Камелија Кондова

Превео са бугарског Мила Васов

Монолог човека из народа

У пролеће - или у време кад се бере грожђе
рађам се у болници, не испод крушке.

Не садим паприке у башти -
опаметила ме прошлогодишња суша.
У собу, скоро један са један,
ноћу водим своју девојку.
Али онај што ми је брат
изгледа да ју је скидао пре мене.
Не, не правим скандал.
У крчму одлазим - да се утешим.
Да сам узимао колико сам дао,
нен бих сада био без одеће.
Избацио сам дрвени лежај,
али ноћу се окрећем од бола.

Имам партијског секретара.
Али немам бога да ме сачува.

Заклињем се да ћу живети

Трећи је дан како мама хода и плаче.
Трећи је дан како мама плаче и хода.
Ја тражим њене очи, али
она стрепи од мог погледа.
У ствари мама је већ одавно у црнини.
Међутим, то нисмо запазили -
јер хода на прстима. Док није пала.
Док у њеним очима не засветлуца крст.
Крст који годинама носи.
Крст који годинама постаје све тежи.
Она се боји многобројних питања.
А ја сам стално запиткивала.
И пуно сам чепркала по души -
не осећајући да на то немам права.
Мама чека да дође ветар.
Само јој је он остао веран.
Она носи велики бол
и нико је не разуме.
Мало спава. И плаче. Толико.
Обећала сам јој да нећу умрети.

Камелија Кондова рођена је 1962. године у граду Толбухину. Студирала на универзитету у Трнову. Своје стихове ова млада песникиња објављује у централној књижевној штампи. Добила је награду Петја Дубарова. Аутор књиге Повод за живот.