Цвета Котевска

Јордан Јовков

Приповедач изузетног дара, врстан познавалац људске душе, а нарочито бугарског села, Јордан Јовков је одавно стао у ред класичних писаца бугарске књижевности. После Елина Пелина, Јовков је најснажнији бугарски приповедач, аутор кратких прича у којима су сажета судбинска питања човековог живота.

Јовков је тридесет година провео на селу. За то време изградио је сопствени став према животу и људима и стекао снажне утиске. Тај став, ти утисци, црпљени из непосредног Додира са народом, дали су печат целокупном његовом стваралаштву.

Јордан Јовков рођен је 1880. године у селу Жеравиа, у котленском крају. Најранију младост провео је у селу Чифуткеј, код Добрича, на имању свога оца. Године 1900. завршио је гимназију у Софији а затим се посветио учитељском позиву. Учитељевао је у многим селима Добруџе, као и у осталим крајевима Бугарске. Учествовао је у балканском рату, а по његовом свршетку настанио се у Софији, где је радио као редактор библиотекар. Касније прелази у дипломатску службу у бугарско посланство у Букурешту. Већ 1927. године враћа се поново у Софију, где ће живети све до своје смрти 1937. године.

Читав његов живот, од првих приповедака, објављених непосредно по свршетку првог светског рата, све до преране смрти, испуњен је плодним стварањем. Само за око деценију и по створио је десетине већих и мањих дела - приповедака, романа, драма, у којима је његов таленат реалистичког писца високог домета добио пуну потврду. Најбоља су му дела збирке приповедака: Жетелац (1927), Старопланинске легенде (1927), Вечери у антимовском хану (1928), Женско срце (1935); приче о животињама Кад би могле говорити (1936); романи: Имање крај границе (1937), Доживљаји Гороломова (1936).

(...)

Јовков је веома много радио на књижевном обликовању својих приповедака. Свој таленат брижљивог стилиста успешно је развијао стварајући дела богата колоритом, звуком и покретом, која се читају са несмањеним интересовањем до последње странице. Али је веома ценио добру и лепу реч, снагу речи, говорећи да је реч "страшна ствар у којој су затворена изражајна средства свих уметности". Зато је језик у његовим делима богат допринос бугарској лексици. Писац је умео да проникне у све особине језика краја у којем је живео, црпећи из народа давно заборављене речи, непознате књижевном језику.

У нашој земљи Јордан Јовков је превођен непосредно пре и после другог светског рата. Поред збирке Вечери у антимовском хану, преведена је и збирка Жетелац и поједине приповетке из осталих збирки, а на словеначки приповетке о животињама Кад би могле говорити. Дела Јовкова, расног аутентичног писца бугарског народа наишла су на добар пријем код наше читалачке публике и помогла да боље упознамо бугарски народ.