Васил Попов

Истина

Превели с бугарског Мила Васов и Велимир Костов

Шумар се касно вратио кући. Иза лишћа плодног дрвећа, кротко као жена, чекала га је његова кућа. Прешао је преко поплочаног дворишта нарасле браде, уморан и са горким укусом у устима. Ноге су му трнуле и клецале. Сео је на праг и узео тешке, потковане цокуле прекривене прашином. Извукао је лавор, у њега сипао кофу хладне воде из бунара и потопио ноге. Од хладне воде умор се још више нагомилавао у њима - осетио је олакшање као да му сва снага блажено истиче у тај лавор. Склопивши очи зачу гласове са састанка који му беху остали у глави. шкрипање пера којим је вођен записник, Жорово кашљуцање и мумлање вечно незадовољног председника који је много волео да поставља питања а да не сачека одговор.

- Не спавај - казао је председник. - Партијском секретару није суђено да спава већ да заузме став о овом питању.

- Не спавам - одговорио је шумар тргнувши се - да ниси спавао две ноћи као ја и ти би заспао, заспаћеш да те нико неће пробудити. Цео дан сам трчао по атару.

- И ја сам трчао - рекао му је председник - нисам се излежавао по хладовини! Сви дискутујемо, немој да спаваш јер морамо да пређемо још тринаест тачака дневног реда!

После последње тачке, после свађања и смиривања, отворили су врата и изашли напоље скупа са дуванским димом. Шумар се вратио кући, потопио ноге у лавор и заспао седећи ту на прагу.

Пробуди га његова мука. Испливала је у сну и притиснула га. Шумар се трже - тако му је било тешко да је једва дисао. Није могао да разуме зашто му је тако тешко, зашто тако криво. Испусти један дуг уздах. Извуче ноге из хладне воде која је из њих извукла све, биле су некако лакше, па крете онако бос. По бетону остајаху мокри, широки трагови стопала. Бетон је и даље био топао.

Уђе у собицу и најпре спази лекове на полици. Лице његове жене, спокојно и издужено, лежало је на великом, плавом јастуку. Бела електрична светлост осветљавала је то лице, али је она и даље спавала и то јој није сметало. Шумар јој тихо приђе, ухвати је за руку и пожеле да је помилује. Изненади га њена хладноћа. Нагла мисао заустави му дах, ледени нож га расече одозго до доле једним наглим замахом и он остаде тако с тешком хладном руком у својој руци, распорен, али жив.

- Марија - изговорише његова уста из даљине.

Не јави му се. Лице је спавало. Обема рукама шумар дохвати велико, плаво узглавље, подиже га и продрмуса уснулу жену.

И пусти је. Лице паде заједно са узглављем, окренуто ка њему са затвореним очима. Љубичаста уста беху јој лако отворена, видео се мало један бели зуб и шумар није могао да одвоји поглед од те белине, од тог нечег тајанственог и нежног што је бљештало сасвим живо из угаслих, непокретних устију.

Мучне, необјашњиве мучнине беше нестало. Шумар беше остао сам са мртвом женом - жив и сам. Мучнине више није било, али је остала смрт и тело које се хладило са белим, тешким рукама и спокојног, изоштреног лица. необично сконцентрисаног. Шумар се полако придиже и угаси светло да не гледа. Бели зуб се одједном сакри у мрак.

Шумару цели његов живот прође кроз главу искидан и разломљен, у различитим годинама и кроз различита годишња доба - венчање, рађање деце, јурњава у тамним ноћима, пушкарања у долини, отворене Маријине очи које су у себи скупиле сав ужас смрти која вреба са свих страна, рана и крв која капље по горком лишћу зове, тежак мирис трулежи из мочваре, мирис сазреле камилице, сладак и опојан. Шумар као дечак трчи ка Горњој махали, са недрима пуним камења уместо крушака, виче и трчи отврдлим стопалима, дивљачки мрзећи горњомалчане - трас! - сломљено стакло крчме а после је обешен о властито уво, подигнут у небеса од стране једне грубе, знојаве и космате руке. Још увек осећа тежину камења у недрима, оно га враћа ка земљи и он пада на лице, пљоштимице... Искидане, бледе слике из живота брзо су блеснуле у тамној соби и отишле. У кревету му је лежала мртва жена а он је настављао да стоји пред њом, бос и беспомоћан.

Замахну и удари је. Жена се стропошта као мртва и тек кад зајеца утањеним гласом би му јасно да је жива, да је све у реду. Окрену се и пође, крив и постиђен. Увече се врати и узе је силовито извукавши је силом из прекривки. После много година, кад су је полицајци тукли у дворишту а њега тражили на све стране, он се једне ноћи провукао кроз заседе и дуго плакао заривене главе у њен скут. Онај ударац му је дуго стајао у срцу као рана која крвари и која никад неће зарасти.

Али њено срце се разболело. Оно је било питомо и тихо, срце верне и вредне жене. Никакви лекови нису помагали, никакво указивање пажње. У дугим ноћима шумар је уморан од посла и састанака седео крај њене постеље и причао јој о свему - како је прошао дан, како су се свађали, како су мерили ливаде, како су на њега пуцали у Кожуршком, како су орали, како су гурали трактор који се покварио усред орања, како су пустили воду у канал, како је убијао псе. Она га је ћутке слушала и шумар је знао да му прашта.

Ње више није било. Више није било никог да му опрашта. Више није имао коме да исповеда своју дивљу машту, да доказује да је у свему у праву, да дубоко у себи спознаје да није потпуно у праву, да му нешто бежи и да он упорно бежи од тог малог, сићушног, бежи њој да искука своју правду у њеним питомим, шареним очима, у њеном прећутаном слагању.

Сада је стајао насред мрачне собе и желео да опет дође себи, да обнови искидане делове живота, али му није успевало.

- Марија - рече, више себи него њој.

У њему је она још увек била жива, топла, желела је да говори, да плаче, да прича, ударала га је песницама и желела да изађе напоље, на слободу. Шумар је слушао њене узвике, подилазили су га жмарци и дрхтао је, гледао укочено у мрак, тамо где је било њено мртво тело, туђе и празно. Тамо је лежао мртвац а у њему је беснео живот.

Она га изведе напоље. Шумар је ходао бос док му је њен глас шапутао и водио га. Заустави га и шумар одмах не препознаде чија је та капија. Поче да удара по њој и ударцима своје руке и свог срца напокон схвати коме лупа. Домаћин изађе огрнут капутом и очима пуним узбуђења потражи шумареве очи а иза њих и друге очи. Кад их не срете, умири се и промукло упита:

- Зашто лупаш у ово доба!... Кад се појавиш у ово време, одмах знам шта ме чека... Помислих да је џип опет дошао...

- Спасе - рече шумар хватајући га за руку. - Спасе, хајде са мном!

Спас му спази босе ноге, осети жмарце по његовим рукама и сасвим се умири. Али друго му паде на памет, нешто страшније и Спас се уплаши. Да га умири, да умртви то страшно осећање жалости које се разливало по целом телу снажно се насмеја али га шумар не чу.

- Шта је било? - трже се Спас и престаде да се смеје.

- Марија - промрмља шумар. - Марија је умрла!

Спас не одговори. Крену с њим. Пут је био мрачан и каменит а у тишини су поскакивале ноћне жабе. Обојица су ходали боси, ћутећи. Кад скренуће поред долине, из мрачних кућа издвоји се једна сенка и стаде пред њих.

- Шумару, видела сам те кад си прошао бос - рече баба Недеља. - Изгледа да је с Маријом готово.

- Марија - одговори ехо шумаревог гласа.

- Бог да јој душу прости - рече баба Недеља шапатом и прекрсти се танким, црним прстима, - Да пођемо.

Уђоше све троје. Прођоше преко поплочаног дворишта. Баба Недеља оде у собу код умрле, после се појави и викну с прага:

- Шумару, не губи време већ наложи ватру, стави лонац да се греје вода, да је окупам. Шта ме гледаш! Хајде!

Она поново нестаде и упали лампу. Шумар се саплитао и сударао са предметима у мраку као пијан, на степеницама као да му је Маријин глас шапутао одакле да донесе дрва, како да наложи ватру, како да спреми котао и о коју куку да га окачи, како да спусти црни лонац, како да отвори сандук с њеним рубљем. За то време Спас је седео под настрешницом. Кад запали ватру, шумар се довуче и седе до њега. Из собе се већ чула позната нарикача баба Недеља.

- Боже... - запевала је танким гласом баба Недеља. Зашто нам је узе, боже, куда је водиш... Коме нас остављаш, Марија, зашто нам не рече да одлазиш? Како су ти руке хладне, боже. чујеш ли Марија, чујеш ли како је кућа заћутала, Дрвеће и лишће како су се уморили... божееее!

Мушкарци су седели под настрешницом и слушали. У једном тренутку Спас поче да се мешкољи. Шумар му се јави Дрхтавим гласом:

- Спасе! Немој да идеш!

- Добро де, нећу - рече тихо Спис.

- Не остављај ме самог, Спасе! - рече шумар.

- Нећу - рече Спас још тише. - Добро знаш да те нећу оставити. А за оно, што је ноћу долазио џип... што су ме два пута слали тамо, хајде да заборавимо, не мисли на то. Да сам био на твом месту и ја бих те послао тамо... - Спас ућута и дода тешко дишући: - Чим сам чуо лупање усред ноћи, рекох себи - ево их опет, опет су дошли, нису им биле довољне четири године током којих сам хранио комарце и дизао бране... Кад те спазих, рекох себи - ево га опет, било му мало, опет су одлучили да ме пошаљу... и ја тако размишљам, а ти си дошао бос, сам самцијат...

- Не остављај ме, Спасе - понови као у сну шумар.

- Нећу - рече опоро Спас - нећу те оставити. Добро знаш да те нећу оставити.

Заћуташе и поново ослушнуше запевање баба Недеље. Она је свету причала истину о Марији и утихнулој Марији причала истину о свету.

Васил Попов (1930-1980). Рођен је 29. 7. 1930. у селу Миђа, поред Великог Трнова. Завршио гимназију у Софији (1948) и студирао право. Уредник књижевних издања. Умире 12. 10. 1980. у Пловдиву. Приповедач, романописац, драматург, есејиста, публициста. Написао: Приче, 1959; Мали рудник, приповест, 1962; Човек и земља, приче, 1962; Корени, приче, 1967; Време јунака, роман, 1968; Ово прелепо човечанство, приче, 1971; Спокој, приче, 1972; Вечна времена, приче, 1973; Зелени трубач, приче, 1975; Врући трагови, есеји, 1975; Корени, Хроника о једном селу, 1975; Низина, роман, 1977; Грузијско сунце, путопис, 1978; Речи, есеји, 1978; Даикири, приче о Куби, 1979; Авион за Цирих, приче, 1980; Оставите терасу отворену, изабране приче, 1980; Вечна времена. Изабрана дела, 1988.

Још током педесетих, у атмосфери соцреалистичких естетских догми, Васил Попов је покушавао да модернизује бугарску прозу. Емилијан Станев га је у шали назвао "Хемингвеј из села Миђа". Иако у већини дела говори о психолошкој драми градског интелектуалца, Попов најзначајније успехе постиже књигом-хроником једног села које умире, Корени. Корени су заједно с Вечним временима сједињени са једним "отвореним" романом из циклуса прича - форма која је била врло популарна у бугарској књижевности још од времена Алека Константинова и његове књиге Баја Гањо. Свако од оних малобројних који су остали у селу је лик симбол антагониста у социјалној драми историјске реалности.