Пројекат Растко : Бугарска : Уметност

Камен Донев

Авион – бегунац

(Ванредно стање)

Превод са бугарског:
Благоје Николић

ВАНРЕДНО СТАЊЕ

Унутрашњост авиона. У салону седе четири путника, П1, П2, П3 и 4. Касније П4 – називан Јузам. Јузам све време гледа на сат.

ГЛАС ИЗ ИНТЕРФОНА: Добро дошли на чартерни лет 2338. Тренутно смо на висини од 6.000 метара и желимо вам пријатан лет.

/Улази Стјуардеса/

СТЈУАРДЕСА: Добар дан.

ПУТНИК 1: Добар дан.

ПУТНИК 2: Добар дан.

ПУТНИК 3: Добар дан.

СТЈУАРДЕСА: Показаћу вам инструкцију за спашавање у ванредним ситуацијама. Молим за вашу пажњу! (Показује.) Да ли је јасно? (Сви ћуте.) Да ли вам је јасно како да преживите у ванредној ситуацији, ил да вам поново покажем?

ПУТНИК 1:, 2 и 3: Јасно нам је.

СТЈУАРДЕСА: Тако… Молим да будемо тачни! Кафу или чај?

ПУТНИК 1: Чај.

СТЈУАРДЕСА: Ви?

ПУТНИК 2: Рекосте кафица?

СТЈУАРДЕСА: Кафу или чај?

ПУТНИК 2: Може једна кафица са млекцетом.

СТЈУАРДЕСА: Млеко с кафом?

ПУТНИК 2: Ако је могуће, млекце посебно!

ПУТНИК 3: За мене један чај, молим! Или, боље не, нека буде кафа, или…

СТЈУАРДЕСА: Чај или кафу?

ПУТНИК 3: Какав је чај?

СТЈУАРДЕСА: Енглески.

ПУТНИК 3: Онда чај са медом, не кафу.

ПУТНИК 1: Има кексић уз кафу?

СТЈУАРДЕСА: Нормално.

ПУТНИК 3: Онда, молим, ја мењам, остајем на кафи.

СТЈУАРДЕСА: Кафу. С млеком?

ПУТНИК 3: Не знам.

СТЈУАРДЕСА: Значи, без млека?

ПУТНИК 3: (Путнику 1) Је ли укусније с млеком?

ПУТНИК 1: Гледајте своја посла!

ПУТНИК 3: Добро, онда чај. Добијам ли и бисквитић?

СТЈУАРДЕСА: У принципу, бисквитић не иде уз чај.

ПУТНИК 3: А шта иде?

СТЈУАРДЕСА: Кексић.

ПУТНИК 3: Дивно! Чај са кексићем.

СТЈУАРДЕСА: Какав кексић желите?

ПУТНИК 3: А каквих има?

СТЈУАРДЕСА: Воћни, с кокосом и чоколадом.

ПУТНИК 3: Онда… чоколада.

СТЈУАРДЕСА: Чоколада?

ПУТНИК 3: Да.

СТЈУАРДЕСА: Сигурни сте?

ПУТНИК 3: Зашто?

СТЈУАРДЕСА: Онако.

ПУТНИК 3: Добро, одустајем од чоколадног. Нека буде воћни!

СТЈУАРДЕСА: Воћни кексић, јел тако?

ПУТНИК 3: Да. Воће, је ли… за здравље?

СТЈУАРДЕСА: Да. Поруџбине су примљене, даме и господо.

ПУТНИК 1: Извините, рекосте да уз чај иду и кексићи?

СТЈУАРДЕСА: Има само један кексић.

ПУТНИК 1: Мењам поруџбину. Одустајем од кафе, хоћу чај.

СТЈУАРДЕСА: Добро. Какав да буде кексић?

ПУТНИК 1: Какав има?

СТЈУАРДЕСА: Воћни, кокосов, чоколадни и с лешником.

ПУТНИК 1: Лешник.

СТЈУАРДЕСА: Добро. Чај и кексић са лешником.

ПУТНИК 3: Мени не рекосте да има са лешником.

СТЈУАРДЕСА: Жао ми је, хоћете ли и ви?

ПУТНИК 3: Не. Остајем на чоколадном.

СТЈУАРДЕСА: Вама сам уписала воћни.

ПУТНИК 3: Не, не, тражио сам чоколадни.

ПУТНИК 2: А каква је кафа?

СТЈУАРДЕСА: Бразилска.

ПУТНИК 2: С кофеином?

СТЈУАРДЕСА: Без кофеина. Апсолутно природна, мирише непоновљиво и изазива осећај пријатности.

ПУТНИК 2: Да.

СТЈУАРДЕСА: Је ли то све? Значи имамо два енглеска чаја, кексић са лешником, кексић са чоколадом и кафу са бисквитићем и томпусом?

ПУТНИК 2: Томпус?

СТЈУАРДЕСА: Да. Нећете?

ПУТНИК 2: Хоћу. Какав је томпус?

СТЈУАРДЕСА: Турски.

ПУТНИК 2: Машала!

ПУТНИК 1: А не може ли томпуси иза нас?

СТЈУАРДЕСА: Не, не може. Уз чај не иду томпуси. Само уз кафу.

ПУТНИК 3: Онда ја мењам чај за кафу с бисквитићем и томпусом!

ПУТНИК 1: Ја не мењам.

СТЈУАРДЕСА: Значи, ви одустајете од чаја и желите кафу са бисквитићем и томпусом?

ПУТНИК 3: Управо тако.

СТЈУАРДЕСА: Добро. Има ли других промена?

ПУТНИК 1: Желим да поручим још један чај.

СТЈУАРДЕСА: Добро. Какав кексић желите уз тај чај?

ПУТНИК 1: Какви оно беху?

СТЈУАРДЕСА: Воћни, кокосов, чоколадни, са лешником и са јагодама.

ПУТНИК 1: Са јагодама?

СТЈУАРДЕСА: Да.

ПУТНИК 1: Онда са јагодама.

ПУТНИК 3: Нама не рекосте да има са јагодама.

СТЈУАРДЕСА: Има.

ПУТНИК 1: Значи, желим кексић с јагодама. Је ли свеж?

СТЈУАРДЕСА: Нормално. Осим тога, у нашој компанији, ко први поручи два чаја, добија бонус од још два кексића и наочаре за сунце.

ПУТНИК 1: Стварно?

СТЈУАРДЕСА: Да. Честитам.

ПУТНИК 1: Хвала вам.

СТЈУАРДЕСА: Тако. Значи, довде имамо за Путника 2 – чај са воћним кексићем, За Путника 3 – кафу са бисквитићем и томпусом, за Путника 1 – два чаја са четири кексића, од којих по један са лешником и јагодама, а какви да буду остали, молим?

ПУТНИК 1: А каквих оно имаше?

СТЈУАРДЕСА: Воћни, кокос, чоколада, лешник, јагода, касија и ратлук.

ПУТНИК 1: Много волим ратлук.

СТЈУАРДЕСА: Шта да упишем?

ПУТНИК 3: Било шта, само да је брже!

СТЈУАРДЕСА: (Путнику 3) Молим да будемо тачни! (Путнику 1) И шта да буде?

ПУТНИК 1: једну кајсију и један ратлук.

СТЈУАРДЕСА: Добро.

ПУТНИК 3: Извините, молим вас…

СТЈУАРДЕСА: Да?

ПУТНИК 3: Желим да поручим још једну кафу.

СТЈУАРДЕСА: Добро. Је ли то све?

ПУТНИК 3: Овај…

ПУТНИК 2: А ако ја поручим још један чај, да ли ћу добити још два кексића и наочаре за сунце?

СТЈУАРДЕСА: Не.

ПУТНИК 2: Хвала.

ПУТНИК 3: Онда ја поручујем још једну кафу!

СТЈУАРДЕСА: Значи три кафе. Јесте ли сигурни да је безопасно по ваше здравље?

ПУТНИК 3: То је моја ствар.

СТЈУАРДЕСА: Добро. Значи три кафе са три бисквитића и исто толико томпуса.

ПУТНИК 2: Може ли?

СТЈУАРДЕСА: Слушам вас.

ПУТНИК 2: Још четири чаја!

СТЈУАРДЕСА: Са каквим кексићима?

ПУТНИК 2: Са разним.

СТЈУАРДЕСА: Тако не може. Треба да ми кажете тачно, какве кексиће желите.

ПУТНИК 2: Од свих по један.

СТЈУАРДЕСА: Има их укупно шест, а ви сте, до сада, поручили укупно пет чајева.

ПУТНИК 2: Онда поручујем укупно шест чајева са по једним кексићем од сваке врсте.

СТЈУАРДЕСА: Добро.

ПУТНИК 3: А може ли да се са кафом добије бонус?

СТЈУАРДЕСА: Не може.

ПУТНИК 3: Онда мењам. Остајем на кафи.

СТЈУАРДЕСА: Значи остаје кафа са бисквитићем и томпусом?

ПУТНИК 3: Па, да.

СТЈУАРДЕСА: Шећера?

ПУТНИК 3: Три кашичице.

СТЈУАРДЕСА: Код нас је шећер у пакетићима од по пет грама, што је равно пола кашичице.

ПУТНИК 3: Онда, значи, шест пакетића.

СТЈУАРДЕСА: Добро. Остали?

ПУТНИК 1: Мени десет пакетића.

СТЈУАРДЕСА: У нашој компанији, ко први поручи више од осам пакетића шећера, добија бонус – привезак за кључеве.

ПУТНИК 1: Хвала.

СТЈУАРДЕСА: За вас?

ПУТНИК 2: Ја сам без шећера… Не рекох ли мед?

СТЈУАРДЕСА: Хвала. Поруџбина је примљена.

ПУТНИК 2: Извините, и једну салвету.

ПУТНИК 3: И мени једну.

ПУТНИК 1: И мени исто.

СТЈУАРДЕСА: Мокру или суву?

ПУТНИК 3: Мени обадве.

ПУТНИК 1: Ја ћу, можда, мокру, или…

ПУТНИК 2: Мени исто суву.

СТЈУАРДЕСА: Одлично. Значи, Путник 3 – кафа с бисквитићем, томпус, шест пакетића шећера, сува и мокра салвета, је ли тако?

ПУТНИК 3: Да.

СТЈУАРДЕСА: За путника 2 – шест енглеских чајева са по једним кексићем од сваке врсте, мед и сува салвета, је ли тако?

ПУТНИК 2: Да.

СТЈУАРДЕСА: А за Путника 1 – два чаја са четири кексића, од којих по два са лешником и чоколадом, једна кајсија и један ратлук и колико шећера?

ПУТНИК 1: Нека буде двадесет и осам пакетића.

СТЈУАРДЕСА: Добро. Салфету?

ПУТНИК 1: Влажну салвету. Влажну!

СТЈУАРДЕСА: Хоћете рећи мокру.

ПУТНИК 1: Све једно ми је.

СТЈУАРДЕСА: Суву или мокру, или од обе по две?

ПУТНИК 1: Овај… једну суву, једну мокру и онда од обе по пет.

ПУТНИК 3: Мени петнаест мокрих.

ПУТНИК 2: За мене пешкир.

СТЈУАРДЕСА: Пешкира нема. Ово није хотел.

ПУТНИК 2: Онда одустајем.

СТЈУАРДЕСА: Добро.

ПУТНИК 2: Хоћу своје чајеве!

СТЈУАРДЕСА: Молим, будимо тачни!

ПУТНИК 2: Ја сам тачан, само што чајева нема!

СТЈУАРДЕСА: Молим!!!

ПУТНИК 3: Жена вас је замолила већ!

ПУТНИК 1: Жена зна свој посао. И, молим вас, једну чашу минералне воде.

СТЈУАРДЕСА: Газиране или негазиране?

ПУТНИК 1: Овај…

ПУТНИК 3: И мену воду – газирану.

ПУТНИК 2: Мени негазирану!

ПУТНИК 1: Мени из чесме.

СТЈУАРДЕСА: Овде нема чесме.

ПУТНИК 1: Молим?

ПУТНИК 3: Рекоше вам – нема чесме.

ПУТНИК 1: Онда нећу воду. Ако може нешто друго?

ПУТНИК 2: (устаје) Шта друго? Шта дру-го!!??!

ПУТНИК 1: Молим, будимо тачни!

ПУТНИК 3: Доста с тим “молим”!

СТЈУАРДЕСА: Колико чаша воде?

ПУТНИК 3: Две.

ПУТНИК 1: Пет.

ПУТНИК 2: Сто.

ПУТНИК 3: Сто и пет.

ПУТНИК 1: Двеста.

СТЈУАРДЕСА: Последње?

ПУТНИК 3: Чашу газиране и шлус.

СТЈУАРДЕСА: Топлу, или хладну?

ПУТНИК 3: Хладну.

СТЈУАРДЕСА: За вас?

ПУТНИК 2: Мени исту такву, али с ледом, негазирану.

СТЈУАРДЕСА: У реду. А за вас?

ПУТНИК 1: За мене? Па, једну с ледом, газирану, једну хладну, негазирану и две хладне у топлим чашама, без леда, газиране.

СТЈУАРДЕСА: У реду. Друго нешто?

ПУТНИК 1: За мене не.

ПУТНИК 2: И ја тако мислим.

ПУТНИК 3: Ја… Један моменат…

СТЈУАРДЕСА: Сачекаћу, не брините!

ПУТНИК 3: И ја немам шта да додам.

СТЈУАРДЕСА: Одлично. Значи за Путника 1 – два чаја са четири кексића, од којих по два са лешником и чоколадом, једна кајсија, један ратлук, двадесет и осам пакетића шећера, шест сувих и шест мокрих салвета, једна топла вода с ледом, газирана, једна хладна негазирана и две хладне у топлим чашама без леда, газиране, зар не?

ПУТНИК 1: Више и не знам… Да.

СТЈУАРДЕСА: Да или не?

ПУТНИК 1: Да.

СТЈУАРДЕСА: Одлично. За путника 2 – шест енглеских чајева са по једним кексићем од сваке врсте, мед, сува салвета и топла вода са ледом, негазирана, је ли тако?

ПУТНИК 2: Тачно тако.

СТЈУАРДЕСА: Одлично. За Путника 3 имамо бразилску кафу без кофеина, бисквитић, томпус, шест пакетића шећера, једну суву, једну мокру салвету плус још петнаест мокрих салвета и једну чашу хладне газиране воде, правилно?

ПУТНИК 3: Апсолутно, перфектно.

СТЈУАРДЕСА: Јесте ли то поручили?

ПУТНИК 3: Да.

СТЈУАРДЕСА: Хвала. Молим сачекајте неколико минута! Упозоравам вас да је свако устајање са места непожељно.

(Стјуардеса крене ка излазу. Путник 4 једе нешто, малецно.)

ПУТНИК 3: (Стјуардеси) Извините…

СТЈУАРДЕСА: Да?

ПУТНИК 3: Ништа. Хтедох да питам за ручак, али…

СТЈУАРДЕСА: Хоћете ли да питате?

ПУТНИК 3: Не, хвала. (Стјуардеса излази.)

- пауза -

ПУТНИК 1: Шта сте ви поручили?

ПУТНИК 2: Нећу да вам кажем.

ПУТНИК 1: А ви?

ПУТНИК 3: И ја нећу да кажем

ПУТНИК 1: Онда и ја нећу да вам кажем.

ПУТНИК 2: Ја сам поручио чајеве.

ПУТНИК 3: Ја сам, ипак, паметнији од вас…

ПУТНИК 1: Зашто?

ПУТНИК 3: Зато што чај није оригиналан, а кафа јесте.

ПУТНИК 2: Глупости. И рабије сам пио чај у овом авиону. Оригинал.

ПУТНИК 3: Није.

ПУТНИК 1: Оригинал. Вама је, једноставно, криво што нисте добили бонус.

ПУТНИК 3: Идите ви с вашим бонусом…

(Улази Стјуардеса.)

СТЈУАРДЕСА: Слећемо. Молим затегните сигурносне појасеве и обуставите све друге активности!

ПУТНИК 4 Треба нешто да вам кажем.

СТЈУАРДЕСА: Шта?

ПУТНИК 4 (вади пиштољ, сви остају мирни) …Ово је отмица авиона…

ЗАТАМЊЕЊЕ

Рим – рано јутро

I. Кренућу у широки свет да тражим жену. Од малена осећам потребу да се оженим. Да се посветим породичности. Да изродим децу, своје наследнике, а, такође, да имам пса, које ћу увече да чешем поред камина, док читам књигу. Кад сам био младић, огледао сам се, понекад смелије, понекад не толико, маркирао сам, према сопственим критеријумима, неку девојку и удварао јој се ватрено, колико ми је то моје васпитање дозвољавало. Вршио сам и непромишљене поступке, као на пример овај: кад сам једне ране вечери у парку, тачније у празној фонтани, након што смо се љубили, ја отпевах једну песмицу и спонтано ми дође инспирација по питању очинства и кад узех да натежем девојку, она поче да се смеје и, из све снаге, да ме удара сисом по глави… Давао сам од себе најдубља осећања, само и само да придобијем нечије срце, али, не знам зашто, у љубави нисам пронашао ни одговор, ни разумевање, једино неку тежину ту, у раменима, а често сам био и обасипан подругивањима. Реших да је мој проблем, у великој мери, регионалан, имајући у виду еснафлук, одсуство морала, духовности и многе друге квалитете. Из тог разлога сам овде, насред улице… Оставићу све за собом и кренућу по широком свету да трагам за срећом… Можда ми и крене… Човек никада не зна… Има толико градова на овој планети. Ваљда ћу у неком да нађем одговор. Има толико путева, неки ће ме, ваљда, одвести где ми је суђено.

РАМЗЕС

I. Опера. Аплаузи. Певачица закорачи назад пред завесом која се затвара. Пометња. Она седа на малу столичицу у дну сцене. Појављује се мушкарац са букетом некаквог цвећа:

Ви сте додирнули божанско, увукли сте ме у ситуацију ванредног узбуђења. Дужан сам, тако рећи, да Вам захвалим.

Молим Вас, оставите похвале!

Гледам Вас по 38 пут…

И да ме целог живота гледате, не видим шта ту може да има! Боље идите у зоолошки врт!

Како?!

Све је овде лаж. Пропала ствар. Кажем Вам… Идите тамо где су ствари истините!

Ви сте истинита!

(смех) Ја… напуштам. Напуштам…

Али, зашто?! Ви се шалите?

Уморна сам. Шта желите од мене? Каква је та свечана атмосфера овде? Ко сте ви уствари?

Ја?

Клечите ту с тим букетом, као некакво средњевековно привиђење. Пишете ми писма, као да сте на фронту. Излизаше Вам се ципеле овде. Шта сте толико нашли у мени? И све неке различите комплименте сипате. Одакле вам таква фантазија? Таква дивљачка јурњава пољима страсти? Руке вам црвене, гледате унезверено, стално подижете панталоне, а чарапе су Вам… изношене. Немате ли нимало поноса? Мало мушкости… Нечег мужјачког, артиљеријског? Да осетим моћ у Вашој кожи… Немате ли грама арогантности? Бруталан, распасан бич да ме њиме опалите, да се скаменим од блажености? Какав је то романтизам? Какве су то увертире, машнице, за оно што је најсуштаственије? Цели град се подсмева Вашем понашању. Коментаришу Вашу одећу, гестове, уштогљену фризуру… Кљасто и ћораво Вам се подсмева иза леђа, а Ви као да сте слеп… Запалите, једном, ту пећ да се разгори! Да ме угреје до усијања, да постанем неразумна! Ожежите ме мало! Ргните остима! Ударајте ме осећајима, док се не поломим у љубавном заносу! Умазали сте ревер мајонезом, чистили сте га, али узалуд… Укључите на турбо! продувајте ме магистралом! испустите ми унутрашњу гуму! Па да отпрашимо негде, да поломимо неки кревет! Што сад цмиздрите?! Само квасите под, да се оклизнем, па да се стропољим доле код оркестра, да се обрукам пред оперском елитом! Ја сам спортски ауто… Пусти ме на писту! Напуни ми резервоар до врха и гас ка либиду! Да нисте прогутали главицу купуса, па Вам се врат поднадуо – као правој жаби? И има вам… не знам. Нисте одавде. Хоћете ли да се преобразимо? Да будемо неразборни до неба. Желите ли?!

Ја… Ви?… Ја…

Нема шта ту ја – она! Тако ћу да вас опалим по сурли… да ће Вам прокрварити и нос, и уста, да Вас, онда, свучем и да се побринем о Вама! Треба да изађем пред публику. Дајте да Вас исисам, ваљда ћете, онда, да одприштите Вашу готску снагу! Дајте мало, ала рагби! Мало, као тореадор! Пичните ме тим ружама, напокон!

Дошао сам да се оженим Вама…

То је лепо, али треба да има нечег шпанског. Доста с тим језерским таласићима! Јесам ли јасна?! Чекаћу Вас после представе у гардероби, да се мало размрдамо… и… никаква превентивна средства! Пуниш шмајсер и пуцаш рафално! Хоћу да ме удари струја, да ми избију бубуљице, да се замагле прозори и онда сам Ваша.

Добићете… чекам Вас.

Е, видећемо! Да проверимо, хоће ли бити, неће ли бити…

(Оркестар загрева)

Идем на натоварим бомбе и правац аеродром.

лепо, треба да изађем.

Удариће вас торпедо…

Тако, тако… Два торпеда.

Разбићу Вас на атоме…

Тако, тако. До скоро, петлићу!

Сасвим до скоро…

Ето, о томе сам маштала.

Чак нема зашто да кибицујеш до краја, него, за двадесет минута, чим заврши овај чин, у седла.

Ту ће већ да шкрипе гуме… Паркираћемо, ено тамо, до грчких стубова.

Као Епикурејци.

Браво, сажвакао си то знање… Као чипс. Надам се да ћеш ми и живот тако сажвакати!

Ја сам алигатор, месождер…

Волим месождере. Адиос! Погледај да ми се шминка није, случајно, размазала!

Не, није…

Супер. После ћеш да га размажеш, зар не. Је си ли мало прегрејао?

Крипови се покренуше…

Адиос.

(Завеса се диже, певачица запева, моћно, као никада у свом животу.)

I. Контролорка, сама у кухињи пред отвореном посудом за шећер. Чује се тресак врата.

Нисам ли знала са колико шећера је пије? Е, добро, можда сам и знала, али сам искључила. И ја сам човек… Са три кашичице… Е, добро, де, ја сам ставиле две… И шта му је фалило да дода још једну и… шта? Ето, узима кашичицу, загребе из посудице и стави у кафу, промеша и попије. Ја са му ставила две, за не? Више и не знам… Е, и… шта ту има толико! Иако нисам ставила једну, две сам ставила, али… добро, чак и да сам једну ставила, шта му је сметало… ето посудица, пред њим… шта га кошта да узме још две кашичице и да попије усрану кафу, кад већ хоће да је баш са три кашичице. Једноставна ствар. Ма, да ли ја, уопште ставих шећер?!… Себи сам ставила и после… чекај, чекај мало… Јесам ли му после сипала проклети шећер?! Да сам се нешто замислила?… Могуће да у његову шољу нисам ставила, могуће је. Иако већ две године сваког јутра, чим налијем кафу, прво себи ставим шећер, после викнем “Са колико шећера?”, он каже тамо не знам колико и ја ставим и њему, седнем ту с краја и чекам га, и он дође напарфимисан и заједно тако промешамо кафу и пијемо, и тако то… А сада?… Е, сад се бејах загледала у један бели авион и ништа чудно да му нисам ни ставила… и шта онда? Чак и да му нисам ставила… Ето је посудица са шећером… Шта га кошта да се пружи, за три секунде се стављају три кашичице… А колико близу је прошао авион! Како ме уплаши! Прозори се затресоше. Али… леп авион беше… велик… Путују људи, путују… А ми овде, пијемо кафу са шећером…

II ДЕО.

ЈУЗАМ: Ово је отмица авиона. Ја га отимам… Изјављујем да иза мене не стоји никаква политичка партија, или терористичка организација. Радим то из сопствених убеђења. Сада реците пилоту да вози према топлим крајевима! У противном, треба да убијем неког од вас. Нећу се двоумити, и раније сам пуцао и ништа не може да ме уплаши. Ти (Стјуардеси.) хоћу да ти видим руке! Радићеш шта ти кажем! Ви остали, немојте ме потцењивати! Иако не изгледам онако, каквим се представљам, јел јасно? Вршим ову отмицу из некористољубивих побуда, т.ј. љубави. Ти (Стјуардеси.) јеси ли говорила са пилотом директном везом?

СТЈУАРДЕСА: Пилот каже да до топлих крајева има прилично пута и да нема толико горива у резервоару. Пита шта да ради?

ЈУЗАМ: Реци му да тера до најближег аеродрома!

СТЈУАРДЕСА: Ми смо изнад океана.

ЈУЗАМ: Ништа зато. реци му да прелети океан и да атерира тамо где испадне!

СТЈУАРДЕСА: Добро (Излази.)

ЈУЗАМ: Та-а-ко. Дајте једну цигарету! Хвала. Нешто сте се ућутали. бре… Нико ли неће кафу, чај, кексић, а? Ако негде слетимо, поручићу вам клопу, али сада мирујте, иначе бум-бум. Ха-ха-ха. (Улази Стјуардеса.) Кажи душо!

СТЈУАРДЕСА: Пилот рече да ћемо да напунимо у ваздуху.

ЈУЗАМ: Супер. Где?

СТЈУАРДЕСА: Негде близу… Пилоти су нам веома познат тандем и имају пријатеље у авијацији који се враћају са маневара и даће нам бензин, т.ј. гориво.

ЈУЗАМ: Супер. Али им реци да не говоре да је ово отмица, јеси ли чула?

СТЈУАРДЕСА: Добро. (Излази.)

ЈУЗАМ: Ја сам по природи мирољубив, али од извесног времена осећам неки дискомфорт. Љубав је недостајала у мом животу, али сматрам да сам је сада већ нашао, али једно по једно. (Улази Стјуардеса.) Реци! Шта се сада дешава?

СТЈУАРДЕСА: Ништа. Све је О. К. Још мало па ће да напуне резервоар и скрећемо ка топлим крајевима.

ЈУЗАМ: А музика? Хоће ли нешто да пичне?

СТЈУАРДЕСА: Сваког тренутка.

ЈУЗАМ: Разумни људи. Уствари, да се вратимо на најважније. (Стјуардеси.) Иди доле у економску класу, има један човек у црној одећи. Зове се Водомер. Да дође ту! Он зна о чему се ради.

СТЈУАРДЕСА: Добро. (Излази, музика почиње да свира.)

ЈУЗАМ: Опустите се! Нисам злочинац! Једноставно имам план, али… једно по једно. Без секирације… Пу, види које велико јато! Где ли кренуло? Где је, по теби, кренуло јато?

ПУТНИК 1: На југ.

ЈУЗАМ: Не. А по теби?

ПУТНИК 2: На југ.

ЈУЗАМ: Не. Не иде на југ. А шта ти мислиш?

ПУТНИК 3: Мислим да је кренуло ка топлим крајевима.

ЈУЗАМ: Правилно. према топлим крајевима. Тамо је топло, природа је егзотична и поштују странце. Тамо странац може да доживи узбудљиве тренутке. Као, на пример, да води љубав на плажи, под неком палмом с неком црнкињом, природном, примитивно сензибилном локално становницом… а? Ха-ха-ха. Мало сам чудак, али не секирајте се! Треба да има повољност, бодрост… (Улазе Стјуардеса и Водомер.) Водомере, у акцију!

ЗАТАМЊЕЊЕ.

II. Звук возила која се сударају. На земљи је човек крваве главе, уперио поглед у своје ноге. Долази жена са пијачном торбом.

Господине! Господине! Види га сад, као бајаги жив, а оно… Хеј, ало, јесте ли добро? Ма, добро је човек, него шта… Бре, не видело се, не мрда! Да је умро усправан, па хајде, ал није… ето дише, гледа човек у своје ноге… Господине, вас је ауто ударио, јел да? Јел да да вас је ударио? Тако сте излетели… ударисте у један стуб, нешто вриснусте и туп, јел да?… Зато што сте прелазили улицу надобудно. Јел знате који вас је ауто ударио? Ено, онај тамо, црвени. Кад вас опали, помислих “Оде и овај идиот”, само ће изнутрице да му стоваре у ковчег. Јел ви памтите те детаље?… Не… Такав доживљај! А, да знате само како сте лепо излетели! Тако, фи-ју-у, цела је улица затајила дах, завидели су вам. Неко викну “Ма пусти, снимају филм”. А-а-а, кажем ја – не причајте ви мени о филмовима. Снимала сам ја филмове, знам како је, ал ово је чисти удес или, поетски речено, “Судар са оноземаљским”. Хајде, устајте већ! Хајде, погледајте се! Као нека дивља свиња. Крв, блато… Хоћете цигарету? Изволите! Што-о-о? Зашто сад сузе? Од среће плачете ви. Сад ћу да вас одведем кући, на топло. Појешћете нешто лепо, одспаваћете мало. После шетња. Може ли? Нормално да може… Само ви пушите. Само ви мирно пушите! Тако… Дајте ми сад руку! Хооп. Носила сам и теже ствари. Пажљиво! Браво, ето ви ходате… Мислила сам да су вам ноге поломљене, а оно, као у јелена. Баш тако. Дишите! Дишите дубоко! Лепе ствари тек предстоје. Јесте ли били у риму? Рим, у рано јутро, када сунце излази. Показаћу вам га… Хајде! (Излазе.)

II. Кафана. Мушкарац, кога смо видели са певачицом:

Моћно, непоновљиво сам потрошио ту жену. Убих је… Крив сам за њену смрт, али из љубави сам је уморио и с љубављу сам је сахранио, нека јој је лака земља. Какав ли ће ми живот бити, од сада па у будуће?! Какво дисање? И ове очи, шта ће ми, кад само у тами туге блуде? Требало би да књигу о њој напишем. А и што, па, књигу? Шта ће сва та сујета? Три смо кревета поломили за две недеље. Све сам потрошио. Смањила ми се и диоптрија, и шећер више немам, а срце ми пева за њом. С последњим сам парама купио овај револвер и сада ћу да се опростим са свима. Идем к њој у нови дом… Ето… пушим последњу цигарету, пијем ову флаши и бежите далеко од мене, јер нема те космичке силе која ће ме зауставити. Просвираћу себи главу, ради сваке сигурности… И, молим вас, покупите тамо, из моје куће… имам тамо разне личне ствари, једну-две фотографије, лоптицу за пинг-понг, комплет шрафцигера, мали стари радио, бријач, кишобран, наочаре, дурбин, војнички, леп… Продајте их и паре, тамо, неком сиротишту… нека оду тамо, за дечицу! Да ме памте по добру! Да нешто иза нас остане – толико! И тако… Постаде хладно. Пролеће ће вас, неоспорно, загрлити. Да… Шта друго да кажем?… Друго, друго… да не заборавим нешто… Мислим да је то све. А за крај, извешћу њену омиљену песму уз пратњу оркестра и крај. (Пева.) Адиос! (Пуца у себе. Као што ћемо касније видети, неуспешно.)

КОНТРОЛОРКА

Лица:

Контролорка

Путник

Грађанин

Жена

Радња се одвија на: трамвајској станици, или негде око ње

КОНТРОЛОРКА: Хајде, сад, дај за казну! Кажњен си, дај овде! Паре, дај паре…

ПУТНИК: Рекох вам, немам пара.

КОНТРОЛОРКА: Дај паре и да се не расправљамо! Хајде!

ПУТНИК: Ма, немам… Рекох вам…

КОНТРОЛОРКА: Онда ћемо нешто друго да направимо. Кад си такав мангуп, долазиш са мном у полицију! Ето, тако. Тамо у полицији, кад те ухапсе, наћи ћеш и паре и све живо, видећеш ко кум, ко сват, ко невести брат. Хајде, испред мене!

ПУТНИК: Молим вас, журим на посао…

КОНТРОЛОРКА: Пази ти њега… на све то, још је и безобразан! Чујете ли га, људи! Ја га кажњавам, као нередовног путника, разумеш, чувам ту ред и закон, а он, молим вас, жури, молим вас! На шта ја теби личим, а? Реци!

ПУТНИК: Ни на шта ми не личите… Стварно много журим.

КОНТРОЛОРКА: Бре, бре, бре, овај не зна за границе… Да ти, случајно, личим на будалу? На шта? На страшило… Који си ти, бре… Преварант. Деген. Јеси ли злочинац? Испљувак? Безобразник? Питам те пред свим овим савесним грађанима. Ко си ти? Ко си ти да ми се тако увијаш. Други могу да поништавају карте, а ти не, је ли? Ко си ти?

ПУТНИК: Зовем се Игњат. Да вам објасним!

КОНТРОЛОРКА: А шта ћеш ти то да ми објасниш, бре… Шта ћеш ти то мени ту да објашњаваш, бре, хеј? Да нисмо, случајно, пили кафу заједно, па да ми објашњаваш. Пусти ту табелу и крећи, немој да ми губиш време! И моје и друштвено.

ПУТНИК: Ја сам лекар, хитно су ме позвали, а ауто ми није упалио… Треба да разумете. Немам ни паре овог момента.

КОНТРОЛОРКА: Лекар, а нема паре! Много си сладак, бре. Како само измишљаш, пази ти сад, околности? Јесте ли га чули, људи?… Није му доста што је гангстер, него још и лаже. Лаже, лаже као циганин…

ГРАЂАНИН: Хајде, доста сте викали!

КОНТРОЛОРКА: А ви, гледајте своја посла!

ГРАЂАНИН: Човек је лекар, шта сте ту запели. Сваком може да се деси.

КОНТРОЛОРКА: Кад је лекар, да није ухватио Бога за браду?

ЖЕНА: Што имате поган језик! За једну казну… Сутра чете, што оно кажу, да се лечите код њега. Како вас није срамота!?

КОНТРОЛОРКА: Ја нећу да се лечим. Нећу да се лечим. Ја да се лечим нећу. Уопште. И за шта да ме је срамота? Да нисам гола, па да ме је срамота? А ви, изгледа, свирате у блех оркестру…

ЖЕНА: Шта?

КОНТРОЛОРКА: Много тандрчете, зато…

ЖЕНА: Ништа нисам разумела.

КОНТРОЛОРКА: Да, да. Хајде, сад, да се не мешамо једно дугом у посао! Молим вас, даље од мене! даље.

ГРАЂАНИН: Даље ћеш код куће да вичеш. Да ти ово није од оца остало?

КОНТРОЛОРКА: Ти пази да ми не сретнеш шаку. Две недеље ћеш да идеш упишан.

ГРАЂАНИН: Само да нисмо овде, видела би ти… До сада да сам ти заврнуо шију, али имаш срећу.

КОНТРОЛОРКА: Јел ти, бре? Ти да ми заврнеш шију? Само се погледај, како си сав оглодан! Као усољена риба. Немаш снаге да се искашљеш, жена ти пуста воду у вецеу, и на балкон сигурно не излазиш кад дува, а шећер у кафи мешаш с паузама. И он ће мени да заврће шију. Упишанко.

ПУТНИК: Видите, стварно треба да кренем.

КОНТРОЛОРКА: Кренућеш ти у затвор. Имаш пара, плаћаш, крећеш… дај казну!

ЖЕНА: Опустела, дабогда!

КОНТРОЛОРКА: Шта? Шта си рекла?

ЖЕНА: Има проклетих, али ви…

КОНТРОЛОРКА: Нема да ми говорите тако, јер сам пет пута интелигентнија од вас.

ЖЕНА: А-у-у, немојте ме засмејавати!

КОНТРОЛОРКА: Завршила сам вишу математику, логаритме, докторат… Други факултет – дириговање и композиција, шест концерата, публикације, приказ на телевизији, тринаест турнеја у иностранству… Где се, бре, ти налазиш?

ЖЕНА: Не види вам се.

ГРАЂАНИН: Само кокодачете. Као опаљена кокошка.

КОНТРОЛОРКА: А ти? Кад те гледам, у тим гаћама си већ десет година и сигурно код куће ћутиш пред женом… Ћутиш као пизда. А напољу си велики јунак. Што му не платиш казну? Је ли? Солидарност? Зар нисте много забринути? А? Не стишће ти! Цицијо једна. Или ти, госпођо? Хајде, да те видим. А? Стисли се ко Немци… Кад треба да увредиш и да понизиш човека… смелости, колико хоћеш, али чим треба да се помогне – нема вас. Шта сам ја овде? Крпа? Зар ја немам права?

ЖЕНА: Доста, молим вас. Психопатка.

ГРАЂАНИН: А и нисте за ту професију. Безмало ћете убити некога. Знам ја такве као ви. Избијате себи комплексе. Незадовољена.

ЖЕНА: Килавој ракети и длака смета.

ГРАЂАНИН: Цело друштво им је криво што се нису остварили – стално незадовољни, стално несхваћени.

ЖЕНА: Зато је и по трамвајима, зато што је много интелигентна…

ГРАЂАНИН: Композиција? Је ли?

ЖЕНА: Ма, не, бре, завршила вишу математику и, шта тамо беше… дириговање…

ГРАЂАНИН: Диригује она на селу, кокошкама, да носе јаја.

ПУТНИК: И ако нека не снесе – “Казна”. Дај паре!

КОНТРОЛОРКА: Колико пеше пет пута пет?

ГРАЂАНИН: Ти немој да се подсмеваш, невољниче!

КОНТРОЛОРКА: Ти се не јављај!

ГРАЂАНИН: О-хо, теби се, изгледа, допала, а? Што се не узмете… да изродите дечицу…

ЖЕНА: Ти га пљујеш, он мисли пада киша.

ПУТНИК: Хајде, нестаните.

ГРАЂАНИН: Да их оставимо саме.

ЖЕНА: Може и да почну да се стискају.

ГРАЂАНИН: Да се играју “чика доктора”.

КОНТРОЛОРКА: А ти, кад си толико паметан и имаш енергије да се цериш као мрљавко у јавном купатилу, толико ли немаш никакву озбиљну амбицију, него се забијаш у туђе проблеме, гураш сурлу, њушиш и љигавиш се око ствари, које те се не тичу? Питам те. Јеси ли дотле догурао? До улице… да се хваташ за мене? Што, барем, не читаш новине, знам да ти књига дође мало много, или да жваћеш нешто… кикирики, бомбоне, било шта? А ви, госпођо, с таквим задовољством певате други глас са њим, као да сам вам ушла у кућу. Госпођа, видим, нема проблема… напазарила је нормално, попила коњак с пријатељицом, купила детерџент, зна да има времена до серијала и шта, шта? Дај сада, и тако и тако ми је све у реду, да тој контролорки натрљам њушку… да је, лепо, спљескам. Тако, пред народом, да потоне у земљу. Ма, није ли она само обична контролорка – испушила. Дај мало, да има циркуса. А ти, господине, пошто немаш на кога да се издрвиш, јер си инсект и пузиш кроз овај живот, дај сад, испала ти страшна могућност… сама контролорка. Дај сад да је угризем, да проплаче мајчино млеко… Је ли тако, а? Ћутите, је ли?

ПУТНИК: Смирите се, молим вас!

КОНТРОЛОРКА: Ти да ћутиш!… Да можете да ме голу свучете, да ме завежете ужетом за трамвај и, хајде, кроз цео град… Да сви виде мајмуна… Да можете, медом би ме намазали, да муве слећу по мени, пчеле и птице грабљивице, да се надујем, да ме поједу. Да имате начина и у прашину би ме уваљали и, кад би могли, у центру би ме везали на неку фасаду, па ко прође да пљује по мени, јер та тамо, она жентурача је прочитана вест, пукла канта, стара торба, укисло млеко… шта ли све не? И пошто ни за шта више није и нема другог посла, и нема свој унутрашњи живот, своје пориве, децу, болесно куче – булонку, нема кућу тамо, до породилишта, и кућа не чека само на њу, и муж јој, већ 25 година није истрезнио, не мора она да поправља кров, него ето, тако, разумете ли, прохтело јој се, прекипело јој изнутра и једног дана одлучила да се запосли у градском транспортном као контролор, да се качи с људима и да их кажњава, просто тако, јер нема друга посла… Јел то!!!? Што ме просто не убијете, да вам не сметам? Да вам не дишем ваздух! А? Хајде, убијте ме!

ГРАЂАНИН: Хајде сад… Свако о својим проблемима…

КОНТРОЛОРКА: Што онда не гледате своје проблеме?… И ја желим да омиришем Рим… Италију, али не могу… Свирала сам на хармоници осамнаест година… КУД “Зора”… Играла фолклор осам година… Одгајила сам три папагаја и два пса, мали воћњак, стару кућу у планини сам сама изидала, троје деце – једно је умрло, двоје их је у школи… Почела сам да водим дневник кад сам била на петнаест – један једини дан нисам пропустила, и после факултет… Да не мислите да ми је лако ту, по трамвајима? Понекад намерно силазим на празну станицу и, ако видим уличног пса, узмем виршлу и дам му. Ево, видите, овде! У ташни – три тањира. Само три. Од укупно двадесет и шест. Цео свадбени сервис. 2000 километара сам га носила и, онога дана се напио, да се чак упишао у панталоне, усправан, и поче да ломи, црв прљави, редом… тањир по тањир… Хтела сам да га закољем… а ја сам гладовала да би их купила, гледала музеје извана и пешице, пешице… само и само да имамо нешто лепо за свадбу. Нешто достојно… што се каже, за поколења ће остати… поломи их, око му није трепнуло, срце ми је разбио… Сада… ова три носим код мајке, на сигурно… Свршено је, ништа не може да се учини… А иначе, и мени се пева уз хармонику, овај прслук ми је од бабе, али још је здрав… да не мислите да се жалим! И сад, ова казна… уопште ми није пријатно да се качим, да ругам ту човека за некакве мизерне паре, али с тим парама могу… нема везе. Рекосте… спрдасте се ту, да се оженимо… а оно, да признам и без тога већ… овај, целим бићем маштам за тим… јер… наћи ћу ја снаге.. да из почетка… једног дана, ако… хајде да не… ох… срце… молим вас… укочи се ту…

ПУТНИК: Брзо! Донесите воду!

ГРАЂАНИН: Ко, ја?

ПУТНИК: Да, ти! Трчи! Ено тамо…

ЖЕНА: Шта би јадној жени? Мајчице, неће ваљда да умре? Како да ја помогнем? Ох… Сва је пребледела…

ПУТНИК: Госпођо… Госпођо, дишите лагано. Ви! зауставите такси!

ЖЕНА: Да, да, ево сада ћу…

ПУТНИК: Ја сам крај вас… Не брините! Само мирно! Сада ћемо у болницу.

ГРАЂАНИН: Ево воде!

ПУТНИК: Напрскајте јој лице! Пажљиво! Полако… тако.

ГРАЂАНИН: Је ли инфаркт?

ПУТНИК: Ћутите! Ето, долази полако себи.

ЖЕНА: Не заустављају.

ПУТНИК: Оставите, мало ће да полежи.

ГРАЂАНИН: Тако сам се уплашио… Нисам ја, ваљда, крив? Изгледа ми боље… Треба да идем. Ви сте лекар. Ви ћете се побринути.

ЖЕНА: А ја?… Ево, од мене један лимун. Ето још један за вас. Пробајте! Треба да трчим, јер ми је дете само… До виђења.

КОНТРОЛОРКА: Чујете ли музику?

ПУТНИК: Да.

КОНТРОЛОРКА: Неко вежба.

ПУТНИК: Шопен.

КОНТРОЛОРКА: Је ли ми шминка размазана?

ПУТНИК: Добро је.

КОНТРОЛОРКА: Могу ли да устанем?

ПУТНИК: Полако.

КОНТРОЛОРКА: Први пут ми се дешава.

ПУТНИК: Требало је – десило се!

КОНТРОЛОРКА: Хајде сад, плати казну!

ПУТНИК: Паре су ми код куће.

КОНТРОЛОРКА: Доћи ћу с тобом… Имаш ли цигарете?

ПУТНИК: Није разумно баш…

КОНТРОЛОРКА: Имаш ли цигарете?

ПУТНИК: Имам. (Пале по цигарету.)

КОНТРОЛОРКА: А, имаш ли кафу?

ПУТНИК: Имам.

КОНТРОЛОРКА: Браво. Види, види! Авион.

ПУТНИК: Доста је високо.

КОНТРОЛОРКА: Куда ли иде?

ПУТНИК: Негде…

КОНТРОЛОРКА: А ми сад идемо код вас…

ПУТНИК: Пустићу ти један концерт.

КОНТРОЛОРКА: Који концерт?

ПУТНИК: Изненађење…

КОНТРОЛОРКА: Бандиту један…

КРАЈ

III. ДЕО

ЈУЗАМ: Водомере, у акцију!

ВОДОМЕР У акцију. Тако… Видите, сад, у чему је ствар… Зовем се Водомер Ерихонски и црквени сам службеник. Пошто ће овде да се изврши једна свадбена церемонија, од вас се очекује да помогнете, ту и тамо. Т. ј. Да све буде како је ред. Да нисам чуо да неко неће, или му није до таквих ствари! Имамо доста посла и, што смо више сконцентрисани, тим пре ћемо је квалитетније обавити. После нас очекује моћно зезање и весеље, чак можемо и да уништимо авион али, понављам – то касније! Тачно за пола сата ће да нас укључе у етар и по целом свету ће вас гледати. Средите се мало! Фризуре и такве ствари. Не гледајте као пустињаци! Осмеси да бљесну! Опустите тела! Треба мало живахности, тонуса, бодрости, као и што је ред. Та-ако… Ко од вас чита ноте, да подигне руку! (Путник 1 подиже руку.) ви тамо, молим узмите партитуре! Касније ћу вам рећи шта после чега иде! Тако. А ко свира гитару? (Тишина.)

СТЈУАРДЕСА: Пилоти свирају на гитари као виртуози, али они су пилоти – пилотирају авион.

ВОДОМЕР Реци им да оставе машину на ауто пилоти, колико могу, да свирају!

СТЈУАРДЕСА: Они су дует. Ако може дует?

ЈУЗАМ: Да.

ВОДОМЕР (Стјуардеси) Обуците ову свадбену хаљину!

СТЈУАРДЕСА: Добро. (Излази.)

ВОДОМЕР (Путнику 1) Почињеш пасторалом. После тропар број три и четири и, на крају, број шест. Јасно?

ПУТНИК: 1: Јасно.

СТЈУАРДЕСА: Али, ја вас не волим!

ЈУЗАМ: Има времена за те ствари.

ВОДОМЕР Немојте ми се сад бавити тиме, ко кога воли! Гледајте да има бљеска, да их залудимо! Је ли може?

СВИ Може.

ВОДОМЕР Јесмо ли тим?

СВИ Да.

ВОДОМЕР Не чујем.

СВИ Да-а-а.

ВОДОМЕР Хип-хио…

СВИ Ура!

ВОДОМЕР Леп дан. Леп дан. Млада?

СТЈУАРДЕСА: (излази у свадбеној хаљини) Спремна.

ВОДОМЕР Ево ти цвеће.

СТЈУАРДЕСА: Дивно је. Лепота.

ВОДОМЕР Младожења?

ЈУЗАМ: Спреман.

ВОДОМЕР Тако… (Расклапа олтарчић, вади круне, облачи епитрахиљ, пали свеће.) Вас двоје, узмите свеће, ви сте кумови, станите поред младенаца! Пилоти да чекају знак.

СТЈУАРДЕСА: У реду, оче.

ВОДОМЕР Када церемонија заврши, свако од вас ће добити он што је наручио. Осим тога, младожења ће штедро да почасти квалитетним пићима и мезем. Кад слетимо, добићете снимак за успомену и сребрни крстић. Јесте ли спремни, анђели моји?

СВИ Спремни смо, Водомере.

ПУТНИК: 1: (запева пасторалу)

III. Жена и господин у домаћем амбијенту, пред тортом са једном свећицом.

Жена: (након што је отпевала рођенданску песмицу)

Хајде, дуни у пламенчић! Добро, ја ћу да пробам. Готово. Да отворимо шампањац. Пијеш шампањац, зар не? Допашће ти се. Живели! Допада ти се. Ево и торте. Тако. Имам новости. Продала сам стари креденац, значи, путујеш. Шаљем те на екскурзију. Видећеш многе ствари. Очи ће ти се променити. Да ли се слажеш? Једи! Слажеш се. Девет година покушавам да сазнам ко си, упразно. Неко време нећемо бити заједно. Али, када се вратиш, причаћеш ми, зар не? Да. Пажња… А ово је мој поклон за тебе. То је фотоапарат. Сада ћу да ти покажем како да радиш с њим. Види, много је просто! Држиш чврсто, обема рукама, кажипрст на ово дугме. Скидаш поклопац, погледаш једним оком, ево овде, оно што ћеш да снимаш и хоп, притиснеш да сине муња! Хајде! Да те видим сад! Бравооо. Не тако, обрнуто, да, тако, једним оком и… и хоп, синуло је. Сине ли, значи слика је готова. Видиш ли како сама излази, ето… то си ти, а то сам ја. Хоћу да ми донесеш много снимака. Снимај све! Облепићемо зидове снимцима. Је си ли чуо? Чуо си. Снимај ме сад још једном! Првак. Видиш ли колико је лако? Нема ничег страшног да одеш на екскурзију. Бринуће о теби. Једноставно обилазиш градове, разгледаш историјска места, причају ти интересантне ствари, догађаје… Чекаћу те да ми испричаш. Пићемо вино, плесаћемо и теби ће бити добро. Дај сада да те ја снимам. Пажња! Осмех! Шкљоц, готово.

I. WC у великом ресторану. За сточићем, где се плаћа, седи мушкарац са великим ожиљком од, поодавно зарасле, прострелне ране. Улази Маргарита у свадбеној хаљини.

МАРГАРИТА Рамзес?!

РАМЗЕС Маргарита?!

МАРГАРИТА Шта радиш овде?

РАМЗЕС Радим.

МАРГАРИТА Јој, мили мој! Толико си ми недостајао. Удајем се…

РАМЗЕС Да.

МАРГАРИТА …Нема начина. Облачим пењоар.

РАМЗЕС Маргарита, како си раскошна у тој хаљини! Имаш и прстен и дијадему.

МАРГАРИТА И ти ћеш се оженити једног дана, видећеш.

РАМЗЕС Волиш ли га?

МАРГАРИТА Не.

РАМЗЕС Уопште се ниси променила..

МАРГАРИТА Ти си се мало смежурао.

РАМЗЕС Знам, знам. Огребало ме време, као рибарски чамац.

МАРГАРИТА И колико дуго намераваш да останеш ту? Могу да ти нађем посао. Ти се, једноставно, понижаваш.

РАМЗЕС Да, понижавам се.

МАРГАРИТА И ја се понижавам. Што ти је судбина! Испаде да смо обоје понижени.

РАМЗЕС А ти? Зашто ти? Лепа си, имаш ватрено срце… Зашто си са њим, када га не волиш? Не могу то да објасним.

МАРГАРИТА Због пара, мили мој… Веома је поткован, са финансијске стране. А и каква смо ми породица?! Он је стално негде, с разним делегацијама, све нешто потписује. Јебеш ли му матер. Мени је, међутим, добро.

РАМЗЕС Водите ли љубав?

МАРГАРИТА Водимо, душо. Хоћеш, нећеш, треба да му даш. Држим се ради старости. Хоћу да остарим лепа. Млада – понижена, стара – уважена. А и деца, једно па друго… Треба да се ишколују… Ударам темеље, душице. Градим спрат по спрат, намештам кућу, кад оседим да имам где да умрем на миру, независна…

РАМЗЕС Какве су то речи! Старење, седење, смрт… Још си млада, живот те хоће, пуцаш од здравља, а учити као у тигрице… Гледам те и дође ми да ишчупам земљино једро, да те крунишем њиме. Да ти се сви диве… Али ти већ припадаш другоме. (Плаче.) Шта ми па сад би? Иди! Бринуће.

МАРГАРИТА Плачеш ли, душо? Какав ти је то ожиљак? Шта си то преживео? Осећаш се пониженим, напуштеним, плачеш.

РАМЗЕС Остави ме! Брже! Одлази!

МАРГАРИТА Свих ових година сам мислила о теби. Понекад, ноћу, када би ЛЕОПАРДО заспао, обилазила сам улице да те тражим.

РАМЗЕС Прљава лажовчина! Не треба ми сажаљење. Ништа ми не треба. Само слобода.

МАРГАРИТА Кунем ти се, мили мој… Судбина ми је слала знаке да си у близини.

РАМЗЕС Какве знаке?

МАРГАРИТА Или ће неком ауту да пукне гума, или ће кафа да ми се разлије у облику слова “Р”, или ћу да угледам човека са брковима, као твојим, чак и у одећи, као твоја. А… сасвим наскоро, одједном, око главе ми прозвуча наша песма.

РАМЗЕС Која? (Запева.)

МАРГАРИТА Да, мили. Сећам се, како смо је лепо певали у два гласа. Хоћеш ли да је сада отпевамо, то у WC-у?

РАМЗЕС Можда више не певам тако добро, као раније.

МАРГАРИТА Певаш и још како. Види каква је акустика… Хајде! (Певају заједно.) Браво, Рамзес! (Из ресторана се чује музика.)

РАМЗЕС Могу ли да замолим за један плес? Да те додирнем?

МАРГАРИТА Нека се понизимо! Нека понизимо једно друго, Рамзесе, крвави Циганине! Дај! Овај WC је само за плес и љубав. Загрли ме! Узимај ме док сам жива! Само пази с хаљином!

(Плешу и улазе у женски део. Мало касније улази ЛЕОПАРДО и дозива је. Чује се шум воде. Рамзес се појављује из мушког дела са четком и кофом, а из женског дела излази МАРГАРИТА.)

ЛЕОПАРДО Маргарита, шта то радиш тако дуго?

МАРГАРИТА Шминка ми се размазала.

ЛЕОПАРДО Сви те чекају.

МАРГАРИТА Сачекај ме! Секунду само.

ЛЕОПАРДО Сачекаћу те овде.

МАРГАРИТА (Рамзесу) Имате ли салвету да се обришем?

РАМЗЕС Разуме се. Изволите!

МАРГАРИТА Хвала. Колико сам дужна?

РАМЗЕС Пише ту.

МАРГАРИТА Да, имам ту неки ситниш. (Вади велики свежањ банкнота и тајно му га даје.) Изволите! Хајде, драги! (ЛЕОПАРДО излази први.) Отпутуј негде!

РАМЗЕС Маргарита…

МАРГАРИТА Склони се! Отпутуј! Иди негде!

Контролорка и Лекар. Ресторан.

Хвала вам за предивно вече.

Ја сам тај који треба да захвали.

Толико сте пара потрошили на мене.

Да не говоримо о томе. Има и важнијих ствари.

Никада нисам јела овако… Хоћу рећи толико префињено. Са толико финеса.

Увек има први пут.

Молим?

Треба да има и први пут.

Некако сам забринута. Необично ми је. Сав тај луксуз. Знате, можда не заслужујем све ово… Можда сте у заблуди. На крају крајева, ја сам… ја сам…

Ви сте уникат, Ви сте бисер на сметишту. Морски поветарац у пустињи. Ви сте пуна чаробних ствари. И, ово што ради, то је најмање што заслужујете у ствари.

А, не, видите, чак толико нисам… нормална сам…

Скромност Вас само оплемењује и Ваше лице се претвара у разлистало пролећно дрвце.

Стварно?

Уверавам Вас. Нисмо се случајно срели. Судбина је велика владатељица.

Молим?

Судбина је велика владатељица и сви људи су у њеној власти сваке секунде свог мимолетног битисања.

Да… да…

Шта Ви мислите?

Да… ја исто, као Ви…

Цигарету?

Дајте!… Такве речи из ваших уста? Песник.

Ништа посебно. Не говорим ја, него моје срце. Треба правити разлику.

Да, треба. Столице су јако удобне.

Радује ме.

Меке су. Некако би… у кући… пасовале би идеално… чак и… боја… одговара зидовима. Зашто ме гледате тако?

А како то мислите да вас гледам?

Компликовано, некако.

Тешко ми је да…

Дајте, ја ћу да га доједем!

Да. Узмите!

Сос је фантазија.

Не знам како да започнем, али ја гајим осећања према Вама… Осећам, такорећи, потребу да вам објасним своја осећања, не бих хтео да протумачите погрешно, то су озбиљне ствари, јасно ми је, али шта могу. Много добро сам размислио. Ето, виђамо се прилично дуго… Знам, Ви тамо, породица, деца, брачне обавезе, знам, могу да разумем. И, упркос тим околностима, упркос чињеници да нас животна река силно носи низ своју матицу, ја сам спреман да се бацим, да…

Мислим да ви хоћете…

…моменат… Како оно беше? Да се поново бацим у чамац љубави… Тај чамац нема једро и крмара, он је веома крхак, несигуран, али тај чамац…

Који чамац?

…чамац љубави је најлакши и најбржи. У њему човек живи истински, растерећује се потпуно, предаје се у потпуности другоме до њега. И то измешта све квази материјалне погодности, друштвене функције, звања, награде… Ја Вас волим, безусловно.

Волите ме… мене… како…

Хоћу да постанете моја жена, а ја да будем Ваш муж.

Погрешили сте адресу.

Нисам погрешио.

Погрешили сте, а још сте и безобразан.

Зашто ми не верујете?

Спрдате се са мном… Јесам ли то заслужила? Мене сте нашли за кловна? Идем.

Оно што ви заслужујете је да будете вољена и уопште нисте кловн. Не плачите, молим Вас! нема смисла. Смирите се!

(Зазвучи музика.)

Јел ово може да се плеше?

Може.

Онда, хајде! Молим! Да плешемо, да плешемо! Да се мало растоварим од тих Ваших речи. Да избацим мало енергије и после да изађемо на терасу, зар не. Треба ми ваздуха.

Свакако. Молим, после Вас.

Да, после мене. Јеси ли добар плесач?

Показаћу ти.

(Плешу.)

IV. Кућа је празна. На столу је остављен исписан лист и чаша. Након што разгледа собе, Господин се зауставља у кухињи. Вади из ташне много фотографија и почиње да их ређа, мрмљајући:

Рим, Милано, Фиренца, Рим, Мадрид, Венеција, Падова, Салерно, Болоња, Берлин, Луксембург, Рим, Бон, Салцбург, Ђенова, Беч, Хаг, Рим, Амстердам, Единбург, Даблин, Лондон, Трст, Ливорно, Страсбур, Дижон, Коњак, Брисел, Рим, Лион, Париз, Париз, Сен Лазур, Монте Карло, Рим…

(Улази жена са пијачном торбом.)

Добро дошао…

Добар дан. Ја… Пошто адреса… А имао сам и кључ…

Све је у реду. Свуците се!

Јесте ли то Ви?

Ја сам.

А, ја сам…

Знам. Прошло је много времена.

Да… Фотографије…

Као што сам и тражила.

Све сам снимао.

Врло добро. Је ли Рим леп?

Рим сам највише снимао… Ујутро. На изласку сунца. Ево га!

Нисте се променили.

Фотоапарат се покварио…

Јесте ли уморни?

Мало сам гладан.

Седите!

Шта је то?

Сендвич?

Да.

И ја ћу један. Данас сам доста пазарила.

Ви то плачете?

Да.

Добро.

Једите!… У граду има нових ствари. Има љуљашки… Има један зелени возић за обиласке.

Прошетаћемо.

Биће лепо време. Облаци одлазе.

Ништа не памтим.

Боље једите.

Бринули сте о мени…

Да. Ауто вас је ударио.

Где?

На једној раскрсници. Нико није помогао. Хитна помоћ одвезе возача. Неки започеше да гасе ауто. Ви сте седели на улици, на средини, цео у блату и крви и гледали у своје табане.

Стварно? (Смеје се.)

Нисте имали ни ствари, ни документа. Ништа. Ћутали сте. Попушисмо по цигарету. Узех вас и дођосмо овде. Ћутали сте девет година, нико вас није потражио. Одлучих да Вас пошаљем на специјалну екскурзију.

Велика тура…

Имало је и зашто…

Дуго је трајало…

Имало је смисла… говорите… Говорите много добро.

И шта ћемо сад да радимо?

Ништа. Гледаћемо кроз прозор, док не престане киша. И после излазимо у шетњу.

Добро.

Јесте ли још гладни?

Не.

Кафу?

Да… Појачаћу радио. Могу ли да појачам звук радија?

Може. Оно дугме, тамо.

Кава је добра.

Немојте да плачете!

Од радости…

Добро.

(Појача радио, звучи музика. Њих двоје се дуго грле на прозору, мокром од кише.)

II. Биоскопска сала, скоро празна. ЛЕОПАРДО и МАРГАРИТА седе напред. Мало иза њих седи РАМЗЕС. ЛЕОПАРДО устаје и излази. РАМЗЕС тихо плаче. Након што се неколико пута окрене, МАРГАРИТА га позна.

Рамзес, јеси ли то ти?

Маргарита!

Мили мој, драги мој!

Јеси ли сама?

Не, Леопардо оде до WC-а

Хоће ли дуго?

Обично се задржи… Дођи! Дођи овде! (Грле се.)

Како је лепо!

Седамнаест година…

Да…

Свлачи се!

Овде?

Брже!

Маргарита! (Воде љубав.)

Да?

Шта је са нашим сином?

Расте.

Да ли је леп?

Личите. Само што је он танак као црево.

Је ли леп?

Учи у Америци. Имам слику.

Покажи ми је!

Још има бубуљице. Има бујну косу.

Леп је.

Волим те!

Тише!

Гледај да не наиђе!

Сада гледам слику.

Дај ми је!

Сутра ми је рођендан.

Имаш ли пара?

Глупости.

Узми!

Не, не…

Узми, кажем ти! Отпутуј негде!

Где да отпутујем?

Рамзес…

Маргарита… Желим да га видим уживо! Хоћу да се рукујем с њим!

Рекох ти… У Америци је.

Зар не долази?

Отпутуј! Иди далеко одавде! Види на шта личиш! Је ли ти мајка умрла?

Да. Која везе има моја мајка?

Ко брине о теби?

Што неко треба да брине? Које то везе има?

Чекала сам те… чекала сам те са сунцем и месецом! Јеси ли болестан?

Чекај ме!

Иде ли?

Још не. Да свршавамо већ једном!

Још мало! Још мало! Загрли ме, као медвед! (Грле се.) Маргарита, увек ли је живот био овакав?

Је си ли готов?

Потпуно сам савршен. До последњег метка.

Љубави. Ти ниси срео праву љубав. Отпутуј! Иди!

Доста са тим “Отпутуј”! Ја… јел то он?

Да то је он. Брзо! Добро је да има мачје слепило.

Ја сам жив, да знаш. Мислим о теби.

Нестани.

Жив сам. Једног дана… видећеш… и ја ћу… имај стрпљења… убедићеш се , целим срцем…

Једног дана… закопчао си се погрешно.

Мислим ја, мислим… за будућност… за нас… Адиос…

Ово је за тебе (Даје му паре.) Избриши уста! (Улази ЛЕОПАРДО.)

ЛЕОПАРДО Шта се дешава?

МАРГАРИТА Ништа посебно. Отац јој је направио скандал и она је побегла код своје тетке.

ЛЕОПАРДО А-ха. Тетка ће да среди ствар. Зар ти није хладно.

МАРГАРИТА Не.

ЛЕОПАРДО Да немаш температуру?

МАРГАРИТА Немам. Испустих радњу…

II. Кућа Контролорке. Њен муж, пијан, до отвореног прозора. Звучи музика.

Само ћутиш. Ћути, ако хоћеш! Цело живот да ћутиш! Шта хоћеш од мене? Никад ниси задовољна. Убићу те, кажем ти… Избацићу те кроз прозор, да те пси поједу. Пијем од муке. Лепо ми је. Има да пијем. Све ћу да попијем. А тебе ћу да трампим за бачву вина. Она ће мени да ћути! А, што??? Шта сам ја? А? Нисам на твом нивоу? Простији сам од тебе? Ти ли ћеш да ми кажеш шта да радим? Ко си, бре, ти? Све ћу да вас побијем. Избацићу вас кроз прозор. Јеси ли чула? А? Она ће мени ту да наређује… Ја… Не познајеш ме ти… нисам рекао… нисам… Не знаш ти с ким имаш посла… Ко је пред тобом. Ниси схватила. Претензије… Само се дури. Дотерала се, нафракала се… балет… Кафу с млеком ту… поврће… ја да идем, дами се јебе мајка. Она шета гаће по граду. Интелектуалка. Испустио сам те ја. И, као, има посао, заузета… Да ми се прави ту… Ће да ми накриви ону ствар. теби говорим. И шта сад? Шта смо, опет, решили? Опет напуштамо? А? Како иначе… Хајде! Нестани. Мичи се одавде! Тачно тако, узми све! Веш машину, шпорете, кревете, кућу узми! Остаћу сам. Живећу као пас, али слободан. Јер сам фрајер. Јер сам ждребац, расни. Имам ја своје принципе. Имам достојанство. Чувам тврђаву. Познајем ја овај живот. Победићу га и упрегнућу га у јарам, јер овде, унутра, светли лампица, сече ко бријач, сече… Нема везе, што ме ти… сад… тако гледаш, што сам мало… али ту, унутра, има друга моторика и ти… ха-ха-ха-ха-ха… схватићеш једнога дана, али ће да буде касно. Онда ћеш да сажаљеваш и да ме тражиш. Како ћеш само да обилазиш, гола и боса и да просиш хлеба и кров над главом… Е, тада ћеш да се сетиш да нисам лош човек, тада ћеш свега да се сетиш. Сву ту попару, што је сада дробиш и срце ће да ти се пара, крвари, али нема… биће касно… Време, време ће да покаже. Најбољи судија је време. Достојевски је то рекао. И шта је оно још рекао, “Живот је патња”. И ја знам неке ствари, али их кријем, и ја могу да захтевам… уметност, четири кофера шминке, је ли? Само напред, а мене нека пси запишавају. Оп-па, полако са тоалетом! Нема да зовеш телефоном! Сутра… Чекај! Узми кишобран! Онај… тамо… не знам који… је ли богат? Сад ће… у каду… после на свеће… хоп… Ај лав ју… поклони, цветић… о, капну мало, ништа, ја ћу да избришем… Бре… каква само… контрола… Види ти! Нема ни сузе… армирана лејди. На-ни-на-ни-на-ни… Омиљена песмица за испраћај. Цркла дабогда! Да сте живи и здрави и дечица… нека понекад… посекох се… Види! И крв сам за тебе пролио, мамицу ли ти… Ти срце немаш ли? Курво једна. Нисмо ли, као, пробали… крпо једна. Јесам ли ја отац… онда има право… Продана душо. Тако је најлакше. И ја могу тако. Пртљаг и… јел ти лепо тако? А? Погледај ме! Ево, копрцам се. Јел уживаш? Одлази! Не гледај ме! Уживајте! Шта си зинула у мене? Кажи бар једну реч! Хајде! Једно “Збогом” реци! Или и за то ти је криво? Где си их одвела? Код своје маме? Ја сам им отац. Или. можда, нису од мене? Реци нешто, молим те! Јесу ли од мене? Јел да да личе на мене? Кажи нешто, молим те, полудећу, молим те! Молим те! Молим те! Молим те!

Искључи електроапарате!

А то ли је? А? Само то имаш да ми кажеш? Да искључим електроапарате! јесте ли чули? Цео свет треба да зна шта ми је рекла. Да се исклеше са оволиким словима у некој стени! Да остане заувек. Генерације да извлаче закључке. Искључи електроапарате! Браво. Браво за њу. А ја сам за њу земљу окретао. Живот сам за њу давао. Подарио сам јој децу. Од уста сам откидао за њу. У цркви смо се венчали. Срце сам своје отворио. А она ми на крају каже да искључим електроапарате! Да искључим…

(Она прилази и удара му шамар.)

Да их искључујеш, јер ако се опет запалиш, нема више ко да те гаси!

(Излази.)

III. Бистро. Сели на извесном растојању, једно од другога, Рамзес и Маргарита се, још увек, не примећују. Рамзес пролива своју кафу.

Извините…

Ништа, ништа… Све је у реду…

Не могу да поверујем!

Мили мој!

Жив сам.

Рекли су ми да си мртав.

Нисам успео. Преживео сам, драга моја.

Не гледај ме! Јуче су ми извадили два зуба.

Нећу да те гледам. (Смеје се.) Је ли то живот? Кажи ми, Маргарита, љубави моја! Зашто не можемо да будемо млади?

Ти си блесавко…

Бар мало млади…

Блесавко један. Глас ти је нешто утањио.

Је ли?

Пијеш ли?

Пијем.

И ја пијем. Не гледај ме, молим те! Немој!

Добро.

Драги… Зашто? Зашто ниси отпутовао, кад сам ти дала паре? Толико сам ти пара дала!

Дала си ми…

Шта си с њима урадио? Кажи, стоко једна?!

Види, удес…

Где су паре? Шта си са њима урадио?

Ништа. Неко је, изгледа, умро.

Реци – шта си урадио са парама?

Ништа нисам урадио… Сакупљао сам их…

Поче да пада. Угасиће ватру.

… у једну кутију од бомбона. Све. Ништа нисам потрошио.

Рамзесе, шта ти хоћеш? Зашто си такав?

Због тебе…

Због мене? Шта због мене? Ко сам ја, да само о мени говориш?

Хтео сам да ти их дам. Оне су за тебе.

Боже, душо!

Требају ти.

Требају, знам.

Да те пољубим?

Не долази у обзир.

Пољубићу те. Памтиш ли онда? У биоскопу?

Престани!

Наш други син… А у WC-у?

Била сам невеста.

Плесали смо, певали. Уђе твој муж… Да ли је он схватио, Маргарита?

Ништа није схватио. тако је и умро, свиња једна.

Ти га ниси волела.

Зашто пијеш? Зар ниси обећао? Ниси ли ми се заклео?

Брза помоћ… Пијем, знаш?

И ја пијем. Не плачи. Дођи да те загрлим! Не гледај ме!

Још увек миришеш на детерџент, Маргарита.

Рамзесе, они су живи и здрави… обојица.

Они у колима?

Твоји синови. Обојица личе на тебе. Један предаје архитектуру. Други се оженио пре недељу дана. Ево, види фотографије! Дошо, ја сам им рекла… Све… желе да те виде.

Да ме виде? Не, не, не… Маргарита! Види на шта личим! Кажи им да сам умро! нека фотографија ће да заврши посао. Само да ме не виде оваквог!

Мили мој, душо, колико те само волим! Окрени главу! Нећу да ме гледаш!

Да ме виде, значи…

Да.

Добро, добро.

(Чује се музика.)

Шта је то?

Звучи ми познато.

То је наша мелодија.

Не гледај ме!

Могу ли да замолим за један плес?

Овде?

Да те загрлим и да заклизамо по поду.

И да ме не гледаш! избациће нас.

Дођи! Баш тако! Опусти се! Љубави моја, Маргарита! Стара ташно, лакирана.

крвави Циганине. Доста!

Не могу.

Не смеј се! Пашћемо.

Не могу да се уздржим.

Шта је толико смешно?

Погледај тамо, у огледало! Какав смо само пар!

(смеје се) Доста, мили мој! Рамзесе, није смешно!

Смешно је. (Плешу.)

ФИНАЛЕ

Шесторо стараца на сунцу.

1. (с цигаретом) Нема ми шибице.

3. (додаје му) А мене позваше на једну забаву у унутрашњости.

6. Још мало да се затопли и почињем.

4. Близу до нас, сваке вечери кука кукавица. Ку-ку.

5. Ако не прочитам нешто класично, тешко заспивам. Нешто, онако, да ме растресе.

1. Без шибице си за нигде. Сваки мушкарац треба да носи шибицу, нож и пешкир.

3. Дугачак је пут. Много дугачак. Да има неке фајде, да се дигне и да кренем, али…

6. Посадићу од сваке по мало. Срећа је у земљи… Она нас дарује каквим ли не благом, а ми, тек тако…

3. И ако сам тамо, аутобусом, за сат…

И мало коњак, исто, треба понети.

6. Заливање, све што треба, ђубрење, копање… Само да се затопли. Затопли ли се мало, почињем.

4. Изгледа је свила гнездо и снела јаја. Кука.

2. Није важно. Ја правим најбоље вино. Могу и да га продајем. Скупо. Могу да будем велики произвођач.

5. И тако не научих ни један страни језик. Пази, да окренем три пута палачинку у ваздуху, и да ме из сна пробудиш, окренућу је, али језике…

6. Треба пажљиво. Роба је то, поврће.

1. Кочи ми се рука… У оно време, кад сам био у артиљерији, једном руком вадим дрвце шибице, крешем и палим цигарету, а другом руком, са другом шибицом, исто то.

2. Знам ја своју цену. Поштују ме. Вино је то…

6. Памет ћу да им померим. Дај ти мени климу. Погодну климу и гледај шта се дешава!

2. На годину, можда, сто-двеста флаша, али ко је пио није заборавио и опет се враћа.

3. Без пртљага. Само капа и ништа. Колико му је.

4. Часовници су са кукавицама. Није то случајно, Зашто не с другом причом? Зашто нису с враном? Има зато дубоки разлог. Кука.

2. Ал, само вино. Ништа друго. Ви-но.

5. Оно, кад онај из Лондона, по цео дан само “Како си”, “Добро сам”. По цео дан. Осмехчићи, плесови. Да му видиш само плес. Свест му се завила, паун један.

6. Природно ђубриво. Са хемијом нећемо далеко. Говеђи измет је ђубриво. Лишће, сагорело дрво, птичји екскременти, такође. У њима има све што је неопходно, корисно… Да.

5. Јео сам за тројицу.

1. Добро смо се средили.

5. Дај ти само мени књиге! Књиге.

1. Само да не пада киша.

5. Оно, кад једном почне да пада…

1. И да почне, престаће. Замирисаће на траву. И да нас мало измокри, велика ствар. Гледај оно куче! Без једне ноге, а трчи ко лудо.

6. Зна оно. Осећа.

3. Да ли? Да ли осећа?

5. Чим не разумеш језик природе, не хвали ми се! Можеш да знаш десет језика и опет ништа. Природа ти говори сваке секунде.

6. И ја нећу да продајем. Да ћу их вама. Можда ћу дати и сину. Шаргарепа је пуна витамина.

5. Шта интересантније од тога? Нећу ни да размишљам.

1. А у авиону, а?

3. Е, што ти је луд човек.

2. С којом памети? Да ме сад натераш…

6. Све је било по ПеЕс-у.

4. Напих се тада као говедо.

6. А ко се није напио?

5. Пилоти се показаше, људски. Кажем вам.

Сви Тако је.

2. Небесна ствар.

5. Ти извуче кеца.

2. Ја извадих, али и он је извадио.

1. Молим да будемо тачни.

2. Молим!

4. Тако сам се наролао вискијем. Од среће.

6. И све директно у етар.

3. Екипа. Права екипа.

4. Ка топлим крајевима, а?

5. Кафу, или чај?

6. Кексић, молим! Воћни.

2. Са колико шећера?

4. Једну суву и једну мокру салвету.

3. И томпус.

1. Бонус?

2. Наочаре за сунце.

4. Привезак за кључеве, молим. Молим вас!

5. Реци и, тамо да пичну нешто жешће!

3. И једну воду! Газирану.

4. Пасторал, оче… Лепота. Кад узмеш у обзир да сам био промукао.

6. Лепо си певао.

2. Сам пасторал је био леп.

4. Па, зато је и пасторал…

3. Писан је из душе.

5. Оно што је из душе – личи.

2. Не одричем.

1. Само причате. Чешете језике. Треба да се делује, да се живи. Мало вам сунце упекло и заприличасте на тесто с квасцем. Да вам је само причати…

6. Причај и ти!

1. Само ви гунђајте.

3. Нигде ја не идем. Остајем ту.

5. Добро ми је. Види оно куче!

2. А пасторал? Нема везе…

4. И ја мислим исто.

6. Је ли? Зато што и ја…

1. Шта хоћете да кажете? Циркузанти једни.

5. Сви знамо.

3. Ми један друго знамо кутњаке, а камо ли не један пасторал.

2. Стој!

1. Шта ти је, бре?

2. Пијте! (Додаје флашу с вином.)

6. Што да не пијемо? (Пије.)

3. Шта је то?

4. Видећеш. Је ли вино, а? Вино је.

5. Пијте! Пијте! Брже мало!

2. Јесмо ли испили флашу?

1. Јок, него ћемо да је гледамо.

2. Удара чак у пете.

4. Кука. (Запева пасторал, за њим и сви остали.)

КРАЈ.

Камен Иванчев Донев

АУТОБИОГРАФИЈА

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Бугарској | Библиографија
Насловна | Новости | Мапа | Контакт