Vladimir Ćorović: Istorija Srba

Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Još pred kraj vladavine kralja Aleksandra javljali su se jasni znaci ozdravljenja i reakcije tom stanju truleži. Svet je sve više uviđao da tako ne može i ne sme ići dalje. Već sama pogibija kraljeva bila je očevidna pojava nezadovoljstva i težnje da dođe nešto bolje. U zaveri protiv kralja učestvovali su pretežno oficiri, ali je nezadovoljstvo zahvatilo sve krugove, naročito intelektualne i građanske. Stradija Radoja Domanovića, koja umetnički nije bila od vrednosti, političke basne i pesme Milorada Mitrovića, oštri članci Odjeka, kritički stav Srpskog Književnog Glasnika, koji je pokrenut 1901. god., pod uredništvom Bogdana Popovića, okupio oko sebe sve što je u književnom svetu Srbije bilo najbolje i što se, u manjoj ili većoj meri, nije slagalo sa režimom, unosilo je u naše društvo duh otpora, kritike, traženja novih stvarnih i moralnih vrednosti. Vedri stvaralački duh Jovana Cvijića, koji je verovao u prasnagu naše rase, jačao je veru i upućivao na nove vidike. U našem društvu nikad nije bilo bolje, pozitivnije i čak stvaralačke kritike, kao tada. To je doba Ljubomira Nedića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Pavla Popovića. Tad počinje svoj naučni uspon izuzetno daroviti Slobodan Jovanović. U poeziji od početka XX veka razvijaju se s novom snagom Jovan Dučić i Aleksa Šantić, a javlja se Milan Rakić; u pripovetci, u punoj snazi, stvaraju tada Simo Matavulj i Stevan Sremac, dok se lirski pripovedač mačvanskog sela, Janko Veselinović, bio već šablonizirao i istrošio. Pripovedački podmladak pretstavljali su po talentu najsnažniji Borisav Stanković, Ivo Ćipiko, Radoje Domanović, Svetozar Ćorović i Petar Kočić. Branislav Nušić nalazio se tad u službi reakcije i imao je u to doba najslabiji period svog stvaranja.

U oficirskom koru, mesto kastinske izdvojenosti, počela se sve više osećati neposredna povezanost sa narodom. Tražilo se da vojska pokaže svoju vrednost. Mlađi oficiri počeli su da uskaču u Staru Srbiju i Maćedoniju i da se bore kao četnici, dok kod starijih preovlađuju studije i obaveštavanja i putovanja po našim zemljama. Jedno vreme bilo je među oficirima samim oštrih protivnosti između onih, koji su učestvovali u zaveri, i njihovih protivnika, ali ih je izmirila opasnost pred zajedničkim neprijateljem.

Pred kraj XIX veka politički život i u Srbiji i u Vojvodini bio je veoma zatrovan nepoštednom partiskom borbom. Udaralo se na sve, bezobzirno, neodgovorno, zlonamerno, često cinički. Čak su šefovi stranaka učestvovali ne samo u pismenim, nego i u fizičkim tučama. Braneći čast porodice Jaša Tomić je postao ubica. Izvesni politički listovi pisali su potom i rečnikom, koga bi se mogli da stide i Cigani. Politika se bila uvukla i u društva i ustanove. Srpsku Kraljevsku Akademiju 1886. god. osnovali su naprednjaci protiv liberalnog Učenog Društva, koje je pojam nauke tumačilo veoma rastegljivo. Naprednjačku stranku sačinjavali su, u vrhovima, mahom srbijanski intelektualci, skoro ponajbolja imena ondašnje Srbije; među liberalskim intelektualcima bilo je dosta Vojvođana, na koje se mnogo vikalo da stvaraju birokratiju u Srbiji i grabe položaje. Radikali su imali u svojim redovima četiri petine seljaka i dobar deo mlađe inteligencije. Ova je uzela u svoje ruke Srpsku Književnu Zadrugu, koja je s početka osnovana kao vanstranačka organizacija. Naprednjaci su držali zadužbine Ilije Kolarca i Nikole Čupića. God. 1854. krenuli su radikali, pored dnevne štampe, i svoj književni organ Delo, a već iduće godine Lj. Nedić u svoj Srpski pregled uvodi pretežno naprednjake i nešto liberala. Početkom novog veka ljudi teže da se oslobode tih uskih gledanja. Kad je 1901. god. osnivan Srp. Književni Glasnik u njegov odbor ušli su pretstavnici svih stranaka.

Ali glavni uslov za ozdravljenje celog našeg državnog i duhovnog života bilo je to, što je prestao lični režim i s njim udvoričko izmećarstvo, koje je kvarilo karaktere i trovalo atmosferu. Narodna Skupština izabrala je za novog kralja Srbije, 2. juna 1903., Petra Karađorđevića, unuka Voždova i sina kneza Aleksandra, a pre njegova dolaska povratila je u život, s malim izmenama, ustav od 1888. god. Kralj je 12. juna, po dolasku iz Ženeve, položio zakletvu na ustav i počeo svoju vladu, koja je Srbiji donela nenadane uspehe.

Kralj Petar nije imao nikakvih izuzetnih sposobnosti, ali je u Srbiju stigao kao čovek u godinama, sa bogatim iskustvom. Posle bosanskog ustanka, u kom je želeo biti narodu od koristi, on se više nije javno isticao. God. 1883. došao je na Cetinje, gde se oženio "zornom" Zorkom, najstarijom kćerkom kneza Nikole, 30. jula iste godine. S njom je imao tri sina (Đorđa, Aleksandra i Andriju) i kćer Jelenu. Kneginja Zorka umrla je na Cetinju 4. marta 1890., malo pošto je donela na svet svog trećeg sina, koji je umro malo iza nje. Knez Petar ostao je na Cetinju sve do 3. septembra 1894., kada je otišao u Ženevu, radi vaspitanja dece. Između njega i njegova tasta kneza Nikole nisu uvek bili najbolji odnosi, a posle Petrova odlaska iz Crne Gore oni su sasvim ohladneli. S mnogo više pažnje prema svom zetu odnosila se kneginja Milena. U Ženevi knez Petar Karađorđević, živeći povučen, imao je dovoljno prilike i mogućnosti da prati događaje u savremenoj Evropi i u Srpstvu i da iz njih izvuče potrebne pouke. Tu je stekao ono dragoceno uverenje, koje mu je bilo vodilja u celom državničkom delovanju, da se samo u slobodi može ceniti i voleti sloboda. S toga je, kao vladar Srbije, pustio da se razvije ustavni život do svoje pune snage i da narodna volja dođe jasno do svog izraza. Za njegova vremena Srbija je postala slobodnija, nosilac svih narodnih ideala.

Starog nasleđa, sasvim prirodno, nije moglo da nestane najedanput. Bilo je i izvesnih novih nezgoda. Naročito se bilo zaoštrilo zavereničko pitanje, i u zemlji i na strani. U zemlji bilo je načelnog osuđivanja oficira, koji su još pod zakletvom kralju, sklopili zaveru i izvršili ubistvo zakonitog kralja. Bilo je i ličnih prekora, jer su izvesni viši zaverenici hteli da vrše uticaj i pritisak. Sa strane, neke velike sile, a u prvom redu Engleska, prekinule su zbog te zavere i kraljevog ubistva diplomatske veze sa Srbijom, i delovale su svojim stavom na izvesne elemente u zemlji. Kriza bi, verovatno, bilo i više, da nisu krupni spoljašnji događaji, koji su stavljali u pitanje našu nacionalnu budućnost, naterali ljude da usredsrede pažnju u tom pravcu.

Bugarska je nastojala svom snagom, da izazivajući nerede u Maćedoniji, stavi to pitanje pred Evropu u nadi, da bi ono moglo biti rešeno stvaranjem autonomije za tu oblast, koja bi se, kao u Istočnoj Rumeliji, mogla konačno rešiti u njezinu korist. Pitanje reforama u toj oblasti već je uzeto u pretres i njim su se u veliko bavili kabineti Beča i Petrograda. U južnoj Maćedoniji krenuli su Bugari Ilindanski ustanak 1903. god. većeg obima, pošto su već pre toga izvršili niz terorističkih akata u Solunu i na raznim drugim mestima. To je dalo povoda Rusiji i Austriji, da prilikom sastanka careva Nikole II i Franca Josifa, u Mircštegu, 2. oktobra te iste godine, njihovi ministri izrade podroban plan o celoj reformnoj akciji. Predosećajući sukob sa Japanom na dalekom istoku Rusija je želela da ugovorom sa bečkom vladom osigura bar teritorialno postojeće stanje na Balkanu. Austro-Ugarska se, međutim, nadala, da bi mogla, dok Rusija bude zauzeta u Aziji, utvrditi svoje pozicije i pripremiti sve za svoje nastupanje prema Solunu. Bečkim planovima glavnu su smetnju činili Srbi. Oni iz Srbije biće protivni, jer se njima preseca put na jug i svaka nada za eventualno teritorialno širenje u oblasti njihove klasične starine, a oni iz Turske zato što bi austriski put vodio preko njih. U Beču su s toga protiv Srba sistematski pomagani Bugari i Arnauti. Neposredno pred Mircšteški ugovor, prilikom sastanka Vilhelma II i Franca Josifa u Beču, 18. i 19. septembra, razvijao je grof A. Goluhovski, Poljak, tada austro-ugarski ministar Inostranih Dela, svoj plan i svoje poglede na balkansku situaciju. Govorio je ovako: "On neće nikad dozvoliti stvaranje jedne Velike Srbije ili Velike Crne Gore; isto tako ne može biti govora o tom, da Carigrad pripane Rusiji. Od onog časa, kad bi Rusija bila u Carigradu ili kad bi se između Adrije i Dunava stvorila jedna velika država, Austrijom se više ne bi dalo upravljati. Centrifugalni bi je slovenski elementi rastrgali. Pre nego što bi Austrija dozvolila jednu ili drugu od ove dve eventualnosti, radije bi apelovala na mač." Rešavanje balkanskog pitanja grof Goluhovski je zamišljao tada ovako, u koliko ne bude moguće što duže održati postojeće stanje: Turska se ima postepeno, "što je moguće sporije", zamentiti novim autonomnim državama; "a imaju se stvoriti: jedna što je moguće veća Grčka, velika Rumunija, velika Bugarska, slaba Srbija, mala Crna Gora i najposle i slobodna Albanija". Što je najvažnije, to nije bilo lično mišljenje samo grofa Goluhovskog, nego se je, kako izrično kaže nemački kancelar A. Bilov, "slično kao njegov ministar, samo sa većim uzdržavanjem" izjasnio i car Franc Josif. U istom duhu izjavljivao je i austro-ugarski poslanik u Berlinu, grof Seđenji, 3. marta 1904., kako će se u Beču "dozvoliti povećanje Bugarske, iako mu se neće ići na ruku, ali se neće dozvoliti povećanje Srbije".

Prema svima drugim balkanskim državama i narodima Austro-Ugarska je, dakle, imala drugi stav i više dobre volje nego prema Srbima i Srbiji. Samo su joj na Balkanu Srbija i Crna Gora pretstavljale neposrednu opasnost ili, kako je Bizmark govorio još 1879. god., bile "kamen spoticanja na putu Austrije". Austriske poruke Beogradu kako ona ne misli uopšte na podelu Turske bile su prost izgovor. Ona svoju balkansku politiku nije htela da vodi sa Srbima, nego očevidno protiv njih. Napustila je potpuno i ono ranije obećanje pomaganja srpskog širenja prema vardarskoj dolini. Zatvorila je Srbiji, u svom planu, sve izlaze i sve izglede. Srbi su imali da gledaju iz svog tesnog zatvora, kako se svi drugi balkanski narodi kreću i jačaju, samo su njihovoj akciji trebale biti udarene verige. Tako isključiv negativni stav prema Srbiji Austro-Ugarska nije zauzela nikad pre. Zašto je došlo do njega, baš u takvoj oštrini i s toliko isključivosti, ne može se tačno reći. To je i danas još nerazjašnjeno pitanje, u koliko se ne podvodi pod ono opšte načelo austriske politike, da se Srbiji ne dozvoli apsolutno nikakvo dalje jačanje. Dolazak dinastije Karađorđevića ne može nikako biti uzrok za to, jer za dva i po meseca otkako se ona vratila u Srbiju pa do ovog sastanka nije se ni po čem moglo videti kakvo je biti njeno držanje u spoljašnjoj politici u budućnosti, niti je kralj Petar učinio nešto što bi davalo povoda za takav stav. Naprotiv. Prvih meseci i čak prvih godina svoje vladavine on je pokazivao najiskreniju želju da sa susednom monarhijom živi u što boljim odnosima; izveštaji samog austro-ugarskog poslanika u Beogradu, barona Dumbe, govore o tom sa ubeđenjem.

Srbi su taj pogoršani stav osetili i, znajući da se za nj nije bilo nikakva konkretnog razloga u sadašnjosti, tumačili su ga tim, što su pretstavljali Austro-Ugarskoj smetnju za dalje prodiranje na Balkan. U Srbiji je vladalo opšte uverenje da Austro-Ugarska počinje od 1903. god. svoj period aktivističke politike u vezi sa neredima u Turskoj. Za to uverenje oni su nalazili oslonca u nekolikim činjenicama. Rusija i Austro-Ugarska, proglasivši se kao dve "najviše zainteresovane sile" na Balkanu, uzele su na sebe izradu programa i nadzor nad izvođenjem reforama u Maćedoniji i Staroj Srbiji. Saradnja balkanskih država za taj program nije tražena, iako se radilo o njihovim sunarodnicima i o pitanjima koja su imala presudan značaj i za njih same. To se pravdalo obzirima prema Turskoj. Rusija i Austro-Ugarska išle su s početka dosta solidarno, iako se znalo da im motivi za tu saradnju behu potpuno suprotni i da njihov sporazum nije bio rezultat nikakve zajednice interesa.

Za Srbiju i Balkan uopšte bilo je od koristi, što se u pitanju reformne akcije u Turskoj javila ljubomora među samim velikim silama. Italija se osećala uvređenom, što su se Rusija i Austro-Ugarska oglasile kao dve "najviše zainteresovane sile" na Balkanu i što je ona bila obiđena, pa je to dala i osetiti. Engleska i Francuska podržavale su Italiju, vođene sumnjom da je Austro-Ugarska samo prethodnica Nemačke u velikom sistematskom širenju germanskog političkog i ekonomskog uticaja sve do Perziskog Zaliva. Nemačka javnost je bez ustručavanja govorila o vezi Hamburg-Bagdad, a nemačka vlada je od Turske dobila koncesiju za produženje njezine železničke pruge u Maloj Aziji sve do Bagdada, 5. marta 1903. Po reformnom planu rusko-austriskom na čelu reformne akcije imao je biti jedan turski generalni inspektor (na to mesto sultan je postavio Hilmi pašu), a uz nj po jedan civilni pretstavnik ruski i austriski. U oblasti, u koje su se imale uvesti reforme, postavila bi se naročito uvežbana žandarmerija, koju bi nadziravali oficiri velikih sila. Sile se nisu složile u tom, što bi bilo najprirodnije, da ti oficiri rade zajednički, nego je po austriskom zahtevu svakoj sili dodeljen po jedan rejon, gde su oficiri samo jedne sile radili nekontrolisano. Austrija je uspela i u tom, da se iz reforama izuzme ceo zapadne deo Kosovskog Vilajeta, sa prištinskim, pećskim i prizrenskim sandžakom, gde su Srbi bili teško ugroženi. A pri podeli rejona sa upornošću je tražila, da se baš njoj dodeli skopljanska oblast, i dobila je. Tako je ona, u stvari, opasala Srbiju u Sandžaku vojničkim garnizonima, a od Mitrovice do Kratova i Krive Palanke žandarmeriskim oficirima u službi reformne akcije. Idući za austriskim primerom Italija je tražila i dobila bitoljsku oblast, a ostale sile istočne krajeve Bitoljskog i Solunski Vilajet. Sama je turska vlada predlagala reformnu akciju i u Albaniji, ali je to Austrija energično sprečila.

Austrija se doista spremala, videći da je Rusija ušla u rat s Japanom početkom 1904., koji ju je teško opteretio. Njena štampa je otvoreno pisala o mogućnosti ekspanzije prema Solunu, i to ne samo preko Sandžaka, nego i moravskom dolinom. U proleće 1904. izglasani su vladi i posebni krediti od 400.000.000 kruna. To je dalo povoda vladama velikih sila da se raspituju o namerama Beča i da stave izvesne svoje primedbe.

Iz Beča se uveravalo, da se austro-ugarska politika sumnjiči bez opravdanog razloga i da naročito Beograd širi uzbudljive vesti bez potrebe. Možda bi se doista tim uveravanjima više verovalo, da ona nisu htela sve da poriču i da, zbog toga, dolaze u očiglednu protivnost s činjenicama. Ako bi se možda i moglo poverovati, da Austro-Ugarska nije imala čisto osvajačkih namera, ne bi se, doista, nikako, i pri najblažoj oceni, moglo reći, da je njena akcija bila nesebična, kako su oni isto tako tvrdili. U balkanskoj politici bečka vlada nije bila nesebična nikad, sve od XVIII veka, i kadgod je trebala da je pravda ona je to i sama priznavala. To je, u ostalom, stvar sasvim razumljiva i potpuno u duhu mnogih država toga vremena u Evropi, koje su htele da vode politiku ekspanzije i naglašavaju i svoj položaj kao velike sile. Austriski postupci u ovoj reformnoj akciji 1902-4. god. ne mogu dobiti drugo obeležje sem to, da su bili diktovani prvenstveno vlastitim, sebičnim interesima. Radi njih, ona je u izvesnim momentima uzimala stav koji je bio prek i vrlo krut i koji je, kao u pitanju Kosovskog Vilajeta, isključivao svaki kompromis. Zar nije u opšte sumnjivo već i samo isticanje njenih posebnih interesa u Turskoj Carevini? Zar to isticanje ne znači u isti mah neku vrstu intabulacije u slučaju konkursa? Još 1901. god. govorio je lepo baron Maršal, nemački poslanik u Carigradu, kako austro-ugarska istočna politika pati od metode "mišljenja na glas"; taj se metod jasno osećao i ovog puta. U Beču se vrlo dobro znalo, zašto se u Evropi i u njegovom neposrednom susedstvu sumnjiči njegova politika, i da se htelo ta su se sumnjičenja mogla preseći jednim potezom.

Opasnost od držanja bečkog kabineta uputila je ovom prilikom na bliži sporazum najpre obe srpske države. U septembru 1903. god., prilikom sastanka u Carigradu srpskog poslanika na Porti Save Grujića i crnogorskog ministra Inostranih Dela Gavre Vukovića, našla su ta dva naša državnika, da je situacija na Balkanu "pogibeljna kako za naš narod u Turskoj, tako i za obije srpske države". Kad je Sava Grujić postao šef kabineta u Srbiji, a događaji na Balkanu počeli da bivaju sve zapleteniji i opasniji, uputio je 17. decembra 1903., po naredbi kneza Nikole, Gavro Vuković poziv srpskoj vladi, da Srbija i Crna Gora izrade što bliži sporazum za rad na Balkanu. "Austrija, mada je prividna, momentalna saveznica s Rusijom u pitanju našeg istoka čini ratne pripreme metodično, a u poslednje vrijeme i naglo. U našem susjestvu, u Boki Kotorskoj i Hercegovini, grade se razna utvrđenja. Načinjaju se strategiski putovi, čemu ne smeta zimska sezona. Snabdevaju se tvrđave ratnim materijalom i provizijom. Broj vojene snage takođe nagomilava se sistematično". "U ime opstanka obije srpske države ... da se dogovorimo o zajedničkoj akciji, jer rat izgleda neizbježan. Da se priugotovimo da sve žertve, koje od nas cijo srpski narod s pravom očekuje". Beogradska vlada je, prirodno, prihvatila tu sugestiju i počela pregovore.

Tih dana, 7. februara 1904. god. javio je crnogorski ministar Gavro Vuković knezu Nikoli sa Cetinja na Rijeku, gde se on u taj mah nalazio: "Sultan poručuje da je verovatno da će Austrija prodirati u Sandžak i dalje, pa veli da se nada u vašu pomoć". Zbog toga je, u toj opštoj usplahirenosti, u nacrt srpsko-crnogorskog saveza uneta i jedna naročita tačka, na koju su se brzo saglasile obe vlade. Ona je glasila: "Obe savezne države obavezuju se da će se usprotiviti zajednički svima silama i sredstvima, kojima raspolažu, protiv svake neprijateljske akcije ili izolirane okupacije, pa ma od koje strane one dolazile". Tendencija ovog sporazuma bila je, kako se jasno vidi u glavnom uperena protiv austro-ugarskih namera, ali je imala samo uslovan i čisto defanzivan karakter.

Prema saopštenjima Gavre Vukovića, ruska vlada, koja je bila obaveštena o ovim pregovorima, uložila je svoj protest na Cetinju i tražila je, da se ti pregovori odmah obustave, bojeći se očevidno težih komplikacija, ako Austro-Ugarska za njih sazna. Vuković je, veli, odbio taj ruski zahtev - nema nikakva traga o tom da li je on postavljen i Beogradu, - ali su pregovori posle toga dobili odmah mnogo sporiji tok.

Sem sa Crnom Gorom, Srbija je ušla u to vreme u bliže pregovore o savezu i sa Bugarskom. I u Sofiji se, posle izvesnog lutanja i neuspelih kombinacija s jednostranim iskorišćavanjem zapleta u Turskoj, počelo uviđati, da se razvijanjem tuđih političkih uticaja povodom reformne akcije u vilajetima Mađedonije i Stare Srbije balkansko pitanje sve više komplikuje i upućuje tako, da njegovo rešavanje može, u krajnjoj liniji, ispasti sasvim nepovoljno po težnje i interese balkanskih država. Imperijalistički prohtevi Dunavske Monarhije mogli su biti zadovoljeni vrlo lako na račun balkanskih naroda i država. Inicijativa za sklapanje jednog političkog sporazuma između Srbije i Bugarske potekla je početkom 1904. god. iz Sofije, iako je ranije sugestija za bliži sporazum bilo s obadve strane. Glavni pretstavnici bugarskih refolucionarnih organizacija, general Cončev i za njim Boris Sarafov, dolazili su početkom decembra 1903. godine lično u Beograd, na pregovore. Od početka 1904. god. naročito je Italija živo preporučivala bližu zajednicu između balkanskih država Srbije, Bugarske i Crne Gore kao neophodnog uslova da se može pred Evropom uspešno braniti načelo "Balkan balkanskim narodima" i da se tom zajednicom stvori ako ne još opasna, ali svakako ozbiljna brana protiv onih sila, koje bi imale svojih osvajačkih planova na tom poluostrvu. Neposredan povod za Bugare da to pitanje sami požure bilo je njihovo strahovanje od mogućeg ratnog zapleta s Turcima, neizvesnost opšteg položaja usled rusko-japanskog rata i zebnje od austriskih planova na Balkanu. Sam nemački poslanik iz Sofije izveštavao je u to vreme svoju vladu o bugarskom zaziranju od Austro-Ugarske.

Rezultat srpsko-bugarskih pregovora vođenih od februara do aprila u Beogradu bio je sporazum u ovim tačkama: da se uzajamno otvore granice za sve njihove proizvode; da se obe države staraju da im carinska politika prema drugim državama bude vođena jednako; i da teže da se takvim radom dođe do carinskog saveza. Sem toga bilo je još nekih odluka o sporazumu ekonomsko-administrativne prirode. U tajnom delu ugovora, potpisanog 30. marta 1904. u Beogradu, od većeg i načelnog značaja bile su prve tri tačke, koje su govorile: 1) da će Srbija i Bugarska pomagati, da se predložene reforme u pomenuta tri vilajeta izvedu, težeći da se iste reforme uvedu i u Jedrenskom Vilajetu; 2) da će se braniti "zajednički i svima silama i sredstvima, kojima raspolažu, protiv svakog pokušaja - ma od kuda ovaj dolazio - bio naperen protiv sadašnje teritorijalne celine i nezavisnosti njihovih država bio protiv sigurnosti i neprikosnovenosti njihovih vladajućih danas dinastija"; 3) isto tako će se usprotiviti "svima silama i sredstvima, kojima raspolažu svakoj neprijateljskoj akciji ili izoliranoj okupaciji u pomenuta gore četiri vilajeta, ma od koje države one dolazile."

Osećajući se isto tako ugroženom od Austro-Ugarske i Turska je, sa svoje strane, nudila savez Srbiji i Crnoj Gori dva puta tokom 1904. godine. Inicijativu je za to uzimao sam sultan lično.

Od 1902. god. Bugari su bili razvili vrlo živu četničku akciju u Maćedoniji, hoteći da terorom zaplaše Turke i probude Evropu, a i da hrišćansko stanovništvo te zemlje, ako ne ide drukčije, i silom pridobiju na svoju stranu. Danas više nije nikakva tajna, da je sama bugarska vlada pomagala tu akciju, stavljajući joj na raspoloženje državne organe i državne magacine. Kao odgovor na tu akciju, koja je 1903. god. bila uzela velikog maha, došla je i četnička akcija Srba i Grka. Od 1904. god. po klancima i selima Stare Srbije i Maćedonije klale su se nemilosrdno između sebe te hrišćanske čete, skoro ne manje nego sa Turcima i Arnautima. U tim četama bilo je među hrišćanima bivših oficira, studenata i mnogo lokalnih odmetnika. Načelno sporazumevanje između vlada samo je ponekad ublažavalo protivnosti, ali ih nije prekidalo. Mi danas znamo pouzdano, iz sasvim sigurnih izvora, da su austriski konzularni činovnici i žandarmeriski oficiri živo radili na terenu da što ljuće zakrve Srbe i Bugare. Oni su Bugarima vršili kurirske i obaveštačke usluge i po potrebi prikrivali bugarske četnike i njihove jatake. Cilj im je bio jasan. Trebalo je s jedne strane onemogućiti prijateljsku saradnju Srba i Bugara, a s druge tim zavadama i borbama stvoriti takvo stanje na Balkanu, da bi ceo svet našao kao prirodan spas zemlje i naroda u njezinoj okupaciji.

Kad je austro-ugarska diplomatija saznala, da je između Srbije i Bugarske došlo do nekog sporazuma, i kad je krajem 1905. bilo objavljeno postojanje srpsko-bugarskog carinskog saveza, sklopljenog 22. juna te godine, prekinula je bečka vlada trgovačke pregovore sa Srbijom. Ona je tražila u prvi mah ni manje ni više, nego da se taj ugovor otkaže. Kad Srbi na to nisu pristali Austrija je pokušala da natera Srbiju na popuštanje privrednim represalijama, koje su se pretvorile u pravi carinski rat. Bečka vlada bila je uverena, da Srbi taj privredni rat neće moći izdržati, jer je glavni izvoz njihove stoke bio dotle upućivan skoro isključivo na austriska i ugarska tržišta. Na veliko svoje iznenađenje ona je videla, da je to predviđanje obmanulo. Srbi su, osećajući opasnost, ublažili svoje političke borbe i pregli da nađu nova tržišta i da izvoz stoke donekle izmene u toliko, što su je na stranu počeli slati ne samo u živom, nego i u zaklanom stanju. Tad se u zemlji podižu prve velike moderne klanice. U toku tog carinskog rata austriska vlada je postavljala kao uslov Srbiji za obnovu trgovačkog ugovora još i to, da mora u njenim fabrikama oružja nabaviti izvestan broj topovskih baterija, koje je ona nameravala kupiti za svoje naoružanje tamo, gde joj to iz svih razloga bude najpovoljnije. Takvo njezino držanje naišlo je na osudu kod svih velikih sila i opredelilo je, među ostalim, Englesku da obnovi diplomatske veze sa Srbijom. Srpska vlada nije htela popustiti, nalazeći s razlogom da bi to samo dalo povoda Beču da u svom ponašanju nastavi taj metod, koji očevidno nije vodio dobru.

Krajem 1906. god. otstupio je grof A. Goluhovski sa položaja austro-ugarskog ministra Inostranih Dela i mesto njega je došao poslanik iz Petrograda baron A. Erental. Erental je imao dovoljno prilike da izbliza prati tešku krizu koju je proživljavala Rusija i zbog poraza sa Japanom i zbog unutrašnje revolucije, koja je trajala od 1905. god. pa skoro sve do njegova odlaska. On se vratio u Beč sa jasnim uverenjem da Rusija nije sposobna ni za kakvu veću spoljašnju akciju, pa je s toga hteo da politici svoje države dade više dinamike. Oslanjao se pri tom na Nemačku, koja je zbog Maroka došla bila u otvoren sukob sa Francuskom i Engleskom i pokazivala isto tako aktivističke tendencije. Prvi njegov korak bilo je traženje od Porte koncesija za gradnju železnice, koja bi išla kroz Novopazarski Sandžak, od bosanske granice do Mitrovice, gde bi se nastavila na prugu koja je već postojala. Tako bi Austro-Ugarska dobila preko Bosne i Sandžaka neposredni železnički spoj sa Solunom. Sam Erental je poverljivo pisao, kako ta pruga "pre svega ima podmiriti naše političke i vojničke interese, dok će naše privredne interese zadovoljiti samo u ograničenoj meri, a one balkanskih država baš nikako". Turska vlada dala je traženu dozvolu 18. (31.) januara 1908.

Taj akt izazvao je ogorčenje na mnogo strana, u Rusiji, Italiji, a naročito u Srbiji. Ruska diplomatija našla se uvređena posebno s toga, što je bečka vlada nije o tom prethodno obavestila, kako je, prema duhu Mircšteškog Ugovora bilo određeno. Italija je videla u tom izigravanje njenih interesa u Albaniji. Sve sile nalazile su podjednako, da austriski korak nije bio lojalan. One su sve, s bečkom vladom zajedno, tražile od Turaka s dosta pritisaka da izvršuju zahteve u pogledu reforama, a sad Beč, sebično, samo za svoj račun, traži koncesije od Porte, nesumnjivo ne bez izvesnih obećanja sa svoje strane. Kao reakcija na to došlo je traženje srpske vlade, da se njoj odobri železnička linija, koja bi s Dunava, preko Srbije i turskog područja, vodila na Jadransko More. Taj srpski zahtev pomagale su sve sile sem Austrije, a naročito Rusija i Italija. U isto vreme bečka vlada je tražila od Crne Gore potpuno slobodan promet za svoju železnicu, koju bi ona gradila preko crnogorskog područja za Albaniju. Crnogorska vlada odbila je to traženje.

Dalji rad na polju reforama presekla je Mladoturska Revolucija, koja je izbila u leto, 20. juna, u Resnu i Bitolju. Turski rodoljubi bojali su se daljeg proširivanja reforama, koje je bilo u izgledu, i stalnog mešanja tuđih sila u njihove unutrašnje poslove, i traženja raznih koncesija na račun njihovih državnih interesa, jednom rečju svega što je Tursku ponižavalo i pravilo je državom, kojoj je potrebno tuđe tutorstvo. Mladoturski pokret prihvatila je vojska; njegovi glavni vođi i bili su mlađi oficiri. Iz Soluna, gde je bio štab mladih reformatora, počelo je brzo dirigovanje svih državnih poslova. Stari reakcionar Abdul Hamid, osećajući da bi novi pokret mogao olakšati položaj Carevine, primio je Mladoturke u vladu, iako im nije verovao.

Kad je Austro-Ugarska monarhija na Berlinskom Kongresu dobila mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu svi njeni merodavni krugovi, i vojnički i diplomatski, bili su načisto s tim, da taj mandat nije privremenog karaktera.

Austro-Ugarska diplomatija pripremala je od prvih dana teren, da može okupaciju pretvoriti u aneksiju. Već u junu 1881. dobila je načelni pristanak ruske vlade da "u oportunom času" može proglasiti aneksiju. Što to bečki krugovi nisu izveli odmah bilo je najpre zbog izvesnih unutrašnjih teškoća, a onda, još više, zbog turskog otpora. Imajući svoje dalje planove na Balkanu bečka diplomatija nije htela u ovo vreme da izaziva Turke protiv sebe i da ponovo načinje Istočno Pitanje, koje je nedavno, s mukom, bilo kako-tako zatvoreno. Ali je zato uspela da u svoj krug privuče kralja Milana, da sklopi savez sa Rumunijom, i da domalo ne samo pridobije i Bugarsku, nego čak da na njen presto dovede svog kandidata i svog nesumnjivog privrženika, kneza Ferdinanda. Ali ovo austrisko uplitanje u bugarsko pitanje umalo nije 1886/7. godine dovelo do rata između nje i Rusije i toliko je pokvarilo njihove odnose, da bečka vlada nije mogla više računati na rusku trpeljivost u izmenama postojećeg stanja. Pokvarivši odnose sa Rusijom bečka vlada je morala da pravi ustupke svom talijanskom savezniku, koji nije pristajao da Austro-Ugarska dobije ma kakvu novu korist na Balkanskom Poluostrvu bez izvesne otštete za sebe. Kao novu korist talijanska vlada je smatrala i proglašavanje aneksije, koja bi imala da konačno utvrdi austro-ugarsku vlast na Balkanu. Pitanje aneksije postalo je tako mnogo složenije nego što se u Beču očekivalo i moralo je s toga biti odloženo do pogodnih vremena.

U proleće 1897, za vreme grčko-turskog rata, pokušali su austriski državnici, za vreme posete Franca Josifa caru Nikoli u Petrogradu, da ponovo dobiju ruski pristanak za taj korak. Bili su skoro sigurni da će ga dobiti i pripremali su već i sve mere za to. Aneksija je imala da bude kao neka nagrada caru, koji se 1898. godine spremao da proslavi pedesetogodišnjicu svoje vladavine. Ali u Petrogradu nisu hteli da pristanu i tražili su kategorično da se poštuje postojeće stanje.

Misao o aneksiji javila se ponovo kod mnogih austro-ugarskih aktivista za vreme rusko-japanskog rata i ruske revolucije. Ali grof Goluhovski, koji je tada vodio spoljašnju politiku Dunavske Monarhije, nije ipak pošao tim putem. Zašto? Očevidno ne s toga, što bi hteo biti lojalan u obavezama prema Rusiji jer to nije bilo u tradiciji bečke politike, niti je on sam bio prijatelj Rusa. On je to učinio samo zato, što se bojao novih zapleta. Kad je prilikom uvođenja reforama u Turskoj dobio za austriske žandarmeriske oficire ceo Kosovski Vilajet on je naišao na veliku opoziciju Italije, koju su podržavale Francuska i Engleska. Nemačkoj, koja je radi Maroka došla u sukob sa Francuskom, nije moglo biti nimalo u interesu da odnosi između dve njene saveznice dođu do nepopravljive oštrine i ona se trudila i u Beču i u Rimu da deluje umirujući. Bečki vojnički krugovi bili su veoma nezadovoljni i tražili su čak, da se Italija silom ućutka; tada je nastala ona krilatica, koja se posle češće puta ponavljala, da put na Balkan vodi preko Rima. Goluhovski i sam, i pod uticajem Berlina, nije bio za preke mere. Unutrašnja situacija Monarhije, u kojoj je mađarska nezavisna stranka od 1903. godine vodila vrlo oštru i, kako se činilo, skoro nepomirljivu politiku, i u kojoj su i drugi narodi pokazivali i suviše nezadovoljstva, nije bila takva da uliva mnogo poverenja. Po shvatanjima Goluhovskog Austrija treba da dela oprezno, postepeno, i prividno mirno, ne izlažući se potresima, koji bi mogli biti opasni za njen ne mnogo zdravi i stabilni organizam.

U to vreme pokušavano je, da bar stanovništvo Bosne i Hercegovine koje je dotad živelo bez ikakvih političkih prava, "izrazi želju" za aneksijom. U leto 1906. imale su se držati u okolini Dubrovnika kombinovane manevre austriske flote i kopnene snage. Na te manevre trebalo je da dođe sam car, i da se posle njih navrati u Trebinje. Iz bečkih vojničkih i klerikalnih krugova poručivalo se, kako bi to bila veoma zgodna prilika, da narod, u kom bilo obliku, "podastre" te svoje želje. Ideju su prihvatila samo lica iz kruga sarajevskog nadbiskupa Štadlera, kojima je stavljano u izgled da bi to bio prvi korak u ostvarivanju trializma. Pravoslavni i muslimani ustali su odlučno protiv toga. U mostarskoj gradskoj opštini dali su izjave Petar Šantić i Mujaga Komadina, uz jednoglasan pristanak svojih drugova, članova Opštinskog veća, da oni neće prisustvovati carevu dočeku, kao pretstavnici glavnog grada Hercegovine, ako se njihov dolazak bude dovodio u ma kakvu vezu sa aneksijom i ako tom prilikom bude uopšte podnošena ma kakava molba za nju, ili ako bude tražena, ili čak proglašavana aneksija. Ta istoriska sednica bila je 14. avgusta 1906. i ona je, sasvim prirodno, izazvala pravo zaprepašćenje u službenim krugovima.

U mađarskoj javnosti tvrdilo se da je car odustao od nameravanog puta po njihovoj želji, jer se nije tobože, prethodno utvrdio odnos bosanske aneksije u okviru Dunavske Monarhije. Mađarski zahtev bio je da se aneksija ima izvesti u ime istoriskog prava krune sv. Stevana, a ne i u ime austriske pole. Službeno gledište bilo je, međutim, da je mandat za okupaciju dat Austro-Ugarskoj Monarhiji kao celini i da ona kao celina, ima provesti i aneksiju.

Mladoturska revolucija pospešila je i proglas aneksije. Bečkoj vladi učinilo se, da je sad došao pogodan čas da to ostvari. Svoje namere ona je tumačila ovako: Austro-Ugarska je htela da Bosnu i Hercegovinu postepeno vaspita za politički život. Događaji u Turskoj poremetili su tamo tempo i rad. Austrija ne može na dugo odlagati pitanje političkih prava za Bosnu, kad ih je Turska dala svima svojim podanicima. Šta će biti ako Bosanci reše, da potraže, kao još uvek nominalni podanici sultanovi, da odu u carigradski parlament? Bosni i Hercegovini mora se, dakle, dati ustav. Ali pre toga mora se izvesti na čisto državno-pravni položaj tih zemalja. Ovakva je obaveštenja dao bečki kabinet engleskoj vladi. Drugima, i za široku javnost, on je spremao drugo objašnjenje. Bečka vlada nije smela da dade stav pre proglasa aneksije prosto zato, što je dobro znala da bi se sabor izjasnio protiv njene uprave i protiv aneksije. O tom nije bilo nikakve sumnje. Znajući to, a ne želeći doživeti da se takvo glasanje sasvim pravilno protumači kao osuda njenog tridesetogodišnjeg rada u tim oblastima bečka vlada i njeni eksponenti u Sarajevu, hoteći da pravdaju sebe, pretstavljali su takva raspoloženja u narodu kao plod velikosrpske propagande, koja da u Bosni nije bila samonikla, nego unošena iz Srbije. Radi toga je upotrebila svoga agenta provokatora Đorđa Nastića, da pomoću njegovih otkrića dokaže postojanje ne samo idejne nego i stvarne revolucionarne propagande iz Srbije u austro-ugarskim zemljama i da na osnovu njih počne sa veleizdajničkim procesima. Radi toga su njeni organi u austriskom poslanstvu u Beogradu pomagali falsifikovati lažne dokumente u istom duhu, da bi mogli kompromitovati ugledne političke ličnosti u Hrvatskoj i Bosni.

U Bosni i Hercegovini je odavno postojala istinska želja, da se ujedine sa Srbijom i Crnom Gorom. Ko je god pratio našu istoriju mogao je to utvrditi u stotinama primera. Ono što je čista neistina u protivničkim tvrdnjama to je naglašavanje, da je to bila tuđa propaganda. Zar nije Višnjić, više od pola veka pre okupacije i pre pomisli o austriskoj upravi u tim zemljama, sam rođeni Bosanac, kazivao, s puno saosećanja celog naroda, one proročke reči kroz Voždova usta?

Zar nije Kočićev David, da sve ostale i ne pominjemo, jasan izraz svih koji su kao i on osećali i pitali: "Bi li se, ikako, ikako mogo od tog našeg kralja i knjaza istesati makar jedan osrednji car, jer smo se mi, Srbovi, odavno zaželjeli careva?"

Bečka vlada, iako je znala narodna raspoloženja, činila je, ipak, ponovne pokušaje, da bi se narod u Bosni i Hercegovini izjasnio za aneksiju. Ona je uputila tamo advokata dr Krasu, koji je ranije imao kancelariju u Sarajevu i održavao veze s izvesnim ljudima iz Bosne. Ovaj je došao s puno obećanja svima glavnijim vođama pravoslavnih i muslimana preporučujući im da upute u Beč jednu deputaciju, koja bi kao molila da se s ustavnim pitanjem reši i državnopravno. Bosni se obećavao autonoman položaj sa starim kraljevskim rangom. Odgovor naših ljudi bio je iz reda negativan. U pismenoj pretstavci, koju su 7. septembra 1908., podneli na Ilidži ministru Stevanu Burijanu, oni su tražili donošenje ustava ali bez državnopravnog rešenja, naglašavajući da ne žele nikakvih odluka bez narodnog pristanka.

Prva sednica zajedničkih ministara Austro-Ugarske Monarhije o aneksiji, na kojoj su prisustvovali i austriski i mađarski ministri pretsednici, održana je bila 18. novembra (1. decembra) 1907. Na njoj je bilo rešeno, da se aneksija ostvari "kad je prilike zatraže i dopuste". Odmah potom počelo se raditi, da se te povoljne prilike ne samo požure nego i izazovu. U Hrvatskoj je 24. decembra 1907. postavljen za bana zakleti neprijatelj Srba, Baron Pavle Rauh. Iz Beča i Sarajeva činjeno je sve što se moglo, da se što više zatruju odnosi između Srbije i Crne Gore, kako bi se slobodne srpske države u odlučnom času našle neaktivne i uzajamno kompromitovane. U Bosni počinju premetačine, zatvaranja i zastrašivanja. Izdata je poznata parola "saviti ili skršiti". Pa ipak nisu uspeli. Stav Srba bio je miran, ali odlučan. Kad su videli da iz naroda ne mogu dobiti ono što traže bečki merodavni krugovi su rešili da aneksiju izvrše oktroisanjem. Događaji u Turskoj ubrzali su rešenje.

Na čelu ruskog Ministarstva Inostranih Dela nalazio se u ovo vreme A. Izvoljski, državnik ne bez darovitosti, ali suviše tašt i sangviničan, a u dobroj meri ne i bez izvesne brzopletosti. On je, iz pobuda koje još nisu sasvim objašnjene i dovoljno shvatljive, uputio 2. jula 1908. Erentalu jedan memoar, u kom mu je ponudio izvestan sporazum. U tom memoaru on je, među ostalim, načeo i pitanje aneksije. Ono, kao i pitanje Dardanela, na koje su Rusi polagali odavno veliku i opravdanu važnost, imalo je, istina, po njegovom izričnom naglašavanju, evropski karakter, ali je moglo da se pripremi za rešavanje u duhu prijateljskog reciprociteta. To je ponuda na koju je bečka diplomatija odavno čekala i koja je obećavala veliko olakšanje s te strane. Ruska ponuda bila je još u toliko povoljnija, što je uz Bosnu i Hercegovinu obuhvatala i Novopazarski Sandžak. Ponuda Izvoljskoga došla je u isto vreme kad i vesti o mladoturskoj revoluciji, ali nezavisno od njih. Oba događaja izazvala su u Beču živu aktivnost i, povezana, odlučila su nov obrt u istoriji.

Kad se rešio da pristupi aneksiji posle ruske ponude i događaja u Turskoj Erental je evropsku situaciju smatrao kao vrlo povoljnu. S Rusijom se mislio nagoditi obećavajući joj prijateljsko držanje u pitanju Dardanela; nemački pristanak je već imao; Francuska je bila neratoborna i zauzeta u Maroku, Italiju je mislio paralisati tim, što će napustiti Sandžak i tim dati dokaza da ne misli na dalje prodiranje i da aneksija ne znači za Austriju nikakvu novu dobit, nego s tim napuštanjem čak i jednu vrstu žrtve. Tim aktom nadao se dobiti i poverenje nove Turske, koja u stvari ima da dobije kao čistu jednu svoju oblast, dotle u pola zakaparisanu s njihove strane. Za Englesku, koja je Austriju i uvela u Bosnu, verovao je da neće, povodom aneksije, preduzimati ništa ozbiljnije. Verujući u to, i oslanjajući se na apsolutnu pomoć Nemačke, on se rešio da za svoj postupak ne traži unapred saglasnost sila potpisnica Berlinskog Kongresa, koje su joj dale mandat, nego da ih stavi pred gotov čin. Izuzetak je učinio samo sa Rusijom i Italijom, ali ni njima nije hteo da otkrije svoje prave namere i da ih obavesti u punoj meri.

Sa Izvoljskim sastao se u Buhlau na imanju grofa Berhtolda, tada austriskog poslanika u Petrogradu, 2. septembra. On mu je tom prilikom stavio do znanja da namerava proglasiti aneksiju, ali mu nije hteo kazati rok. Očevidno zato, da ovaj ne bi imao dovoljno vremena da pokuša možda kakve druge diplomatske poteze, koji bi komplikovali stvar. Obećao mu je samo da će ga o datumu obavestiti naknadno. Izvoljskom je i pre toga, posle prepiske s Erentalom, bilo jasno da je aneksija na pragu i on je o tom, u Karlsbadu obavestio 22. avgusta i srpskog ministra inostranih dela, dr Milovana Milovanovića. Rusija nije mogla sprečiti taj akt, govorio je on obilazeći istinu o celoj stvari, niti zbog aneksije može ući u rat. Jedino što može učiniti za Srbiju to je da pomaže njene zahteve za izvesne teritorijalne kompenzacije i preporučio mu je da ih traži. Prema talijanskom kolegi Titoniju Erental je bio još više uzdržan. Njegov govor s njim o aneksiji imao je pretežno akademski karakter i Titoni iz njega nije mogao zaključiti ni kad će se aneksija izvršiti ni u kom obliku. Upalo je posle naročito u oči ovo: dok je Erental bio toliko zakopčan prema svom savezniku on je, u isto vreme, bugarskom knezu Ferdinandu saopštio jasno da misli proglasiti aneksiju i pozvao ga je, u nedvosmislenoj formi, iako diplomatski, da i Bugarska postupi prema svojim interesima. Knez je 10. septembra došao u Peštu i imao je s Erentalom duže razgovore. Iako su posle i jedna i druga strana sporile, da je tad bila ugovorena paralelna akcija iznenađenja za Tursku ipak su neki, i to daleki poslanici na strani, kao grof Kevenhiler u Parizu, znali, da će biti proglašena u bliskom vremenskom roku bugarska nezavisnost i aneksija Bosne. Diplomatski, taj potez je bio vrlo dobar. Iznenađena Turska neće moći u isto vreme da reaguje na obe strane, pa će pod pritiskom događaja popustiti i snaći se u novim prilikama.

Akt o aneksiji upućen je stranim dvorovima 20. septembra, a javno je proglašen četiri dana docnije. Bugarska nezavisnost proglašena je jedan dan ranije. Erental nije sačekao ruski službeni odgovor, a sve je stavio pred svršenu stvar. On je tako, jednostrano i bez mnogo obzira, pocepao jedan međunarodni ugovor i zaprepastio sav svet. Sam je car Vilhelm bio veoma ražljućen i napisao je o Erentalu, u svojoj impulzivnosti, nekoliko vrlo oporih reči. Engleski ministri izjavili su odmah, u ime vlade, da oni ne mogu priznati pravo ni jednoj sili da samovlasno menja međunarodne ugovore. Biograf engleskog kralja Edvarda VII piše, da nikad nije video svog kralja tako uzbuđena kao onog dana kada je primio tu vest. U odgovoru caru Francu Josifu on je izneo jasnu kritiku takvog postupka. Jednostrani taj akt osudio je u svom odgovoru i car Nikola II.

Izvoljskom je stigla vest o aneksiji kad je došao u Pariz. Bio je iznenađen i u dobroj meri ponižen.

U Srbiji je proglas aneksije izazvao najveće uzbuđenje. Cela zemlja osećala se teško pogođena. Udarac je bio namenjen ne toliko Bosni i Srbiji koliko srpskoj ideji i celoj srpskoj budućnosti. Austriska okupacija imala je privremen karakter, bar teoriski, i postojala je nada da će njenoj vladavini tu doći kraj kad narod Bosne i Hercegovine dođe do izraza. Sad je ta vladavina postala definitivna; aneksija je napravila od Austrije trajnu balkansku silu. Dok bude te sile nema srpskog ujedinjenja; a budućnost Srbije, stešnjene u uske granice, zavisiće stalno od ćudi i interesa velikog i netrpeljivog suseda. Mimo sva očekivanja u Beču, aneksija je uzbudila isto tako i Crnu Goru. Iako su zategnutosti između vladajućih krugova Beograda i Cetinja bile velike, u času opšte narodne ugroženosti obe su se zemlje našle brzo na istoj liniji. Trideset godina ranije, 1876. Srbija i Crna Gora ušle su u rat s Turcima zbog Bosne i Hercegovine; i u ovom času one su bile ponovo spremne za to. Javno mišljenje tražilo je borbu. Mada se dobro i znao i video nesrazmer snaga svet je, kao zapaljen, kliktao na uzbunu.

Vlada je bila u ne maloj neprilici. Dr Milovan Milovanović, kao odgovorni ministar Inostranih Dela, nije bio za krajnje mere znajući da Rusija nije sposobna za borbu, da Francuska daje jasno razumeti kako rat, zbog srpskog pitanja, u tom obliku, ne bi bio dovoljno shvaćen u njihovim redovima, i da nas i druge sile ne bi pomogle u onoj meri koju mi želimo. Opozicija je verovala, da bi rusko javno mišljenje moglo ipak uticati na vladu da bude energičnija, misleći da u Rusiji prostranoj i beskonačnoj, ima ipak više snage nego što malodušni pretstavljaju. Verovalo se dalje, da će i Turska ustati na odbranu svojih prava i da bi se mogao stvoriti vojnički savez i s njom. U Petrograd je s toga poslato više javnih radnika, da "obrađuju" javno mišljenje i upućen je i sam Nikola Pašić; a u Carigrad je poslat Stojan Novaković. Nije trebalo mnogo vremena pa da se vidi da od saveza s Turskom neće biti ništa. Ona nije bila spremna za veliku borbu i misao o nekom ratu s Austrijom tamo niko nije uzimao u ozbiljnu kombinaciju. Pretnje, bojkot robe i pregovaranje sa Srbijom služili su samo za to, da se pravi pritisak na Beč kako bi se otud dobili što veći materijalni ustupci. U Petrogradu javno mišljenje osuđivalo je Izvoljskog i imalo puno slovenskog i bratskog saosećanja, ali su svi odgovorni krugovi, u svakoj prilici, jasno naglašavali da oni ne mogu ući u rat. To je naglašavanje bilo iskreno, sasvim iskreno, ali i naivno. Ono je značilo bacanje oružja unapred i činilo je da protivnik ostane do kraja uporan i nepomirljiv.

Rusija je ipak pokušala da učini sve što se može. U sporazumu sa Engleskom i Francuskom ona je predložila saziv jedne konferencije velikih sila, koja bi diskutovala promene odluka Berlinskog Kongresa i koja bi, među ostalim, našla neku otštetu i za Srbiju. Austrija je odbijala svako učešće na konferenciji, ako unapred ne dobije jemstvo da njen postupak neće biti podvrgnut kritici i ako se unapred ne da pristanak na nj. Za teritorijalne ustupke Srbije nije htela ni da čuje. Nemačka, branila je načelno prestiž Austrije kao velike sile i primala, sa tog gledišta, bezuslovno sve ono što je Beč tražio.

Erental je odbijao evropsku konferenciju i s tim razlogom, što je pitanje Bosne i Hercegovine stvar samo Turske i Austro-Ugarske. Taj razlog je bio pravno sasvim pogrešan. Mandat za okupaciju nije dobila Austrija od Turske nego od velikih sila; prema tome i odluka o promeni toga mandata treba da dođe sa iste strane. Erental je to dobro znao i sam, ali kad je već jednom pošao putem gaženja međunarodnih ugovora trebalo je njim ići i dalje. Turska je bila načisto s tim, da od evropske konferencije ne može dobiti ništa i da Bosnu i Hercegovinu ne može povratiti. Bilo je međutim, izvesnog straha da bi se tražene koncesije Srbiji mogle dati na njen račun, u Sandžaku, ili na kom drugom mestu. I s toga je ona kad je videla da je Beč voljan na materijalne ustupke, prihvatila rado pregovore na toj bazi i završila ih 13. februara 1909.

Kad je svršila pitanje s Turskom Austrija se spremala na obračun sa Srbijom. U bečkim krugovima sve je više sazrevala misao, koju su naročito razvijali vojni krugovi sa šefom Generalštaba na čelu, Konradom Hecendorfom, da Srbiju, kao opasno nacionalnističko revolucionarno gnezdo, treba uništiti. Tu misao prihvatio je i sam Erental. U jesen i zimu 1908/9. činjeno je više predloga šta treba učiniti s tom zemljom i kako je treba razdeliti. Posle sporazuma s Turskom Erental je izišao sa formalnom optužbom, da Srbija radi protiv integriteta Dunavske Monarhije i da je s toga treba urazumiti i upozoriti na posledice. Sem toga on je izjavio, da u srpsko-austriskom sporu ne želi tuđih posredovanja. Kako bi imao da se vodi taj spor u dvoje, između jedne velike sile od pedeset miliona stanovnika i njenog suseda koji je bio dvadeset puta slabiji, nije bilo teško predvideti. Reč "kažnjavanje" nije silazila s usta, a s nemačke strane u evropskim prestonicama se ozbiljno upozoravalo na mogućnost rata. Sa svih strana počele su stizati prijateljske opomene u Beograd da Srbija popusti i da se, osamljena, ne izlaže strahovitom udarcu. Rusija je, međutim, ipak pokušala, i to sa uspehom, da spreči prisiljavanje Srbije na neposredne pregovore s Bečom, koje bi vodila sama. Njezinoj akciji pridružila se i Engleska pozivajući se na Haški sporazum, prema kome se ponuda neke sile za posredovanje, u interesu mira, ne može smatrati kao uvreda.

Srpska vlada dala je 18. februara izjavu, da ona od Austro-Ugarske ne traži ništa ni u političkom ni u privrednom pogledu; u bosansko-hercegovačkom pitanju ona je digla svoj glas u toliko, u koliko je ono imalo evropski karakter. I u budućnosti za nju će u toj stvari biti merodavan samo stav evropskih sila; ako ne priznaju otvoreno stanje primiće takvu odluku i ona. Ta izjava srpske vlade, s izvesnim ruskim izmenama, nije zadovoljavala u Beču, jer je ovaj tražio izrečno priznavanje aneksije. Od Srbije je tražen jasan i bezuslovan odgovor. Da bi prisilio Izvoljskog na popuštanje Erental mu je poručio, da će objaviti celu prepisku oko aneksije i tim njega lično dovesti u najnerijatniji položaj. Izvoljski se bio veoma uplašio. Objavljivanje te prepiske pokazalo bi belodano koliko je bio nesmotren i brzoplet i lišen pravog diplomatskog osećanja i koliko je sam doprineo do stvaranja celog zapleta.

Nezadovoljan odgovorom Srbije i tim što je on predat svima silama a ne samo Austriji, Erental je prešao na otvorenu pretnju. Po saopštenju samog šefa austriskog Generalštaba na granicu Srbije i Crne Gore upućena je ogromna vojska od 1,041.000 ljudi. Kad je Srbija, na bečki poziv na nove trgovačke pregovore, odgovorila da bi trebalo već sklopljeni ugovor podneti na nadležno odobrenje, a nove pregovore voditi samo na bazi reciprociteta, shvatio je to Erental kao drzak stav malog suseda i našao je u tom odgovoru dovoljno razloga da, uz ranije pretnje, uputi novu, i još odlučniju. U tom opasnom času, ponudio se ser E. Grej da on posreduje između Beča i Beograda, uputivši u Beč nacrt jedne izjave, koju bi srpska vlada imala dati austrijskoj. Učinio je to na dan pre zaključka ruskog ratnog saveta u Carevom Selu, da će Rusija, u slučaju austriskog napada na Srbiju, morati ostati neutralna. U Berlinu i Beču doznalo se odmah za taj zaključak. I s toga su zahtevi Erentalovi postali, prirodno, veći. Pretnjom rata protiv Srbije on je sad hteo iznuditi priznanje aneksije ne samo od nje, nego i od velikih sila. U tom smislu je i govorio otvoreno engleskom poslaniku odbijajući predloženi nacrt.

U taj mah došlo je nenadano nemačko posredovanje u Petrogradu. Po naredbi državnog sekretara Kiderlen Vehtera zatražio je nemački poslanik 10. marta jasnu načelnu izjavu, da Rusija prizna aneksiju, inače će Nemačka ostaviti bečkoj vladi slobodne ruke. Po rečima kancelara, kneza Bilova, "na terazije evropske odluke bio je bačen nemački mač". Taj korak, koji je imao sadržajno karakter ultimatuma, doneo je odluku. Izvoljski je popustio i, da spase Srbiju, dao pristanak.

Engleska je odbila da učini sličnu izjavu, nego je tražila da se prethodno reši pitanje sa Srbijom i Crnom Gorom, ili, bolje rečeno, tražila je garantiju da ih Austro-Ugarska neće napasti. Erental se kolebao dan-dva. Iako je postigao priznanje aneksije ili imao sigurne izglede da će ga postići on je, pod pritiskom vojnih krugova, hteo i da kazni Srbiju. Prevladao je, ipak, bar za ovu priliku, zdrav razum. Erental je najzad pristao, da od strane Srbije primi izjavu koju je sastavio Grej, a koju je on, posle izvesnih ispravaka, usvojio. Engleska, Francuska, Rusija i Italija učinile su 17. marta zajednički demarš kod srpske vlade, da joj olakšaju odluku, koja nije bila laka. Srpska vlada je popustila i učinila ono što se od nje, u interesu mira, tražilo.

Aneksiona kriza tim je bila prividno mirno završena, ali je ostavila duboke tragove u Evropi. Sile su se bile jasno podelile u dva tabora: jedne koje su branile poštovanje međunarodnih ugovora, i druge koje su ih, oslanjajući se na silu, svesno povredile. Srbija je bila, istina ponižena, ali je iz ove krize izišla čvršća i bolje povezana, svesna i opasnosti koju je prošla i novih zadataka u budućnosti. S njom zajedno bila je duboko ponižena i Rusija, koja posle ovog, sve do Svetskog Rata, nije ušla sa Austro-Ugarskom ni u kakve bliže veze, a kamo li saradnju. Jugoslovensko pitanje aktom aneksije nije bilo zatvoreno; naprotiv, ono se tad tek javilo i pred nama i pred Evropom u punoj ozbiljnosti.

Za to vreme u celom našem narodu osećala se neka vedra stvaralačka snaga. Umni privrednik Vladimir Matijević osnovao je 1897. god. sa još nekim Srbima društvo Privrednik za plansko smeštanje malih šegrta, od kojih se imao obrazovati naš srednji, trgovački i zanatliski, građanski stalež, koga nismo imali u dovoljnoj meri. Privrednik je preporučivao i organizacije zemljoradničkih zadruga, a iz njegova kruga je stvorena i Srpska banka u Zagrebu. U Bosni i Hercegovini Srbi su 1902. god. osnovali društvo Prosvetu, koje je uzelo na sebe dužnost da obrazuje školovani srpski podmladak, koga je u tim zemljama bilo očajno malo, i da širi prosvetu u narodu na sve načine. Prosveta je postala matica za sva ostala društva u Bosni, nacionalna i privredna, pomažući stvorena i podižući nova. Ona je, s početka, organizovala i prve zemljoradničke zadruge. Velik polet uzelo je od 1904. god. sokolstvo, u kom su među Slovenima prednjačili Česi. S početka su sokolska društva nosila razna imena (Dušan Silni, Obilić i dr.), ali je od 1910. usvojeno zajedničko ime sokola. U privrednom životu izvesna naša mesta pokazivala su očevidan polet, koji se prenosio i na politička i na kulturna pitanja. Skoro sva glavnija mesta imala su svoje lokalne listove, među kojima je bilo vrlo dobrih, a u nekima ih je bilo i poviše. Vodeće uloge imali su Srbobran u Zagrebu, koji je od 1902. god. prozvao Novi Srbobran, Zastava u Novom Sadu, Srpska riječ od 1905. u Sarajevu, Narod od 1907. u Mostaru, Otadžbina od 1907. god. u Banjoj Luci. Smrću Antona Fabrisa (1904.) izgubili su Srbi u Dalmaciji mudrog i odličnog novinara, čiji je list Dubrovnik bio veoma cenjen i vršio znatan uticaj. Nekoliko dobrih i dobronamernih književnih listova stvorilo je u svojim mestima prava mala kulturna središta. U Karlovcima je Brankovo kolo bilo bolje i aktivnije od Matičinog Letopisa, naročito za vreme dok mu je urednik bio P. Marković Adamov, t. j. od 1895-1907. god. Živ književni centar bio je stvoren u Mostaru oko njegove Zore (1896-1901.). Bosanska Vila u Sarajevu, od 1885. god., ima lepih nacionalnih zasluga, mada književno nije bila uvek na visini, isto kao i dubrovački Srđ (od 1902. god.). Na Cetinju je dugo postojao Glas Crnogorca (od 1873. god.) kao službeni list. Pokretano je i nekoliko književnih listova (Crnogorka, Nova Zeta, Luča, Dan, Književni list), ali nijedan od njih nije stekao većeg ugleda, mada je u njima sarađivalo i nekoliko lica nesumnjive vrednosti.

Neprijatno je, međutim, delovalo na ceo srpski narod, što odnosi između Srbije i Crne Gore nisu postali bolji ni iza nestanka dinastije Obrenovića. Nije bila nikakva tajna, da se kralj Petar i knez Nikola nisu trpeli. Poslednjih godina XIX i na početku XX veka crnogorski knez nije više uživao u narodu onaj glas koji je imao posle sjajnih pobeda i osamdesetih godina. On je bio darovit čovek, s puno poleta, s izvesnim književnim nastojanjima, ali autokrata, tašt i podložan uticajima. Kao na svima dvorovima i oko njega je bilo ulizica i spletkara, koji su bili u toliko opasniji, što je cetinjski krug knežev bio mali i ograničen. Svi bolji ljudi iz Crne Gore, kneževi saradnici i junaci, kao Marko Miljanov, Jole Piletić, Peko Pavlović, Lazar Sočica, Žarko Lješević, Mašo Vrbica i dr., pali su u nemilost ili se morali povlačiti. U zemlji nisu mogli da se zadrže ni mnogi Srbi sa strane, koji su dolazili da tu rade. Simpatična iz daleka, romantičarski idealisana, Crna Gora je bila uboga mala zemlja gde se teško živelo i gde se s toga na svaki zavidniji položaj gledalo i željno i prekorno. Pisma o Crnogorcima Ljub. Nenadovića, pisana s puno zaslužene hvale i ljubavi, samo su jedna strana medalje. Od prekora nije nikad bio šteđen ni sam dvor. U poslednje vreme protiv kneževa režima ustajala je naročito omladina, koja se školovala na strani, a posebno u Srbiji. Bilo je u njezinoj kritici dosta ličnog, ali i dosta načelnog. Sudarala su se nova gledišta sa osveštanim patriarhalnim navikama; sukobljavala su se ambicije mladih i školovanih sa nasleđenim tradicijama plemena i kućića. Knez sam nije rado ulazio u saradnju s mladima, jer mu je njihov metod izgledao mnogo nasrtljiv. Njihovo držanje on je tumačio kao neukusnu imitaciju srbijanske partiske borbe i osuđivao ga je. Verovao je čak, da ljudi iz Srbije namerno guraju omladinu protiv njega. Znajući to, bosanska vlada je smislila pakleni plan. Da bi pred aneksiju napravila jaz između službene Crne Gore i Srbije što dubljim ona je uputila jednog svog poverenika, Đorđa Nastića, u Srbiju. On se imao tamo pretstaviti kao narodni mučenik koji je morao da beži iz Sarajeva i stupiti kao agent izazivač u veze s crnogorskom omladinom i nagovarati je na teroristička dela protiv cetinjskog dvora. On je doista uspeo da bude primljen s poverenjem i da mu izvesni crnogorski omladinci priđu iskreno, ogorčeni na kneževo gonjenje opozicije i raspuštanje Narodne Skupštine. U tim krugovima spremile su se nekolike bombe za teroristička dela. Kad su one bile upućene u Crnu Goru cetinjske vlasti bile su unapred obaveštene i uspele su da ih pronađu i pohvataju donosioce pre ikakve štete. Ta bombaška afera bila je, prirodno, silno naduvana od austriske štampe, ali njoj su, na žalost, naseli i cetinjski vlastodršci, iako im je, za vremena, bila skrenuta pažnja s najčestitije strane o Nastićevoj ulozi. Srećom, u odlučnom času, za vreme aneksione krize, cetinjski dvor se trgao i prišao Srbiji, da zajedno prihvate borbu, i tako je ta austriska spletka ostala bez željenog dejstva. Skandal sa lažnim dokumentima, koja je, po isporuci Ministarstva Inostranih Dela u Beču, publikovao s optužbama na srpsku vladu istoričar, profesor bečkog Univerziteta, dr H. Fridjung, bio je dalji dokaz neskrupuloznosti austro-ugarske diplomatije u borbi protiv Srba.

Za to vreme veoma se zaoštrila borba između Beča i Pešte. Mađarska nezavisna stranka, na čelu sa Košutovim sinom, tražila je stvarnu emancipaciju Mađarske od Austrije, i u tom duhu zahtevala je mađarsku državnu banku, mađarsku vojsku ili bar mađarski jezik u vojsci i druge stvari, koje bi imale da im donesu potpuno samostalne ustanove. Bečki dvorski krugovi ustali su energično protiv toga. Od 1903. god. počela je oštra parlamentarna borba s raznovrsnim krizama. Na izborima 1905. god. ujedinjena mađarska opozicija odnela je odlučnu pobedu. Beč je tad morao da uvede jednu vrstu komesarijata. U toj borbi i Beč i Pešta pažljivo su pratili držanje Srba i Hrvata; obe strane mamile su ih raznim obećanjima. Mađari su čak tražili i veze sa Srbijom i pravili demonstrativne izlete u Beograd. Bečki klerikalni krugovi uticali su na Hrvate. Ali kod Srba i dobrog dela Hrvata delovalo je ovog puta iskustvo iz 1848. god. Nisu više hteli da rade za račun Beča, koji im se onako lepo odužio. Srpski političari polazili su sem toga sa gledišta, da je u našem interesu svako slabljenje kompaktne mase Dunavske Monarhije i da radi toga treba pomagati nastojanja Pešte.

Na Rijeci se 19. septembra (2. oktobra) 1905. sastalo 40 hrvatskih narodnih poslanika iz Hrvatske, Dalmacije i Istre i izjasnilo svoje simpatije za ciljeve mađarske borbe za narodno samoopredeljenje i za ustavna prava i slobode. U istom smislu izjasnilo se i 26 narodnih poslanika srpskih iz istih zemalja, skupljenih u Zadru, 3. (16.) oktobra. Naskoro potom, kao Mađari, i srpskohrvatske opozicione stranke obrazovale su svoju koaliciju 29. novembra (12. decembra) 1905. god. Za svoju saradnju one su tražile, uz prisajedinjenje Dalmacije Hrvatskoj, radikalnu izmenu uprave u Hrvatskoj i ustavne garantije za punu slobodu političkog rada i uverenja. To tim opravdanije, što su same mađarske vođe priznavale, da je prema hrvatskom narodu postupano nasilnički i nepravedno. Na izborima 1906. god. Srpskohrvatska Koalicija dobila je jaku relativnu većinu i zadržala je, pored svih smetnja od strane bečkih krugova i državnih komesara u Hrvatskoj, sve do 1918. god. Zbog takvog svog držanja Srpskohrvatska Koalicija se zamerila Beču i naročito vojnim krugovima, ali se domalo razočarala i u mađarskoj koaliciji. Uplašena pretnjom Fejervarijeva "komesarskog" kabineta, odnosno predlogom Josifa Krištofija, ministra Unutrašnjih Dela, da će se u Ugarskoj uvesti opšte pravo glasa, mađarska koalicija se tokom 1906. god. pokazala sklonom za popuštanje i primila je 25. marta vladu pod pretsedništvom dvorskog kandidata d-ra A. Vekerla. S vladom zajedno, ona je primila i čitav niz bečkih dvorskih shvatanja, naročito u pitanju odnosa prema Srbima i Hrvatima. Davana obećanja o popravci režima bila su brzo zaboravljena; šta više, s njene strane došla su nova nasilja. Sam knez Bilov, u svojim Memoarima kazuje, kako je, dok je bio sa službom u Bukureštu, i "suviše često" posmatrao, koliko je "Rumune i Srbe bezgranično ogorčavalo mešanje ludila veličine i psihološke kratkovidosti, fanatične netrpeljivosti i advokatske rabulistike, koje je karakterizovalo mađarsku politiku prema narodnostima".

Stvaranje Srpskohrvatske Koalicije, na kom su s hrvatske strane živo radili Franjo Supilo i dr Ante Trumbić, a sa srpske Svetozar Pribićević, bio je jedan od najsrećnijih poteza naše narodne politike. Mesto srpsko-hrvatske borbe, koja je mogla biti samo na korist neprijateljima, došla je razumna saradnja, koja je sve naše probleme imala da posmatra sa jednog višeg gledišta nacionalne budućnosti. Srbi i Hrvati imali su da služe ne kao oruđe tuđim koncepcijama, nego da delaju onako kako zahtevaju njihovi životni interesi. Prirodna je stvar, da su se na stvarnu koaliciju oborili svi bečki krugovi i oni kod nas koji su bili s njima u vezi ili koji u svojoj šovinističkoj kratkovidosti nisu mogli da sagledaju suštinu stvari. Hrvatima u Koaliciji se prebacivala ne samo veza sa Mađarima, nego još više to, da su se upregli u srpska kola. I to zato, što su izvesne vođe koalicije (kao, na pr., ugledni književnik Ksavar Šandor Đaleski) bili otvoreni pobornici jugoslovenske ideologije i tražili dodira sa Beogradom.

<<   Sadržaj   >>