Здравко Чолаков

Судбина идеја

Из циклуса есеја Посматрања

Превео са бугарског Денко Рангелов

Оне су очаравајуће пре него што се "материјализују", то јест пре него што постану жртва (као што се најчешће догађа) освајања власти. Уосталом, то не би требало да нас чуди, пошто је сама људска природа у основи шпекулативна и бесцеремонијална када прилике одговарају тој њеној карактерној особини...

О таквој непрелазној специфичности идеја можемо наћи доказа иу далеким историјским епохама. Али није потребно да се враћамо толико уназад када нам слични докази свакодневно боду очи већ дуже време. Зар се пред нашим очима није срушило све оно што је у источном и западном политичком жаргону током неколико деценија називано: "социјалистички систем", "гвоздена завеса", "источни блок" и сл.

Идеја о социјалној једнакости и правди, покренута утопијским бљеском од стране Маркса и "прагматизована" по први пут на руском терену од стране Лењина и његовог бољшевичког окружења има најупечатљивије несрећну судбину у целој историји идеја. Социјалистичка је идеја успела најспонтаније у поређењу са својим другим "посестримама" да завлада широким слојевима народа, нарочито пролетаризованим сиромасима. Не на последњем месту привукла је снажно и интелигенцију. И о тој чињеници највернија сведочанства увек притичу из прве отаџбине социјализма: генерације поштених интелектуалаца са страшћу и одлучношћу с којима је само руски интелектуалац способан да живи са идејама одлазиле су у смрт убеђене у садашњост (и нарочито будућност) социјалистичке идеје. Лењин и бољшевици огњем и мачем су уништавали старо по њиховом схватању - жигошући га као преживело - на фону победничког марша социјализма. (И одатле, нимало случајно, током неколико деценија у социјалистичким ритуалима обавезно ће бити присутна маршевска пратња).

На почетној етапи Октобарске револуције из 1917. године и током првих година после тога социјалистичка идеја није изгледала (нарочито за посматрача са стране) као слепо оруђе бољшевичких циљева за освајање власти. Међутим, доласком Стаљина на власт, током три деценије човечанство је постало сведок најокрутнијег искоришћавања једне идеје. У време Стаљиновог режима социјализам је постао синоним крвавог мрака и непросвећености. После смрти диктатора и непосредних театралних етида о превладавању стаљинизма за време кратког Хрушчовљевог владања наступио је период тоталитарних преображаја у шпекулацијама са социјалистичком идејом. Наступило је време владајућих банди (шајки рус., прим. превод.} које, делећи власт по рођачком "принципу", нису хтеле ништа друго осим да не буду узнемираване у амбицији да владају доживотно. Са уверењем реформатора Горбачов је донео одређене наде за оживљавање аутентичности социјалистичке идеје. Показало се, међутим, да је "перестројка" димна завеса за не мање, у поређењу са његовим претходницима, амбициозне планове о дугој владавини. Разлика је била у томе што је по први пут на совјетској политичкој сцени као водећа фигура стајао не отворени диктатор већ демагог прилично вешт у томе. Те су особине добродошле стратезима антикомунизма и они су их сјајно усмеравали ка нужном распаду. Тако је Горбачов довео до краха систем чије је рушење одавно било сазрело изнутра. Разуме се, треба да се ода дужно признање и велелепном синхронизујућем сценарију којим су ти стратези остварили његову пропаст и у земљама Источне Европе.

Међутим, шта се десило са идејом демократије у посттоталитарним условима? Та је идеја, у основи с доста нејасним цртама била и у главама оних правих дисидената комунистичких режима. И сигурно због тога њено "материјализовање" у одређеним срединама, и нарочито код нас, после 10. новембра 1989. године. врло брзо се изродило. Нови властодршци су се показали не мање бесцеремонијални у поређењу с претходницима највише у односу на шпекулације с духом маса. Такозвана демократија претворила се у средство за спровођење политике бескрвног геноцида према онима који су пали са власти. У ствари, време реалне демократије остаје незнано колико далеко. Сигурнија је (на жалост) перспектива лумпенизираних кошкања за власт.

- На фону таквих сасвим свежих и, најважније - тужних "догађаја" у животу идеја природно је да се упитамо: постоје ли, ипак, некакве "потпорне тачке" за усхићење духом човечанства (осим његових драгуља у сфери уметности). Оне ће вероватно бити тамо где се идеја показала као еманација поштене духовности. У том смислу драг објект поштовања за мене је судбина руских декабриста. Не постоји поштенији гест интелектуалаца управо у области идеја од завере тих кнезова и грофова из 1825. године. И није случајно што је управо Русија отаџбина тог покрета. Већ је било речи - Рус је рођен да би живео са идејама. Зато је "подигао" Толстоја, Достојевског, Чехова. И та његова, другом народу и у таквом степену несвојствена карактерна црта не једном је била искоришћавана од амбиција устремљених ка власти! Тужан парадокс који се, на жалост, претворио у законитост - како нас уверавају и руска историја, и, не мањом снагом - руска савременост. Одлучност за борбу декабриста који су имали све - и царску благонаклоност, и богатство, и др. - представља једну од најплеменитијих тежњи духа у историји интелигенције. Идеја о промени самодржавности доста је нејасна. Она представља идеју рођених аристократа који, дубоко племенити и поштени, не виде, међутим, даље од свог окружења. Али лепоту бораца с наглашеним романтичним ореолом даје им управо полет духа с којим најактивнији завршавају на ужету (Пестел, Риљајев, Бестужев, Каховски), а и остали - на принудном раду у Сибиру. Када "додамо" и онај, претворио се већ у метафору, одлазак грофица заједно са мужевима у заточеништво појава добија и жестоко реалне, од "здравог разума" независне романтичне оквире. Шта би се десило да су, проналазећи пут до народа, ови исти аристократи успели да оборе цара и преузму власт? Судбина је сигурно правилно "распоређена" њихове идеје су биле потчињене једино њиховим уникалним индивидуалностима као интелектуалаца...

Постоји ли нешто утешно у вези с темом о судбини идеја на бугарском тлу? Питање се неминовно налаже пошто ћемо све више бити принуђени да тражимо такву утеху посматрајући са каквом страшћу велики део бугарске интелигенције Данас пише срамне странице наше најновије историје.

Једна значајна "потпорна тачка" је живот Левског. Не улазећи у шаблонску самилост, трезвено посматрано, морамо признати, да је идеја Апостола о "чистој и светој републици" највиши моменат у духовном животу Бугарина. До појаве Левског Бугарин не познаје такву оданост у служби национално ослободилачке идеје (ни случајно, разуме се, не омаловажавам оно што је урадио отац Паисиј). Са Левским Бугарин се буди за политички живот у европским размерама тим пре што републиканска идеја у то време у неким европским земљама доживљава свој епохални процват (довољно је само споменути Париску комуну из 1870). С друге стране. идеја о национално ослободилачкој револуцији које се тако лако "предаје" искоришћавању од стране демагога (у том смислу савременост изобилује примерима), управо персонифицирана у лику Левског, има своје неукаљано, сакрално биће. И, долази неизбежно питање, које је и резултат типично бугарске прагматизоване психике: у случају успеха Левског да ли бисмо за државника имали једног интересантног, оригиналног, али ипак ауторитарног диктатора? Да ли та племенита идеја "с доласком" на власт не би поновила "сличне себи"?

Разуме се, то су донекле законите, донекле наивне претпоставке. Негде у том недобу за идеје у којем преживљавамо наше дане најважније је да клија нешто што ће опстати и просветлити дух.

Као што је. уосталом, бивало и у време најбездуховнијих зима у историји човечанства...

Шта нам оставља XX век?

Као сви његови "претходници" - више апсурда уместо разума и стваралаштва.

И поред тога, где се налази оно специфично у његовом профилу као улог у општељудску историју?

Заиста, први "допринос" одлазећег века је у сфери идеја и, конкретније - у продубљивању драме њихове судбине. Управо у том веку највећа идеја која је икада. настањивала људски дух - социјалистичка - достигла је висине тријумфа и бездан пада.

На пољу естетског одлазећи век је био реално плодотворан. Док се његов претходник, XIX век, показао некако монолитним у том правцу (и то се најбоље манифестовало у сфери лепе уметности), дотле одлазећи већ оставља једну заиста богату и радозналу панораму идеја и открића у уметности. Пошто је било речи о уметничкој књижевности, обратимо пажњу само на једну чињеницу, опет повезану с одлазећим веком. Једва да је таква живост постојала у поезији на пример после Првог светског рата. Уместо већ исцрпљеног и самопонављајућег симболизма "долазе" сирреализам (Француска), експресионизам (Немачка), футуризам, имажинизам. акменизам (Русија). А речено pro domo sua управо је та поезија 20 их година (Смирненски, Гео Милев, Асен Расцветников Никола Фурнаџиев. Јелисавета Багрјана, Атанас Палчев) осетила "одјек" европске поетске авангарде претворене у невиђену до тог момента концентрацију експериментисања и новаторства. XX век оставља реално непролазне трагове и у ликовној уметности. Још је импресионизам крајем прошлог века "припремио" тле за еуфорију уметничких открића. Али неоспорно највећи је допринос Пикаса, он је заиста уникум. У његовој је уметности као у фокусу "сакупљено" право еуфоријско у уметничком трагалаштву овог столећа. Филм, откриће браће Лимијер, прихваћено својевремено више као техничка атракција него као нова реч у уметности, управо у овом. одлазећем веку, постао је владајућа чињеница у панорами естетског. Такозвана "седма уметност" показала је заиста изванредне могућности за више варијантну интерпретацију људског у филмовима Чаплина, Фелинија, Антонионија, Тарковског. Разуме се, као и у другим уметностима, тако је и на филму често масовна култура, индустријски "циклус" доминирао над правим естетским доживљајем. На то смо већ навикли XX век је постао период тоталне комерцијализације људских узајамних односа која, природно, није мимоишла ни филм. (Његова америчка "варијанта", као сведочанство те појаве, директно нам боде очи...)

И пошто је сваки век пре свега "људско време" и у тој својој суштини неминовно парадоксалан и презасићен апсурдима - тако нам их је нудило у изобиљу и одлазеће столеће. Најфрапантније у тој апсурдној серији је откриће атомске бомбе (заједно са целом серијом неутронских, водоничних и других бомби). То оружје над оружјима, испробано по први пут над несрећним Јапанцима 1945 (Хирошима и Нагасаки), тобоже као одмазда (то је остало као званична верзија подмуклог чина Јенкија) због њиховог учешћа у рату на страни Хитлера, од тог часа, а вероватно ће тако бити све док постоји свет, показало се као најсигурнији гарант светског мира. То најстрашније могуће откриће које је икада створио homo sapiens улило је наду у главе и најочајнијих манијака о владавини светом. У случају атомског рата није могућ победник. Све постаје бесмислено због неограничених могућности оружја. Али пошто се нагон за рат, што ће рећи за најгротескнију варијанту самоуништења налази у крви људи, у овом су веку пронађене и друге "форме" како би се "одреаговало" на велики мир: такозвани "локални ратови".

Навикли одвајкада на апсурд као неминовну "компоненту" живота, људи су "прихватили" и ту варијанту. Међутим, тешко оним "малим" народима који су постали "обележени" као учесници у тој врсти сценарија "великих"... И тако, навикли на дугогодишња тињајућа жаришта "малих" ратова - већ нам не остављају утисак деценијска пушкарања између Израела и Арапа. У последње време наројило се доста свежих "случајева". Само на територији бившег Совјетског Савеза води се око пет шест локалних (малих") ратова највише захваљујући букнулом национализму у бившем републикама. И све због тих ратова опстаје и "мандат" локалних дучеа, тобоже председника: управо са националистичким популизмом најлакше се манипулише масама, са паролама о независности, суверенитету, праву на самоопредељење и др.

Слање човека у Космос, заједно с целим романтичним блеском којим је Гагаринов осмех очарао милионе људи показало се као "аспект" - опет те апсурдне трке за господарење светом. У противтежи оба "блока" такозваног "слободног света" оличеног највише у Америци и комунистичког заступаног од стране (већ бившег) Совјетског Савеза и његових сателита - и путовање човека ка галактикама, вечити Икаров "комплекс" био је жртвован због неодољиве мегаломаније за господарење светом. Тако је и то откриће одлазећег века било драстично искоришћено негде с демагошким, негде с брутално примитивним шпекулацијама о "трајном миру", "просперитету" и др.

Наш живот дугује своје трајање (осим добром здрављу) највише исконској склоности човека да се навикава. Навикавање на лепо и лоше. Да ли ћемо то назвати конформизмом (да би звучало учевније и теже) или некако другачије, тек том истом "навикавању" дугујемо своје постојање, макар и на кратко, на овој земљи. Због романтичних представа о независности људског духа уопште уметници најчешће сипају укоре тој вечитој предодређености за навикавање или, тачније за прилагођавање приликама. (А не мање је апсурдно, уосталом, што већи део тих људи, обдарених, како се каже, "од свевишњег", пружа најдрастичније примере тог прилагођавања!...)

Познато је да навикавање на апсурд у већини случајева има за резултат циничност менталитета, погледа на свет уопште. (То ће тако рећи свако од нас, ако стави руку на срце, признати као личну несрећу). И у том смислу као да одлазећи век има најнеоспорнију улогу. Управо је XX век у највећем степену допринео обезвређивању великих идеја и на тај начин је вратио вредности "својих кругова".

Зато човек у ново столеће улази обезверен, без ослонца за свој дух, много више навикнут на лоше него ли да очекује некакву светлост...

Здравко Чолаков је рођен 1941. године. Ради као професор бугарске књижевности на Софијском универзитету. Истакнути је књижевни критичар.