Пројекат Растко : Бугарска

Радост Иванова

Свадба као систем знакова

Кодови словенских култура, Београд, 3, 1998

Свадба као обредни систем уређује реорганизацију најмањих социјалних заједница - породица. Промене које се у породицама одигравају, исказују се углавном у два правца. Први је везан за лишавање једне породице једног свог члана - невесте - и њен прелазак у другу, младожењину породицу. Други правац је усмерен на означавање стваралачког начела, тј. образовање новог појединачног језгра кроз промену социјалног статуса младенаца. Та два правца одређују свадбу, најуопштеније говорећи, као знаковни израз прелаза и стварања (Иванова 1984; Иванова 1987).

Може се рећи да такво постављање проблема показује универзални карактер у структуирању свадбе као обреда прелаза. Тај се универзализам барем, односи на друштва у којима преовлађују патријархални односи. Разноврсност и разноликост свадбене обредности произилази из специфичности симбола, којима свака појединачна етничка група, или чак свака поједина свадба, испуњава садржај наведене универзалне структуре. Како ће овде бити речи о симболици коју су установили и развили Бугари у процесу свог културно-историјског развоја, можемо да говоримо о бугарској свадби. Бугарска свадба, с своје стране, део је већих етнокултурних заједница - балканске, словенске, европске итд, с којима има низ заједничких црта, али и разлика. Циљ овог рада јесте да открије "језик" бугарске свадбе, њену знаковност. То би допринело одређивању њеног места у систему ширих етнокултурних заједница.

Свет свадбе, као и свих других обреда одређен је обредним лицима и њиховим поступцима, обредним предметима, као и обредним временом и простором. Тек у њиховој свеукупности, свадба функционише као сложен систем знакова у коме се они међусобно допуњују и образују њену семантику.

Обредна лица

Свадба као симболизација социјално-родбинских односа представља род у процесу његовог преустројавања. Из тога произилази да учесници свадбе и њихове дужности или улоге имају изузетно важно значење за обредни процес. Пошто су породични обреди у принципу усредсређени на везу појединац - друштво (Живков 1977: 112), у свадби се та веза изражава посредством односа међу младенцима (и сагласно, њихових родова) као објеката обредног процеса, с једне стране, и кума, који је најважнији субјекат или главни посредник и руководилац обредних поступака, с друге.

Бугарске свадбе нема без кума (Генчев 1974: 89-112; Генчев 1975: 83-109). Међутим, до краја 19. века, а у западним бугарским крајевима и до средине 20. века, улогу кума као главног обредног лица дели и друго лице - стари сват или старојко. Кум и старојко су равноправни по значају, али имају и строго одређене функције. Услов да добију ове обредне позиције јесте да истовремено буду у односу крвног и некрвног сродства са младожењиним родом. Кум на свадби постаје кръстникът младожење или његов наследник, док је старојко младожењин рођак, најчешће по мајчиној линији. Други обавезни услов јесте да они буду жењени и да их прате супруге.

Кум је највише обредно лице у сватовима. Поштовање и уважавање кума изражава се у његовом церемонијалном довођењу у недељу, пре венчања. Током целе свадбе, а највише за свадбеном трпезом, слуша се његова реч, испуњавају му се све жеље, заповести итд. Његово учешће у црквеном ритуалу је обавезно. Посебно важан моменат је веза кума са свадбеним (кумовим) дрветом. Оно је на свадбеној трпези постављено пред кума и пред њим кум благосиља стварање нове породице. Ту се најбоље истиче његова улога медијатора између старе и нове породице, повезујућа карика између поколења. Његови благослови имају моћ заклетви с позитивним предзнаком и значењем, једнако хришћанском венчању. У том смислу, он има улогу својеврсног жреца који треба да зна правила игре, да се користи својим статусом и да осигура продужетак рода кроз новостворену породицу.

Основна функција старојка јесте да осигура преузимање и одвођење невесте у дом младожење. У том циљу он постаје предводник свадбене поворке која се сакупља и полази од младожењиног дома. Његов главни атрибут је свадбени барјак. Током пута од невестиног дома до дома младожење, старојко сноси сву одговорност за невесту. Чим свадбена поворка успешно стигне, свадба се наставља гозбом чији ред и радосно расположење зависи од способности старојка. Завршетком свадбе исцрпљује се и садржај његове улоге.

Функције које старојко врши током свадбе показују да он поседује неке црте архаичног карактера. На првом месту је његова веза са родом младожење. Као младожењин рођак, међутим, старојко није увек у крвном сродству са његовим оцем. Ако је он момков ујак, зет итд., веза са његовим оцем је само преко својте, тј. преко мајке. У овоме откривамо појаву покровитељства мајчиног рода, конкретније - ујака (авункулуса) над сестрићем, својствену многим народима у прошлости па и данас, која је нашла израз у улози старојка као покровитеља младожење.

Друга старојкова архаична црта јесте његова веза са свадбеним барјаком. С барјаком он предводи свадбену поворку до девојчиног дома, где га спаја са барјаком невесте. Носећи два барјака, старојко одводи младенце у нови дом. У улози старојка има и других архаичних црта - на пример, трагова синкретизма супротних карактеристика, озбиљног односа према текућим обредима и њиховог смеховног преображавања. Ауторитет, достојанство, репрезентативност, неоспорне су врлине старог свата, али то не спречава да он буде иницијатор смеха, да ствара веселу атмосферу и радосно расположење на свадби.

Укратко речено, карактеристике кума и старојка су сродне, али и различите. Као представник патријархалног очевог рода, кум има одлике статичности, озбиљног понашања, принципа светости. На фону кума, старојко се формира као представник женске линије. Он је носилац сродства, покрета, динамике, смеха. Кроз улоге кума и старојка остварена је идеја двојства у свадби, свадбе као процеса који води стварању породице мужа и жене као јединства противречности. У основи симболизације њихове опште улоге одражена је цела семантика свадбе као процеса прелаза невесте у дом младожење и као настанак и промена социјалног статуса двоје младенаца и њихово примање у заједницу ожењених и удатих.

Обредни предмети

Обредна лица не могу да испуне своју улогу у потпуности и да се претворе у "језик" свадбе, ако се у обзир не узму обредни предмети. Они су неодвојиви део човека и његових поступака. Акцентовањем пажње на њихову израду и коришћење у свадби, до извесне мере се издваја један други план, који их претвара у специфичан свадбени код. У принципу, они су део семантике самих обредних лица.

У комплексу обреда који чине свадбу, хлеб има специфичну моделативну функцију. С њим су везана два основна свадбена момента: обредно спремање свадбених хлебова и свадбене трпезе у младожењином дому.

За припрему и функционисање свадбених хлебова одређено је релативно самостално место у обредном процесу. Главна обредна дејства образују комплекс познат под називима засевки, замески или другим изведеним од ових. Карактерично је да овим комплексом започиње свадба. Он је издвојен по месту и времену. Изводи се сукцесивно или истовремено и у младожењином и у невестином дому. Обављање ових обреда показује да су за знаковну суштину свадбе важни не само готови хлебови, него и сам процес њиховог припремања. Тај процес укључује, на пример, симболично пречишћавање брашна просејавањем кроз 3 или 9 нових сита, обредна "чистота" девојака које га просејавају, изражена њиховом новом одећом, коришћењем ћутке донете воде (мълчана вода) са реке, кладенца и сл. Уопште, обредни комплекс има за циљ да илуструје процес чији се почетак крије у природи, у неогранизованој васељени. Сваким следећим поступком повећавају се трагови организованости. Симболизујући основне чиниоце васељене и њихово кретање од космичког и природног ка културном и социјалном, од спољашњег и далеког ка унутрашњем и блиском, од сировог ка печеном, у суштини, комплекс обреда спремања свадбених хлебова сам по себи представља један од кодова свадбе. Као обредни комплекс са релативно самосталним местом у систему свадбе он "трасира" пут обредним радњама које следе.

Међу предметима од највећег значења у свадби, за чију израду се користи хлеб јесте свадбено дрвце. Оно се обично прави од хлеба (кравай), гране плодног зеленог дрвета и три или више јабука које се постављају на врху гранчица. Праве га невестине другарице у њеном дому, симболично га предају куму, а овај га односи у младожењин дом и поставља пред себе на свадбену трпезу. Пред њим кум благосиља младенце. После тога се дрвце уништава.

Различите компоненте свадбеног дрвцета и њихово значење као дела целине, показују да је у питању обредна варијанта дрвета света. Његове основне црте, као и његов процесуални карактер представљају га у различитим семантичким варијантама. У првој етапи прављења дрвце има наглашено женску карактеристику. На другом плану симболике свадбеног дрвцета откривају се нека значења која га повезују са симболиком мушкарца. С друге стране спајање мушке и женске симболике исказује идеју образовања породице. Значења свадбеног дрвцета се мењају у зависности од етапе израде, времена и места његовог функционисања. Као што је горе већ истакнуто, то је повезано са медијаторском улогом кума који га користи у свом својству творца новог социјалног микрокосмоса - породице.

Биљна симболика, осим код хлеба и свадбеног дрвцета, у основи је и свадбеног барјака. Он је симбол поворке, свадбе у моменту кретања од дома младожење до невестиног дома и обратно. Без сумње, барјак, као и свадбено дрвце, варијанта је дрвета света. Њега чине штап са натакнутом јабуком или другом воћком и платно које се увија око штапа. У биљне компоненте улазе и украси с цвећем, зрневљем, сушеним плодовима и сл. Барјак као обредни предмет део је старојкове семантичке карактеристике, тако да не може да буде разматран као свадбени "језик" без узимања у обзир везе барјака са барјактаром, особом која га носи (байрактар, пряпорџия, оругличар, итд. - термини везани за назив барјака у одговарајућим крајевима). У том виду свадбени барјак је обредна варијанта дрвета живота што актуелизује митске представе живота у свим његовим варијантама. У његовој семантици истичу се животна сила, бесмртност, вечност у природи и друштву, неразрушива веза и хармонија између природне и социјалне сфере у животу. Компоненте природе су најизразитији тумач вечности. Компоненте из сфере културе - тканина, представљена марамом или прегачом и појасом младенаца - уносе конкретизацију у значење дрвета живота, и претварају га у дрво патријархалног рода, у симбол рода. У центру плодног дрвета су атрибути младенаца. Под њима је барјактар - веза између покојних и живих представника рода који прате поход младожење по невесту. Над њима је плод - потомство.

Процесуални карактер свадбеног барјака ствара предуслове за још веће "прецизирање" симболике у одређеним етапама његовог прављења. На пример, када у свадби постоје два барјака или када прављење барјака почиње код младожење, а завршава код невесте, тада његов првобитни вид корелира са младожењом, он је његов симбол. Барјак који се прави код девојке, до сједињења с младожењиним, јесте симбол невесте.

Структура свадбеног барјака по моделу дрвета живота сагласна је и хармонична са временом и простором у организацији свадбе. Његово прављење и функционисање у суштини оцртава пут преласка и стварања од хаоса ка природном и социјалном космосу.

Биљна симболика, поред споменутих предмета, у основи је и венаца - најважнијег атрибута младенаца. У њима је она повезана са симболом круга као основне форме, а такође са њиховим носиоцима - младенцима. У том смислу повезивање човека и биљке саздаје антропоморфну варијанту дрвета света, чија двојна структура, састављена од мушкарца и жене, симболизује брачну везу у процесу образовања. Тако долазимо до закључка да је изглед дрвета света моделативни образац за младенце као обредна лица. Заокружујући главе младенаца, венци симболично ограђују саме младенце, и обележавају границе породице у њеном најужем значењу везе између мушкарца и жене. У лик младенаца несумњиво је уграђена идеја двојности, због које се и сама свадба може сматрати за обредну реализацију мита стварања првог људског пара од два дрвета, од којих једно припада мушком духу, а друго женском (Мифы I, 1980: 397).

Време и простор

Суштински део у функционисању свадбе као систему знакова припада обредном времену и обредном простору. Те две категорије "постоје објективно, али их људи и субјективно доживљавају и сазнају..." (Гуревич 1972: 26). У том смислу, проблем времена и простора нема у свадби значење филозофске категорије, већ, са једне стране - места свадбене обредности у социјално-историјском битисању и димензија обредности у реалним предметним параметрима, са друге.

Формирање временских параметара заснива се на цикличном понављању догађања. У свадби се оцртавају два типа понављања - ритам рода и природни ритам. Њихово пресецање у једној тачки у датом моменту одређује како време свадбе као прекидање и замену профаног времена сакралним, тако и осмишљавање сакралног времена као процеса који има почетак и крај.

Први тип понављања - родовски или породични ритам заснива се на смени поколења. То је зато што свадба није само почетак нове брачне везе, већ и реорганизација целих родовских заједница младенаца. Путем свадбе мења се социјални статус оних који ступају у брак, али и свих чланова рода, који прелазе у старију узрасну групу. Тако свадба осигурава ритмичну смену поколења и гаранција је за сукцесивно прелажење човека кроз цео систем породичних обреда.

При природном поретку ствари, независно од локалних варијаната, узраст за ступање у брак зависи од наступања физичке зрелости. У суштини то је услов без којег не може да дође до обнове рода. Због тога управо на свадби младенци треба да покажу своју спремност да буду супружници.

Осим достизања физичке зрелости ритам рода зависи и од броја и пола деце у породици. Постоје моралне норме које млађој браћи и сестрама забрањују да се жене пре старијих. Тако очување ритма у смени поколења обезбеђује благовремену и пуну репродукцију рода и породице.

Други тип понављања регулише се ритмом природе. То је због тога што природни ритам не регулише само радни живот људи, већ и празнични. Време када природа "спава" и прикупља силе за нови препород, тј. касна јесен и зима, јесте кризни период. У пресеку координата ритма рода и ритма природе јесте време за свадбе. Тачка пресека може да буде маркирана релативно тачно по хришћанском календару, но у принципу, она је само приближно одређена.

Знаковност времена налази израз и у осмишљавању свадбе као обредног процеса. Време, схваћено као дуготрајан процес, укључује како свадбу, тако и претходне просидбене обреде, као и каснији период рађања. Оно је нејединствено по степену сакралности, има свој центар и периферију. Центар је дан у коме су концентрисани семиотички најоптерећенији обреди. У њима су главни учесници младожења и невеста, а обредни процес се синхронизује са најистакнутијим променама које се одвијају у природи у том временском периоду - фиктивно кретање сунца, које доводи до смене таме и светлости. Зато су не само обредне радње, већ и песме које се изводе у том периоду познате по својој сунчевој симболици.

С друге стране, ток обредног процеса траје неколико дана, најчешће једну седмицу. То су обреди који се изводе пре и после дана свадбе и имају релативно слабији степен сакралности. Једнонедељни период времена отелотворује идеју бројчане димензије почетног акта стварања и конкретније - стварања света за 7 дана у виду дрвета света кроз симболику обредних предмета у свадби и пре свега кроз уздизање, функционисање и уништавање свадбеног дрвцета.

У формирању временских параметара свадбе важан смисао има и годишњи циклус. Обредни процес свадбе протиче као један обрт природе. Тај период је представљен предсвадбеним и постсвадбеним обредима, који су своје стране саображени са празницима и радним данима годишњег календара. Тај период карактерише најслабији степен сакралности. Он је и граница између сакралног и профаног времена.

Размеравање социјалних и природних појава ствара осећање непрекидног процеса. И до данас, толико дуго после увођења апстрактног сатног времена - време за различите обреде на свадби се саображава са положајем Сунца, са "добрим" и "лошим" сатима, данима и седмицама у години. Због тога обредно време не може да буде ни апстрактна ни неутрална категорија. Најуопштеније речено, то је социјални аспект годишњег циклуса.

Слично времену, и простор у свадби има конкретне димензије. Он такође има центар и периферију. Центар је младожењин дом, место на коме се ствара нова породица. Периферија је невестин дом, тј. крајња тачка до које стиже свадбена поворка. Узимање невесте у суштини означава и овладавање простором њеног дома. У том смислу простор свадбе се одређује путем свадбене поворке између два дома - "свог" и "туђег".

Од тренутка када свадбена поворка напусти младожењин дом, тј. своју територију, она сукцесивно наилази на неутралну, а затим и туђу територију, маркирану границом села, махале, дворишта, невестиног дома. Семантички набој пута претпоставља посебну актуелност граница. Најчешће коришћен симбол границе која дели "своје" од "туђег" јесте вода. Поетичан израз савладавања водене границе је представљен у кретању свадбене поворке далек, далек през синвото море или преласком на кованите мостови; през девет реки дълбоки, ° през девет поля широки, ° през девет гори големи, ° през девет села в десето (Стоин 1928: 155 Н 670). Као што се види, представу воде као границе допуњава и гора.

Представа границе најбоље је означена функцијом врата. Она је различита у различитим свадбеним моментима. Једно значење имају врата при поласку свадбене поворке из младожењиног дома, друго при дочеку сватова са невестом. У обредној равни, највећи смисаони набој имају врата дома или улазна врата илии једна и друга.

Отварање врата при поласку свадбене поворке добија посебно значење које се у свакодневном животу не осећа. С тим у вези је и појававање њихове знаковности кроз додатно маркирање њихове граничне функције. У предмете који појачавају граничну знаковност врата спадају појас, вериге са огњишта и друго, све йе то постављено на кућном прагу и сватови их прескачу при поласку ка невестином дому.

Осим излазне функције, врата испуњавају и функцију улазних тачака. Што се свадбена поворка више удаљава од центра, то се више врата претварају у тешко савладиве препреке. Откривамо их још на почетку села, махале, пред дворишном капијом, пред кућом или невестином собом. Отварање свих врата прати отпор који се сваком пређеном етапом постаје све већи. Сватови су принуђени да савлађују отпор силом, вештином, умешношћу, откупом итд.

Једном достигавши крајњу тачку свог пута, свадбена поворка с невестом наставља свој пут обратно ка центру, имитирајући кружно кретање. Што се више приближавају центру то се све више улазна врата претварају у граничне препреке за невесту. Она треба да их савлада показујући знање, потчињеност, поштовање итд. да би дошла до брачне постеље, јер како пишу Бајбурин и Левинтон, врата као гранична црта дома корелирају са гениталијама невесте, а њихово отварање у контексту свадбе одговара дефлорисању (Байбурин; Левинтон 1978: 95).

Тако се простор у свадби оцртава као пут од центра, од "свог простора" ка периферији, ка "туђем", а одатле поново ка центру, ка "свом", но овај пут ка његовом неосвојеном делу - брачној постељи и невести. Уколико је боље маркиран пут, уколико су боље оцртане границе, утолико је више организован простор, утолико се боље истичу значења центра и периферије, "свог" и "туђег".

Преглед би могао да се продужи и детаљније развије, али и досад осмотрене обредне компоненте показују да свадбни симболи нису изоловани један од другог, они су међусобно повезани и функционишу као систем. Сви кодови и равни израза у том систему сугеришу идеју распада старе породице и образовање нове. Систем је "преведен" на језик обредних лица и њихових радњи, обредних предмета, језика простора и времена. У том смислу свадба је семантичка варијанта "првопразника" у којем се "одиграва" познати трочлани комплекс "живот - смрт - нови живот" (Мифы II, 1982: 331). И тако, семантика свадбе као симболично обредног система је варијанта семантике празника кроз који се остварује идеја вечно умирућег и вечно рађајућег природно-социјалног принципа.

Литература

Байбурин, Левинтон 1978 - А. К. Байбурин; Г. А. Левинтон: К описанию организации пространства в восточнославянской свадвбе, у: Русский народный свадебный обряд, Ленинград, 1978.

Генчев 1974 - С. Генчев: Кумството у българите. Прояви. Основни черти. Исторически корени, Известия на ЕИМ, 15, 1974, 89-112.

Генчев 1975 - С. Генчев: Кумството у българите. Формиране и исторически развой, Известия на ЕИМ, 16, 1975, 83-109.

Гуревич 1972 - А. Я. Гуревич: Категории средневековой культуры, Москва 1972.

Живков 1977 - Т. Ив. Живков: Народ и песен, София, 1977.

Иванова 1984 - Р. Иванова: Българската фолклорна сватба, София, 1984.

Иванова 1987 - Р. Иванова: Traditional Bulgarian Wedding, Sofia, 1987.

Мифы - Мифы народов мира, Москва, I-II, 1980, 1982.