као основа исцелитељска метода и њено ауторство неоспорно припада Џуни, која је (током лета 1989. године) демонстрирала своју методу у низу телевизијских сеанси. У истом периоду, крајем 80-их година, др. Кашпировски и Алан Чумак (обојица из бившег СССР) су до "белог усијања" довели друштвено интересовање за паранормално. Значај за претварање екстрасенса од појединачних случајева у масовно распрострањену праксу има и ширење демократских појава у Бугарској, које су одиграле улогу катализатора кроз које се објашњава и делимично фиксирање прве демократске 1990. године као одлучујуће за формирање облика разматране појаве. Доказ за улогу политичких прилика као ометајућег или подстицајног фактора чини признање екстрасенса Цветанке Рангелове из Софије: "Била сам дубоко убеђена да могу да помогнем људима на други начин - њихови безгранични болови су ме мучили. Започела сам пробе са лечењем биљкама, акопресуром, контактном и бесконтактном масажом (тада се још није говорило о биопољу) само својим блиским. Резултати су углавном били добри. Требало је, разуме се, да прође време да би се осетила сигурном, да сакупим искуство... То се продужило до 13. априла 1984. г., када су органи Државне сигурности започели осмомесечну истрагу. Они су установили да стварно знам и могу, али сам друштвено опасна". Приморали су ме да потпишем записник у коме се одричем било какве сличне делатности. Када су се појавили први екстрасенси код нас - дуго се нисам усудила да ступим у контакт са њима - страх од прогона био је још увек јак... Тек после 10. новембра 1989. године сам се одлучила да понудим своје умеће ширем кругу болесника. Сада се радујем када читам захвалност у очима и редовима њихових писама[11]. Културни модели - прихватање и развојИ тако, крајем 80-их година био је оформљен културни модел који је одговарао представи екстрасенса: повезивање исцелитељства и видовитости, с акцентом на прво или на друго. Понекад су екстрасенси сами свесни те чињенице: "Видовитост и исцелитељство - то ми је дато" (Р. И., август 1993. г.): Он се јавља у три приручника посвећена екстрасенсима у Бугарској који укључују 288 имена[12]. То спајање способности и особина потпуности се уклапа у оквире класичног фолклорног модела, познатог из прошлости и актуелног и данас. У речнику Најден Геров се под речју "врачка" означава лице које гата и лечи ("Врачка - која врача, баје, чара"[13]). Иста комбинација способности, али с нагласком на лечењу тиче се и бајања и бајалица ("Када је неко болестан, баје се да оздрави и када некога снађе невоља, он баје, да види од чега је, и да се убудуће чува"[14]). Треба да се подцрта да културни модел завештан у бугарској традицији показује активан утицај на данашњу праксу екстрасенса. Тако су се два пута екстрасенсу Валентину Михајлову обратиле колеге с посла с молбом да помогне у откривању украденог аутомобила. За Валентина Михајлова је карактеристично превладавање исцелитељских способности над видовитошћу (исцелитељску делатност он започиње током 1990. године, док "треће око" развија тек крајем 1992). Представа о исцелитељству традиционално је везана с видовитошћу и зато се људи у нужди обраћају екстрасенсима чак и с молбом, која не одговара у потпуности способностима конкретне личности. Као активан утицај традиционалног културног модела на данашњу културну праксу могу да се посматрају и случајеви обраћања екстрасенсима с молбом за "скидање" црне магије[15]. Као проширивање традиционалне представе о видовитости може да се тумачи и употреба паранормалних способности при дијагонистиковању повреда у колима (Р. И.) и другим техничким средствима[16] или чак директно при извођењу фундаменталних научних истраживања (последње се тиче већ покојне Славе Севрјукове[17]). С друге стране, не може се тврдити да је тај модел специфичан само за бугарску традицију. То се види из праксе бајалица, врачарица, хоџа и других, карактеристичних за различите етничке групе у Бугарској (углавном за Турке и Цигане), као и из података који се односе на географски и културно удаљене крајеве (нпр. Норвешка или Боцвана)[18]. Другим речима, делатност екстрасенса, свесно или не, повезана је са универзалним културним моделом који везује исцелитељство и видовитост. За део њих (око 10% од истраживаних око 300 екстрасенса) та веза је директна, јер су наследили своје способности преко породичне традиције (у породици или роду је било бајалица или исцелитеља)[19]; та околност се објашњава чињеницом да фолклорна култура (називана још и "реликтна" на селу, упркос очевидним деструктивним процесима, још је увек жива и активно утиче на целовит културни лик бугарског друштва. У случајевима када се директно примање из народне културе не установљава, може да се говори о несвесном репродуковању унивезалних културних модела[20]. Технике и методе лечења и видовитостиМетоде за дијагнозу и лечење и технике видовитости које користе екстрасенси одликују се изузетном разноврсношћу и управо показују да сваки екстрасенс има свој строго индивидуалан и непоновљив облик. По анкети коју је Постуниверзитет за нову Културу (ПУНК) спровео међу екстрасенсима, најчешће коришћене методе дијагнозе међу анкетираних 114 душа су: безконтакна дијагностика, дијагностика рукама, по снимку, телепатска дијагностика, дијагностика посредставом телефона, радиоестезијским методама. Мање су раширене: емпатијска дијагностика, виђење унутрашњих органа, дијагностика очима, дијагностика преко посредника, помоћу ванземаљских цивилизација, менталне методе, реликтно виђење, дијагоноза по имену: само један од њих је споменуо дијагнозу по коси (Лилија Габровска), путем пулса (Лидија Параскевова), преко анализе спољашњег изгледа (Иван Божилов), преко цртежа (Гаља Николова), помоћу хемијске оловке на анатомском атласу (Денка Стојкова), пипање акупунктурних тачака (Лилија Габровска), вађење "матрице" са болесног места или органа (Стефанка Ошавкова)[21]. Највише коришћени међу овим методама популарне су и као методе за лечење: бесконтактна масажа по Џуниној методи, контакна метода са рукама, телефоном, телепатски, посредством мисли и погледа, акупресура и тачкаста масажа . Велику популарност има и фитотерапија завештана бугарској традицијом. Ређе су навођени методе: биоактивирање материја (вода, крем), стављање руке, молитва, општа масажа и масажа пета и дланова, физичке и менталне методе, мануална терапија. Петоро су указали на метод помоћ изванземаљских цивилизација, троје - космичку енергију, двоје - енергетског двојника и један - астрално тело: по двоје су навели лечење помоћу хипнозе, посредством гласа, лечење медом и рефлексотерапијом; указује се још на фотографије, мелеме, дејство уметности, лечење водом, рефлексотерапија и др[22]. Међу тим многобројним техникама и методама лечења одређујућа и амблематична за типологију феномена екстрасенса је бесконтактна масажа. То је једно од основних обележја по коме се екстрасенси разликују од традиционалних бајалица, исцелитеља, "правилаца", "чакрџија" и сл. Треба међутим подцртати да ниједан од биоенерготерапеута се не ограничава у пракси на коришћење једне јединствене методе - обично се користи низ метода. Он подлеже изменама током времена (изостављају се неке методе и или укључују нове). Комбинација метода и њихова динамика имају изразито индивидуалан облик. Једну или другу методу (или технику) може да користи много биоенерготерапеута, али комбинација метода и њихова еволуција су увек обележене индивидуалним печатом непоновљивог. Тако Рафаил Горанов из Русеа (р. 1926 г.)[23] користи радиестезијске справе и методе: бакарно радиестезијско клатно (слично зидарском виску) и бакарну шипку, контакну и бесконтактну масажу; с друге стране међутим Горанов користи и лечење биљкама и друге "природне" методе (например лечење екцема машћу, зејтином и беланцетом) које је научио од своје бабе бајалице (банатска Бугарка из села Драгомирово, свиштовски крај). Није без значаја ни његово познавање борилачке вештине при лечењу болести мишићног апарата. Посматрање рада Рафаила Горанова очигледно уверава у то да су исцелитељство и видовитост нераскидиво повезане делатности. Користе се чак и исте справе - тако се радиестезијско клатно користи за постављање дијагнозе, као и при "гледању", у различитим врстама гатања. При дијагностиковању се по кретању клатна суди о енергетском стању болесника, док при гатању клатно по чисто семиотичком принципу "даје одговор" "да" или "не" на питања онога који гата. Он га пушта да се креће над руком човека чија се судбина "гледа"; исто се чини и над фотографијом (обично у одсудном тренутку "гледања") или над картама. Однос Р. Горанова према клатну и картама сведочи о важности индивидуалног приступа у контакту исцелитељ - лечени. Тако он за клатно каже: "Од кад је направљено ово клатно - само ја радим њим. Не могу да га дам Верки (разговору присуствује Верка Иванова, екстрасенс из Софије) да га проба. Уништиће се... Мој ученик, код кога сам отишао да потражим помоћ, затражио је помоћ од других. Прво смо налили метал. А ја припремим. А он га је већ направио. И никоме не дам да га дира." Уникат своје врсте представљају и карте којима гата Р. Горанов - оне су ручно израђене за њега, а слике на картама сасвим су различите у односу на стандардне карте за игру, које се употребвљавају и за "гледање". Погледе о строго индивидуалној вези између екстрасенса и радиестезијског клатна дели и Иванка Кадијска из Добрича (у анкети, такође из јуна 1992 г.). Веза између исцелитељства и видовитости каткада досеже до нераздељивости две делатности - како на предметној, тако и на процесуалној равни. Тако се фотографије користе при постављању дијагнозе, као и за видовитост. За те циљеве фотографија треба да је скорашња, не старија од две године и да показује цело лице, у коме се сабира паранормална информација. Постављање дијагнозе и гатање по фотографији сам посматрала више пута (са Р. Горановим, Р. И., Н. Б.). Упркос томе што сам исказала неутралност фолклористе по питању веродостојности, не могу да не приметим да је у неким од споменутих случајева паранормална информација доста тачно одразила стварне чињенице (Р. И.). Спајање видовитости са исцелитељством се прати поново у одељку интервјуа са Р. Горановим који се тиче лечења мале Натали из Плевена. "И потпуно су га отписали" (дете - М. Б.). И говори: 'То дете ће умрети, немојте више да се бавите'. Чак су је водили, то дете, оно се родило... са шест месеци са толико великом главом. Кратке ручице, кратке ноге. Ненормално. Вјара Кочовска није га прстом пипнула. Не говорим ништа лоше против ње (...) И свекрва из Плевена је рекла: "Носите то чудовиште из моје куће, јер ћу га избацити кроз прозор!" И узима га та баба и тај деда - из "Црвене звезде". Деда се јавља. Долази и води ме - ћерка ми овде ради, у Софији живи. Одлазим. Прва ствар ми је била да му узмем ручицу - има ли то дете знаке за живот, отприлике колико, да ли има среће, да ли ће имати деце. Утврђујем, она ће живети седамдесет и пет - деведесет година! Она ће да рађа децу. Има срећу. И како може да каже: "Умреће, оставите је, не бавите се њом". Залеписмо ми на сто одоздо да екстрасенс Горанов каже да ће Натали живети. Ту сам правио сеансу једну недељу, после месец и нешто - то је било дванаести, тринаести новембар, дванаестог, да, дођоше у Русе. Ја имам Курбан у вези са мојим прострелом и даље да вам не објашњавам. И трећег, сада када дође, двадесет деветог, тридесетог априла отприлике, значи - дете се опоравило, нико не може да каже да је Наталијица." Р. Горанов користи хиромантику да би решио да ли ће дете живети и да ли има смисла да буде лечено. Да би се заокружио низ екстрасенс техника и метода, треба запазити и његове приче о контактима с мртвима (не у форми познатих спиритуалних сеанси, већ као телепатске везе) - очекивање гласова које само он чује са хемијском оловком и листом у руци. Осим тога Горанов објашњава своје паранормалне моћи уплитањем "ванземаљаца": "Мене су посетили ванземаљци (...) Пуњење (енергијом - М. Б.) ... досада су ме неколико пута пунили преко дана. У једном селу, у свиштовском крају, у самом Свиштову и пред кућом. (...) Најважније, да ми се очи затварају и не осећам ништа. Нема ме. После десет-петнаест минута осећам како сам... тежак на земљи. Тежак." Такође као средство за "пуњење" енергијом Р. Горанов наводи дрвеће, које има у свом дворишту и које он "хвата" - начин, карактеристичан за праксу Белог братства (дановисти) и друга синкретична религиозна учења, која у крајњој линији воде будизму. В. Михајлов препоручује једној пацијенткињи у стању нервне кризе да загрли једно дебло великог дрвета (које расте на булевару "Праг") и његова препорука је испуњена (14. септембра 1993. године, Софија). О лековитој сили телесног контакта са дрвећем говори и В. Аврамов у својој лекцији пред софијским клубом екстрасенса "Астрознак" (28. септембар 1993). Од дрвећа се пуни и екстрасенс Илиана Јанева[24]. Опис метода Р. Горанова показује да је скуп техника и начина који практикује одређени екстрасенс увек индивидуалан, при чему свако од средстава које га чине може да буде широко познат и раширен. У конкретном случају за Р. Горанова карактеристичан скуп садржи за екстрасенсе специфичне методе, методе наслеђене из традиције, али и неке строго индивидуалне приступе (например његове карте за гатање). Наглашено индивидуална је методика видинске исцелитељке Иванке, која продужено "обрађује" кристале пре пријема пацијената[25]. Слобода варијација и комбиновања техника одликује екстрасенсе од њихових претходника - сеоских бајалица и исцелитељки, које се у много већем степену придржавају наученог посредством традиционалних усмених канала. Социјална карактеристика феномена екстрасенсаПобројавање карактеристичних екстрасенс техника и метода природно отвара питање - какви људи упражњавају то занимање. Покушај да се установи полно-старосна, образовна и професионална карактеристика екстрасенса ослања се на објављене податке у три споменута приручника. Три издања нису подједнако информативна, јер приручник Н. Бнкове, који укључује 128 имена, не садржи податке за старост, образовање и професију. По приручнику који је израдио ПУНК, од наведених 114 екстрасенса 75,65% су жене; по приручнику В. Точева и М. Макавеева, проценат жена екстрасенса је 85,4%, а по приручнику Н. Бнкове, жене чине 61,9%. Већи проценат мушкараца у последњем случају дугује укључивању у појам екстрасенс (сагласно - и у књизи) и неких традиционалних "правилаца" ("чакрџија"), као и познатих бугарских радиестезиста - и једни, и други су најчешће мушкарци. Упркос очевидном несавршенству статистика, може се рећи да бројчано преовладавају жене екстрасенси. У односу на образовање, по водичу ПУНК-а, високо образовање има 33,94% анкетираних, полувисоко 11,93%, средње образовање 47,71%, основно 6, 42%. По приручнику В. Точева и М. Макавееве 37,5% представљених екстрасенса су са високим и полувисоким образовањем, остали имају средње образовање. Упркос томе што је проценат оних који су завршили високо и полувисоко образовање релативно висок, може се рећи да та статистика приближно одговара образовном нивоу бугарског становништва према подацима познатим из претходних деценија. Одређена зависност између упражњавања екстрасензорних способности и професија екстрасенса не може да се утврди. Исто може да се каже и за старосни састав - ако се биоенерготерапија погледа као вид професионалног занимања, екстрасенси се не разликују од других професионалних група. По приручнику ПУНК-а преовладавају екстрасенси између 30-50 година (61,11%), таква тенденција констатује се и у приручнику В. Точева и М. Макавеева (66,6%). Дакле, по обележјима старости, професије и образовања карактеристике екстрасенса се не разликују од карактеристика укупног бугарског становиштва. Утисак, међутим, оставља бројчано преовладавање жена екстрасенса. То вероватно треба објаснити већом осетљивошћу за проблеме духовног у свим његовим димензијама, као и бугарском традицијом наслеђену бројчану предност жена исцелитеља (углавном бајалица). Да ли је екстрасенс професија?На то питање тешко је једнозначно одговорити. Као полазна тачка за његово разматрање требало би да служи однос ка плаћању (шире посматрано однос екстрасенса ка новцу). Вероватно би као професионалце требало схватати оне екстрасенсе који зарађују од исцелитељства и видовитости и сл, тј. оне који немају другу професију и за свој труд узимају новац. Део екстрасенса ради истовремено у приватним или друштвеним фирмама за плату. Тешкоће у категоричној процени одговара на питање долазе из два правца. С једне стране, постоје случајеви да екстрасенси, који су радили у фирми, напуштају је, одричу се од плаћене праксе и започињу да лече бесплатно (Валентин Михајлов, Р. И.). С друге стране, управо међу запосленима се запажа комерцијализација и кварење појаве. Пракса бесплатног лечења, друге, велике групе екстрасенса, одговара традиционалном односу сеоске бајалице према новцу - исцелитељске способности су дар и зато треба да се дају као дар. Очевидно, за део екстрасенса биоенерготерапија је професија, а за друге занимање у слободно време. Са каквим осећањима је праћено дејство екстрасенса на његове пацијенте? Овде ћемо да апстрахујемо псеудоисцелитеље, који после неколико секунди махања рукама наспрам пацијената добијају солидну плату. Та осећања карактеристична су како за пацијента, тако и за исцелитеља, и међусобно су слична. Пацијенти поверавају: "Још од уласка у Елкин дом (Елка Георгиева - М. Б.) осетила сам јаке таласе, који су прошли по површини моје главе. (...) Она је устала и кренула ка мени и ја сам тада осетила још јаче њено дејство. Нешто као струја прошло ми је кроз цело тело и одмах потом - веома јака топлота" (утисак Стојне Димитрове из Пловдива о Елки Георгиевој)[26]. О "иглицама", врелини, загревању, жмарцима или пак хлађењу говоре пацијенти Димитра Табакова из Софије[27]. Жмарце је осетио лекар д-р Христо Јаков из Пловдива у време сеанси Христине Димитрове из Софије[28]. Загревање је искусио и Т. М. из Софије, пацијент Христе Христова; загревање и "таласе" - Е. З. К. из Софије, пацијенткиња Валентина Михајлова; загревања и "струју" - Н. М. из Софије, пацијенткиња Нели Димитрове из Софије. Загревање је некада толико јако, да изазива опекотине. Такав је ефекат од додира са Иванком из Видина по сведочењу супруге А. Руденко[29]. О сличном дејству Нели Димитрове сећа се њена пацијенткиња В. Г. из Софије. Слична су и осећања самих екстрасенса у време сеансе: "иглице", врелину и топлоту, каткада хладноћу осећа д-р Илиана Јанева, екстрасенс из Софије; свој први покушај деловања на због дијабетеса ослепелу пријатељицу екстрасенса, Румјану Коцеву из Берковица, описује овако: "Моја снаха је осетила загревања и погледа ми прсте на мојим рукама. Ја сам осетила 'боцкање' и силан притисак у рукама". Слична су и осећања екстрасенса Живке Петкове из Благојевграда; као удар електричне струје она је доживела свој први покушај да лечи Марију Братанову из Старе Загоре[30]. Важно је споменути да су потпуно сродне карактеристике контакта са пацијентима норвешког исцелитеља Андреаса, који припада категорији народних лекара, познатих под именом "топле руке". По сопственом признању Андреаса, он осећа своју "силу" у време сеанси лечења као "обливајућу, јаку и врелу топлоту". Слична су и осећања његових пацијената који сведоче како током лечења из руку исцелитеља истиче интензивна топлота, а кроз тела им тече нешто као електрична струја[31]. Поклапа се опис једне друге појаве сличне врсте - код бугарског екстрасенса, с једне стране, и код норвешког исцелитеља - с друге. Последњи доживљава јак бол и жмарце, који се сатима продужава, када додирује болесника од рака и других тешких болести. "Он мисли, да је то зато што на овај или онај начин он извлачи болест људи у своје сопствено тело и то причињава страшан бол у његовим рукама"[32]. О сличној појави говори и бугарски екстрасенс Елка Димитрова - лечећи пацијента од одређене болести, она оболева од ње (анкета с Елком Димитровом, јуни 1992. године). На тој специфичној "обратној вези" базира се и тзв. "емпатијска дијагностика": излечитељ осећа болесни орган пацијента кроз бол на истом месту у свом телу и тако поставља дијагнозу[33] (Жечка Арабаџиева, Марија Жељазкова, Елена Иванова, Магдалена Иванова, Тинка Карађаурова, Пенка Панурева, Станка Орманова, Кула Георгиева). Поглед на свет екстрасенсаСистем погледа - идејна "постава", која условљава праксу екстрасенса веома је сложена. Није реч просто о схватањима о човеку, здрављу и лечењу, већ управо о целовитом концептуалном систему, који обухвата проблеме макро- и микрокосмоса, егзистенцијалне проблеме постојања, везу човек - природа, проблеме морала, питање трансцедентног. Није могуће у једном кратком излагању обухватити тај систем, зато ће овде најпре бити учињен покушај да се среде и систематизују чињенице. Централно место у концептуалном систему екстрасенса заузима појам биопоље који је по својој природи подложан широкој дискусији. Међутим и пракса и идеја екстрасенса би се урушили без њега. Не узимајући страну у дискусији у том питању, наводим једно мишљење, које даје представу о томе шта схватају екстрасенси под биопољем: "Људски организам као биолошки склоп се састоји од две врсте материје: од биолошко-материјалне структуре - кошчана, мишићна, нервна, крв и др. врста Т`КАНИ - и од енергетске структуре (поља). Или другим речима речено, сваки човек се састоји од особеног биолошког организма и од енергетског тела, које се испољава кроз тзв. биопоље. Данас је доказано да биопоље има сваки жив организам. Још раније је научно доказано, да осим човека и животиња, биопоље имају и биљке. Енергетско тело или поље имају компоненте које смо условно назвали мртва природа - СКАЛИ, минерали, кристали, вода, нафта и др. добра која се ископавају, тј. чиниоци земаљске коре. Биопоље људског организма се састоји од различитих врста физичких поља електричног, магнетског, електростатичног, инфрацрвеног, ултравиолетног, акустичног, јонизујућег и др. Та енергетска поља се стално образују у органима целог тела, зраче у околни простор. Прихвата се као доказано да живи организми око себе стварају сложену слику физичких поља и зрачења, кроз које сваког минута сигнализују (информишу) о свом унутрашњем стању. Прихвата се такође да су материјални носиоци те информације елементарне честице и са њима повезана поља (...) Екстрасенси су они међу нама који имају повишену осетљивост да хватају, осећају, примају и сазнају информацију, коју живи организми (у том смислу и људски) одају у околни простор"[34]. Општераширено међу екстрасенсима је схватање, да управо преко свог биопоља они остварују лечење, видовитост, телепатију, телекинезу, помажу налажењу изгубљених ствари и људи, откривају подземне воде и подземна добра и др. На питање да ли би сваки човек могао да развије своје екстрасензорне могућности, мишљења екстрасенса се разликују. Део њих сматра - тако мисли Џуна - да сваки човек може бити обучен и да развије своје природне могућности[35]. На основу тог принципа делују многобројне школе за обуку биоенерготерапије. Други део екстрасенса пак сматра да је повишена осетљивост дар који није дат свакоме: "Не може свако да постане екстрасензорни исцелитељ, ма какву обуку да прође" (Р. Горанов)[36]. Поглед на свет екстрасенса има много и разноврсних извора свог обликовања. С једне стране, то су (квази) научни појмови као биопоље, основани на савременим научним поимањима о енергији. С друге стране, ту мирно сапостоје елементи различитих религиозних система и учења (дановизам на пример). Сасвим може бити у реду да екстрасенс постави дијагнозу кармичке оптерећености (будистичка позајмица), а да препоручи као једно од лековитих средстава обично црквено покајање. С тим религиозним компонентама су повезани и етички погледи екстрасенса. Активни утицај на схватања екстрасенса показује и народна митологија, на свој начин такође врло везана за хришћанску традицију. Очигледно је да сразмерно невелики део погледа екстрасенса имају, да тако кажемо, "аутохтоно" бугарско порекло (народна вера, вредности православног хришћанства). Значајна је улога међународно раширених духовних покрета: важни и често употребљавани појмови као чакра, карма, инкарнација воде ка традицијама будизма и са њим повезаним многобројним савременим духовним школама синкретичког карактера. Појмови као "треће око" (који најшире означава способност видовитости) такође је међународно раширен[37], при чему њихово порекло не може да буде категорично одређено. С једне стране, све то упућује да је Бугарин постао "грађанин света". С друге стране, појава екстрасенса је суштински повезана са бугарском културом, с духовном кризом и са данашњим даном и "отвореношћу" тог феномена за савремене културне појаве то се не мења. Има ли све то нечег заједничког с фолклором? Видели смо да у неким случајевима постоји директна повезаност између праксе екстрасенса и традиционалних исцелитеља. Важније је међутим друго - да независно да ли ћемо целу ту филозофију назвати "синкретичном" или "хетерогеном", њена карактеристична црта је организована по законима митолошког мишљења. У том случају одговарајући је појам "слика света", приписиван обично при изучавању система погледа на свет којима доминира митолошко мишљење. У корист те тврдње говори запажање да екстрасенси оперишу бинарним опозицијама; имају своју космогонију и есхатологију (суштинске делове сваке митологије); имају неједнак однос ка времеу и простору; у њиховом концептуалном свету наука и митологија су неодвојиви. Нерашчлањеношћу митолошког мишљења одликују се и космогонијске представе бугарских екстрасенса. Модел света није завршно оцртан и то даје могућност да га сваки индивидуални контактор може домоделирати. Фолклорна веровања Бугара о свету могу да се опишу кроз неколико дихотомија и једна од њих укључује као компоненту онострано, земљу мртвих. У космолошком моделу карактеристичном за екстрасенсе такође постоји вертикална хијерархија, али за разлику од традиционалног модела, тај модел се не формира као представа о подземном цараству. Опште узето, свет невидљивог се дели на три нивоа - ниски и средњи ниво (виђење представника тих равни принципијелно је изоморфно традиционалним представама мртвих душа) и виши нивои - ванземаљске цивилизације. Контакт са последњим је повољан за екстрасенсе и знак је изабраности, док додир са представницима "ниске и средње равни" може да буде опасан (Р. И., 16.07.1993 г.). Представе о ванземаљским цивилизацијама су кључна космолошка представа екстрасенса и за њихов концептуални систем као целину. Ванземаљске цивилизације и њихови представници заузимају највише место у вредносном систему екстрасенса. На одређен начин они се асоцирају и у великој мери се поистовећују с представом Бога: "Између осталог, има много ванземаљских цивилизација у нашој Галаксији. Избројано их је много. Чак се од контактора зна тачна цифра колико их је. Ја сада не могу да је кажем. Али постоји једна веома строга хијерархија Космоса између тих цивилизација. Већина је много напреднија од нас. Можда чак милионима година испред. Много напреднији. И оне су повезане у једној хијерархији. На врху су тзв. "божанске цивилизације". О том питању има много упућенијих од мене, јел, и могли би тачније да кажу неке ствари, али на врху је Бог. "Сада - много је интересантно како се поима Бог, појам Бога. То је врх те хијерархије. Неки чак говоре да наша Галаксија, јел... има савете, планетарне савете, галактичке савете, међугалактичке савете. И тако сам чуо например да је председник галактичког савета наше Галаксије Исус Христ. Међугалактички савет - може да се прихвати нешто као Бог. То је једно схватање." (В. Михајлов, 24.06.1993. г.). Овај одељак одлично илуструје за екстрасенсе карактеристичан спој, по карактеру и пореклу, различитих компоненти - фундаменталних религиозних појмова са елементима научне фантастике. Запажа се и присуство неких особености научног мишљења (В. Михајлов је научни радник) - допуштање алтернативних хипотеза ("то је једно схватање"), одрицање од категорично-императивних форми излагања мишљења ("може да се прихвати", "има и упућенијих од мене"). Што се тиче научне фантастике може се рећи и да се каткад запажа не само њихово имплицитно повезивање са религиозним доктринама (као у наведеном случају), али и директно позивање на њу као извор поуздане информације. Тако је контактор Павел Калев у лекцији у клубу софијских екстрасенса "Астрознак" истакао да СФ писци - Реј Бредбери и Исак Асимов "имају информацију", тј. да су они сами контактори и да су удостојени чашћу да добијају знања ванземаљских цивилизација о њима и њиховом свету (август 1993 г.). Те чињенице воде до једне важне констатације. У првом, неоспорно пионирском раду посвећеном уфологији, К. Г. Јунг кроз анализу симбола и архетипова који су имплицитно садржани у причама о НЛО долази до закључка да је представа о ванземаљским цивилизацијама модерна трансформација вере у трансцедентно[38]. Неколико деценија касније изјаве бугарских екстрасенса експлицитно доказују и илуструју коректност те интерпретације. Овде се ваља подсетити да велики део бугарских екстрасенса упућују на представника ванземаљских цивилизација као на фактор откривања својих паранормалних моћи и чак тврде да су ти представници њихови помоћници у лечењу и/или видовитости[39]. Сличне појаве очигледно су изоморфне оним случајевима у којима се моћи добијају помоћу божје промисли[40]. Почетак своје исцелитељске делатности у вези са контактом са трансцедентним, описује и норвешки исцелитељ Андреас[41]. Осим космолошких погледа, екстрасенси деле и неке космогоничне и есхатолошке погледе. Популарност ужива и теорија о ванземаљском утицају при рађању земаљске цивилизације, али та теорија се разматра последњих деценија и није специфична само у круговима екстрасенса, али је међу њима интересовање за разговоре и публикације на ту тему веома велико. Међу екстрасенсима питање краја света се често разматра. То је и једна од тиражних тема у специјализованој штампи посвећеној паранормалном. У стању духовне кризе, у условима друштва са великим деструктивним потенцијалима и пред све ближим крајем нашег миленијума теза о крају света се јавља сасвим природно. Тумачење у том правцу су потпуно у хришћанском духу - светска катастрофа се очекује као казна за тешке и многобројне грехове не посебних личности, већ човечанства као целине. Очигледан пример за то садржи се у поменутој лекцији Павела Калева у "Астрознаку": на питање да ли очекује природне катаклизме, контактор је одговорио да их не очекује у скорије време, али да су оне могуће до краја века, имајући у виду проблеме бугарског друштва (тежак криминал и масовни пад морала). Познат по односу ка катастрофичним догађајима конкретно у Бугарској и у Софији - катаклизме се везују за вулканско порекло планине Витоша. Оперисање бинарним опозицијама карактеристично за митолошко мишљење запажа се у значајној мери и међу екстрасенсима - то се види из хијерархизованог космолошког модела. Још важнији аргумент у том правцу је међу екстрасенсима општераширена представа о постојању две врсте енергије - позитивне и негативне. Прва је корисна и лековита, а друга је опасна за људе. Управо због тога неки екстрасенси практикују радиестезијска мерења сагласности између енергије пацијента и исцелитеља. Дихотомија "позитивна/негативна" енергија је принципијелно изоморфна универзалној опозицији добро/зло. У том смислу веза са наслеђем фолклора и религије се каткада директно експлицира. Очигледна је прича видовите Р. И. о њеном "демонизовању" (термин је њен - М. Б.). Случај је био изазван после једног прилога у "Феномену", посвећеном контакторском искуству Р. И. (управо то је један од разлога због кога не жели да се њена делатност разглашава). После изласка текста уследио је чудан телефонски позив и не дуго потом један екстрасенс с којим је Р. И. заједно изводила сеансе је открио да је она обузета туђом негативном енергијом. Њено тело почело је да се топи, али је кроз телепатску сеансу она успела да се ослободи и очисти (Р. И., 16.07.1993.). Очевидна је аналогија са средњовековним и доцнијим причама о људима опседнутим злим силама. Иста видовита тврди да она види присуство, близину позитивне енергије као белу светлост, а негативне - као црвену. Веома је индикативно понашање Р. И. у време посете мом дому 16.07.1993. године, када је направљен наведен интервју са њом. Закашњење и за договорени сусрет побркано превозно средство, она објашњава противдејством непријатељских "сила" које је ометају. Она је држала у руци крстић који иначе носи на врату. Тешко је описати узбуђење при уласку у стан - она је одмах објаснила да осећа "присуство" и покушала је да установи шта је то. После је рекла "бело је" и објаснила да је посматрана "одозго", но очевидно у тој прилици од стране "светлих" сила. Пошто се Р. И. делимично умирила започели смо интервју, она је више пута неспокојно реаговала на сваки кућни шум (фрижидер, шпорет) и било је потребно да разјасним њихово порекло. Очевидно је да погледи екстрасенса на свет у коме сви живимо нису просто и само сазнања. Они су веома моћно средство за оријентацију у том свету, а такође и фактор који моделује однос који утиче на понашање екстрасенса. Слично носиоцима фолклора, екстрасенс живи у напрегнутом очекивању трансцедентних контаката, у свакодневици праћен правилима понашања и забранама које он сам себи налаже. За екстрасенсе је карактеристичан неравномеран однос ка простору, особеност својствена архаичним, традиционалним и средњовековним друштвима и културама. Опис понашања Р. И. донекле илуструје то тврђење. Још у већој мери то се тиче оних екстрасенса који употребљавају радиестезијске методе. Парцелисање простора на "добар" и "лош" заложено је у неке основне поставке радиестезије, у виђењу тзв. "Хартманове мреже", о патогеним тачкама као опасним местима. В. Михајлов овако резимира погледе радиестезиста: земљина површина је покривена веома густом геомагнетном координатном мрежом, с паралелама на растојању од два метра и меридијанима на два и по метра. Тамо где се пресецају паралеле и меридијани налазе се патогене зоне или тачке. Пошто је "Хартманова мрежа" густа, тачке су многобројне и због тога В. Михајлов објашњава зашто су скоро сви људи болесни. За болесне од рака се сматра да су или спавали или гледали телевизију или да су радили над таквом тачком. Радиестезијским методама се откривају и поништавају патогене тачке и зоне. За фолклористе је од особеног интереса показивање В. Михајлова како практично открива и неутрализује патогену тачку. Одговарајућа тачка налази се у дому самог Михајлова, под једном столицом у предсобљу стана (због тог разлога Михајлов ме је одвратио од жеље да седнем на ту столицу). В. Михајлов локализује тачку радиестезијским клатном, које видљиво мења кретање и просто "полуди" над том тачком. Неутрализовање тачке се изводи када се на самом месту на поду направи круг од пластичног кабла. Осим круга, поништавање може да се изврши и помоћу мале петостране или седмостране пирамиде од хартије. Не могу да коментаришем ефикасност дјества, али је његов симболичан карактер очевидан - круг је симбол са универзалном заштитном семантиком. Како се прихватање из бугарске традиције у овој прилици не може установити, вероватно треба да се сагласимо са К. Г. Јунгом који говори о несвеснном стварању симбола - овде, изгледа да смо сведоци управо таквог стварања. Друга особеност погледа на свет екстрасенса је нерашчлањеност између науке, митологије и религије. Та особеност је како имплицитно изражена, тако и експлицитно саопштена - последње у исказима и публикацијама једног од интелектуалних и духовних лидера екстрасенса Кубрата Томова: "У продужетку тог духа развитка науке и формирање квантне и субквантне механике и физике, наука се вратила категоријама супстанце, колеге. Под супстанцом тамо се подразумева првооснова свега постојећег. Различита филозофска учења и религије тој првооснови дају различито име. Други је називају Бог, апсолутан дух, апсолутна идеја, Брама... Видите како се учења, која су до сада позната човечанству, сливају у једну своју првобитну тачку. На крају крајева, свет је монистичан"[42]. Сличан ток следе и расуђивања Васила Томова[43]. Осим о нерашчлањености, може да се говори и о придавању форме деловања, налик науци, може да се говори и о придавању научне форме делатностима и духовним правцима који имају хиљадугодишњу традицију и који су после веома далеког периода првобитног синкретизма једном већ претрпели диференцирање у сфери религије и у том смислу одавно одвојени од науке: "Друга проблематична нова област науке јесте психотроника - једно интегративно научно знање које обједињава и користи резултате целе науке, хуманистичке и природно-математичке. За ту психотронику кључно револуционарно откриће је биопoље, психотрона својства људи, телепатија, видовитост, предсказивање, телепортација и друге сличне ствари"[44]. Овакви текстови, вероватно треба да се посматрају као ширење самог појма науке. Могуће објашњење тога је врло престижан положај који наука заузима у вредносном систему савременог човека, карактеристичан својеврстан култ науке и неспознатог и претварање у објект религиозног поштовања[45]. Митологема етноцентризма код екстрасенсаСпецифично за бугарске екстрасенсе је схватање о сопственој изабраности, о својеврсној месијанској улози Бугарске на крају другог и на почетку трећег миленијума наше ере. Раширено је мишљење да присуство великог броја екстрасенса код Бугара, као и бум паранормалног у целини јесте знак да је Бугарска на путу да постане домовина нове људске расе. То је тзв. "шеста раса", која ће осим нормалних људских особина поседовати до сада и непознате људске способности: телепатски контакти ће постати свакодневно средство општења, а природна ограничења наметнута временом и простором ће бити превладана. Такви погледи се тиражирају кроз публикације у специјализованој штампи[46], у овом или оном виду они се опажају у низу исказа екстрасенса или личности које су блиске круговима екстрасенса: "У Бугарској се оцртава могућност изградње једне нове духовне средине, моћне по својим силама, тако да ћемо постати духовни лидер света" (Елка Димитрова)[47]. Бум екстрасенса у Бугарској и у другим земљама у свету појавио се у различитим годинама нашег века, што даје основу ставовима да овог тренутка људска врста (хомо сапиенс) прави свој следећи еволуциони скок, да би се човек прилагодио екстремним условима савремене животне средине с циљем да остане здрав и да се сачува као врста у планетарном и космичком аспекту[48]." По популарном екстрасенсу Момери Пенчевој, бум паранормалног код Бугара је повезан с чињеницом да је Бугарска место на коме се укрштају енергетска поља (став исказан у ТВ емисији 5.06.1993 г.). У разговору вођеном 18.01.1992, екстрасенс Ал. Александров је изјавио да је Бугарска нешто као енергетски ретранслатор. Њу је у том својству искористила америчка војска током рата у Персијском заливу. Александров је изјавио да је против сакупљања шест хиљада медитаната у Холаднији, јер је тражио да се сада скрене пажња на посебну улогу Бугарске. Р. И. сматра да су "следбеници Золотова решили да по сваку цену униште Бугаре и Бугарску и све бугарске екстрасенсе. По сваку цену су решили да их униште и на сваки начин. Зато што они не желе да наш народ буде духовно водећи. А то је обећано. То је заложено! Ми ћемо бити духовно водећи. Какво је објашњење? То да је у наш народ заложено духовно богатство, заложена је духовна сила. Ми можемо, ми можемо да будемо много јаки, можемо да руководимо духовним нивоом" (Р. И., 16.07.1993. г.). Поводом хришћанског празника Крстовдана, 14.09.1993. године контактор Павел Калев је испричао у клубу софијских екстрасенса "Астрознак" предање које је чуо од монахиње Злате из, верује се чудотворног, манастира "Св. Мина" у софијском кварталу "Орландовци". Тај наратив прати судбину парченцета Христовог крста, који је после много перипетија сакривен и закопан у околини Асеновграда у време османског освајања. Речит је коментар Калева - та историја по њему показује да Бугарска није случајно место, да је наш народ обележен да изврши посебну мисију. Крај је такође карактеристичан - Калев је упитао своје "високе покровитеље" (тј. представнике ванземаљских цивилизација) и они су потврдили истинитост тог предања. Сведочанства у корист постојања екстрасенсима својствене етноцентричне митологеме могу да се умноже, али и овде наведено јасно показује њихову суштину. Она може да се схвата као савремена етиoлошка легенда, која даје у бити месијанско објашњење реалних чињеница данашњег тренутка (бум паранормалних појава). Разлика између легенди бугарског фолклорног наслеђа и тих савремених казивања је у оријентацији последњих више ка будућности. Етноцентризам у овом случају вероватно је изоморфан "симболизму центра" митологије архаичних и традиционалних друштава[49], по којима се свој дом (насеље) осмишљава као центар света[50]. С друге стране, ти примери етноцентричног мишљења имају и психолошко објашњење: није тајна унижено национално осећање Бугара, посебно у данашњем кризном стању друштва; етноцентризам екстрасенса вероватно је и реакција управо на националну потчињеност. Све то може да се посматра као вид колективне компензаторне реакције. Последња корелира са запажањем да је у великом броју екстрасенса - појава паранормалних способности, повезана са кризним ситуацијама у животу одређене личности. Обим чланка не дозвољава да размотрим то, иначе веома важно, питање: персонални интервјуи са екстрасенсима упућују на улогу страдања као фактора који помаже појави екстрасензорних особина. У закључку треба казати да је веома много питања остало ван поља пажње овог рада. Једна тако сложена појава не може да буде окарактерисана и објашњена у стандардном обиму академског чланка. Не могу а да ипак не кажем, да се део оних који себе називају екстрасенсима у потпуности укључује у комерцијализацију и трку за зарадом у савременој Бугарској. Случај ме није навео ни на једног од њих. Моја мисао је обузета онима које познајем. Једног несносно загушљивог августовског дана 1993. године, слушајући преко својих моћи лекцију у клубу "Астрознак", сазнала сам нешто важно: да и у условима скоро нељудске борбе за оздрављење једних и бесне трке за новцем - за друге, има и људи који напрегнуто мисле о фундаменталним проблемима људског постојања, осећају се становницима не само наше планете, већ бесконачног космичког простора. Морално сачувани, они се осећају задужени да сасвим без накнаде помажу себи сличнима. Не желим да те речи зазвуче сентиментално. Много од онога што сам видела и чула не успевам да себи објасним. Схватам, међутим, да ће нужде за алтернативном медицином бити све док има страдања пред којима је академска медицина немоћна. После свега реченог уверена сам, да је научник, чак и када не налази задовољавајуће објашњење за дату појаву, дужан да је посматра и документује. Напомене
|
