Борис Христов

Превео са бугарског Мила Васов

Туга

Куда да одемо, где да се сакријемо
у овом граду, у овој летњој чекаони.
Кроз ваздух не сме птица да прође,
каменом да креснеш - запалиће се.

Споро пролазе поподневни сати,
као да неко учи да свира,
и разбијају се о плаве бродове
на нашим тетовираним грудима.

Два по два под врућом капом
сунца по цео дан лутамо,
са нашим вечним и тужним ишчекивањем

провинцијских мислилаца.

Скоро да је пресахла река, а ми испод моста
зијамо у запаљену тишину.

И споримо дуго, и филозофирамо
о морској флори и фауни.

Авион касни

Скупљени на аеродрому, по коме сунце баца пламен
и обара нас и дави нас у зноју -
Требало је да одавно одлетимо одавде и склонимо се...
Али авион касни, авион касни.

Да су се у запаљеном ваздуху макар само указала
његова блештава крила - да знамо да га има.
Раздрљивши свој црни фрак, гавран се узалуд мучи
да ископа рупу, кроз коју ће проћи.

Црева испирамо кафом и листамо новине.
И чоколада се топи - деца плачу кафеним сузама.
Послали смо Дедала и његовог сина Икара, али нико
није се вратио да нам каже зашто авион касни.

Однекуд се јави пилот, само да обећа
да нас очекује дуги живот - и више ништа нисмо чули.
Сада, полетевши ка рају, замишљамо
како нам се душе спуштају белим падобранима.

Са суседних аеродрома, од којих нас деле мреже,
сваког часа полећу - небо ће оборити...
А ми цепамо карте, потпуно изгубивши наду,
и чекамо ноћ - као покорне животиње.

Он ће сигурно доћи, као анђео се јавља,
за његовим ће крилима трчати погрбљени старци...
Али мене неће бити - тад ће моја глава
бити каменчићима уређена кућа за цврчке.

Прозор

Подижем се да дохватим прозор.
Иза њега су жене - обле, лепе.
Колико желим да их видим!
Када бих могао да се попнем уз зид,
или да су ту моји пријатељи, па да ме подигну.

А како се само јуре - јурњава подсећа
на повратак стада у сутон.
И кроз какав левак је господ груди наливао,
када се њихово њихање чак и на улици чује.

Пузи црвени мрав и негде у подне
стићи ће дотле и умреће на прозору скренувши памећу
због усхићења.

Поново се подижем и гребем по зиду,
а тело као да гаси креч - тако гори изнутра.

У животу сам увек долазио до прозора. И толико.
Исплазивши језик, касније једва задржавам дах.
А нема ко да ти руку да, и нема ко да воду скрене
ка суши, где се моја нада као риба задихала.

Али узалуд се мучим! Ко да ти помогне
да све видиш - ту, на небу, али у бескрају уметности.
И зашто се тако често између себе питамо ко је песник?
И зашто стојимо један испред другог подигнути на
прсте?

Жал за песником

Иста је судбина и излизаним ципелама,
исто је и сунце што нам главу суши.
Али зашто данас као жуманце трг светлуца
од покварених јаја којима терате песника.
Он ујутру излази да сазна за ваше боли,
а враћа се са крпицама за болесну главу.
Пребацивши пелерину од праха на своје раме
(тако исцепан једино је капут купуса),
он не жели да буде виши од траве,
да би мрави могли да дођу до мрвица у његовој руци.

Зато што знате да је његова капа пробушена,
запева ли, баците му новац, да га понизите,
а ваше уши, оглодане речима, не чују
шта он говори, већ оно што ветар надувава.

Ругате му се с прозора, док ноћу шета...
А само је он видео како је човек с моста полетео.
Вода је већ шила костим за утопљеника,
а ви сте се давили између два јастука.

Напоље сте изашли када је све било завршено,
да ноћ испуните стењањем и шапутањем.
Нешто касније он ће испливати п даће вам руку.
Али да не бисте пали - не нагињите се преко ограде.

Борис Христов рођен је 1945. у селу Крапец поред Софије. Завршио је Филолошки факултет у Великом Трнову. Пише поезију и прозу, сценарије за дугометражне и цртане филмове. Своје стихове читао је на књижевним вечерима у Ајови. Торонту. Вашингтону. Њујорку, Сан Франциску, Хамбургу, Минхену, Атини, Делхију, Варшави... Преведен је на енглески, немачки, руски, италијански, српски, хинду...

Објавио је књиге песама: Вечерњи труба, 1977 (1979), Крст часни, 1982; књига прозе: Јајетов отац, 1987; Кртица, Долина обуће 1990; Речи и графити, 1991, Гласникова крила, 1991, Смртне мрље 1991; Речи преко других речи, 1992.