Пројекат Растко : Бугарска

Дејан Ајдачић

Приказ књиге Стилијана Стојанова

Књижевна историја, 2000, бр 110, 137-138

Књига "Књижевност двора" Стилијана Стојанова, професора историје књижевности Универзитета у Благојевграду, посвећена је бугарској популарној прози са историјском тематиком из друге и треће деценије 20. века. Реч је о делима тривијалне књижевности, коју аутор студије не покушава да вредносно рехабилитује. Он прозна дела о древном бугарским царевима, која су периодично излазила у великим тиражима, са значајном подршком државе и тобожњим ослањањем на историјску науку посматра као феномен социологије књижевности, али и са становишта смисла ових дела и поетичких средстава која су у њима коришћена. Предмет његовог истраживања су књижице објављиване у едицијама Художествена библиотека Древна България, Български царе, Педагогическа историческа библиотека, Четиво 'Родна книга', Български исторически романи.

Теоријски и књижевноисторијски оквири студије Стојанова ослањају се на књигу Левина Шукинга Социологија књижевног укуса, радове формалиста, посебно Тињанова (о еволуцији, аутоматизацији и др.), Бахтина, те Изерова истраживања рецепције и читаоца. Наводе се и студије Иве Славнића и Никше Стипчевића. Аутор, се посебно ослања на подстицајне студије на бугарском - Јулијане и Клауса Рота (о формама, сижеима и жанровима бугарске народне културе), Огњана Сапарева и Клео Протохристове (о масовној култури).

Дела о старом бугарском двору, јуначким и пожртвованим царевима, (каткада смутљивим) дворјанима и непријатељима - Ромејима, Византинцима и Татарима имали су, по Стилијану Стојанову, доминантно прагматичне функције популаризовања бугарске историје у школама, касарнама и најширем кругу читалаца. Ову појаву аутор доводи у везу са значајнијим раслојавањем читалачке публике почетком века, књижевном индустријом која је књиге почела да производи као робу масовне културе, као и са потребом придворних и државних људи да шире идеализовану слику прошлости у доба преиспитивања националног идентитета.

Испитујући особености приказавња ликова у овој "паралитератури" аутор истиче одсуство психолошког приступа и мотивацији њихових поступака и третирање јунака као историјских лутака којима се свезнајући приповедач игра. Као обликотворни принципи ове прозе уочавају се низање анегдота, клишетизираност сижеа и мотива, алегоричност и амблематичност која не допуштају недоумице у разумевању текста, архаизирана егзотика, претерана употреба епитета којима аутори одређују добре и лоше актере и сугеришу своју идеолошку позицију, често коришћење афоризама које откривају претензију саопштавања вечних истина. Књижевно-стилска својства Стојанов види у романтичарској идеализацији прошлости, али без романтичарског сучељавања појединца средини, и у барокном коришћењу снова, виђења и предсказања којима се намеће проспективно читање и наговештавање онога што ће се тек десити.

Књига Стилијана Стојанова, иако посвећена другој, нама потпуно непознатој књижевној традицији има типолошке сродности и са делима популарне историјске књижевности код Срба. Призма кроз коју су сагледани бугарски аутори могла би се лако и плодотворно применити и на дело Стевана Сремца Из књига староставних, Баранинове прозе и др. Стојанов с правом запажа да дела овог типа у бугарској књижевности уопште нису одређена временом њиховог настанка, и да су дела писана у двадесетим годинама сродна онима која се пишу и у новије време. Подстицајна су и ауторова размишљања о литературоцентризму, о утицају књижевности на формирање општих представа о историји. Kњигa Стилијана Стојанова својим ауторски изоштреним сагледавањима отвара нова питања и наводи на шире могућности тумачења историјских романа.