|
Пројекат Растко : Бугарска :
Уметност
Христо Бојчев
ПУКОВНИК ПТИЦА
ЛИЦА:
- Доктор
- Фетисов
- Хачо
- Матеј
- Киро
- Давуд
- Пепа
ПРОЛОГ
ДОКТОР: Кажу да у психијатрији нормалног лекара нема. Можда је баш то разлог да се, након студија, окренем њој: ја сам често пута упадао у депресије пред апсурдним питањима битисања које филозофија назива егзистенцијом. Да, ја никада нисам био човек који праволинијски размишља и који је убеђен у своје мишљење. Увек сам веровао да у сваком конфликту има много истина и никада нисам био сигуран иза које од њих бих стао. То се, пак, у психијатрији назива “Хамлетов комплекс”.
У окружном психијатријском диспанзеру, у коме су царили уобичајена беда и пренатрпаност, рекоше ми да им је преко потребан млад и енергичан лекар специјалиста као што сам ја. Само не ту, него у њиховој филијали “Светих четрдесет мученика”, која је добила име по бившем манастиру негде у планинама, где је настањено десетак врло интересантних, али безопасних случајева. “Лекарског ризика нема – рекоше ми – али ни лекара нема.” Диспанзер је био само неких 43 километара одавде.
Путовали смо јако дуго разлоканим планинским путем. Планина је постајала све дивљија и све величанственија, а пут све више разрован и урушен. Током целог пута никога нисмо срели. На крају, на самом дну огромне и злослутне клисуре, окружене окомитим литицама, изникоше манастирске руине.
Вече. Шум аутомобила и светлост фарова.
ВОЗАЧ: То је манастир. Ја се враћам. Магла већ пада, а овде има и вукова.
ДОКТОР: Каквих вукова?
ВОЗАЧ: Правих. Ту се крију док не падне снег.
ДОКТОР: А када падне снег?
ВОЗАЧ: Онда их је још више.
ДОКТОР: И како онда допремате храну?
ВОЗАЧ: Никако.
ДОКТОР: Нисам разумео?
ВОЗАЧ: Разумећеш.
ДОКТОР: Осим пацијената, живи ли ту још неко?
ВОЗАЧ: Па рекох ти. Вукови.
ДОКТОР: Богте!
ВОЗАЧ: То ти је то. ‘Ајде...
СЛИКА ПРВА
Болесничка соба: кревети и стари телевизор. ХАЧО зането нешто чита, окренут леђима ка вратима. На кревету поред прозора, уперио беживотни поглед према вани, седи непомично Фетисов, зарастао у огромну браду и косу. Сви су умотани у ћебад и натронтани свакојаком одећом. Улази доктор.
ДОКТОР: Добро вече.
Нико га и не погледа.
ДОКТОР: (гласније) Добро вече.
Нико не реагује.
ДОКТОР: (виче) Добро вече!
Исти резултат.
ДОКТОР: (виче) Извините, да нисте можда глуви? Три пута сам рекао “добро вече”.
Кроз друга врата провирује ПЕПА.
ПЕПА: (зури у доктора) Да се ми случајно не знамо са царинарнице на Дунав мосту?
ХАЧО: (угледа доктора) Ви сте нови пацијент?
ДОКТОР: Ја сам нови лекар.
ХАЧО: (учтиво) Драго ми је. Био сам студент на Позоришној академији. Да вам кажем ли један монолог?
ДОКТОР: Малочас сам рекао “добро вече”.
ХАЧО: Извините, нисам вас видео.
ДОКТОР: Просто сам викао...
ХАЧО: Потпуно сам глув, докторе...
ДОКТОР: (показује на Фетисова, који и даље непомично седи у истој пози.) Да ли је и он глув?
ХАЧО: Не знам. Никада га нисам видео да говори. Знам само да га зову Рус.
ДОКТОР: Где је сестра?
ХАЧО: Побегла.
ДОКТОР: Чиме се грејете?
ХАЧО: Ничим. Живимо у једној соби, да нам је топлије.
ДОКТОР: Ти си, значи, глув?
ХАЧО: Потпуно. У касарни ми експлодирала граната у рукама. И потпуно сам оглувео...
ДОКТОР: А како сада чујеш?
ХАЧО: Никако. Читам са усана. Извините, колико је сати?
ДОКТОР: Пола осам.
ХАЧО: За пола сата почињу вести.
ПЕПА све време нешто рачуна над гомилом листова и шапуће некакве цифре. Онда пада на колена.
ПЕПА: Сто деведесет и пет хиљада и 375! Боже, опрости ми! (Наставља да шапуће некакву молитву.)
МАТЕЈ: (удара силно по вратима и виче извана) Улазим!
ДОКТОР: Неко хоће да уђе.
ХАЧО: Сигурно је Мали. (Према вратима.) Улази, улази.
МАТЕЈ: (отвара уплашено и застаје до врата) Улазим!
ХАЧО: Добро, де, уђи.
МАТЕЈ: Нико да се није мрднуо!
ХАЧО: Добро, добро...
МАТЕЈ: Како добро, кад мрдаш.
ХАЧО: Ево, престајем. (Стоји непомично.)
МАТЕЈ пажљиво улази, провлачи се, приљубљен уза зид и прати уплашеним погледом друге. Доктор закорачи, Матеј, слеђен од ужаса, стане, палећи малу црвену батеријску лампу.
МАТЕЈ: Не мрдај! Један погрешан корак и оде на доживотну робију.
ХАЧО: Он је лекар.
МАТЕЈ: Па шта ако је лекар? Пред судом су сви једнаки. (Завлачи се под најудаљенији кревет.) Сада можете да се крећете, али само да ме неко нагази!
ДОКТОР: Шта се то овде дешава?
ХАЧО: Мисли да је много мали и плаши се да га неко не нагази.
МАТЕЈ: Само увече. Дању сам нормалан али кад почне да пада мрак, почињем да се смањујем, смањујем и када се смрачи постајем сасвим мали. Као врабац. Носим црвену лампу јер, ако ме неко нагази у мраку, без везе ће да иструне по затворима.
ПЕПА: (подиже главу са својих прорачуна) 380 740! Боже, опрости ми!
Улази ДАВУД, држећи се за препоне.
ДАВУД: Одрезаћу га! (Вади нож).
МАТЕЈ: Крећи се десно! (Пали лампу.) Крећи се десно и гледај куда идеш!
ДАВУД: Чврсто сам решио – одсећи ћу га!
МАТЕЈ: Сеци, али гледај где газиш.
ДАВУД: (угледа доктора) Имамо новог лудака?
ХАЧО: То је доктор.
ДАВУД: (затрепће) Доктор?!
ДОКТОР: Да, ја сам лекар.
ДАВУД: Докторе, јако ми је лоше!
ДОКТОР: Боли?
ДАВУД: Још горе! Одрезаћу га!
ХАЧО: Режи га после. Сада почињу вести.
Врата се уз шкрипу полако отварају. На прагу застаје КИРО и колеба се да ли да уђе. На крају седа до ГЛУМЦА.
ХАЧО: Не седај до мене. Ништа више немам. Ево, погледај. (Преврће џепове. КИРО се премешта до ДАВУДА.)
ДАВУД: Немам ни ја. Ето. (И он преврће своје џепове.)
КИРО одлази до празнога кревета у углу и седа.
МАТЕЈ: (виче одоздо) О-о-о-о! Не на мене! Идеш у затвор.
КИРО: Био сам већ тамо. Није горе него овде.
ДОКТОР: (Кири) Ја сам нови лекар. Од чега патите?
КИРО: Ни од чега. Сви патимо.
ХАЧО: Алкохоличар. Краде и све пропије.
КИРО: Није тачно. Крадем али не пропијам.
ДАВУД: А где је манастирско вино?
КИРО: Вино нисам украо. Нашао сам га.
МАТЕЈ: А бензин за џип?
ДОКТОР: Какав џип?
ДАВУД: Расходован. Војска нам га је поклонила. И пола тоне бензина су нам дали, а он га испио.
ХАЧО: Тихо-о! Вести!
ХАЧО укључује телевизор, појављује се црно-бела најавна шпица вести, али се не чује никакав звук. Сви су упрли поглед у екран, осим Руса који и даље непомично зури у прозор.
ДОКТОР: (зачуђено их посматра) Нема звука?!
СВИ: Пссссст!
ДОКТОР: (тихо) Зашто нема звука?
ДАВУД: Покварен је.
Појављује се спикер и почиње да миче уснама. Тог тренутка ХАЧО, упиљио поглед у уста спикера, почиње да га озвучава:
ХАЧО: Добро вече, даме и господо. И данас су настављени жестоки окршаји на Балкану. Снаге УН су поново покушале да допреме конвој са хуманитарном помоћи, али је конвој био заустављен од стране противничких снага...
ЗАТАМЊЕЊЕ
СЛИКА ДРУГА
ДОКТОР: (телефонира) Хало, хало! Окружни диспанзер психијатрије? Главни лекар?
Хало, господине докторе, јављам се из “Св. 40 мученика”. Нема лекова, нема ни постељине, одеће, хране... Молим? Помоћ из војног гарнизона? Да, да! Имамо конзерве парадајза, али им је истекао рок трајања. Шта? Да их поједемо док се још нису поквариле? Лекова уопште нема... Потребни су нам нови лекови. Хало, лекови? Чујете ли? Даћу вам списак... Хало? Хало? Хало?
Доктор у очајању тресне слушалицу и почне да тражи нешто по џеповима.
ДОКТОР: Боже!
Отвара кофер са својим стварима и очајно наставља да тражи. На вратима се куца.
ДОКТОР: (Виче.) Не!
У кабинет улази ДАВУД, држећи се за препоне.
ДАВУД: Ужас, докторе!...
ДОКТОР: Шта?
ДАВУД: Потпуна импотенција!
ДОКТОР наставља да прекопава по пртљагу, а онда прелази на ормар са лековима.
ДОКТОР: (чита етикете на лековима) Луминал, дизепан, валеријан...
Баца лекове у страну и наставља да тражи.
ДАВУД: (понавља) Потпуна импотенција...
ДОКТОР: Колико си већ овде?
ДАВУД: Има пола године.
ДОКТОР: Имаш ли жену?
ДАВУД: Не знам... Ако већ није побегла... Зар ти нисам рекао – овде сам већ шест месеци. Потпуна импотенција!
ДОКТОР: А деце?
ДАВУД: Шест. И вероватно ћу са толико и да останем...
ДОКТОР: Зар није довољно?
ДАВУД: Кад већ више не може... (Почиње да рида.) Велика брука, докторе! Читава махала ми се подсмева. Ако Циганин ни то не може, шта му онда преостаје.
ДОКТОР: Поправиће се то.
ДАВУД: Ооох! Знам ја ко може да ме среди, али неће.
ДОКТОР: Ко?
ДАВУД: Пепа Цариница. Само она може да ме среди.
ДОКТОР: Како ће то да те среди?
ДАВУД: Оне свашта знају...
ДОКТОР: Цариници?
ДАВУД: Не. Курве... Да је позовем?
ДОКТОР: Баш сада?
ДАВУД: Чека у ходнику. (Отвара врата) Улази! (Доктору) Кажи јој да преузме мој случај.
Пепа улази, огрнута белим чаршафом попут монахиње. Доктор наставља да тражи.
ПЕПА: Сећаш ме се, а?
ДОКТОР: Одакле?
ПЕПА: Дунав мост. Ти беше возач камиона ТИР бр. 29-86 А, софијска регистрација. Све вас памтим. По 15 камиона сам обрађивала дневно читавих 5 година.
ДОКТОР: Били сте цариник?
ПЕПА: Може и тако да се каже. Једна усамљена цариница на царини љубави. Сви мушкарци ме познају.
ДОКТОР: Сви?!
ПЕПА: 5 година по 365 дана прави 1825. Помножи са 15 на дан – излази тачно 28375 душа. Све сам документовала! Пепу познају сви мушкарци!
ДОКТОР: Добро, али њих 28375 нису сви мушкарци на овом свету?
ПЕПА: Да, али кад се свако од њих похвали другој двојици, износи тачно 65125. Кад се ови похвале још двојици других – прави 195375. А када се они похвале још по двојици...
ДАВУД: 195 375! Толики народ може, само ја не могу...
ПЕПА: Утонула сам у грех до гуше...
ДОКТОР: Узимате ли неке лекове?
ПЕПА: Какве лекове? Зар сам ја у болници?
ДОКТОР: Него где сте?
ПЕПА: Па у манастиру. Рекла сам и главном доктору да хоћу у манастир и он ме послао овамо. Сада окајавам грехе у посту и молитвама. Хтела бих да постанем као Мајка Тереза. (Умота чаршаф око главе и излази.)
ДАВУД: (За њом) Чекај, врати се. Доктор хоће нешто да ти каже...
ДОКТОР: Не сада. За данас сам завршио.
Доктор покушава да затвори врата за њима, али споља неко наваљује да уђе.
КИРО: (споља) Помоћ! Помоћ!!
На крају КИРО успева да отвори врата и нагрне унутра.
КИРО: Докторе, туку ме!
ДОКТОР: Туку те, зато што крадеш
КИРО: Ја то не радим намерно.
ДОКТОР: е л' тачно оно са манастирским вином?
КИРО: Нашао сам га у подруму...
ДОКТОР: И шта си с њим урадио?
КИРО: Попио сам га.
ДОКТОР: А бензин?
КИРО: И њега.
ДОКТОР: Молим? Попио си бензин?!
КИРО: Прво сам га продао...
ДОКТОР: Где си га продао?
КИРО: У Србији.
ДОКТОР: Прошао си границу у пиџами?!
КИРО: Био сам у спаваћим колима... Ја то не радим намерно. Овде су ме довели да ме, наводно, лече, а ја сам почео још више да крадем. Ето, данас поново... (Баца новац на сто.)
ДОКТОР: Чији је то новац?
КИРО: Од других лудака.
ДОКТОР: Одмах им врати.
КИРО: Нема никаквог смисла. Опет ћу да им га украдем.
ДОКТОР: Онда га држи код себе и дај им када им је потребан.
КИРО: Ја то и радим. Ево. (Вади лист хартије.) Од Хача узето 700 – враћено 580. Од Матеја узето 1200 – враћено 900. Код мене је све тачно. Пепи сам чак дао и више него што сам узео...
ДОКТОР: (зачуђен) Када си све то успео!
КИРО: Још синоћ. Ово је ваше. (Даје му кутију са ампулама.) Ја морфијум не употребљавам. (Излази.)
Доктор снажно удахне не би ли се смирио од претрпљеног шока, потом закључава врата, отвара ампулу и забија иглу у руку. Напољу неко куца на вратима.
ХАЧО: (споља) Докторе, докторе!
ДОКТОР: (виче) Не!
Доктор вади иглу и смирено се опушта.
ДОКТОР: Све што сам о себи рекао је истина, осим једне ствари – истина је да ја нисам лекар. Ја сам просто наркоман. Неколико пута су ме лечили на психијатрији – једини резултат је био тај да сам хероин заменио морфијумом. На клиникама се морфијум лакше пронађе... И још нешто: док су ме безуспешно лечили, прочитао сам све уџбенике из психијатрије. Тако сам стигао до идеје да се издајем за лекара, да бих могао да набављам морфијум. И ето ме сад ту с мојом лажном дипломом и последњих десет ампула морфијума. Надао сам се да ћу овде да пронађем још. Овде, међутим, морфијума нема и морам да чекам нову пошиљку лекова. Ето, то је то.
Затамњење. Споља се чује глас Глумца.
ХАЧО: Даме и господо, добро вече. И данас су настављени жестоки окршаји на Балкану. Снаге УН су поново покушале да доставе конвој са хуманитарном помоћи, али је конвој био заустављен од стране противничких снага...
СЛИКА ТРЕЋА
Рус гледа кроз прозор док Доктор, још увек под дејством наркотика, чита његову анамнезу.
ДОКТОР: (чита) “Димитриј Фетисов, 49 година. Отац – Рус, мајка – Бугарка. Завршио високо војно образовање у Бугарској и генералштабну академију у Совјетском савезу. Добровољац у Босни, где губи своју породицу и испада у тешку шизофрену депресију. Две године није проговорио. Живих рођака у Бугарској нема.” (Диже главу према Фетисову.)
ДОКТОР: Е, хоћемо ли да говоримо?
Фетисов се не помера.
ДОКТОР: Који смо данас дан?
Иста реакција.
ДОКТОР: Да... И ја не памтим датуме... Чиме сте се до сада бавили?
ПЕПА: Возач камиона. Црвени камион московске регистрације.
ДОКТОР: (виче) Хало, да ли ме ви чујете?
ХАЧО: После експлозије у касарни и ја нисам могао да чујем... Научио сам се у строју. Гледам водника у уста и пратим шта дуги раде. Прво сам научио да чујем “мирно”, затим “на лево” и “на десно”. После “кораком напред марш”... И постепено сам стигао до Позоришне академије...
ДОКТОР: После експлозије?
ХАЧО: Да. После експлозије. Након годину дана почео сам да разумем сваку реч по покрету усана. Спремио сам се за испите, научио сам монологе, дијалоге, положио све испите и примише ме. Цела комисија ми је аплаудирала и нико није разумео да сам потпуно глув. Звали су ме “онај с великим очима”, зато што сам цело време буљио, да видим шта говоре. Пет пута су ме терали да рецитујем стихове.
ДОКТОР: Које стихове?
ХАЧО: “Два лепа ока”. Сад ћу да вам их изрецитујем...
ДАВУД: Почињу вести!
ДОКТОР: И, шта се после десило?
ХАЧО: Студирао сам месец дана и онда је стигло писмо од команданта пука. “Много вам захваљујемо за ваш гест према несрећном војнику Иванову. Иако је у потпуности глув, он је веома талентован...” итд.
Доктор је скоро заспао.
ДАВУД: Почињу вести, докторе!
ДОКТОР: Зар их нисмо јуче већ чули?
ХАЧО: Добро вече, даме и господо. И данас су настављени жестоки окршаји на Балкану. Снаге УН су поново покушале да доставе конвој са хуманитарном помоћи, али је конвој био заустављен од стране противничких снага... Спикер УН-а је изјавио да ће ове ноћи започети доставка хуманитарне помоћи из ваздуха, авионима Британске авијације...”
ДАВУД: Ти сваке вечери понављаш једно те исто...
ХАЧО: Ја не измишљам вести. Говорим онако како јесте.
КИРО: Промени барем запете. Са једним те истим текстом тераш већ шест месеци...
ХАЧО: Није тачно! Сад сам, на пример, рекао да ће ноћас да спуштају хуманитарну помоћ авионима, а синоћ то нисам рекао.
ДАВУД: Рекао си.
ХАЧО: За авионе нисам.
КИРО: Мени је, у принципу, све једно. Ствар је у томе да текст треба мењати...
ХАЧО: Ја не могу да мењам вести. Вести нису монолози. Монолога знам колико хоћеш и могу сваке вечери да вам казујем неки други. Ево, почињем. Први монолог – трагикомичан...
Сви полазе према вратима.
ХАЧО: Само један! Чекајте, само један.
Трчи за њима напоље. Остају само Пепа и ДАВУД.
ДАВУД: Молим те! Само ти можеш да ми помогнеш.
ПЕПА: Рекла сам ти већ. Не.
ДАВУД: Само да легнем до тебе?
ПЕПА: Не!
ДАВУД: Знаш да ништа не могу да урадим...
ПЕПА: Чак и мисао је грех.
ДАВУД: Ти немој ништа да мислиш, ја ћу сам…
ПЕПА: Не!
ДАВУД: Помози ми, болестан сам. Учини добро дело!
ПЕПА: Не!
ДАВУД: Учини добро дело и Бог ће да ти опрости. Бог ће све да ти опрости.
Пепа ћути.
ДАВУД: Све ће да ти опрости.
ПЕПА: Стварно тако мислиш?
ДАВУД: Нормално. Бог више воли грешне, него праведне. И Доктор је тако рекао.
Доктор нешто мрмља у сну.
ДАВУД: Ето, јеси чула?
ПЕПА: Завежи ми очи да не гледам грех.
ДАВУД: Сад ћу ја. (Веже јој очи.)
ПЕПА: Вежи и своје!
ДАВУД: Добро! (Везује и себи очи.)
Други болесници улазе на прстима и забринути, али са интересовањем, чекају резултат.
ПЕПА: (прекрсти се) Боже, опрости ми!
ДАВУД: Боже, помози ми!
Остали болесници се с надом, такође, прекрсте. Њих двоје се скривају иза кревета... Мало затим, ДАВУД устаје уплакан.
ДАВУД: Боже, зашто ме тако кажњаваш. Зашто, Господе?
ПЕПА: Хвала ти, боже, што ме од греха спаси!
ДАВУД: Што ме казни, Господе! Није ли ми довољно што сам Циганин, а сад и ово... Ако сам Циганин, зар нисам човек. Видећеш ти, Господе, ко смо ми Цигани!
Баца се, бесно, на друге болеснике.
ДАВУД: Шта гледате? Знате ли ви ко смо ми Цигани? Знате ли? Ви сте Цигани, ја сам Ром. Ром! Ми, Цигани, смо основали Рим. Јесте ли чули за она два брата: Ромула и Рема, које је вучица задојила? Ето, тај Ромул је чисти Ром. Зато се и град зове Рим, на италијанском – Рома. То долази од Ром. А, Ромео и Јулија? И Ромео – и он је Ром. А, Роман Полански? И он. Ми Роми имамо своју државу – Романију. И на пролеће, на циганском сабору у Брашову прогласиће ме за циганског барона. Видећете онда ко сам ја! Видећете!
Бес му полако прелази у плач и он излази, растресан неутешивим јецајима.
Затамњење. Затамњење прелази у ноћну олују. Завијање ветра испуњава сцену, севају муње и одјекују громови. Звуци олује се мешају са риком ниско летећих авиона.
ДОКТОР: Дође зима и снег затвори планинске путеве. Нико се није интересовао за нас и тако смо ми – шесторо лудих и један наркоман – остали завејани снегом усред планина. И вести са фронта су биле једне те исте, али ме оне нису интересовале. Ја сам имао један други свет у који сам увек могао да побегнем – један непостојећи, али прекрасан свет, у коме је могло људски да се живи и где су људи били анђели. Али, остало ми је само неколико ампула и требало је да потражим неко друго место, где бих могао да нађем дрогу. Те је ноћи олуја била необична, јер је грмело усред новембра. Целе ноћи над манастиром су тутњали некакви, у олуји изгубљени, авиони, али најнеобичније је било оно што ујутру видесмо у дворишту манастира...
СЛИКА ЧЕТВРТА
Јутро у дворишту манастира. На сред дворишта – велика картонска кутија са амблемом УН, закачена за падобран, којим је вероватно спуштена. Појављује се КИРО са две канте за бензин. Он дуго разгледа кутију са свих страна. У том тренутку се зачује пискав Хачов глас.
ХАЧО: Стој!
КИРО се следи, с рукама подигнутим увис.
ХАЧО: Где си то украо?
КИРО: Нигде. Било је ту.
ХАЧО: Синоћ га није било.
КИРО: Сигурно је пало ноћас.
ХАЧО: С неба?
КИРО: Чим је с падобраном, значи сигурно...
Појављује се Доктор.
ДОКТОР: Шта се ту дешава?
ХАЧО: Украо је један пакет УН-а
КИРО: Нисам. Хтео сам да га украдем, али нисам.
Доктор разгледа натписе.
ДОКТОР: То је хуманитарна помоћ намењена окупираним зонама.
ХАЧО: Зар вам синоћ нисам рекао да ће да спуштају помоћ из ваздуха.
КИРО: Окупиране зоне су одавде на 500 километара.
ХАЧО: Залутали су у олуји.
ДОКТОР: То је могуће.
ХАЧО: Они не праве разлику. За њих је све Балкан. Рекли им “пусти изнад Балкана” и они пустили.
ДОКТОР: Шта ћемо сад да радимо?
КИРО: Да га вратимо УН-у?
ХАЧО: Синоћ ништа нисмо јели...
Доктор се колеба.
КИРО: Можда има лекова против болова, морфијум?... Да отварам?
ДОКТОР: Отварај!
Отвара пакет и најпре вади свилену заставу УН-а, а испод ње – пакети са војним униформама.
ХАЧО: Војне униформе?
КИРО: Још и боље – у Србији ће одмах да их купе.
Тог тренутка дотрчава ДАВУД.
ДАВУД: Докторе, нашао сам пакет са конзервама и чоколадом.
ДОКТОР: Где?
ДАВУД: Иза манастира.
Пристиже и МАТЕЈ.
МАТЕЈ: Докторе, шума наоколо је препуна пакета.
КИРО: Носите све у складиште!
ДОКТОР: А ако их потраже?
КИРО: Ко ће да их тражи? Енглези?
Затамњење.
ДОКТОР: Морфијума, наравно, није било, али сам од тог тренутка престао да телефонирам у Окружни диспанзер психијатрије. Не знам ко је у том рату био крив, а ко прав, али сам сигуран да, ако је неко од тог рата имао користи – то смо били ми.
СЛИКА ПЕТА
Болесници су навукли војне униформе преко болничких пиџама, незакопчани и распасани. Косе су им још увек дуге и неуредне, војне ципеле развезане итд. На средини собе стоји отворени пакет с прехрамбеним намирницама, а болесници, побелели од млека у праху, једу суво млеко кашикама директно из пакета.
КИРО: (ДАВУДУ.) Доста си се трпао тим млеком. Још од јутра га једеш.
ДАВУД: Намерно се трпам. Можда се од млека средим.
КИРО: Млеко потискује полни нагон.
ДАВУД: (баца пакет) Што ми то раније не рече? Три сам пакета појео.
КИРО: Кад не питаш...
МАТЕЈ: (испод кревета) Дајте и мени један пакет.
КИРО: Не може! Много си мали упашћеш у њега.
ХАЧО: Ево ти један кекс.
МАТЕЈ: Само један?
ХАЧО: Ти си мали. Довољно ти је.
МАТЕЈ: Бар једну чоколаду.
ХАЧО: Целу чоколаду?! Може ли човек од сто грама да поједе чоколаду од двеста?
ДАВУД: Дајте човеку чоколаду. Нека и он проба. (Додаје му чоколаду.)
КИРО: (Давуду) Ако се преједе и умре, ти одговараш.
ДАВУД: У, мајку му! (Замисли се и враћа чоколаду.)
МАТЕЈ: Дај ми је!
ДАВУД: Питаћу прво доктора.
ХАЧО: (Претура по пакету.) Овде има шунке...
Сви гурају главе у пакет и почиње рвање. У том тренутку врата се с треском отварају и зачује се висок и заповеднички глас:
ФЕТИСОВ: Добро вече, господо!
На вратима је, у импозантној пози и у пуној ратној спреми, застао Фетисов – умивен, избријан и ошишан. Болесници се укоче на месту, а пакети и кашике им испадају из руку. Фетисов улази усправног, војничког хода и мирно седа за сто. Болесници настављају да стоје пренеражено, не верујући сопственим очима.
ФЕТИСОВ: (војничким тоном) На месту вољно, господо. (Хачу) Иванов?
ХАЧО: Ја! (Инстинктивно заузима став “мирно”.)
ФЕТИСОВ: Чај!
ХАЧО: Разумем, господине...
ФЕТИСОВ: (скромно) Ја сам пуковник.
ХАЧО: Разумем, господине пуковниче. (Отрчи ка кухињи.)
ФЕТИСОВ: Дивно вече, зар не?
ДАВУД: Ја сам био десетар, господине пуковниче...
ФЕТИСОВ: Браво, десетару! Не би било лоше да се обријеш, а?
ДАВУД: Разумем, господине пуковниче.
Болесници постепено излазе из шока, враћа им се војнички инстинкт, почињу махинално да закопчавају униформе. Улази ХАЧО са чајником и салутира.
ХАЧО: Задатак је извршен, господине пуковниче. (Налива чај Фетисову.)
ФЕТИСОВ: (види МАТЕЈА под креветом.) А ти, војниче, зашто си под креветом?
МАТЕЈ: Много сам мали, господине пуковниче.
ФЕТИСОВ: Зашто тако мислиш?
МАТЕЈ: Зато што сам болестан, господине пуковниче.
ФЕТИСОВ: Чим носиш униформу, значи ниси толико мали. Шта си био у војсци, војниче?
МАТЕЈ: Возач.
ФЕТИСОВ: Поново ћеш окретати волан, војниче...
МАТЕЈ: Војник Попов, господине пуковниче.
ФЕТИСОВ: Између осталог, зашто сутра не бисмо заложили купатило? Десетару?
ДАВУД: Ја!
ФЕТИСОВ: Заложите купатило у 10.
ДАВУД: Разумем, господине пуковниче.
Улази Доктор, дрогиран, и у шоку застаје на вратима. Фетисов устаје и представља се високим гласом.
ФЕТИСОВ: Господине докторе, Пуковник Фетисов на услузи!
Доктор процењује ситуацију, гутајући кнедле.
ФЕТИСОВ: Иванов?
ХАЧО: Ја!
ФЕТИСОВ: Чај за доктора!
ХАЧО: Разумем, господине пуковниче.
На вратима се појављује Пепа. Фетисов удара петама и уз лаган наклон јој додаје столицу.
ФЕТИСОВ: Госпођице! (Показује јој столицу.)
Пепа се, посрћући, ослони на врата.
Затамњење.
СЛИКА ШЕСТА
Заједничка соба. Кревети су поређани у линију, а ћебад затегнута по војнички. Болесници поравњавају ивице ћебади “под конац”.
ДАВУД: Пажња и слушај овамо. Кад погледаш низ конац, све ивице треба да се слију у једну. Затегни, мало, ћебе на трећем кревету. Пуковник тако захтева.
ХАЧО: Он је луд, зар не схваташ?
ДАВУД: Луд, али опасан. И јак.
МАТЕЈ: (испод кревета) Иди десно. Крећи се десно и пази где газиш тим цокулама! Ако ме нагазиш, чека те војни суд.
КИРО: Овако је спаваоница много лепша. Пуковнику ће се сигурно допасти.
ДАВУД: Реч га нисам чуо да прозбори, а он испаде пуковник. Тако ти је то. Ко је командовао, поново ће командовати. Затегни конац.
КИРО: Три године није проговорио. Само ћути, гледа и извлачи закључке. А ми и не знамо с каквим човеком живимо...
ДАВУД: Завршио је Генералштабну академију у Москви. Изгледа да је учествовао и у афганистанском рату.
КИРО: Јесте ли видели доктора? Ништа не рече. Попи чај и изађе.
ДАВУД: Доктор! Шта може доктор да каже, када пред њим стоји пуковник Таманске дивизије.
ХАЧО: Таманске?!
ДАВУД: Баш тако. У време пуча против Горбачова је био у Таманској дивизији. Лично је командовао ударном тенковском бригадом, ухапсио је двојицу пучиста и изнео их из Кремља, увијене у персијски ћилим.
ХАЧО: А откуд ти то знаш?
ДАВУД: Рекао ми пуковник.
МАТЕЈ: Лажеш. Пуковник никада не говори о себи.
У том тренутку на ходнику одјекне глас Фетисова:
ФЕТИСОВ: За вечерњу смотру – постројс’!
ДАВУД: Строј се! Брже!
Тројица се брзо постројавају, а Матеј се свије под креветом.
ДАВУД: Господине пуковниче, Вод је постројен.
ФЕТИСОВ: Равнајс'! Мирррно! Почни са смотром! Десетару?
ДАВУД: Овде!
ФЕТИСОВ: Иванов?
ХАЧО: Овде!
ФЕТИСОВ: Пенев?
КИРО: Овде!
ФЕТИСОВ: Попов?
МАТЕЈ: (под креветом.) Овде.
ФЕТИСОВ: (строго.) Зашто ниси у строју, Попов?
МАТЕЈ: Згазиће ме неко, господине пуковниче.
ФЕТИСОВ: Војниче, Попов, уђи у строј!
МАТЕЈ: Не могу! Страх ме је, схватите... Ево, сав дрхтим.
(Расплаче се.)
ФЕТИСОВ: (оштро) Попов, уђи у строј. Одговорност преузимам ја, пуковник Фетисов.
МАТЕЈ: Хтео бих, али не могу... Молим вас! Толико сам мали, толико сам мали…
(Расплаче се.)
ФЕТИСОВ: (одсечно и гласно.) Војниче, Попов. Устаниии!
МАТЕЈ се полако усправља, дрхтећи.
ФЕТИСОВ: Мирррно!
МАТЕЈ се инстинктивно укочи.
ФЕТИСОВ: У строј, напред марррш!
МАТЕЈ тешко подиже ногу и спорим кораком заузима своје место у строју.
ФЕТИСОВ: Армија, господо, постоји откада постоји и човечанство, а строј постоји откада постоји армија. Свака армија се одржава на војничком строју и ако си у строју, нико не може да заузме твоје место, зато што би се тада строј распао, а када се строј распадне – распада се армија. Велике су армије побеђиване јер се њихов строј распао, а мале армије су побеђивале захваљујући чврстом строју. Али строј, господо, није само строј од војника. Строј је у нама. И када се строј у нама распадне, човек престаје да буде човек. Строј у нама одржава сваког човека, свако друштво, сваку армију. Јер дух једне армије је управо у унутрашњем строју сваког њеног војника. Је ли вам јасно?
СВИ: Јасно.
ФЕТИСОВ: Равнајс'! Мирррно! На ле-во! На де-сно! Господо војници, здраво!
СВИ: Здраво, господине пуковниче!
Затамњење.
ДОКТОР: (прелистава уџбеник) Мени је ситуација са Фетисовим у принципу јасна: тешка шизофренија је попримила параноидну форму. То се у психијатрији зове “дефазирање”. Али након неколико дана и други болесници су почели да се преображавају, као да их је он заразио. Уместо бивших страшила, сада су се двориштем кретали избријани, чисти и утегнути командоси. Покрети су им постали енергичнији, реплике – кратке и јасне. Неоспорно, Фетисов је под деловањем болести придобио ону увереност и вољу да потчињава, која је терала остале да подсвесно и беспоговорно примају његову душевну надмоћ...
СЛИКА СЕДМА
Монолог Доктора прекидају звуци јутарње војне трубе. Издалека се чује високи глас Фетисова: “Јен-два, јен-два...” и у двориште утрчавају болесници, голи до појаса.
ДАВУД: Појачај темпо!
ХАЧО: (Кири) Сада смо баш као лудаци...
ФЕТИСОВ: Не разговарај и диши у ритму! Јен-два, јен-два... Стој! Обуци се! Таако... Равњајс’! Мирно! На месту вољно... (Фетисов корача пред стројем.) За данас дневни распоред је следећи: до ручка – чишћење дворишта. После ручка од 14 до 16 часова – одмор. Од 16 до 20 – време за личне потребе и вечера, а од 20 часова, телевизија и одмор. Јасно?
СВИ: Јасно!
ФЕТИСОВ: Других предлога? Нема... Друго: од данас започињемо са дежурствима за чишћење спаваћих просторија и кухиње. Иванов?
ХАЧО: Ја.
ФЕТИСОВ: Данас почињеш ти.
ХАЧО: Разумем, господине пуковниче.
ФЕТИСОВ: Даље... Господо, постоји и једно, такорећи, деликатно питање. Стицајем околности, међу нама живи и једна дама. Сами се досећате да она треба да буде премештена у засебну просторију.
ДАВУД: Али тамо нема пећи...
ФЕТИСОВ: Да, тачно. Шукриев, постарајте се за пећ и дрва у соби госпођице Антонове.
ДАВУД: Разумем, господине пуковниче. (Метеју) Попов! Пећ и дрва! Трком, марш!
ФЕТИСОВ: Нисам завршио...
ДАВУД: Остав! Равнајс’! Мирно!
ФЕТИСОВ: Има сигнала да нестају ствари из ноћних ормарића. Молим извршиоца да ствари врати на своје место.
КИРО: Разумем!
ФЕТИСОВ: Уколико се случај понови, извршилац ће бити лишен права да носи војну униформу. Јасно?
КИРО: Ако се у једној касарни не краде, каква је то онда касарна?…
ФЕТИСОВ: И последње – над нашим здрављем бди један поштен и високо квалификован човек. Свима је јасно да се ради о Доктору. Очекујем да се све његове наредбе и упутства испуњавају и да му се приликом сусрета одаје почаст.
ДАВУД: Господине пуковниче! Доктор!
ФЕТИСОВ: Равнајс’! Мирно! Поглед-на-десно!
Појављује се доктор, тетурајући. Фетисов искоракне напред и рапортира, поздрављајући по војнички:
ФЕТИСОВ: (поздравља.) Господине докторе! Сви су у строју и спремни за преглед.
Доктор прилази постројенима, држећи се неадекватно, а пуковник га прати по војнички на корак иза њега.
ДОКТОР: Војници, здраво.
СВИ: Здраво, господине докторе!
ДОКТОР: Има ли проблема?
ХАЧО: Никаквих, господине докторе.
ДОКТОР: Петров?
КИРО: Нема!
ДОКТОР: Попов?
МАТЕЈ: Никаквих, господине докторе!
ДОКТОР: Сазнао сам да више не спаваш под креветом?
МАТЕЈ: У строју се осећам сасвим добро, господине докторе!
ДОКТОР: Лепо. Значи да сам сувишан. Само тако, војници!
ФЕТИСОВ: Трудићемо се, докторе! Равнајс’! Мирно! За доктора – ура!
Затамњење.
ДОКТОР: Судбина ми пружа ретку прилику да будем сведок једног социјално-психолошког експеримента који се одвија пред мојим очима. На крају крајева, није ли свако друштво само једна игра са одређеним правилима, које само лудаци не поштују? А моји болесници сада већ живе у једној игри, чија правила поштују. Значи да они више нису луди. Напротив, здравље им је изванредно. Решио сам да се у тај процес не мешам и да га оставим да се развија природно, сам по себи. Почео сам да записујем своја посматрања. Пала ми је напамет идеја да разрадим сличну терапију и да ју патентирам. Можда ми то донесе и нешто пара, да могу да се вратим на хероин. Боже! Дрога! Дрога!! Дрога!!!
(Забија иглу у руку.)
СЛИКА ОСМА
ПЕПА: Добара дан.
ДОКТОР: Добар дан. Седите.
ПЕПА: Мислим да напустим манастир.
ДОКТОР: Да напустите манастир?
ПЕПА: Да.
ДОКТОР: И где ћете да одете?
ПЕПА: Ступићу у војску. Армији увек требају жене. Ниси ли никада чуо о Мајци Храброст?
ДОКТОР: Чуо сам, разуме се.
ПЕПА: Хоћу да будем као она. И тамо, на бојном пољу, ризикујући свој живот, да искупим своје грехе. Превијаћу рањене, подизаћу им дух.
ДОКТОР: За сада нема рањених.
ПЕПА: Биће их.
ДОКТОР: Да. То је врло племенито, али сада војска врло тешко прима жене.
ПЕПА: Говорила сам са господином пуковником и он је рекао да може.
ДОКТОР: Е, ако је пуковник рекао...
ПЕПА: Сутра треба да предам документе.
ДОКТОР: Где?
ПЕПА: Код пуковника.
ДОКТОР: А, да, разуме се...
ПЕПА: Треба да ми издате лекарско уверење да сам здрава.
ДОКТОР: Зашто лекарско уверење?
ПЕПА: Тако је рекао пуковник.
ДОКТОР: Разуме се. Ево...
(Попуњава формулар.)
ПЕПА: Ако би могло у два примерка... Пуковник тако тражи.
ДОКТОР: Добро. Ево још један примерак.
ПЕПА: Нема потпис?
ДОКТОР: Стварно? Да, истина... Ево и потписа.
(Потписује.)
ПЕПА: И печат...
ДОКТОР: Печат је сувишан.
ПЕПА: Пуковник тражи.
ДОКТОР: Добро, кад пуковник тражи... Ево и печата.
(Удара печат.)
ПЕПА: (задовољно узима уверења.) Значи да сам здрава, је л' тако?
ДОКТОР: Наравно.
ПЕПА: Зашто је онда главни лекар рекао да сам луда?
ДОКТОР: Свако може да погреши.
ПЕПА: Значи, погрешио је?
ДОКТОР: Свакоме може да се догоди.
ПЕПА: Е, сад ћу да му пошаљем један примерак, да други пут не вређа.
(Излази.)
СЛИКА ДЕВЕТА
ФЕТИСОВ: Тааако. Да направимо преглед постојећих материјалних средстава. Иванов?
ХАЧО: (прегледа белешке.) Располажемо са храном, укључујући конзерве и сокове, за годину дана.
ФЕТИСОВ: Шукриев?
ДАВУД: Одеће имамо за око десет година.
ФЕТИСОВ: То је за сада довољно. Петров?
КИРО: 84 DEM, 24 USD и 45 милиона старих југословенских динара.
ФЕТИСОВ: Шта ће нам стари динари?
КИРО: Украо сам их пре промене...
ФЕТИСОВ: Било би боље да су нови.
КИРО: Више не крадем, господине пуковниче. Али, ако наредите...
ФЕТИСОВ: Попов? Како је са транспортом?
МАТЕЈ: Располажемо са џипом у исправном стању, али без гума.
КИРО: Имао је гуме, али...
ФЕТИСОВ: За седам дана да има гуме.
КИРО: Разумем!
МАТЕЈ: Немамо бензина.
ФЕТИСОВ: За седам дана да има бензина.
КИРО: Разумем.
ХАЧО: Господине пуковниче, дозволите ми да вас обавестим!
ФЕТИСОВ: Слушам вас?
ХАЧО: Почињу вести.
ДАВУД: За вести – на своја места!
Седају у ред испред телевизора. ХАЧО га укључује и почиње да озвучава.
ХАЧО: Добро вече, даме и господо. Жестоки окршаји су и данас настављени. Конвој хуманитарне помоћи УН-а поново је био заустављен и портпарол је изјавио да ће УН обновити достављање хуманитарне помоћи из ваздуха, ноћним летовима Британских ваздухопловних снага.
ФЕТИСОВ: То је добро...
КИРО: Чак много добро. Могу поново да погреше...
ХАЧО: (наставља) Чланице НАТО пакта су изјавиле да ће, уколико се балкански сукоб настави, предузети одлучне мере за очување безбедности у Европи. Портпарол НАТО-а је изјавио да су захтеве за чланство у ту организацију поднеле скоро све државе бившега Источнога блока...
ФЕТИСОВ: Закључак је само један – треба да се прикључимо НАТО-у
Удара песницом по телевизору и звук се појави. Чује се галас спикера: “Окршаји се настављају”. Чују се пуцњеви и тираде српских псовки.
Затамњење
ДРУГИ ЧИН
СЛИКА ПРВА
Пепа, елегантно утегнута у војну униформу, и Давуд.
ДАВУД: Молим те! Само да покушам и ништа више.
ПЕПА: Не!
ДАВУД: Молим те, као ратни друг.
ПЕПА: Не!
ДАВУД: Осећам да ми је боље. Само да пробам да ли ми је боље, или није.
ПЕПА: Слушај, ако не престанеш, рећи ћу пуковнику.
ДАВУД: А зашто пуковнику?
ПЕПА: Како зашто? Ти си ожењен а ја сам госпођица. И сам схваташ да није баш згодно да ми се удвараш.
ДАВУД: Зар не служиш Богу? Он ће да ти опрости.
ПЕПА : Сада служим армији.
ДАВУД: А Дунав мост?
ПЕПА: Сви Мостови ка прошлости су изгорели, господине десетару.
Пепа се удаљава, сва важна. Појављује се Доктор.
ДОКТОР: Како си?
ДАВУД: Боље, докторе. Шта једном војнику треба? Да се сит наједе, да се наспава и ако му нешто, онако, падне... Али, не пада.
Дотрчава, задихан, ХАЧО.
ХАЧО: Господине докторе, Пуковник вас позива на седницу штаба.
ДОКТОР: Зар већ и штаб имамо?
ХАЧО: Да, господине докторе.
У том тренутку, прозвучи резак звук сирене. ХАЧО и ДАВУД падају ничице на земљу.
ДАВУД: Лези, докторе! Ваздушна узбуна!
ЗАТАМЊЕЊЕ
СЛИКА ДРУГА
Седница штаба у дворишту, где је од ћебади направљена кабина за тајно гласање.
ДАВУД: Долази доктор!
ФЕТИСОВ: Равнајс’! Мирно! Поздрав на лево!
Доктор улази.
ФЕТИСОВ: Изволите, господине докторе. Можемо да почнемо. (Обраћа се свима.) Браћо! Прошло је већ месец дана од када нам је небо послало свој дар, као што је Бог Јеврејима, који су почели да губе веру, послао Ману небесну. Тада смо умирали од глади и хладноће и добили смо тај дар цивилизоване Европе, конкретно, у виду одеће и хране. Али данас, поучени мудрошћу протеклог времена, ми већ мирно можемо рећи да то није био просто један гест хуманости, него нешто више од тога. То је била блага вест Господња, позив да им се прикључимо. Зато, након дугог размишљања, предлажем:
1. Да нашу војну јединицу, још од данас, објавимо за јединицу УН.
2. Да територију, на којој је стационирана наша јединица, објавимо за сепаратну европску територију, овде, на Балкану, на којој ће важити европски стандарди живота и узајамних односа.
3. Да успоставимо везу са европским административним структурама и да им се прикључимо као европска енклава на Балкану. Има ли других предлога? Нема. Предлажем да приступимо тајном гласању и да, у случају позитивног резултата, потпишемо оснивачку повељу. Бели листићи су “за”, црни – “против”.
Запечаћује празну картонску кутију од чоколаде и уноси је у “тамну просторију”.
ФЕТИСОВ: Равнајс’! Мирно!
ДАВУД: Равнајс’! Мирно!
ФЕТИСОВ: Ка гласачком месту – ходом марш!
Сви гласују, један за другим.
ФЕТИСОВ: Господине докторе! Иако цивил, ви сте све ово време делили са нама наше патње и радости и сматрам да је ред да и ви гласате. Зато вас у име целог војног колектива молим – изволите!
Након напетог колебања, доктор устаје и полако полази ка урни. Сви, затајеног даха, очекују резултате гласања. Доктор излази из кабине. Фетисов свечано распечаћује урну и гласно објављује резултат:
ФЕТИСОВ: Сви гласови су “за”. А сада, да званично, као реалну чињеницу, објавимо прве две тачке нашега програма.
ДАВУД: Равнајс’! Мирно!
ФЕТИСОВ: Као резултат нашег тајнога гласања МИ објављујемо нашу војну јединицу за јединицу УН, а територију која јој припада за сепаратну европску територију на Балкану! Ово је наш оснивачки докуменат.
Подиже високо лист хартије.
ДАВУД: Ура!
Одјекне моћно “ура” и Пепа полако подиже на јарбол плаву свилену заставу УН. После тога ДАВУД и КИРО износе на сцену пропусну рампу.
ФЕТИСОВ: Од данас па надаље, ово ће бити наша државна граница. За излазак ће се издавати визе.
ХАЧО: Значи, никад нећемо изаћи?
ФЕТИСОВ: За цариника постављам војника Антонову.
ДАВУД: Иду Камиони НАТО-а...
ПЕПА: Никада!
ФЕТИСОВ: Не брините! Возачи НАТО-а имају другачији морал...
ДАВУД: Значи, импотентни?
ФЕТИСОВ: Тише! Тише! Господо, до сада смо реализовали прве две тачке нашег програма. Остаје последња, али најважнија и најтежа тачка – успостављање контакта са европским административним структурама и наше укључење у њих. Очекујем ваше предлоге за начин успостављања контакта.
Настаје дуга тишина. На крају, Доктор подиже руку.
ДОКТОР: Господине пуковниче, могу ли добити реч?
ФЕТИСОВ: Изволите, господине докторе.
ДОКТОР: Знам да овога тренутка сви размишљате о телефону у моме кабинету, али ја сматрам да је његово коришћење за овакав циљ, у најмању руку лакомислено. Тај телефон ће сигурно бити прислушкиван и ми ћемо постати жртва инсинуација и уцене пре него што добијемо реалну подршку Запада.
ФЕТИСОВ: (Након дуге паузе.) Ја сматрам да је доктор апсолутно у праву. Телефон као могућност отпада. Други предлози?
ХАЧО: У време рата су користили поштанске голубове.
ФЕТИСОВ: Да. То је истина.
МАТЕЈ: Можемо да користимо птице селице. Сада прелећу огромна јата ка југу.
ФЕТИСОВ: То је некакво решење. Да, користећи хиљадугодишње војно искуство, послаћемо стотине порука по птицама. Макар једна од њих ће стићи до циља.
ХАЧО: А одговор? Како ћемо добити одговор?
ДОКТОР: Нормално је да га добијемо опет по птицама.
ФЕТИСОВ: Од сутра започињемо да шаљемо поруке.
ЗАТАМЊЕЊЕ.
ДОКТОР: (води белешке.) Птице су у огромним јатима прелетале над планином, а они су их ноћу хватали мрежама, када би слетале да предахну између дугих прелета. Чинили су то веома пажљиво да их не повреде и везивали им за ножице стотине порука Европском парламенту у Страсбуру, УНЕСКО-у и коме ли још не. Птице су одлетале на југ ка Грчкој, а неке још и много даље, чак до Јужне Африке, како је то ХАЧО тврдио, али им је Пуковник разјаснио да УН свуда имају своје посматраче и да ће поруке стићи до циља.
СЛИКА ТРЕЋА
Свако држи по једну птицу и везује јој поруку за ногу.
ДАВУД: Кљуца... Искљуца ми руке.
ХАЧО: Кљуцају зато што не знају да су нам намере племените. Када их будемо пустили, схватиће да су наше намере племените и престаће да нас кљуцају.
ДАВУД: Нешто се мислим, где ли ће ова птичица да одлети, мамицу ли јој регрутску?
МАТЕЈ: Немој да псујеш птице. Псовање птица је грех.
Напољу, до врата, застаје Доктор са својим белешкама и ослушкује њихов разговор.
КИРО: Зашто?
МАТЕЈ: Зато што је човек постао од птица.
КИРО: Човек је постао од мајмуна.
ДАВУД: Човек можда, десетар није. Десетар потиче од обичног војника.
КИРО: За десетаре не знам, али је човек постао од мајмуна.
МАТЕЈ: Да, али је мајмун постао од сисара, а сисари су, опет, постали од птица. Тако да је човек постао од птице и једног дана се поново може претворити у птицу.
КИРО: А што баш у птицу?
МАТЕЈ: Зато што само птице и човек могу да лете. Птице крилима, а човек духом. А, осим тога, птица је племенито биће и, упркос томе што је толико мала, може да изврши велике подвиге – да пренесе наше поруке хиљаде километара и да нас избави.
ХАЧО: Свако је биће, мало или велико, способно да изврши подвиг.
МАТЕЈ: И јесте и није тако. Један велики подвиг, упоређен са растом једног малог бића, постаје неупоредиво већи.
ДАВУД: Јесмо ли сви спремни?
СВИ: Спремни.
ДАВУД: Онда, да их пуштамо.
СВИ: Да пуштамо.
Одлазе до отворенога прозора.
ДАВУД: Равнајс’! Мирно! Спремниии! Три-четири. Пуштај!
СВИ: Пушта-а-ај!
Чује се звук крила и сви дуго гледају за птицама које одлећу.
КИРО: Одлетеше...
ДАВУД: Можда је човек и постао од птице, али није као она, јер птица увек може да одлети где хоће, а ми би смо заувек остали овде да није било Пуковника.
ХАЧО: То значи да и човек може да полети ако хоће.
КИРО: Пуковник може да лети. Јуче сам га својим очима видео.
МАТЕЈ: Ти си луд.
КИРО: Знам. Али сам га видео. Махао је рукама према једном јату и онда се полако одвојио од земље, подигао се на метар, стајао тако пола минута и поново се приземљио.
ХАЧО: Био си пијан.
КИРО: Више не пијем. Кажем вам истину.
МАТЕЈ: А зашто не одлети кад већ може.
КИРО: Зато што неће да нас остави. А можда хоће и нас да научи.
МАТЕЈ: Понекад, увече, страшно ми се прохте да поново постанем мали, да се приљубим уз неку велику птицу и да полетим. Да летим дуго, веома дуго и да слетим чак ТАМО и да им предам целу поруку. А када ме виде онако малог, ОНИ ће да кажу: “Како је овако малецно биће успело да прелети тако велику раздаљину?” А ја ћу да им одговорим: “Успео сам, јер тамо су моји пријатељи, који, иако велики, нису мање несрећни од мене.” Онда ће они да питају: “Зашто су несрећни?”, а ја ћу да им одговорим: “Зато што су луди, а лудаке код нас нико не разуме”.
Доктор се тихо удаљава.
СЛИКА ЧЕТВРТА
Пепа је пригрлила једну птицу, чија је глава савијена под крилом и љуља је успављујуће, певајући јој песму којом деца успављују пилиће.
ПЕПА: (Пева.) Спавај, спавај пиленце
Мајка ти је птица,
Отац ти је лисац…
Пролази Фетисов и елегантно, официрски салутира:
ФЕТИСОВ: Поздрављам вас, госпођице. Пуковник Фетисов на услузи.
ПЕПА: Псссст! Тихо! (Оставља заспалу птицу.) Заспала је...
ФЕТИСОВ: Да, заиста...
ПЕПА: Птице веома брзо заспивају.
ФЕТИСОВ: Да... Нисам обраћао пажњу на то.
ПЕПА: И није добро да их будиш, док се саме не пробуде, иначе престају да певају.
ФЕТИСОВ: Интересантно...
ПЕПА: Шта ли сада сања? Сигурно сања да је већ у топлим крајевима... А тамо је сигурно неко чека, да не буде сама... Птице живе у паровима...
ФЕТИСОВ: Да, да... То смо, чини ми се, учили у школи...
ПЕПА: Те се ствари не уче...
ФЕТИСОВ: Данас је лепо време...
ПЕПА: Да, да.
ФЕТИСОВ: Има и сунца...
ПЕПА: Да.
ФЕТИСОВ: Јуче, такође, није било лоше...
ПЕПА: Није било.
ФЕТИСОВ: Да... Али, не зна се какво ће бити сутра.
ПЕПА: Тако је... За сутра се не зна.
ФЕТИСОВ: Може и целе недеље да буде овако...
ПЕПА: Може, може...
ФЕТИСОВ: То када једном крене... Стално је тако. Док се не поквари, стално је лепо...
ПЕПА: Тако је.
ФЕТИСОВ: После се поново поправи... Е, хајде до виђења.
ПЕПА: До виђења. И извините...
ФЕТИСОВ: Због чега?
ПЕПА: Па... Ви умете тако дивно да водите разговоре, а ја...
ФЕТИСОВ: Какве разговоре?
ПЕПА: Па, о времену... И о другим стварима...
ФЕТИСОВ: О, то је ништа... Толико је једноставно да ћу и вас да научим...
ПЕПА: Много вам хвала.
ФЕТИСОВ: Нема на чему. Дозволите ми да се удаљим, госпођице! (Салутира и одлази.)
Пепа узима заспалу птицу, грли је и расплаче се.
ПЕПА: Боже, само да га слава и власт не погубе! Власт и слава најлакше погубе мушкарце.
ЗАТАМЊЕЊЕ.
ДОКТОР: Почеше да чекају одговор на поруку по птицама. По цео дан на дворишту је био дежурни који је осматрао небо, а остали су вребали по стенама и дрвећу, не би ли пронашли слетелу птицу са поруком. Понекад су са севера долазила огромна јата, која су сатима прелетала над клисуром. Тада би сви изашли на полигон и дуго гледали ка небу, да се нека птица не одвоји од јата и слети код нама. Свима су очи сузиле од дугог пиљења...
СЛИКА ПЕТА
Сви су на полигону и гледају ка небу, пуштајући вабеће звуке, попут птица. Одећа и лица су им покривена птичијим изметом. С времена на време, по њима пада птичји измет. Пепа је под сунцобраном.
КИРО: Гледајте, гледајте! Долази ново јато. Боже, небо је поцрнело од птица...
ДАВУД: Залегни! (Сви се сакривају док “киша” птичјег измета пада.)
ХАЧО: Види ону седму, четврти ред, с десна. Изгледа да има нешто на нози?
ДАВУД: Видите ли једну где лети ван строја, Лети ниже од осталих? Значи да јој нешто тежи?
ХАЧО: Можда носи поруку? Не, не... Оде према другима.
ПЕПА: Још једно јато долази са северо-запада. Још веће.
ДАВУД: Залегни! (Сви се поново сакривају док пада “киша” птичјег измета.)
ХАЧО: Тачно, али то су гаврани?
МАТЕЈ: Још боље! Гаврани су најинтелигентније птице.
ФЕТИСОВ: Гаврани су јаки и могу да пренесу и било коју поруку. Добро пазите да ли ће неки да се одвоји од јата?
ХАЧО: Погледајте, два јата су се помешала!
МАТЕЈ: Није истина! Тако изгледа одавде, али они лете на различитим висинама и уопште не могу да се помешају. Свако јато има свој ваздушни коридор.
ДАВУД: Ако, сад, нека птица с поруком из горње ескадриле, хоће да слети код нас, доња ескадрила неће да је пропусти...
МАТЕЈ: Ма, не! У том случају ће да јој отворе коридор. Гледајте пажљиво да ли неће да пробљесне ваздушни коридор!
КИРО: Зашто гледамо на север када су нам поруке отишле на југ? Треба да гледамо према југу.
ДАВУД: Тачно! Апсолутно тачно! Траба да гледамо према југу. Равњајс’! Мирно! На лево – круг!
Сви се окрећу у круг ка југу и поново подижу главе према небу.
ХАЧО: С југа не долазе никакве птице?
МАТЕЈ: Стварно?
КИРО: То је сасвим јасно. Зими птице лете на југ, а не на север...
ФЕТИСОВ: НАТО може да добије поруку на југу, а да је пошаље са севера. Њихове могућности за комуникацију су неограничене.
ХАЧО: Значи, може да дође и са севера.
КИРО: Нормално да ће доћи са севера. Која је птица, попут нас, луда да зими лети на север.
ДАВУД: Равнајс’! Мирно! На лево – круг!
Сви се поново окрећу према северу.
ПЕПА: Долазе два нова јата.
ХАЧО: (Уплакано.) Господе, толико много птица, а ни једна не слеће код нас!
ПЕПА: Смирите се! Не очајавајте! Птица има на милијарде. Ако су они послали хиљаду порука, значи на сваки милион птица, само је једна с поруком. А до сада ни пола милиона није прелетело...
МАТЕЈ: Видите ли једну која прави лупинге? Видите ли је?
СВИ: Где?
МАТЕЈ: Ено тамо. У средини другог јата.
ПЕПА: Жели да нам привуче пажњу, зар не схватате?
ХАЧО: Тачно. Или бар тако изгледа.
МАТЕЈ: Тако је. Погледајте, ни једна друга птица не прави лупинге осим ове.
ХАЧО: Видите, видите! одвојила се од јата.
МАТЕЈ: Ево, силази.
ДАВУД: Према шуми! Лети према шуми.
ХАЧО: Више се не види. Сигурно је слетела. Идемо да је потражимо.
КИРО: Где?
ХАЧО: У шуми, где би...
КИРО: Како ћемо је пронаћи у шуми? Шума је хиљаде хектара.
МАТЕЈ: Јавиће се сама.
КИРО: Сви смо ми лудаци, ал ти си скроз луд... Како ће птица да нам се јави?
ФЕТИСОВ: Они су је дресирали.
КИРО: То већ може...
ДАВУД: Ка шуми! Трком марш!
СВИ: Ка шуми! Ка шуми!
ДАВУД: Напред!
ЗАТАМЊЕЊЕ.
ДОКТОР: Та птица је можда и носила неку поруку, али је они не нађоше, јер се спустила магла. Тражили су је у магли све до вечери али се вероватно птица изгубила и није им се јавила. Следећих дана, јата је било мање, а порука никако није стизала. Пуковник је, такође, био узнемирен иако то ничим није показивао. Маршеви и војне вежбе на полигону су се настављали сваког дана, али је он и сам разумео да једну армију не можеш бесконачно дуго припремати, а да је никуд не поведеш. Настављали су да чекају поруку, али се за то време десио и један непријатан инцидент.
СЛИКА ШЕСТА
КИРО и ДАВУД се шуњају у тами.
ДАВУД: (Шапатом.) Петров?
КИРО: Да.
ДАВУД: Где си?
КИРО: Овде.
ДАВУД: Пузањем напред!
КИРО: Долазим.
ДАВУД: Залегни! Ту је. Тако велику птицу нисам раније виђао.
КИРО: Јеси ли сигуран?
ДАВУД: Сигуран сам. Видео сам је када је ушла?
КИРО: Каква је птица?
ДАВУД: Нисам схватио, мислим да је женска... Али је била много велика и крупна. И има све...
Чује се лепет крила.
ДАВУД: Ето, јеси ли чуо?
КИРО: Чуо сам.
ДАВУД: Не рекох ли ти. Велика! Сама је дошла, нисам је вабио – значи тражи нешто...
КИРО: Тражи контакт. Затвори прозор да не излети.
ДАВУД: Све сам затворио. Ти пази на врата, а ја идем да је опипам за поруку.
КИРО: Опипава се с леђа.
ДАВУД: Знам.
КИРО: Сасвим отпозади и опипаваш.
ДАВУД: Немој да учиш десетара.
КИРО: Ако напипаш и новац, узми га.
ДАВУД: Непријатељ је пред нама. Полазим!
КИРО: Пузањем, напред!
ДАВУД: У напааад!
Звукови борбе и јауци.
ДАВУД: Ух, мамицу ти! Јао, проби ми лобању! Упомоћ! рањен сам!
КИРО: Држи се, долазим!
ДАВУД: Уђи у борбу прса-у-прса!
КИРО: Улазим!
Чују се ударци.
ДАВУД: Мене удараш!
КИРО: Извини, шта ћеш, борба прса-у-прса!
ДАВУД: Побеже! Садра ми очи, али наћи ћу је ја!
КИРО: Има ли порука?
ДАВУД: Не знам! Не знам, али ја се, изгледа, средих!
КИРО: Лажеш!
ДАВУД: Не лажем. Док сам је опипавао, осетио сам како ме нешто обузима... Наћи ћу је ја и довршићу је.
У соби се пали светиљка. На вратима стоје Фетисов и остали.
ФЕТИСОВ: (Строго.) Ко је посегао на птицу?
ДАВУД: Она је прва посегнула... ја сам је само опипавао за поруку.
ФЕТИСОВ: Устани! Мирно! Птице су немају разум, ерго беспомоћне су. Ми од њих очекујемо поруку и спас, а како их дочекујемо? Насиљем?! Можете ли да замислите како би на то погледала Европа? И како чемо је ми погледати у очи, када пред њу изађемо? Како ћемо те људе, који су нам послали храну, када смо умирали од глади, одећу, када смо умирали од хладноће и наду, када смо били пропали од очајања, погледати у очи? Те људе, који ће нам по птицама послати поруку и, када је добијемо, примити нас као браћу? Јер, ти људи нису обични људи, они су анђели!
ПЕПА: (Испузава испод кревета.) Порука! Порука!! Стигла је порука. (Она држи у рукама малу птичицу.) Заплела се у мрежу и већ је била промрзла од хладноће. Донесох је на топло и напипах поруку на нози. Написана је на металном прстену. Ево!
Фетисов узима птицу и пажљиво разгледа поруку.
ХАЧО: Орнитолошки прстен... Нешто пише?
ФЕТИСОВ: То је шифрована порука.
ХАЧО: Пише Д. 01/01.
КИРО: (Чита полако.) Д. 01/01.
ФЕТИСОВ: (Дешифрује.) Дођите. Првог. Првог. (Свима.) Првога јануара полазимо.
ХАЧО: Како то полазимо?
ФЕТИСОВ: О заповеди се не расправља! Је л' јасно?
ЗАТАМЊЕЊЕ.
ДОКТОР: То што ми је првог тренутка изгледало немогуће, започе, сваким протеклим даном, да постаје све реалније. Истераше стари џип и префарбаше га у бело, а на поклопцу мотора и на вратима се појави плави знак УН. Дисциплина је свакога дана постајала све чвршћом. Да би имали довољно времена, почели су да устају у 4:30 ујутру.
СЛИКА СЕДМА
На зиду – мапа Европе, на којој је огромним црвеним стрелама означена маршрута. Пред мапом стоји Фетисов с штапом за показивање.
ФЕТИСОВ: Још једном маршрута. Одавде у Србију. Србија-Мађарска. Мађарска-Словачка, Словачка-Чешка, Чешка-Немачка, Немачка-Француска, Француска-Страсбур. Али, још у Србији ми можемо да остваримо контакт са деловима УН. А сада, могуће препреке. Прво, може нас зауставити саобраћајна полиција.
ХАЧО: Немогуће. Саобраћајна полиција никада не зауставља аутомобиле са ознакама УН.
ФЕТИСОВ: Тако је. Даље.
КИРО: Даље је граница и одатле ће нас вратити због пасоша.
ФЕТИСОВ: Господо! Ми имамо оснивачки документ којим смо прикључени УН и нико не може да заустави једну војну јединицу УН-а. Данас је 30. децембар и ми смо већ дефинитивно спремни. Сутра је 31. децембар. Проглашавам га даном за размишљање и одмор... Полазак је 31. децембра у 00 часова. Слободни сте.
ЗАТАМЊЕЊЕ.
ДОКТОР: Они су заиста били спремни да крену. Разуме се да сваки велики пројекат има своје слабо место: Ја бих могао да телефонирам у психијатријски диспанзер и да осујетим све. Али тада бих срушио њихову игру у којој су они живели као нормални. И они би се тада поново претворили у људске олупине, какви су и пре били. И, на крају крајева, ко може да гарантује која је игра права. Њихова мала игра, или велика игра свих осталих који себе називају нормалнима. Разуме се да ће их вратити са прве границе, иначе бих пошао и ја. Може бити да би неко тамо добро платио за моје белешке. Чак сам већ и замишљао како лежим на степеништу катедрале у Келну или под мостовима Сене – дрогиран, богат и неузнемираван ни од кога. Тридесет и првог, Фетисов дође код мене...
СЛИКА ОСМА
Доктор је сам. На вратима се куца.
ДОКТОР: Да. Уђи.
Улази Фетисов и поздравља.
ФЕТИСОВ: Добар дан, господине докторе.
ДОКТОР: Седите.
ФЕТИСОВ: Захваљујем. (Седа.) Господине докторе, желео бих, пре свега, да вам искажем своје поштовање за вашу позицију немешања. Ја сам војник и мени је апсолутно јасно какве потешкоће сте могли, и још увек можете, да нам створите.
ДОКТОР: Као што и сами видите, не чиним то.
ФЕТИСОВ: Ви, разуме се, имате и могућност другога избора, али ми немамо. Ми морамо да кренемо.
ДОКТОР: Верујете ли да ћете успети?
ФЕТИСОВ: Какво питање?
ДОКТОР: До тамо има пет државних граница, а ви немате ни један документ?
ФЕТИСОВ: Како то? А оснивачки документ?
ДОКТОР: То је чиста параноја.
ФЕТИСОВ: Остати овде је горе од параноје. Сваки сан и сваки велик подухват су параноја, докторе.
ДОКТОР: Велики подухвати ретко успевају...
ФЕТИСОВ: (полако и јасно.) Докторе, хоћу – значи могу!
ДОКТОР: Може бити... Лудом и Бог помаже.
ФЕТИСОВ: Докторе, на овоме свету, Господ једино лудацима помаже. Зато што је и сам био луд када га је стварао. И сада је заљубљен у своју грешку.
ДОКТОР: Може бити... Има логичне свезе...
ФЕТИСОВ: У поноћ крећемо. (Поздравља и излази.)
ДОКТОР: (Сам.) Кренути, или не кренути? Кога да следим? Јорика или Фортинбраса? У сваком случају, до сада сам следио само нормалне и не бих рекао да сам богзна где стигао. Ни географски, ни било како...
СЛИКА ДЕВЕТА
Затамњење у коме прозвучава војна труба и бат тешке војничке обуће. У тами се чују гласне команде Фетисова:
ФЕТИСОВ: Постројс'! Равнајс'! Мирно! Започни проверу! Шукриев?
ДАВУД: Овде.
ФЕТИСОВ: Антонова?
ПЕПА: Овде.
ФЕТИСОВ: Иванов?
ХАЧО: Овде.
ФЕТИСОВ: Попов?
МАТЕЈ: Ту.
ФЕТИСОВ: Петров?
КИРО: Овде.
ФЕТИСОВ: Равнајс'! Мирно! На десно! Ка излазу, ходом марш! (У тами прозвучава бат корака. Бат се постепено појачава.) Стој! На лево! Равнајс'! Мирно!
Сцена се осветљава и видимо их свих постројене испред белог џипа, на коме вијори застава УН.
ФЕТИСОВ: Господо, будући да смо војна јединица УН-а, бићемо принуђени да користимо стране језике. По том питању могу да изјавим да је мој матерњи језик руски.
ДАВУД: Ја говорим цигански.
ХАЧО: Ја знам један монолог на енглеском: “To be or not to be...”
ПЕПА: Боље ће бити да ћутиш...
ХАЧО: Ја ћу да ћутим, али ако ти проговориш о Дунав мосту, сви ће схватити да смо лудаци.
ПЕПА: Ко је луд? Је ли ово документ? Је л' ту пише да сам здрава? Пише ли?
ФЕТИСОВ: Господо! Господооо! Ви нисте луди, господо! Ви сте само различити од других. Ви просто нисте створени за овај свет, господо, зато што је овај свет створен за једнаке. А наш, истински свет, негде постоји и ми морамо веровати у то јер, у Библији је казано:
Нека су блажени они који страдају!
Блажени они који се моле!
Блажени они који плачу!
Блажени нишчи духом!
Ми смо све то заједно, браћо, и зато нека додамо и оно што су Божија уста пропустила:
“Нека су блажени луди”! И нека верујемо у то, иако нигде у “Повељи о људским правима” нема ни ретка о правима лудих. Овде, једино право које имате је бити лечен, да би постали једнаки. Зато су луди најнезаштићенији и најнесрећнији људи на свету. Ми треба да побегнемо од њега. У ствари, ми већ бежимо, али не као побеђени. Ми ћемо побећи као победници. И успећемо, зато што смо различити. Је ли јасно?
СВИ: Јасно је!
Доктор, који је до тог тренутка слушао са стране, приближава се Фетисову.
ДОКТОР: Господине пуковниче, дозволите ми да уђем у строј.
ФЕТИСОВ: Да.
Сви аплаудирају и Доктор застаје на крају строја. Фетисов застаје на другом крају.
ФЕТИСОВ: Равнајс'! Мииино! Господо, напред! Ходооом марш!
ДОКТОР: Најлакше се прелази граница 1. јануара ујутру... Царинике уопште нисмо видели – вероватно су још отпраћали стару годину. Војници граничари поздравише Пуковника УН и пожелеше му срећан пут. А у зору већ смо путовали по иностранству. Тамо се људи нису делили на луде и нормалне, него на хришћане и муслимане. Судбина ће увек наћи начина да раздели људе. Хиљаде избеглица је ишло на исток, а ми на запад, одакле су ти људи бежали јер, како рече Пуковник, пут ка рају пролази кроз пакао. Колико више путовасмо ка западу, толико више јединица УН сусретасмо и поздрављасмо се с њима. На крају се присајединисмо једној колони француских плавих шлемова и пођосмо с њима ка северу. Након пет дана уђосмо у Страсбур.
У зграду Европског парламента нас не пустише, зато посласмо молбу поштом. Овде су људи веома тачни и након месец дана нам одговорише. Писали су нам да немају такав закон који третира питање самовољно присаједињених туђих војних јединица. Из истог разлога не могу да нас експулзирају. И тако, остасмо изван закона, иако у срцу Европе. Подигосмо логор у центру Страсбура, пред катедралом, где свако, ко је изван закона, може наћи уточиште у храму. Славим те, Боже!
СЛИКА ДЕСЕТА
Повијених глава и пали у очајање, сви седе на земљи. У том тренутку гласно одјекне тврди и самоуверени глас Фетисова.
ФЕТИСОВ: Устани! Постројс'!
Испуњавају команду.
ФЕТИСОВ: Равнајс'! Мирррно!
Испуњавају команду.
ФЕТИСОВ: Браћо, извојевали смо огромну победу. Прођосмо хиљаде километара и стигосмо довде. То је огроман подвиг и то ће нам дати снагу да продужимо напред. Најважније на овоме свету је усправити се и продужити. Прави војник је војник до краја свог живота и док је жив, увек налази снагу да се усправи и да продужи ка оном предивном свету за који је створен. Јасно?
СВИ: Јасно!
ФЕТИСОВ: За победу – ура!
СВИ: Ура!
ФЕТИСОВ: Равнајс'! Мирно! Ходом марш! јен-два, јен-два...
Пролазе у колони по један и марширају около Фетисова.
ФЕТИСОВ: Вод!
(Ова команда означава “удари јаче ногом” и они продужавају свој марш уз тешки бат војничке обуће.)
ФЕТИСОВ: Јен-два, јен-два... Тон за песму!
Запевају марширајући.
ФЕТИСОВ: Јаче! Јаче!! Збиј редове! Лева, лева! Јен-два! Лева, лева, јен-два!
Фетисов све гласније надвикујући песму, док се на крају не ухвати за срце и падне на земљу. Други му притрчавају и подижу га са земље. У делиријуму, Фетисов наставља да виче:
ФЕТИСОВ: Ми ћемо пронаћи тај предиван свет. Пронаћи чемо га чак и да не постоји на земљи, јер ћемо продужити да га тражимо и након смрти. Свемир је бескрајан и нико није успео свуда да стигне и не може да докаже да таквог света нема. Устани! Равнајс'! Ходом марш!
Доктор му даје инјекцију морфијума и он притихне на рукама осталих.
ЗАТАМЊЕЊЕ.
ДОКТОР: Пуковник више није хтео да се буди. Дадох му последњу ампулу морфијума, али ми није тога жао. Мени морфиј није више потребан. Фетисов ме је научио како да постигнем исто и без дроге – усправити се и продужити.
Све се то збило много одавно, пре једне, две или три године – више и не памтим тачно. У сваком случају било је негде около 2 хиљадите године. данас не знам који смо тачно дан и који месец, али знам да је пролеће, јер ухватисмо једну птицу селицу и ДАВУД искористи случај да по њој пошаље жени писмо.
Сцена у којој сви пуштају птицу.
ДАВУД: Пуштај!
СВИ: Пушта-а-ај!
ХАЧО: Полетела је!
КИРО: Већ се не види!
МАТЕЈ: Видим је! Видим. Напушта Француску! Већ је у Немачкој!
ХАЧО: Немачка – Чешка...
КИРО: Чешка-Словачка...
ПЕПА: Словачка-Мађарска...
МАТЕЈ: Мађарска-Србија...
СВИ: Србија – (Прекрсте се.) О, Боже! Слетела је!
ЗАТАМЊЕЊЕ.
ДОКТОР: И пошто није знао да пише, ДАВУД ми је издиктирао писмо. Ево га:
ДАВУД: “Драга! Пишем ти из Француске, са катедралног плаца у Страсбуру. Време овде је сунчано, али и код нас мора да је сунчано јер, када је прољеће свуда је сунчано. Овде је леп крај и добри су људи. И ваздух је чист, али само од ваздуха се не живи. Није ствар у храни – ми смо овде војници и људи нам сваки дан дају новац. За нову годину ћу вам послати разгледницу, да се деца обрадују. Они су, сигурно, већ одрасли... Опрости, заборавих да упитам да ли имају новог тату? Ако се неки тата појави, узимај јер, без оца се не живи – то ми је већ јасно. Ми се овде не предајемо. Одржавамо високи бојни дух и сваки дан у четири поподне изводимо стројеву обуку. Љубим вас и волим.”
Ваш вољени супруг и отац – Давуд Шукриев.
ЕПИЛОГ
Часовник на катедрали одбија четири сати поподне. Доктор, у беспрекорној стројевом положају, исправљен на центру трга, командује гласно и ритуално:
ДОКТОР: Ра-а-внајс'! Мир-р-но! Ходо-ом, марш!
Постројени по двоје, војници ударају ногом у свечаном маршу. Наоколо жамори и аплаудира гомила туриста а вод продужава свој свечани марш. Један од војника силази са сцене и, са монетама у једном плавом шлему, пролази између гледалаца у салону.
КРАЈ
Рођен 1950. у граду Пољски Трамбеж, Северна Бугарска. 1974. завршио Машински факултет у граду Русе. Од 1976. до 1985, године, ради као технички директор у једној фабрици у свом родном граду. 1984. изведена је прва његова драма “Она ствар”. Од 1985. до 1989. године, студира драматургију на Националној академији за позоришну и филмску уметност. 1989. је проглашен за драмског писца године са 40 поставки његове драме на сценама широм Бугарске. Године 1990. је премијерно показан играни филм, снимљен по његовом драмском тексту “Она ствар”. Исте године почиње да редовно учествује као политички сатиричар у једном од најпопуларнијих ТВ шоу-програма. 1996. добија државну донацију за снимање играног филма “Пуковник птица” по истоименом свом драмском тексту. Те године је аутор и водитељ у свом телевизијском шоу-програму, а такође је и кандидат за председника Републике на тадашњим изборима. Телевизијско време које су му доделили, користи за својеврсни политички хепенинг, током тридесет дана у најгледанијем времену. Освојио око 2% гласова бирача.
1997. године, на Међународном конкурсу за драмски текст, за своју драму “Пуковник птица”, добија Међународну награду за најбољи драмски текст Британског савета. Драма је победила у конкуренцији од 400 драмских текстова из целог света. Награда му је уручена у Краљевском националном позоришту од стране Харолда Пинтера. До сада је драма постављена више од 30 пута у преко 25 земаља света.
Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Бугарској | Библиографија
Насловна | Новости | Мапа | Контакт
| 
