|
|
Српски језик припада групи јужнословенских језика. Кодифициран је на основу штокавског наречја које је основ за све савремене језичке стандарде донедавнашњег заједничког српскохрватског - хрватскосрпског књижевног језика. Специфичне црте појављују се у средњем веку постепено као резултат еволуције јужнословенског макродијалекта на ширем подручју територије која обухвата Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину и Хрватску и услед миграције становништва из историјских разлога. Те миграције воде до ширења штокавског наречја на рачун чакавског и кајкавског, али и до мешања језичких црта сва три наречја. Према томе којим је гласовима замењен стари јат, штокавско наречје се дели на екавски, (и)јекавски и икавски изговор, а према развитку акцента и облика - на старије штокавске и млађе штокавске дијалекте (новоштокавске). У средњем веку као књижевни коришћен је српскословенски језик (варијанта старословенског са специфичним цртама више наведених дијалеката), затим рускословенски (русифицирана варијанта старословенског), славеносрпски (штокавски основ са рускословенским елементима). Средином XIX века уводи се реформирани књижевни језик Вука Караџића који постаје заједнички књижевни (стандардни) језик за Србе, Црногорце, Хрвате на основу штокавских источнохерцеговачких јекавских говора. Касније се придружују говори Централне Србије са екавским изговором тако да постају две варијанте изговора - екавски и јекавски. На тим подручјима писмо је током векова било веома разноврсно - од старе глагољашке традиције преко старе ћирилице и латинице до савремене ћирилице реформиране од Вука Караџића тако да за сваки глас постоји само једна графема. Основни правописни принцип јесте "Пиши као што говориш и читај као што је написано", тј. основно фонематски приступ са малобројним изузецима. О фонетском систему савременог стандардног језика карактеристични су релативно богат вокализам са очуваном политонијом која није директно наслеђе са прасловенског стања, одсуство редукције вокала и тежња према максималној отворености слога, слоготворни сонор Р, релативно сиромашан консонантизам у поређењу са другим словенским језицима, ограничена асимилација по звучности, слабо развијена палаталност консонаната. Прозодијски систем стандардног језика карактерише се квалитетом и квантитетом вокала са четири акцента - краткосилазни, краткоузлазни, дугосилазни, дугоузлазни. Место акцента је релативно слободно - постоје нека ограничења, као што последњи слог не може бити наглашен, а новонаглашени слогови услед померања за један слог унапред су променили квалитет. За морфолошки систем је карактеристично очување падежног система, укључујући вокатив. Иновације су претежно у множини где је под утицајем старог дуала настало изједначење наставака у дативу, инструменталу и локативу. Код придева са компарацијом постоји неодређена и одређена врста (пун и кратак облик) што се може упоредити са категоријом неодређености - одређености у бугарском језику. Код глагола, макар и са ограниченијом употребом, очувани су синтетички облици за аорист, ређе за имперфекат. Основно прошло глаголско време јесте перфекат. Футур се гради слично као и у бугарском језику - помоћним глаголом хтети (ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће) плус садашње време основног глагола, али и на аглутинативан начин - ја ћу певати - певаћу. Осим тога постоји тзв. Футур други који се гради презентом помоћног глагола бити плус глаголски придев прошли основног глагола што је слично неким западним словенским језицима - будем писао. Инфинитив је очуван као што је био прасловенском језику али се паралелно употребљава и да- конструкција што је у типолошком погледу заједничка црта српског и бугарског језика. На плану лексичког инвентара постоје неколико хронолошки одређена слоја - општесловенски, јужнословенски; турцизми као резултат историјских чињеница, међународна лексика. Одређени број лексема заједничког јужнословенског фонда одликује се специфичном српско-бугарском међујезичком хомонимијом или полисемијом што је резултат семантичке еволуције са једне стране и са друге - као последица тенденција за индивидуализацијом сваког генетски блиског стандарда понаособ. Двојезични речници: Ангел Игов, Српскохрватско-бугарски речник, последње издање 1987.; Марин Младенов, Бугарско-српски речник, 2001.; Ценка Иванова - Маријана Алексић, Српско-бугарски тематски речник. Лексикон међујезичких хомонима и полисема, 1999. Граматике: Лили Лашкова, Граматика на сръбско-хърватския език, 2001 (II изд.). |
