Прото Светислав Давидовић

Српска православна црква
у Босни и Херцеговини
од 960. до 1930. године

Ову књигу објављујем поводом: 2000 година хришћанства, 800 година манастира Хиландара, 780 година од самосталности СПЦ и оснивања Дабробосанске Митрополије, 480 година горажданске штампарије (Сопотница), 385 година Богословије Св. Три Јерарха у манастиру Крка, сада смјештеној у Србињу, 120 година Сарајевске Богословије и оснивања хора (Слога), 61 године од освјећења моје парохијске цркве Св. Тројице у Устиколини, коју је освјештао Св. Петар (Зимоњић), дабробосански митрополит, сад под окупацијом потурчењака и дејтонског потписа

Добрислав Ђуровић

Садржај

• Предговор трећем издању
• Предговор другом издању
• Предговор
• Српска православна црква у Босни и Херцеговини (960-1930. г.)
• Први дио (960-1465. г.)
• Други део (1465-1766. г.)
• Трећи дио (1766-1880. г.)
• Четврти дио (1880-1930. г.)
• Поговор
• Фусноте

Предговор трећем издању

Историја проте Светислава Давидовића, по трећи пут ће изаћи и наћи се пред читалачком публиком.

Историја је увек била и остала учитељицом савременика и генерацијама које долазе. Монографија о Српској православној цркви од 960, па до 1930. у Босни и Херцеговини, у овом времену кризе сваке врсте, добро ће доћи овим поновљеним издањем. Ово је раздобље од неких 970. година, а идуће (1999) године навршава се и 780. година од самосталности Српске православне цркве, па и овде у овим деловима наше Цркве. Обзиром на концизност књиге, велики број података, које је писац спасио од заборава, вредни су и о писцу говоре колико је љубио своју Цркву и свој народ.

Писац је унео у ово дело сву своју духовну снагу и умеће. Из књиге се даде ишчитати намера писца: књига да буде од користи читаоцима. Зато је она и у овом трећем издању препоручљива. Вероватно је писац доста труда уложио на прикупљању података, уверен да без поуздане грађе нема ни опште примљене књиге од читалаца и људи од пера и науке. Исто тако без поуздане грађе нема ни аутентичне историје. Кроз књигу се осећа мирноћа протиног писања уз велико присуство Српског народа у Српској Цркви у Босни и Херцеговини. Он није могао, а не може се ни очекивати, да прикаже све оно што се у прошлости дешавало на овим просторима, а живот наше Цркве био Је врло интензиван и буран обзиром на све друге догађаје и околности које су се дешавале. Он је зналачки изабрао велики број Података који су увек добро дошли читаоцу. Он није претендовао на научни ниво књиге, већ је као свој дар подноси народу Српском да је чита и да нешто више зна о свему ономе, што као пријатан мирис допире до нас. Чини ми се да баш то књизи даје посебну вредност, а и писцу да не буде заборављен.

Нећу се овде упуштати ни у дубљу анализу књиге нити њену поделу на периоде. То ће сами читаоци запазити, оценити и осетити да је она и данас изазов нараштајима, који ће о Српској Цркви у Босни и Херцеговини писати темељитије, а уз то и о Српском народу на овим просторима. Сем тога, треба нагласити: није важан обим књиге, него су важни подаци који се у њој налазе, а овде их чини ми се има ипак доста. Тако је она и данас учитељица живота, нашем Српском народу у Босни и Херцеговини и овим трећим издањем добро дошла.

Митрополит дабробосански, Николај

Предговор другом издању

Предговор издању из 1991. год., Сарајево

Босна и Херцеговина, као географски феномен, требала би бити веома изазовна многим областима науке, посебно историчарима. На овом подручју веома живо, скоро нераздвојно, преплићу се Источно и Западно хришћанство а од средњег века четири најутицајније светске религије и културе. То су: Православно или Источно хришћанство, представљено Српским народом, Западно или Римокатоличко хришћанство, представљено Хрватским народом, Ислам, представљен најпре освајачима Балкана Отоманском Турском империјом, а касније и до наших дана народом овог поднебља који је прешао на Ислам и новодосељеним Јеврејима, највише из Шпаније. Овакав мозаик религија и култура, мање-више заступљених и утицајних на једном подручју, ретко се где може срести у свету, а у Европи сигурно нигде више. То је оно што БиХ чини оним што јесте, што живот у њој чини лепим али одговорним и тешким.

Црквена, национална и политичка историја овог поднебља обрађена је врло штуро, фрагментарно и оскудно, а у односу на њен значај скоро поцењивачки. Најчешће се овом питању, од стране научника изван БиХ, прилазило као мање важном и тешко објашњивом, јер је од научника захтевало добро познавање све четири религије, које су увек имале пресудне утицаје на културне и историјске догађаје. Таквих научника било је веома мало или нимало.

Од стране научника пореклом са овог терена сав рад био је претежно обојен виђењем свих догађаја и објашњавањем историјских чињеница из угла и интереса културе и религије из које је потицао, тј. тенденциозан. Посебно је то изражено код оних култура и религија које су касније дошле на ово подручје. Оне су желеле да докажу известан престиж и препотенцију стране коју представљају и чије интересе заступају. Најчешће ту није поштован ни елементарни научни морал и објективност.

Историју раног хришћанства овде још нико није темељније проучавао. Долазак Српског народа на ову историјску сцену, његово примање Православног хришћанства и стварање православне културе и сопствене историје (Светосавља) обрађивани су фрагментарно или су се само помињали неки од његових бројних материјалних извора и догађаја.

Историју Српске православне цркве и Српског народа у БиХ до сада још нико није студиозно и свеобухватно обрадио. Највероватније, из напред наведених разлога, многи културни и научни радници у својим радовима преко овог сегмента прелазе површно, или га никако не обрађују. Чак га и не помињу у својим радовима као недовољно обрађеним. Обично се овај духовни и историјски конгломерат назива "тамним вилајетом" и тиме се све завршава.

Једину до сада свеобухватнију студију из ове области обрадио је бањалучки прото Светислав Давидовић у монографији "Српка православна црква у Босни и Херцеговини (од 960. до 1930.)".

Осим хиљадугодишњег периода који монографија обрађује, рад карактерише апологетски став, према једностраном и погрешном представљању историјских збивања и извора. Рад обилује научним изворима, богатом литературом те систематским и објективним излагањем чињеница. Аутор вероватно није имао времена и могућности да опширније приказује поједине периоде и значајне догађаје. То, међутим, не умањује његову вредност и допринос историји СПЦ цркве у БиХ. Поједини наводи из историјских извора критички би се могли оспорити (нпр. Скарићево датирање Старе с.п. цркве у Сарајеву), али то су детаљи у односу на пребогату литературу из ове области коју аутор наводи и догађаје и изворе које обрађује.

Пошто се "историја понавља", у наше време појавила се прека потреба да се афирмише историја Српског народа у СПЦркве у БиХ ради објективнијег схватања и приказивања њихових историјских догађаја.

Из тих побуда сматрамо за потребно да се понови издање ове монографије проте Давидовића. Жеља нам је да нашој широј јавности покажемо увек спремност сведочења и борбе за истину, част, поштење и искреност, чему нас је учио Господ наш Исус Христос, а што је у нас усадио духовни отац наше цркве и нашег народа, Свети Сава.

Значај овог рада је у могућности сагледавања досадашњих БХ историјских збивања са Српским народом и Српском православном црквом у прошлости, садашњих збивања и евентуално сагледавање будућности. "Историја је учитељица живота".

Док се не појаве озбиљнији и свеобухватнији радови, захвални смо проти С. Давидовићу на његовом труду и раду који ми, његови потомци, можемо користити да би сагледали ко смо, од када постојимо на овом терену и какви смо. Његов рад свакако чека наставак и допуну у млађим генерацијама.

Мислим, да можемо бити поносни на наше претке и угледати се на њих у нашем будућем животу.

Ово издање финансијски је омогућио Господин Момир Вуковић на чему му свесрдно захваљујемо, молећи се свемилостивом Богу да му дарује обиље здравља и духовног просвећења, како би и даље чинио оваква и већа богоугодна дела.

Протојереј Периша Вранић

Предговор

Досад није била обрађена читава историја срп. православне цркве у Босни и Херцеговини. Ово је први такав покушај, који је уједно и прилог опћој Историји Српске Цркве.

Кад се узме у обзир непотпуност домаћих података за ову историју и непоузданост страних извора о њезином најстаријем добу, као и оскудица података за вријеме турске управе, разумљиво је, да није лак посао писати потпуну историју горе поменуте цркве. Стога ни овај рад не може бити без, мана, на које ће указати историјска критика. Али писац се је трудио да укратко, вјерно и објективно опише сву прошлост наше цркве у овим крајевима.

Сам предмет додирује односе нарочито православне и римокатоличке цркве, јер су се оне од старина увијек бориле у Босни и Херцеговини као на раскрсници Истока и Запада. Али не би требало да ма ко сматра за увреду или за несавремено, што се овдје те међусобне вјерске прилике каткад сликају у живљим бојама, јер никаква историја не смије крити факта, или их криво претстављати.

Примједбе темељите критике писац ове монографије увијек ће радо чути и биће на њима захвалан.

Овај рад подијељен је на четири дијела.

Први дио говори о срп. правосл. цркви у Босни и Хуму за вријеме самосталне бановине и краљевине (960. До 1463. год.);

Други дио слика стање те цркве под охридском архиепископијом и обновљеном пећком патријаршијом (1463. До 1766. год.); у трећем дијелу изложена је њезина историја под грчком јерархијом (1766-1880. год.), а четврти дио обухвата доба полунезависности и привременог уређења поменуте цркве под српском јерархијом и врховном влашћу цариградске патријаршије (1880 до 1905. год.), затим стање под истом јерархијском управом, али са сталним уређењем на основу автономне Уредбе (1905-1919) и, најпослије, у томе се дијелу говори о најновијим догађајима срп. правосл. босанско-херцеговачке цркве у уједињеној Српској Цркви, али са задржаном својом Уредбом, која је и сад главни црквени закон у бос. херц. епархијама; по томе је четврти дио вријеме од 1880 до 1930. год.

У примједбама наведени су историјски извори и помоћне књиге, којима сам се служио при изради ове монографије.

С. Д.

Српска православна црква у Босни и Херцеговини (960-1930. г.)

Први дио (960-1465. г.)

Домаћи и страни извори. - Историја цркве у вези с догађајима за. вријеме босанских банова и краљева и хумских велможа. Епископије. - Црквено уређење и управа. - Цркве и манастири. - Свештенство и народ. - Просвјета и књижевност. "Босанска црква" је православна.

Подаци, који служе као извор за овај период, дијеле се на домаће и стране. Домаћи су извори:

а) повеље босанских банова и краљева (до краја XII до половине XV стољећа), босанске и хумске властеле;

б) рукопис Хвала крстјанина из 1404. г., рукопис крстјанина Радослава (око половине XV стољећа) и тестаменат госта Радина (из XV вијека);

в) надгробни споменици и цркве са сачуваним натписима и другим знацима.

Покрај свега тога истичемо овдје, да су непотпуни извори за црквену историју у Босни и Хуму овога периода; они су пропали на разне начине^[1] али се с разлогом мисли, да их је већина уништено за вријеме вјерско политичких борби, којима је испуњена читава историја Босне као самосталне државе, а нарочито за дугога турског господства. Особито је штета, што се нијесу сачували стари босански и хумски љетописи и животописи.

Страни су извори: разна документа државног архива и библиотека у Дубровнику, коју је издао Медо Пуцић под именом Споменици српски, Београд, 1858 (књ. II) и 1862. г. (књ II), а донекле млетачки и мађарски извори. Треба одмах напоменути, да су страни извори често опречни домаћима при излагању вјерског стања у Босни и Хуму; стога увијек нису вјеродостојни. Њихова вјеродостојност сумњива је већ и за то, што су их писали већином римокатолички мисионари, који су увијек тенденциозно писали о приликама, свом раду и успјеху међу балканским Словенима. Ти су мисионари као инквизитори у Босни написали и познате три приручне своје књиге (њих је Фрањо Рачки објавио у загребачким Старинама књ. 1, стр. 98-100. и 109-140, и књ. XIV, стр. 3-20), у којима се излаже догматика западних патарена богумила, коју мисионари без основа и тенденциозно подмећу и "босанској цркви". Стога ћемо се у овој радњи највише држати домаћих извора, јер из њих може бити прилично јасна слика вјерског живота у горе поменутим земљама.

Ослањајући се на разне историјске изворе историци се не слажу говорећи о народној "босанској" цркви; док Рачки^[2] на основу страних извора држи, да је то била права богумилска "патаренска" вјера, а по њему истог су мишљења и Клајић^[3], Прелог^[4], Трухелка^[5], Јиречек^[6], па и већина Срба^[7] Други се држе домаћих извора, те по њима изводе закључак, да је босанска црква била врло близу православној или потпуно православна, а патеренском, манихејском и уопће јеретичком и шизматичком су је, као њени противници, називали римокатолици из вјерских и политичких узрока.^[8] И у овој радњи говориће се о "босанској цркви" као о чисто православној, а на основу чега, рећи ће се на крају овог првог дијела.

Најстарији је спомен о хришћанској цркви у Босни 530 и 532. год. на црквеним саборима у Солину, кад су Босном владали Источни Готи (Клаић, Повиест Босне стр. 40); ту се говори о ecclesia bestoensis (црква зеничка) и њезином епископу Андрији, али тек од 960. год., кад је Босна послије смрти српског владаоца Часлава постала привремено самостална, јер је дотле била под Србијом, и из XI стољећа кад се је коначно одијелила од Србије, послије зетског краља Бодина (1085. г.), имамо више вијести. Босна је већ за Чаславове владе била хришћанска; њезина је црква најприје била под драчком и спљетском архиепископијом, до 1067. год. под барском, а од 1078. год. припала је дубровачком архиепископу, коме то право потврђује папа Урбан III (1187)^[9], јер је на босанску епископију (тада бјеше само једна) истицао своје претензије и спљетски архиепископ, кога су штитили угарски краљеви. Око 1154-1163. год. владаше Босном и Захумљем са Стоном бан Борић као први самостални босански владала и мађарски савезник против византијском цару Емануилу, а послије Борића знаменити Кулин бан (1180-1204), у Босни у осталим тадашњим српским државама и у Хрватској^[10], све до краја XII вијека борили су се источни и западни утицај. У Хрватској и у Босни та је борба била јача, јер су те земље највише биле изложене западном, латинском и римокатоличком утицају већ и по свом положају. Није никакво чудо, што је у горовитој Босни нарочито од XII стољећа настала огорчена борба и у вјерском погледу између завађених хришћанских цркава послије њихове диобе (1054. год.), јер се њихове догматске разлике у прво вријеме нијесу у народним масама јасно осјећале. Ма да Клајић у својој историји Босне (стр. 53) каже, да је у њој у XI виј. било "manastira latinskog i grčkog (Graecorum sive Sclavorum) obreda.. i sledbjenika obiju obreda", латински језик у црквама и уопће римокатоличка вјера у Босни нијесу се могли одржати, јер је ту западна црква била без јаке организације; стога је тек послије нешто оживјела захваљујући туђој помоћи. Осим тога не треба заборавити, да су се за власт над босанском епископијом дуго борили спљетски и дубровачки архиепископи, што је само сметало римокатоличкој цркви у Босни. У Босни и Хуму већ је за банова Борића и Кулина (као и за владања њихова савременика рашкога великог жупана Стевана Немање) надвладао утицај православне источне цркве са словенским богослужењем, јер папин посланик Јован de Casamaris пише 1203 год. Иноцентију III ово: ""Noveritis praetera, quod in Regno Bani Culini de Bosna non est nisi unus episcopatus, et episcopus modo mortuus est. Si posset fieri quod aliqius Latinus ibi ponertur.."^[11] (Осим тога да знате, да у држави босанског бана Кулина нема већ само једна епископија, и сад је управо умро епископ. Ако може бити, да се ту постави какав Латин). Из тога се види, да је све до 1203. године био у Босни само један епископ и да су већ тада њезини епископи и свештеници били за источни обред и словенско богослужење. Папе нијесу могле прегорити Босне и Хума не само из вјерских разлога, него и зато што би изгубиле и јурисдикцију над њима, а из политичког егоизма помагали су им и мађарски краљеви. Тако је настала у Босни и Хуму огорчена борба између источно-православне цркве, којој припадаше сав народ заједно са скоро свима својим владаоцима и властелом, и странаца-римокатолика, који се појавише у тим крајевима тек од те борбе, а она није била ништа друго него хајка на православну цркву, или како је римокатолици називаху "патаренску" да оправдају своја крвопролића и пустошења. У тој борби, и за напријед споменутих размирица архиепископа спљетског и дубровачког за превласт над црквом у Босни, појавила се је самостална православна босанска црква између 1190 и 1199. г., кад је Кулин бан са својом породицом и 10.000. најугледнијих поданика прекинуо сваку везу с папама. Стога је историја Босне нарочито од почетка XIII стољећа До 1463. г. - историја борбе и источне и западне цркве у томе крају српског народа; у тој борби, може се рећи, постала је босанска држава, у њој је живјела и пропала.

Још за вријеме Кулиново започе та борба, јер најприје мађарски краљ Бела III устаде на тога Јеретика", а затим његов син Емерик и зетски краљ Вукан Немањић својим интригама против Босне и Хума (у Хуму тада владаше кнез Мирослав^[12], зет Кулинов, познат као одлучан и вјеран син источне цркве) изазваше папу Иноцентија III, који под угарском заштитом посла у Босну свог посланика Јована de Casamaris-a, те он на државном сабору на Бијелом или Болину Пољу (код Зенице), 8 априла 1203. год. пријетњама натјера бана Кулина, његову породицу и прваке (дједа госте и манастирске управитеље: Драгишу, Љубина, Драгоша, Прибишу, Љубена, Радоша и Владоша) "патаренске" босанске цркве, да под силом прилика изјаве и својим потписом потврде, како ће се отсад одрећи раскола и признавати науку и обичаје римске цркве. Кулин бан је још 1202. г., на позив папин и краља Емерика, Белина нашљедника, да се одрече "патаренства" (тј. православља) и истјера јеретике из Босне, у невољи изјавио, да је држао "патарене" не као јеретике, већ као правовјерне, те је замолио папу, да пошаље своје посланике у Босну, да ствар испитају у уреду цркве. То обећање, које су Кулинови посланици; босанске црквене поглавице Љубин и Драгота, лично донијели папи и краљу Емерику, било је само формалност, јер је босанска црква и даље напредовала, што је узнемиривало папине посланике. Али је Кулин бан заиста довео у Босну прве римокатолике: ердељске Сасе (одатле називи села Саси и Сасина и рудника Кварац^[13], што у њемачком језику значи бијели камен, сребрна руда) и Латине из далматинског приморја, да копају руде. Батинић вели, да су се код Фојнице све до сада у народу сачували сви рударски називи на њемачком језику, а многе друге рјечи носе талијанско обиљежје.^[14] Кулина је наслиједио би Стјепан (1204-1232), кога су као неспособна и присташу папе и Угарске збацили босански великаши, па изабрали за бана. Матеја Нинослава, али су тај Стјепан и затим син му Себислав управљали помоћу Угарске пограничном облашћу Усором све до 1240. г.; послије те године владао је Усором, као и осталом Босном још прије, бан Матеј Нинослав (1232-1250), реван "патарен". За вријеме његово "патарени" дигоше главу, па и тадашњи епископ пријеђе на страну "патарена", сматрајући их правовјернима, што узнемири папу и Мађаре, који под вођством калочког архиепископа Угрина упадоше у сјеверне крајеве Босне, да прогоне јеретике, те Матеј Нинослав 1233. год. са својим рођаком Пријездом и другом властелом пристаде уз римокатоличку цркву, али већ 1234-1239. Мађари дигоше крсташку војску против јеретичке Босне и њенога бана, који се сложно и очајно бораху и не гледајући на све невоље у брзо се опоравише послије 1239. г. Мађари су ратовали с Босном и 1244. год. Но ипак од времена тих угарских навала за владе бана Матеја Нинослава почиње се у Босни ширити и уређивати римокатоличка црква под управом Ивана, доминиканца, и по народности Нијемца (Клаић, Повиест Босне, стр. 70); она поче градити своје цркве, а од XIV вијека и манастире, већином уз руднике^[15], а цркве и манастире босанске православне цркве у тим и каснијим борбама опустоше, или их римокатолици претворише у своје. О тим навалама каже хрватски историк Ф. Шишић, ово: "Од тога се времена понавља призор: док су католицима, а чим они изађу, све се опет враћа богомилству".

Позивајући се на та своја освајања Мађари су све до 137б. године истицали своје врховно право на Босну, а због насиља, која су ту чинили, постали су омрзнути у народу у то вријеме папе Григорије IX и Иноцентије IV на молбу угарскога краља Беле IV одвојише (1235 и 1247. г.) римокатоличку бискупију у Босни од дубровачке надбискупије и потчинише је калочком^[16], угарском надбискупу, из чега се такођер виде мађарске претензије на Босну; под тим надбискупом остала је босанска римокатоличка црква све до 1852. год., а епископ јој је становао већином у Ђакову јер се у Босни није могао одржати због несређених прилика.^[17]. Осим тога послије дуже међусобне борбе између 1248 и 1291. г., фрањевци у Босни, као инквизитори, сасвим замијенише доминиканце, у коју у великом броју дођоше у првој половини XIV стољећа, те својим вјештим радом знатно помогоше ширењу у утврђењу римокатоличке вјере. Али су и први фрањевци, који дођоше у Босну, већином били Нијемци, а мањина их је било Талијана и Хрвата, док послије не надјачаше Талијани; Рим је ове нарочито слао, јер их је сматрао као најпоузданије, и што је било мало. фрањеваца из Босне.^[18]

Матеју Нинославу и при крају владања пријетила је опасност од мађарских сплетака због "патаренства", али њега и Босну овај пут спасоше Монголи својом навалом на Угарску, те Бела IV остави на миру босанског бана, који умире 1250. г. као вјеран син источне цркве.

Послије Матеја Нинослава био је неко вријеме бан римокатолик Пријезда, а затим се Босна комада, јер настадоше борбе за престо, којима се користише Мађари, те

Бела IV покори Босну и Хум (1254. г.) и по разним крајевима настави за управитеље своје људе. Горњим и Доњим Крајевима и Усором господарио је бан Стјепан Котроман I, сјеверним и источним крајевима владаше бив. српски краљ Стеван Драгутин (од 1282-1314. г.), Западним Странама хрв. бан Павле Шубић (до 1312. г.) и син његов Младен (до 1314. г.). Младен Шубић од 1314 до 1322. г. беше господар све Босне, али под мађарском заштитом. Све су те владаоце папе позивале, да гоне "патарене" у свом подручју, што су они и обећавали чинити (као што су обећавали у своју државу увести римски католицизам и српски владаоци Немањићи, налазећи се у тешким политичким приликама.^[19] Али од тога није било практичне вриједности, јер папа Бонифације VIII 1298. г. уводи поново у Босни и другим српским крајевима инквизицију, која је у Босни, под заштитом угарских краљева изазивала само вјерске трзавице и оружане сукобе. А авињонски папа Јован XXII тужи се 1319. г. бану Младену Шубићу на прогонства, управо уништавање, римокатоличког свештенства и рушења цркава у Босни, што их чине "патарени". То потврђује, да се римска црква није дотле могла у Босни учврстити, али то је било и узрок, што је мађарски краљ Карло Роберто ударио на Босну заробио Младена, кога је наслиједио бан Стјепан Котроманић II (1322-1350), син Стјепана Котромана I и Јелисавете, кћери Драгутинове.

Чим је помоћу Карла Роберта дошао на пријесто бан Стјепан, папе Јован XXII и Бенедикт XII поручише му по инквизитору фрањевцу Фабијану, као и преко Карла Роберта, да из Босне и Хума истријеби јеретике, које је и сам штитио^[20], па кад не послуша, папа и мађарски краљ запријетише му, те је тај знаменити бан, окретни политичар и савезник краља Лајоша I против цара Душана (овај 1351. г. опсиједаше тврди град Бобавац, али се прегазивши Босну врати кући због других државних послова) из политичких разлога од 1340. г., особито у пошљедњим годинама свог владања^[21], био наклоњен римској цркви, чиме се поправише њезине прилике, али народ је остао вјеран народној цркви "босанској" који се службени назив најприје појављује у вријеме његово^[22] јер је она тада постала моћна и управо државна.

Послије смрти бана Стјепана Котроманића II и регентства његове снахе Јелене, која са синовима Твртком и Вуком управљаше Босном под угарском заштитом до 1366. г., сад завлада уз потпору и милошћу мађарског краља Лајоша I сам њезин син Твртко I. Али Лајош 1360. год. лично доведе војску у Босну, да из ње истјера кривовјерце, те поведе са собом и много доминиканаца и фрањеваца. Краља је, тобоже, на ратовање натјерало "пустошење безбројне множине јеретика и патарена",^[23] а уједно и то, што Јелена и њезин малољетни син Твртко нијесу извршили уговор од 1357. г., којим се обвезаше да ће истјерати "патарене". Угарска ни том приликом није постигла за се каква већег успјеха, па кад је Лајош ратовао с Литвом и Мљецима, бан Твртко потпуно се ослободи мађарског туторства, и "желећи и хотећи учврстити пријесто својих родитеља" (Немањића), као праунук краља Драгутина, "оде у српску земљу" гдје се круниса у Милешеву на Гробу Св. Саве, 1376. г., "сугубим вијенцем", те се по примјеру српских владалаца називаше "по милости Господа Бога краљ Србљем, Босни, Приморју, Хлмеци земљи, Дољним Крајем, Западним Странам, Усори, Соли, Подрињу и к тому". У тој титули набрајају се сви крајеви тадашње Босне. Даље каже краљ Твртко: "и потом начех с Богом краљевати и правити престол српскије земље, желаје падшаја са ваздвигнути и разоршаја се укрепити".^[24] Као цар Душан хтио основати српско-византијску царевину тако је и Твртко настојао подићи српскохрватску државу против насртања Угарске и њених претензија на српске и хрватске земље.^[25] Да је Твртко I, који се је 1390. г назвао и хрватским краље, дуже живио или имао достојне нашљеднике, Срби и Хрвати, као државно и национално сједињени, имали би друкчију судбину. За вријеме тога великог државника и најславнијега босанског владаоца који се је као православни крунисао у српско-православном манастиру и на Плочнику (1387) и Косову (1389) био је вјеран савезник српском кнезу Лазару, православна је вјера напредовала,^[26] али је и према римској цркви био толерантан и чак ју је помогао као хрватско далматински краљ задњих година свог владања, што је потпуно разумљиво; умро је 1391 г. не оставивши правог нашљедника, што као пошљедицу изазва борбе о пријесто, уплетање Угарске, најезду Османлија у источне крајеве Босне, а нека се властела одметнуше и постадоше самостална.

За владе Стјепана Дабише (1391-1395), угарски краљ Сигисмунд узнемирује Босну и одузе му Хрватску и Далмацију, а папа, као и увијек, за помоћ своју против Турака и сад тражи одрицање од јереси јер је Бајазит био ударио на југоисточне крајеве. Послије драговољног отступања с пријестола Дабишине жене краљице Грубе (Јелене) (13951398) због нове турске навале, попе се на пријесто Стјепан

Остоја (1398 до 1404), но пошто је попуштао Сигисмунду властела^[27] га збаци и изабра за краља Твртка II (1404-1408) кога зароби Сигисмунд, проваливши у Босну, и одведе у Будим, а исијече код Добора (у Усори) заробљену босанску властелу. Сад Остоја помоћу хумских великаша завлада по други пут (1408 до 1418). Служећи се сплеткама, по свом старом обичају, Угарска 1415. г. допусти и Твртку II улазак у Босну, гдје је мађарском помоћу освојио дио земље. Разумије се, да је сад настао раздор због двају краљева (Остоје и Твртка П), који су владали у исто вријеме; зато Османлије без велике муке освојише крајеве све до Врхбосне (садашњег Сарајева), гдје султан Мухамед I постави свога војводу Исака. Иза Стјепана Остојића (1418-1421) био је, по други пут, краљ све Босне Твртко II (1421-1443). За његове друге владе оживјеше вјерске борбе, које изазва својим доласком у Босну папин изасланик фрањевац Jakov de Marchia с великим овлаштењем, да истријеби све "патарене и шизматике" и заведе строг ред у фрањевачким манастирима. Сам је краљ, ма да бјеше православне вјере, 1436. г. по Сигисмундову наговору узео у своју заштиту фрањевце и њихове манастире и јавно допустио у народу рад римске пропаганде.^[28] Стога "патаренске" војводе и тадашњи турски савезници Стјепан Вукчић и Радослав Павловић устадоше на краља, те позваше у помоћ Турке, којима као врховним господарима Твртко II обећа плаћати данак годишње по 25.000 дуката (1437. г.), јер узалуд очекиваше помоћ од Угарске и Млетака. Од 1436. г. стално борави у Врхбосни турски војвода с војском.^[29] Твртка II наслиједио је краљ Томаш Остојић (1444-1461. г.). Бојећи се Турака и по наговору папиног посланика Томе, хварског бискупа, он потпуно паде под римски утицај, те први од босанских владара пријеђе у римокатоличку вјеру^[30], али покушајима да покатоличи сав народ, непрестано је изазивао у својој држави (нарочито 1450-1459) велико незадовољство и грађански рат. Тада многи прваци "босанске" цркве с народом побјегоше у Хум Србију и под заштиту Турака. Папа Евгеније IV зато краљу позакони рођење (Томаш је био незаконити син краља Остоје) и допустио му други брак с Катарином, кћерку великог војводе босанског и господара Хума Стјепана Букчића-Косаче, за живе прве и законите његове жене патаренке" Војаче, а Пије II 1461. г. посла му за краљевски двор покретни антиминс с дозволом да му се смије служити литургија прије зоре.^[31] Пошљедњи босански краљ бјеше древни римокатолик Стјепан Томашевић (1461-1463. г.) који је као краљевић био и пошљедњи српски деспот у Смедереву 1459. г.^[32] Он се с великим сјајем круниса за краља у Јајцу 1461. г. круном, коју му посла папа и основа у Босни с његовим благословом неколике бискупије. Видећи опасност од Турака краљ је непрестано тражио савезнике и помоћ од папе, Угарске и Мљетака. Уздајући се у ту помоћ и на савјет папиног посланика лакомислено отказа данак султану 1462. г. Турци су знали његове намјере, стога изненада навале на Босну са 150.000 војске. Краљ не доби никакве праве помоћи са стране, а његова војска предаде се Турцима без боја, Стјепан Томашевић побјеже из Бобовца у Јајце, а одатле у Кључ, гдје га стиже Махмуд паша, коме се предаде. Кад пошљедњег босанског краља доведоше султану Мехмеду II, овај послије дужег оклијевања заповједи, да га посијеку. Тако Турци 1463. г. заузеше сву Босну скоро без отпора, јер су народу биле додијале непрестане трзавице.

Послије јуначке одбране, за живота херцега Стјепана Вукчића-Косаче (+ 1466. г.) и његових старијих синова, паде под Турке и Херцеговина (Хум) 1483. г.

У Босни у овом периоду биле су три епископије, и четврта у Хуму. Најстарија је босанска епископија с епископима, који су називани дједови и гости, а њих убрајамо у православне зато, што су припадали народној "босанској" цркви на старом подручју, управо правој Босни; догматска наука те цркве, као што ћемо видјети, ничим се не разликује од православне. За владање краља Драгутина у сјевероисточној Босни (1292-1314. г.) основана је друга епископија, а дабарска и хумска епископија потпадоше под Босну за краља Твртка I. Стари босански епископи (гости као и најгледнији међу њима - дједови) становали су у Јањићима^[33], срез зенички, али према приликама и по другим мјестима, Мојштри, а нарочито у манастирима и по владалачким и властелинским дворовима. Сједиште епископа Драгутинова дијела Босне није познато. Дабарски епископи били су у манастиру Бањи и жупи Дабрубањанима између Прибоја и Вишеграда, а хумски, кад је Хум потпао под Босну, становаху у Петропавловскоме манастиру на ријеци Лиму, пренијевши у њега своју столицу из Стона почетком XIV стољећа.

Ово су епископи првог периода, у колико су се о њима сачували бар неки подаци:

1) босански епископи (дједови и гости):

Теодор, 1068. г., Владислав, 1141. г., Милован 1150. г., (у Крешеву, за владе бана Борића), Радигост, 1171- 1197. г, Данило, 1191. г., Драгохна или Драгиша, 12031209. г.,^[34] Драгослав и Владимир у XIII стољећу, дјед Радослав и гост Радослав,^[35] дјед Радомир, 1404. г. у Хвалову рукопису, дјед Милоје спомиње се у повељи краља Стјепана Томаша 1446. г., гост Радослав Брадијевић, 1454. г., дјед Ратко, око 1460. г.^[36] и гост Велимир Владимировић, између 1446-1463. г. Гост Радин потписан је заједно с милешевским митрополитом Давидом на тестаменту херцега Стјепана Вукчића, 1466. г. Осим тога још су били "гости" у XV вијеку: нећак госта Радина, Радин гост Сеоничанин (у тестаменту госта Радина) и гост Мишлен сачувао му се надгробни споменик код Пуховца, срез зенички).

2) Од епископа краљем Драгутином у североисточној Босни установљене епархије, од које је за Турака постала зворничка митрополија^[37] спомиње се само први епископ Василије. Даља историја те епископије није позната.

3) Дабарски епископи (већином по рукописном троичкопљеваљснском требнику) били су: Христифор,^[38] 1220. г. (поставио га Св. Сава), Јоаникије Исаије I, 1286-1291. г., Јован I, 1291-1309. г. Методије, 1322. г., Никола, 1329. г., Јован II Сприридон, Јован III и Јован IV. Уопће од 1329. г. нема тачних података (све до 1532. г.) о дебарским епископима.

4) Хумски епископи:

Иларије, 1219. г., први епископ са сједиштем у Стону, Методије, Теодосије, Никола, Сава (1252-1263. г.). Јевстатије, (1302 г.), Јован (1307-1316. г.), Данило (1316-1319. г.) и Стеван (1320-1333. г.) који је пренио своју столицу из Стона у лимски Мирослављев манастир св. Петра и св. Павла^[39] (за вријеме српског краља Стевана Уроша III Дечанскога); стога се као петровски или лимски епископ спомиње Филетеј (1442. г.), а од 1466 до 1470. г. становао је у Милешеву митрополит Давид, о коме је мало прије било говора.

Какви су били црквено уређење и управа у средњем вијеку у Босни, не може се поближе казати, јер нема јасних података; али се по повељама и другим споменицима, који су сачувани, може закључити, да је постојала нека организација, која није могла бити чврста у тако несређеним приликама, као што су биле у тој земљи. Јерархија је имала сва три степена (дјед и гост, стројник и крстајинин). Несумњиво је, да је босанска црква ипак уживала и код владалаца и народа велико поштовање као и њена сестра српска црква у сусједној држави (Рашкој, Србији). Дјед Радомир с успјехом г. 1404. посредује код краља Стјепана Остоје за војводу Павла Келшића, а краљ Стјепан Томаш 1446. г. као римокатолик поштује "босанску" цркву и њеног поглавицу дједа Милоја (Miklosich, Monumenta serbica, стр. 438 - 440).

Зиданих и великих цркава, како се чини, није било много јамачно стога, што им је пријетила опасност рушења и отимања за честих угарских навала. Најзнаменитије су биле: Кулинова код Високог^[40], дворска црква Твртка I, у Трстивници, у Крушеву (срез Столачки), у Згошћи, на Гласинцу код царине, у Врхпољу (срез билећки), у Блађевинама (рогатички срез), и задужбина херцега Стјепана Вукчића у Горажду из 1454. г., која и сад постоји. Било је и других цркава, о чему свједоче многе "црквине" и "класине" по средњој Босни, гдје се највише налазе, а црква од дрвета бијаше врло много.

Манастири су из овог периода у Босни: Озрен (срез грачанички), саграђен у 13 или 14 стољећу, може бити као задужбина неког Немањића. Гостовић (ср. жепачки), Ловница^[41], (срез власенички), Папраћа^[42] (ср. власенички) и Тамна или Тавна (код Јање), задужбина Драгутинових синова Владислава и Урошица, Рмањ (Хрмањ) из 15. вијека. Није јасно, да ли је тада био православни манастир Крупа на Врбасу, из краја ХIII вијека; у Хуму бијаху: Добрићево, из 13. стољећа, Завала (саграђена 1271. г.), мај. Св. Петра у Чичеву (код Требиња) и Житомишљић (из 14 стољећа). Овамо се могу убројити и манастири: Бања, сједиште дабарских епископа, и Милешево, јер су од XIV вијека припадали Босни. Јамачно је било још других манастира "босанске" цркве, о којима нема података, а народно предање говори, да су за вријеме босанске краљевине већ постојали православни манастири: Крупа, Липље, Ступље и Возућа.

O животу свештенства може се рећи, на основу историјских споменика, да се је одликовало побожношћу и пожртвовањем у гоњенима за вријеме римокатоличких навала. Оно је било искрен пријатељ и савјетник оних владалаца који су вољели вјеру и отаџбину; свештеници су често били њихови изасланици ради преговора с Дубровником, Мађарском и другим државама, а дједови и гости, као патријарси и епископи у Србији, присуствовали су државним саборима^[43]. Народ је такођер био необично одан својој "босанској" цркви, слушао њезине заповијести и бранио је са самопожртвовањем; волио је пред јачом силом оставити земљу него ли своје се вјере одрећи. Али су пошљедња два краља, због тешких прилика, трговали вјером, и на њих су се угледала и многа властела. Најпослије, суровост Хрвојина према личним противницима, убијство војводе Павла Радиновића у краљеву присуству (1415) и породични живот Херцега Стјепана, све нам то говори да великаши нијесу увијек водили бригу о хришћанском моралу.

Ни о просвјети и књижевности не може се ништа поближе казати, али да су оне биле сличне онима у Србији, свједоче нам: повеље, рукописи крстјана Хвала и Радослава и тестаменат госта Радина. Разумије се, да се у Босни просјвета и књижевност нису могле развијати, због несређених прилика за читаво вријеме државне самосталности, као на пр. у Србији, гдје није било вјерскога гложења и гдје су се рано појавили Немањићи као вјешти организатори цркве и државе. На дворовима владалаца, војвода и кнезова били су нарочити писари (дијаци)^[44], који су писали повеље и писма страним владаоцима и државама; све је писано српски и ћирилицом. И сад има тих најважнијих извора за нашу историју по приватним кућама у Босни и Херцеговини, а власници их не знају цијенити.

На основу домаћих извора у овој нашој радњи заступа се становиште, да је у свим крајевима Босне увијек била православна црква с највећим бројем својих вјерних, а мањина је народа припадала римокатоличкој; других вјера до доласка Турака у тој земљи није било. Не одбацујем могућност, да је у Босни све до 13 стољећа понегдје могло бити остатака многобоштва, на које нас и сад сјећају неки народни обичаји. Па и бугарски богомили бјежећи на Запад могли су пријећи преко Босне и Хума, али се они ту нијесу дуго задржавали, нити су за собом оставили икаква трага у тим земљама. Зато сматрамо, да је тзв. "босанска црква" била православна, а не патаренска, богумилска, јеретичка. То потврђују оригиналне повеље и други историјски споменици Босне и Хума, који су се до данас сачували, а они су најмјеродавнији за црквену и политичку историју тих крајева.

Повеље босанских владалаца и властеле босанске и хумске писане су стилом и у духу повеље српских краљева и царева. Обично и босанске повеље имају крст на почетку и редовно ове ријечи: в' име от'ца и светога духа амин' или У име оца и сина и светога доуха. Кулин бан издаје Дубровчанима повељу 1189. године, 29. августа на Усјековање^[45], дакле прије него што се одрекао Јереси", и баш на православни празник! Матеј Нинослав у повељама од 22. марта 1240. г. и 1249. г. (у марту) спомиње: Св. Тројицу, вољу "вишњега нашега Господа Бога Исуса Христа", св. Богородицу, животворешчи крст, јеванђелије и све свете, заклиње се у име своје и својих Богом, Богородицом и свим светима, да ће се држати свега, што је казао у тим повељама^[46]. То се све спомиње и У осталим повељима Матеја Нинослава, кога као и Кулина називају патареном (богумилом), а то су најстарије босанске повеље из оног времена, кад су се, по западним изворима и историцима што их се држе, појавили и завладали У Босни богумили. Али богумили и патарени нијесу тако вјеровали, како се спомиње о вјери у горе наведеним повељама. Очито је, дакле, да ти владаоци као и народ, држећи се такве вјере, нијесу били јеретици. Исто тако и бан Стјепан Котроманић^[47] и Твртко^[48] (бан Твртко то чини са свом босанском властелом на државном сабору "на. Миљех") куну се пред дједовима, гостима и старцима, тј. пред босанском црквом и њеном јерархијом спомињући: св. Тројицу, Богородицу, крст; јеванђелисте, апостоле и 40 мученика; они поштују и мошти^[49] као и св. Григорија Чудотворца^[50], осим св. архиђакона Стефана и св. Димитрија, који се славе највише у источној цркви^[51]. Све то доказује, да је тако вјеровала и босанска црква у то вријеме, те се ни у чему њена вјера није разликовала од православне, а све су то богумили одбацивали. Није потребно истицати, да су сви краљеви од Твртка I до Томаша (прије његова прелаза у римокатоличку вјеру 1444. г.) припадали "босанској" тј. православној цркви, па и највећи противници православља "босанске цркве", признају, да су се босански "патарени" у XV стољећу својом догматиком врло приближили источној цркви.

Хумски кнезови Мирослав, Петар, Толен, Андреј и Радосав (владали су од 1180-1254. г.) бијаху сви православне вјере; то се види из Мирослављева јеванђеља (с многим и коницима) и по његовој задужбини манастиру св. Петра и св. Павла на Лиму, као и по свима повељама тих кнезова из ХII и ХIII стољећа, које противници источне цркве ипак називају патаренима или његовим заштитницима. На пр. на повељи кнеза Андреја из 1249. г. спомињу се св. Тројица и 319 св. отаца у Никеји, на крају се налази "крст кнеза Андреја". (Monumenta serbica" стр. 34-35). Кнез Мирослав био је рођени брат Стевана Немање, а зет Кулинов, те се не да ни замислити да би се могао спријатељити с "богомилом" Кулином, кад је његов брат (Немања) гонио богомиле.

А ево каква бјеше вјера босанске властеле: на повељама највећих "патарена" из XV стољећа: великога босанскога војводе Хрвоја Вукчића^[52] и војвода Павла Радиновића, Радослава Павловића и сина му Иваниша^[53] налази се у почетку знак крста; у њима се спомињу св. Тројица, јединородни Син Божји, Богородица, апостоли, крст, јеванђеље, Благовијести, Ђурђев дан, 318 св. отаца у Никеји и сви свети.

Велики војвода Сандаљ Хранић и његов синовац херцег Стјепан Вукчић у свом двору држе иконе и мошти, а Херцег Стјепан пред дједом босанске цркве и осталим њеним свештенством спомиње и куне се: св. Богородицом часним и животворећим крстом, јеванђељем итд^[54]. Херцег Стјепан подиже и цркву Св. Георгију у Горажду и оставља у цркви за своју душу 10.000.- дуката, а при састављању његова тестамента бијаху његови укућани: гост Радин и милешевски митрополит Давид, обојица епископи исте вјере и цркве, али са два разна назива (о тој разлици у називима босанских епископа говорићемо послије), јер су били из разних крајева.

Из повеља, дакле, јасно видимо какве су биле босанска црква и њена вјера, а то исто налазимо и у осталим писаним споменицима: рукописима Хвала и Радослава крстјанина и тестаменту госта Радина. И у њима се је сачувала вјерска наука "босанске цркве", а по њој се најбоље оцјењује свака религија.

Хвал је намијенио своје дјело Хрвоју, херцегу спљетском и кнезу Доњих Крајева, а писао гаје и довршио 1404. г. од рођења Христова "у дане епискупства и наставника и свршитеља цркве босанске господина дједа Радомира^[55] у томе рукопису, који је нађен у болоњској књижници, на почетку се спомиње св. Тројица, а унутра налази се, послије псалмова, девет пјесама, које православна црква увијек додаје Псалтиру, јер је по њима састављен канон јутрење. Већина тих пјесама јесу пјесме старозавјетних пророка, а задња је св. Богородице. Ту још више падају у очи многобројне иконе Христа, Богородице, апостола, Јована Крститеља, Мојсија и цара Давида^[56]. Све то говори, да ни Хвал ни дјед Радомир ни Хрвоје нијесу били патарени, јер су ови одбацивали иконе и старозавјетне пјесме.

У тестаменту црквеног поглавице госта Радина^[57] (од 5. јануара 1467. г.) налази се на почетку знак крста. Тај знаменити члан босанске јерархије наређује, да се 600. дуката, које оставља за своју душу, раздијеле у Босни и Дубровнику на велике празнике (Рођење Христово, Богојављење, Благовијести, Васкрсење, Вазнесење итд.) и на дан његова крсног имена - св. Георгија. Том приликом палиће се свијеће у црквама, а посебно гост Радин одређује још 140 - дуката за цркву, која ће се саградити и гдје ће га укопати.

И на надгробним споменицима босанске властеле и других знатних особа налази се обично знак крста и ријечи: "Ва име Отца и Сина и Светога Духа", а највише су ти споменици код православних цркава, у гробљима уз њих или недалеко од њих.^[58]. Те средњовјековне споменике с крстовима и натписима народ и сад зове грчким или старовјерским, нарочито у оним крајевима Босне и Херцеговине, гдје су сами римокатолици. Значајан је овај натпис на споменику госта Мишлена у Пуховцу: А се лежи добри господин гост Мишленко му бише приредио по уредби Аврам свое велико гостољубство. Господине добри када придеш прид Господа нашега Исуса једнога спомени и нас своих рабов.^[59]

Што се види из свега тога, јасно је: босанска црква није била богумилска, патаренска и јеретичка, него источно православна, а с правом истиче Глушац у својој расправи^[60], да нико у Босни за вријеме њене самосталности или за сеоба из ње у друге крајеве нигдје и никада није забележио какве богомиле или какве патарене, и да их је било, споменути би били бар гдје у домаћим изворима, или код страних писаца послије 1463. год. Име "патарени", којим су особито Дубровчани у својим латинским исправама називали свештенство и вјерне босанске цркве, значило је исто што и православни хришћани, а та су имена мијешали и римокатолички мисионари. Стога објективно каже Vid Vuletić Vukasović: "Konavljane je pokatoličila republika dubrovačka pa Ston i Rat, a i sada se kaže, da su Oraćani i Stonjani bili pravoslavni, te su ih misionari, po ondašnjem običaju, prozvali bogomilima ili patarenima.^[61] Фрањевци су патаренима називали православне од свог доласка у Босну, из које их је, 1344. г. ради пропаганде - и опет против "патарена" (!) - позвала у Стон дубровачка влада^[62]. Мајков такођер вели, да су римокатолици под именом "манихеја" и "патарена" често разумијевали све православне у Босни^[63]. Православне и патарене мијешају и средњовјековни римокатолички писци^[64] а то су чинили и Мађари, да оправдају своје навале и претензије на Босну као заштитници римокатоличке вјере. Упада у очи, да Мађари нити говоре о патаренима нити дижу на њих крсташких ратова за вријеме краља Твртка I (од 1376 до 1391. г.), кад је Босна била најмоћнија и кад се је уплетала у мађарске ствари (у Хрватску и Далмацију). Међутим, босанске вјерске прилике тада бијаху исте као и прије. Папе су биле крво информисане о вјерском стању у тој земљи, али им то није сметало, да покушају остварити своје тежње за влашћу. По мишљењу ученог епископа дра Ник. Милаша разлика између "босанске" и остале православне цркве била је само формалног карактера и у споредним питањима, највише у устројству и богослужењу^[65], дакле и по његову увјерењу и "босанска" црква била је православна; то мишљење најбоље одговара истини и слаже се с домаћим изворима. И Милаш вели, да су се у говору и писању западних мисионара мијешале ријечи "богомили" и "патарени" са ријечима православни, источни хришћани^[66]. Тако се је Милаш сложио с Петрановићем,^[67] који је правилно ријешио питање босанске цркве, а одбацио погрјешно мишљење свију оних историка, које су завели на криви пут страни тенденциозни извори, или нијесу познавали домаће босанске. Назив "патарени" (тај израз као ни ријеч "богумили" не налази се ни у једном домаћем извору, што је од велике важности), који су Дубровчани^[68] као римокатолици употребљавали за вјерне босанске цркве. Глушац тумачи њеним вјеровањем о исходу св. Духа само од Оца, - ех Patre^[69], које је осудила западна црква на спљетском сабору 1059. г., на коме је због славенског богослужења и тога православног учења св. Методија прогласила јеретиком, а "босанска" црква као источна није никад признавала додатак "Filique". Не заборавимо, да су словенске апостоле св. Ћирила и св. Методија њемачко-латински свештеници још у IX вијеку називали јеретицима, а папе Хадријан II и Јован VIII прогласише их за православне. Па ипак су ти апостоли остали за спљетски сабор (у XI стољећу) - јеретици. Осим тога Дубровчани су увијек разликовали босанске посланике свештенике од посланика - свјетовњака, јер су ове латински називали "laici" а прве "patareni" да их разликују од босанских фрањеваца, које су звали "fraters", како се они и сад називају. И претсједник базелског сабора (1431-1447) кардинал Иван Стојковић преко дубровачког вијећа позива босанскога краља Стјепана Твртка II и великаше Сандаља Хранића и Радослава Павловића (уз српског деспота Ђорђа Бранковића) ради сједињења источне и западне цркве, јер је Стојковић добро знао као научњак и рођени Дубровчанин, да су и босанска и српска црква по вјери једна и иста источна православна црква^[70].

Гностици, манихејци и павловци, масалијани, бугарски богумили, бабуни, западни патарени, катари и албирезни одбацивали су православно хришћанско учење о Св. Тројици, ваплођењу, страдању, васкрсењу и вазнесењу Христову с правим људским тијелом, нијесу признавали Св. Богородице и светитеља ни старозавјетних пророка, презирали су тајне, крст, иконе, мошти, заклетву, нијесу имали молитава за душе умрлих, цркава као мјеста за богослужење нијесу градили, нити су признавали јерархије с три степена као ни празника и светих, па ни крсног имена. Богумилска наука била је дуалистичка, а у вјерском учењу босанске цркве и њених крстјана нема ни спомена о борби Михаила-Христа с братом Сатанаилом, нити о презирању материје као створа злог духа (ср. повељу војводе Павла Радиновића од 25. маја 1397. г. у којој Христа назива "јединородним" сином Божјим; Miklosich, Monumenta serbica стр. 229). А као што смо видјели из босанских повеља, Хвалова рукописа и тестамента госта Радина, како и по знацима и натписима надгробних споменика, старима црквама, црквинама и гробљима уз њих, још од почетка ХIII стољећа до 1463. г. (од Кулина бана до смрти краља Стјепана Томашевића), босанска црква, којој и покрај крсташких ратова и колебања владалаца припадаше огромна већина народа у Босни и Хуму (или "Херцеговини" од времена херцега Стјепана Вукчевића, 1448. г.,^[71] непрекидно и тврдо се држала свега онога, што су горе поменути источни и западни јеретици одбацивали. Овдје напомињемо, да су босански крстјани са симпатијом дочекали православног цара Душана, кад је 1350 и 1351. год. ратовао са баном Стјепаном Котроманићем, који се је тада вјерски колебао (Klaić, Poviest Bosne, стр. 139), а против римокатоличке најезде увијек су се очајно и сложно борили. Из свега тога овај је закључак: босанска црква учила је исто што и српска и остале автокефалне православне цркве; њихови осјећаји били су исти.

Дакле "босанска црква", није била богумилска или "патаренска", јеретичка. Једина је разлика међу њиховим и именима јерархије, али у ствари то није никаква разлика. "Босанска" црква означује источну и православну цркву у Босни, као што се је "српском" називала иста црква у Србији. Српска црква била је ближе Византији и њеном утицају, а њезино стање било је увијек повољније зато, што се није морала непрестано борити с римокатоличком црквом, јер ова због добре црквене организације св. Саве и јаке државе за Немањића ни уз угарску заштиту никад није могла у Србији ухватити коријена. Босанска црква са својим словенским богослужењем, кад се је Босна крајем XI стољећа коначно одијелила од Србије, користећи се сукобом између спљетске и дубровачке архиепископије и тадашњом слабом организацијом западне цркве у Босни, започе самостално своју организацију крајем XII вијека и настави је у ХIII вијеку (кад и црква у Србији), али одмах наиђе у томе свом раду на отпор римске цркве, која не хтједе жртвовати Босне источно-православном утицају, јер су папе ту земљу и њене хришћане увијек сматрали као своје подручје, а ту борбу заоштравала је Мађарска својим претензијама. Организација босанске цркве римокатолицима је била још непријатнија, кад су видјели, да се одбацује папино поглаварство и ствара посебна вјерска управа по источном обичају. Та вјерска управа или јерархија "босанске цркве" имала је чисто народна имена и називе степена, јер се спомињу: Милован, Милоје, Радослав, Радин, итд. као и дјед, гост стројни, старац, крстјанин, ређе епископ, а световњаци су се с поносом звали: крстјани, добри крстјани или добри Бошњани.^[72]

Та народна имена босанских епископа и остали јерархијски називи доказују, да то свештенство није припадало латинском обреду, коме је народ у Босни још од времена Методијевих ученика окренуо леђа, као што су се против њега дуго борили и Хрвати, те је и све јерархијске називе при провађању организације своје цркве хтио обиљежити народним изразима, док је српска црква у Србији степене јерархије обично називала грчким ријечима под утицајем грчко-византијске цркве, с којом је увијек имала додира због блиског сусједства. Иако нама данас изгледа чудновато, зашто су узети баш ти народни називи за јерархију босанске цркве, јер нам сачувани историјски извори то не тумаче, ипак је јасно, да те ријечи немају јеретичког значења, јер "дјед" заиста одговара митрополиту или архиепископу као по части најугледнијем и најстаријем епископу.^[73] У јужној Србији и сада народ назива епископа "деда владика а свештеника "оцем увијек су звали и зову православни Срби у оним крајевима, гдје се свештеници поштују.

Гост^[74], бијаше обични епископ или помоћник дједа (викар), стројник и старац: прото, калуђер и сваки свештеник (презвитер). Ријеч "крстјанин" није нимало необична, а још мање јеретичка, јер су се тако називали православни и католици увијек у Босни и Србији, па се ови пошљедни и сад сви тако зову. И православни Руси и сад имају исту ријеч "крестјанин" која ништа друго не значи него: хришћанин-сељак, тј. обичан православни хришћанин. И цар Душан у свом Законику православне назива хришћанима, док римокатолике убраја у јеретике.

Кад паде Босна 1463. г. под Турке, одједном нестаде и самосталне босанске цркве, јер њу и српску цркву у Србији послије 1459. г., задеси иста судбина - турско ропство и борба с грчком (охридском) црквеном влашћу, чиме се сад те обе сестринске цркве потпуно изједначише и још више духом ујединише; од тада престадоше називи: "босанска црква , "патарени итд. за православне у Босни и Херцеговини. Тада нестаде и римократоличке пропаганде и њезиних инквизитора, који су и створили манихеје, патарене и остале јеретике у тим земљама.

Вријеме је већ једном, да се скине са средњовјековне српско-православне "босанске" цркве тенденциозно набачена љага богумилства и патаренства, која се неистина, нажалост, и сада предаје у историји ђацима наших школа.

Други део (1465-1766. г.)

Просвјета и књижевност.

Скоро читав један вијек овога периода историје срп. православне босанско-херцеговачке цркве (1463-1557. г.) обавит је тамом, јер о њему има врло мало података. По народном предању Турци су при освајању Босне заробили 100.000 народа - мушких - женских -, поред тога су одвели у Цариград у јањичаре 30.000 младића и погубили, осим краља Стјепана Томашевића, све великаше, који се нијесу хтјели предати.^[75] Првих дана иза освајања свакако било је насиља и пљачке, али слично држању Османлија према хришћанима и бившој Византији послије пада Цариграда вјероватно је, да су се они прво вријеме показали врло либерални и у Босни и Херцеговини. Православна црква у тим крајевима као бројем највећа остала је таква и у другом периоду, а познато је, да су обазриви турски државници врло радо изашли на руку свој Српској Цркви и њеној јерархији при обнављању пећке патријаршије 1557. год. Освајач Босне султан Мехмед II чак је и малој римокатоличкој вјери својом знаменитом атхнамом (уговором) на Милодражеву пољу (срез фојнички) 1463. г. дао слободу и потврдио права фрањеваца^[76] на молбу знаменитог фра Анђела Звиздовића (1420-1498), који бјеше од племићке и православне породице из Врхбосне.^[77] Дакле и у срцу средњевековне Босне било је православних чак и по признању фрањеваца. Према томе историја не говори о прелазу у ислам већине народа, који је припадао босанској цркви као "патаренско-богумилској", а још мање се, бар у почетку, потврђује примање исламске вјере под притиском. Историја потврђује само то, да су још од почетка турског освајања и пада Босне и Херцеговине (Хума) нека властела драговољно примала ислам, на пр. дјеца краља Стјепана Томаша Сигисмунд и Катарина. Стјепан (Ахмет бег Херцеговић), најмлађи син Херцега Стјепана, и други, а по њихову примјеру то су чинили и други очекујући одатле какву личну корист.^[78] То се тумачи тиме, што су хришћани у почетку османлијске управе у Босни могли бити закупници рудника и царине, дипломати и административни чиновници, али као хришћани нијесу имали права на положај управитеља санџака, на које су Турци подијелили Босну и Херцеговину.^[79] Нарочито су властела драговољно прелазила у ислам ради бољега јемства за очување своје баштине^[80], а осим тога хришћани нијесу могли добити на уживање владарских и државних имања. Тако од некадашње хришћанске властеле постадоше "бегови" Куленовићи, Херцеговићи, Бранковићи, Филиповићи итд. а за ратне заслуге - ратовали су само муслимани - војници су добивали земљу, те тако постаде нова врста посједника, који се назваше "спахије" (слично нашим добровољцима). У осталом међу беговима и спахијама било је и Турака, који се доселише у Босну као војнички управитељи или прости војници још у XV стољећу, а многи дођоше касније, кад је Турска почела слабити и кад су Турци морали узмицати из Угарске, Хрватске, Славоније, Далмације и Србије. Од тада у Босни и Херцеговини почињу насиља, да се искали гњев на раји због пораза и изгубљених земаља. Тиме се разјашњује факт. што у Босни и Херцеговини има највише муслимана у градовима,^[81] јер су се они највише ту населили, те их по броју има око 1/3 становништва, (мање од православних а више од римокатолика). И то доказује, да у ислам нијесу листом прешли "патарени". Да је тако било, број муслимана у тим земљама био би највећи и без досељавања њихова, а само их се незнатан број отселио од 1878. г. По томе међу босанско-херцеговачким муслиманима увијек је било, од 1463. г. и правих Срба хришћанских потомака и правих Турака.

Тек од пада сребреничке (1512. г.)^[82] и јајачке (1528) бановине (које основаше Маџари од неких дијелова бивше босанске државе још крајем 1463. г.), тј. од Хусрев бега јављају се и поједини случајеви насилног исламизирања и других невоља код хришћана,^[83] које су узрок и сеоби српско православног народа из унутрашњости Босне у њезине западне крајеве и у Хрватску, гдје прије 1463 и 1560. г. никако није била позната православна вјера, а све сеобе без изузетка јасно говоре, да су се с те земље драговољно или под турским притиском селили скоро све само православни Срби или "Власи и Морлаци", јеретици и шизматици, како их називаху римокатолици у хрватским крајевима.^[84]

Карактеристично је, да поисламљени великаши из Босне и Херцеговине не прекидају родбинских веза с хришћанским члановима својих породица, јер се посјећују и дописују.^[85] Многи од тих Срба-муслимана у XV и још више у XVI стољећу, за владе султана Селима I и Сулејмана Великог играју на турском двору најважнију улогу. Српски језик тада бјеше дипломатски језик Турске са страним државама. Велики везир Мехмед Соколовић чини српској православној Цркви услугу од највеће историјске важности помажући њено организовање, које је знатно олакшало српском народу сносити све тежи турски јарам. Стога је обновљена пећка патријаршија, под коју су заједно с осталим српским крајевима потпале и Босна и Херцеговина, имала не само вјерско, него и велико политичко значење: српска црква тада је склопила компромис с турском државом, а народ је признат као "срб милет" (тј. српски народ), али се је у исто вријеме очитовала код свега српског народа и жеља за духовним јединством,^[86] које је заиста и постојало од 1557 до 1766. г.

Под Турцима Босна се је дијелила на санџаке: врхбосански или касније босански, херцеговачки и зворнички, па су према тој подјели биле и три епископије дабарска или дабро-босанска са сједиштем у Бањи, Кратову (близу Бање) и Рмњу (у западној Босни), а од 1717. г. стално у Сарајеву. Послије 1557. г. основана је нова епископија у Херцеговини, поред пређашње хумске (петровске), која је пренесена у Никшић у XVI стољећу, али је сасвим нестаде у XVIII вијеку, те тако остаде само требињска (у ман. Тврдошу) или херцеговачко-захумска; њу крајем овога периода пренесоше у Мостар. Кад је установљена зворничка епархија, не зна се тачно, али се помиње у првој половини XVI стољећа, као дио охридске архиепископије; она је с Драгутином епархијом из I периода, а касније је названа тузланском. Имамо, дакле, три епархије и колико има података споменућемо њихове митрополите.

1) Дабарска или Дабро-босанска митрополија:

Марко "босански" (око 1532);^[87]

Исаије (1555-1556) спомиње се у једном натпису у старој сарајевској цркви;

Варлам "дабарски", 1557. г.,

Симеон "босански, клишки и далматински",

Гаврило Аврамовић, (1574-1578. г.),

Аксентије (1589-1592. г.)

Теодор "босански, клишки и лички", 1614. г.,

Макарије "босански од Вишеград", 1620. г.,

Петроније "босански", Ананије (без титуле),

Јосиф "босански од Вишеград",

Исаије II (1628-1635).

Гаврило Предојевић, који је 1638. г. из ман. Рмња са својим ђаконом Савом Станисављевићем и 70 калуђера прешао у Хрватску и настанио се у ман. Марчи:^[88]

Епифаније спомиње се 1648. г., кад је с требињским митрополитом Василијем Јовановићем (Острошким) и епископом Исаијем уз помоћ папа (Александра VII и Климента X), Аустрије и Млетака радио о ослобођењу Срба од Турака.^[89]

Лонгин (1656-1666. г.), Христифор (1670-1681. г.), Мелентије (1668. г.) може бити само је долазио, као Грк, с Турцима у Босну, јер га не спомињу домаћи извори;^[90]

Атанасије Љубојевић (1681-1688. г.), родом из Сарајева, звао се је "Митрополит Босни и зринском пољу". Био је читава живота енергичан архијереј, побјегао је у Угарску, Далмацију и Хрватску прије Арсенија Ш.

Висарион (1688-1708. г.), звао сеје егзарх све Далмације", коју су титулу носили сви дабро-босански митрополити од 1557. г., јер су као егзарси пећког патријарха вршили јурисдикцију над срп. прав. далматинском црквом све до Висариона.^[91]

Исаије III (1708-1709);

Мојсеј Петровић (1709-1713. г.), доцније премјештен у Београд; Мелентије Миленковић (1714—1740. г.), "митрополит Дабру и Босни" пренесе 1717. г. столицу из Кратова код ман. Бање у Сарајево, гдје се називаше "босанским". Прије 1717. г. само су патријарси смјели долазити у Сарајево, а митрополитима су Турци дозвољавали да дођу само до села близу Сарајева. За вријеме митрополита Мелентија патријарх Арсеније IV дао је Устав сарајевској црквеној општини (са 4 парохијска свештеника и 8 до 12 кметова - тутора).

Гаврило Михаиловић или Михић (1741-1752), Сарајлија, лишен је епархије 1752. г. због разних злоупотреба, али послије кратко вријеме бијаше пећки патријарх;

Паисија Лазаревића (1752-1759) изабрали су свештенство и народ, а патријарх га потврдио, за њега је саграђено масивно кубе сарајевске цркве.

Василије Бркић-Јовановић (1760-1762), доцније као пошљедни Србин пећки патријарх.

Дионисије (1763. г.) био је пошљедњи Србин^[92] дабробосански митрополит у овоме периоду, јер је послије њега дошао Грк Серафим (1766-1767), који је с осталом седморицом митрополита молио цариградског патријарха Самуила и порту, да се укине пећка патријаршија.

2) Херцеговачко-захунска митрополија:

Дионисије (1471), Јоасаф, Висарион и Јован (ова двојица била су око 1509),^[93] Марко (око 1524-1537), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570-1573), Саватије (1572), Висарион (1596-1599) водио је преговоре с Аустријом о устанку, Силвестар (1602-1603), Леонтије (16011611), Лонгин^[94] (1615 до 1643), Симеон (око 1615), Марко (1624), Василије Јовановић - Острошки^[95] (1639-1671), Арсеније (1654) купио је прилоге у Русији за Требињски манастир, Саватије Љубибратић (1682-1716), Стеван Љубибратић (1681-1693. г.), Мелентије I, Нектарије Зотовић (16961702. г.), Методије (1712), Герасим (1713-1715), Арсеније (1716), Руфим, Јевстатије (1726), Аксентије I (1729), Филотеј (1740-1751), Аксентије II (1751), Симеон (1759), Стеван Милутиновић (1760-1768) и Антим (Грк, 1766. г.).^[96]

3) Зворничка митрополија: Доментијан (1532. г.), Теофан (1541. г.), Павле спомиње се 1561. год., Георгије, Теодосије (1602. г.), Лука Паисије, Макарије, Тимотеј, Венијамин, Евстатије, Лонгин, Леонтије, Исаије, Герасим (1700); 1715 до 1756. г. таје епархија била под управом ових ужичко-зворничких и дабробосанских митрополита:

Мелентија Миленковића (сарајевског) до 1723. год., Алексија Андрејевић (ужичко-зворничког), 1737-1739, Гаврила Михића (сарајевског), 1740-1752, Паисија (сарајевског), 1752-1756. г., неког Грка 1756, а ко је њоме управљао од 1756-1766. г. непознато је.^[97]

Уређење и управа православне цркве у тим епархијама била је, углавном, као и у другим српским крајевима у то вријеме. Упада у очи, да су митрополита Паисија Лазаревића. 1752. год., изабрали свештеници и народ у Сарајеву, те му је црквена општина поставила услове владања бојећи се да не буде као његов претходник Гаврило Михић, за кога говоре, да се није редовно причешћивао, нити носио браде ни косе, имао више слугу, облачио светско одијело, јахао добре коње, и на пређеосвећеној литургији рукоположио неког свештеника, због чега је лишен епархије "при судејском дому"^[98] Митрополит Гаврило Михић и Атанасије Љубојевић (у ХVII вијеку) били су у непрестаној свађи са Сарајлијама због прихода, недисциплине и увреде с обје стране. Од свршетка XVI стољећа било је нарочито босанских митрополита, који су раскошно и спахијски живјели, а својим везама и протекцијом код турских власти уживали су велик углед и свагдје имали утицај.

Цркве од камена налазиле су се само у већим мјестима. Сарајлије 30. септембра 1688. г. пишу патријарху Арсенију III како "трјеба да се вјенчају на мехкиеми^[99] почто не има цркви по три дни хода крст".^[100] Обично су цркве градили по усамљеним мјестима (шумама и доловима) далеко од цеста, којима су пролазили Турци, особито од времена Хусрев бега (1527. г.), кад се појавише муслиманске силеџије, који наваљиваху и на цркве, те их рушише и палише и од њихове грађе градише џамије, млинове, куће и стаје; то се је догађало највише за устанка и хришћанског бјежања при сеобама. Заслугом пећких патријарха поправљене су старе цркве и манастири, па и нови грађени, али су нове цркве обично биле од плетера и у земљи за неколико степена, ниско крова и врата, у опће без икаква стила, умјетности и украса. И за прегледање и поправљање богомоља морали су хришћани (православни и римокатолици) давати Турцима мито, а при раду се строго пазило, да се не подигне црква бољег материјала, већа и на другоме мјесту.

Најзнаменитија је у овом периоду стара сарајевска црква коју је - по народном предању - саградио "у величини изрезане на кајише бивоље коже" слуга Хусрев бегов Андрија (око 1527. г.). И ако се историјски тачно не зна, ко је подигао ту цркву, вјероватно је, да је она из прве половине XVI стољећа, а може бити и из друге половине XV вијека, јер се 1516 и 1539. год. у Сарајеву спомиње један свештеник (Вук), а 1565-1566 двојица, по чему се закључује, да је већ тада и црква постојала.^[101] Уз ту цркву у првој половини XVII стољећа била је општина са дванаест тутора-одборника. Та је црква горела више пута у XVII и XVIII стољећу, по предању и 1555, а 1697. г. принц Евгеније Савојски и Турци опљачкаше је. 1717. год. за митрополита Мелентија Миленковића проширена је и украшена позлаћеним иконстасом. Од поправака 1730. г. послије сарајевског пожара у 1724. г., црква није мијењала облик. Ова црква богата је реликвијама (десна рука св. Текле итд.) и старинама (одеждама, књигама и сасудима), које су смјештене у црквени музеј од 13. маја 1890. г.^[102]

И црква у Чајничу, с чудотворном иконом Св. Богородице, јамачно је из XVI стољећа, јер се на икони св. Ђорђа налази натпис из 1574. г. и на јеванђелију из 1578. г.

Стари су манастири у овом периоду сви постојали, али неки бише порушени, спаљени или опустјеше за сеоба. Сад се спомињу и они манастири, за које вели народно предање да су били још прије 1463. г. У Ловници је писан типик 1578. г. и јеванђеље 1592. г., у Озрену патерик 1589, у Возући молитвеник 1628, у Липњу или Осојници минеј 1612, у Крупи (на Врбасу) типик 1629. Манастир Гомела^[103] се спомиње 1632. г., из Ступља или Ступе побјегоше калуђери 1690-1691, кад је тај манастир спаљен, у манастир Ораховицу (Славонија).^[104] Манастир Гомионицу, послије спаљења тијела св. Саве, подигоше 1596. г. милешевски прогуман Сава и јеромонаси Константин, Силвестар и Герасије с осталим милешевским калуђерима (свега их бјеше 72); манастирску цркву моловао је 1596. г. јером. Константин. Калуђери манастира Гомионице с игуманом Пахомијем Кнежевићем побјегоше од турског насиља 1738. г. и населише се у опустјели ман. Пакру (Славонија), донесавши са собом и плаштаницу ман. Милешева.^[105] У овом периоду подигнут је и манастир Моштаница, по свој прилици послије неке сеобе у XVII стољећу. Сада се спомињу и сви херцеговачки манастири. Житомишљић је био порушен, али су га обновили 1556 до 1563. г. војвода Петар и Милисав Храбрен (Милорадовић)^[106] Требињски манастир (Тврдош) саградише око 1509. г. митрополити Висарион и Јован. То је био простором највећи херцеговачки манастир и тврдо сазидан; у њему бјеше столица захумских митрополита. За вријеме митрополита Саватија Млечићи га лагумима разрушише 1694. г., да се у њему не би Турци утврдили.^[107] Митрополит побјеже у Херцег Нови, а манастирске драгоцјености склони у манастир Савину. Владике пријеђоше у манастир Дужи, те су ту становали до 1774. год., кад се преселише у Мостар. Дужи је најновији манастир у Херцеговини, који су подигли калуђери порушеног требињског манастира - Тврдоша; Дужи је прије 1694. г. био његов метох и из Тврдоша је ту донесено четворо јеванђеље с натписом из 1557. г.^[108] У Завали има србуља-октоих цетињске штампарије из 1495. г. По народном предању било је и других манастира у Босни и Херцеговини као: Гостовић, Липник итд., сад нема о њима података.

Босанско-херцеговачки манастири, као и по осталим српским крајевима, били су важна уточишта вјере и наде и мјесто народних састанака, гдје се је будио дух. слободе;

зато их је народ врло поштовао. Манастири су се издржавали од својих имања у колико су их могли очувати од отимача, али су све више сиромашили због тешких политичких и социјалних прилика; стога су купили прилоге по Русији и Угровлашкој (у XVII стољећу). Тако Француз Лефевр путујући дипломатским послом у Цариград 1611. г. каже за милешевске калуђере, да живе јадно: кошуље су има подеране до трбуха, мантија такође на више мјеста, неки немају обуће.^[109] Тако је било и у босанско-херцеговачким манастирима. У Сарајеву је било и калуђерица; њима је црквена општина 1762. г. код цркве подигла ћелије. Мушки из сарајевских угледних породица под старост често су се монашили.

Вјерски живот и сигурност живота народа и свештенства нијесу могли бити онакви као што би требало, јер су прилике биле несређене. Ни виша јерархија до 1557. год. није боље стајала у томе погледу; и патријарси су, као прије епископи и народ, морали плаћати велике своте за слободу вјере и богослужења (тзв. џулус), али су хришћани од XVII стољећа и покрај тога често разгонили с молитве. По Батинићу Турци су од тога вијека па до половине XVII разјахивали по манастирима као гости,^[110] а калуђере и фратре су тукли и глобили. Остали народ још је горе пролазио.^[111] Најтеже је било за устанака и сеоба. Стање је било једнако за хришћане обију вјера.

У овом периоду догађале су се многе сеобе православних Срба из Босне и Херцеговине у сјеверозападне крајеве Босне, Хрватску и Далмацију. Турци су почели продирати у хрватске крајеве 1463. год., а за тим су те навале учестале (1469, 1470, па све до 1526. год., до мохачке битке). Куд год су Турци допирали, римокатолички Хрвати бјежали су пред њима, земље су остајале пусте, те су у пограничне крајеве аустријски војнички заповиједници звали православне Србе из Босне, обећавали и даривали им не само празне земље, него и нарочите привилегије.^[112] И Турци су сами насељавали босанске Србе као рају по освојеним пустим хрватским крајевима: данашњој сјеверно-западној Бос. Крајини (бихаћки и цазински срез), Крбави и Лици, јер није имао ко обрађивати тих земаља.^[113] Било је сеоба и послије у XVI, XVII и XVIII вијеку. Тако је барон Никола Јуришић 1535. год. населио српски народ из Босанске Крајине, Гламоча и од Унца по Жумберку.^[114] С Турцима Срби стално дођоше у Унску долину 1560. год., а у Бихаћ и његову околину 1593. године,^[115] послије пада Бихаћа 1592. год., насели њима Хасан паша Предојевић. 1632. год. упаде у околину манастира Гомеле (срез цазински) огулински капетан гроф Гаспар Франкопан, те преведе одатле 50 српско-православних породица у Хрватску,^[116]"Ко не хтједе ни силом пријећи, оне даде гроф поубијати".^[117] Из босанског краја Усоре преселише се Срби у Хрватску 1658. г., Костајницу, Дубицу, Јасеновац и Нови населише у XVI вијеку, а таквих сеоба било је у Банију 1640, 1680, 1718 и 1788. г. За вријеме рата 1788-1791. г. између Аустрије и Турске, кад су изгорели манастири Рмањ и Моштаница,^[118] калуђери с оближњим народом разбјегоше се. Види се из свега тога, да су се православни Срби из Босне селили или драговољно, на позив аустријских власти, или присилно, јер су их на то нагонили Турци због потребе насељавања и обрађивања пустих крајева, а каткад су то морали чинити и због аустријске пријетње.

Све сеобе српског народа биле су право страдање, а томе су врло често криве спахије, који од половине XVII стољећа постадоше као капетани управитељи политичких подручја, те се ти чланови најмоћнијих домаћих муслиманских породица тако осилише - као и хришћанска властела XV вијека - да су својом непокорношћу чинили великих неприлика централној влади у Цариграду и валијама Остроманлијама. Спахије и бегови почеше нападати на живот, част и имање својих хришћанских саплеменика,^[119] у чему су им помагали јањичари, које је гонио особито босански валија Мехмед паша Кукавица (1747-1760), кад је донекле хришћанима олакшао.^[120]

Српски народ у Босни и Херцеговини страдао је нарочито за вријеме устанака и ратова, који су били у 16, 17 и 18 стољећу као покушаји ослобођења од Турака. Устанке су православни Срби дизали под утицајем Млетака, Шпаније, папа, Аустрије и Русије. Још је херцеговачки митрополит Висарион заједно с патријархом Јованом, крајем XVI стољећа, тражио везе с папом и аустријским царем Рудолфом ради тога ослобођења, али успјеха није било, јер не добише помоћи.^[121] И патријарх Паисије (1614-1647. г.) живо је радио о томе преговарајући с папом и Русијом. Нарочито су учестали устанци за ослобођење послије турског пораза под Бечом 1683. год., кад је створен за то савез хришћанских држава, у који су приступили аустријски војсковођа Пиколомини и патријарх пећки Арсеније Ш. У истом вијеку радили су о ослобођењу Срба и далматински ускоци (Смиљани, Јанковић и др.), који су преводили из Босне народ у Далмацију, а томе покрету ослобођења чак и уз помоћ папе био је још прије склон, међу другима, и митрополит захумски св. Василије Острошки, који се је, разочаран због језуитских сплетака, послије склонио у Никшић и умро у свом обновљеном манастиру Острогу 1671. г. Треба споменути, да су и фрањевци у Босни и Херцеговини за вријеме устанака страдали, јер су тада били прави народни римокатолички свештеници напустивши сваку вјерску пропаганду послије 1463. г., коју су језуити 1612. г. својим доласком у Босну покушали оживити; али их фрањевци енергичном одбраном својих старих права још из ХIII вијека одбише, ма да су уз језуите били и бискупи.

Занимљива је појава, која је налик на држање римокатоличких бискупа и њиховог свештенства према православнима у Далмацији под управом Млетачке и Дубровачке републике,^[122] што су у овом периоду неки пећки патријарси и дабро-босански митрополити настојали да покоре фрањевце и све римокатолике у Босни тражећи од њих данак и све остало као и од православних, при чему су им ишли на руку турски чиновници. Фрањевци су се од тога бранили ферманима, који им увијек у пракси нијесу помагали. Тако Антун Кнежевић у својој књизи "О царско-отоманским намјесницима у Босни" (Сењ, 1887. г.) спомиње долазак у Босну (Лијевно и Бању Луку), "влашког владике" (1659. г.) и "патријаре" (1667. г.) из Цариграда ради обраћања римокатолика у православне.^[123] Митр. С. Косановић мисли, да би то могао бити онај митрополит Мелентије (Грк) из 1668. г. који је, као фанариот, долазио у Босну, да што награби.^[124] Међутим има у ман. Дужи ферман султана Ахмеда из 1693. г. митрополиту Симеону, а из 1731. г. (од султана Махмуда I), патријарху Арсенију IV, који фермани потврђује, да се заиста радило о вјерском потчињењу римокатолика за вријеме друге пећке патријаршије. А ферману Арсенију IV каже се: "А тако исто и свештенство и латинске цркве у Босни, па канону и њеним неваљалим законима и вјери поганој, да га за свога патријарха признају и да слушају његове ријечи, које се тичу њихове вјере, и њему се обраћају за све ствари, које се тичу закона".^[125]

Било је случајева, да су фрањевци сами тражили помоћи од православних Срба нарочито у борби за право на босанске жупе (парохије) против угарских и славонских бискупа. На пр. редодржавник фрањевачког реда Фрањо Ивановић препоручује фрањевцима 1746. г., "da uzimaju svedočanstva i od Vlaha, jer će po tome kraljica (Marija Terezija) poznati, da istim Vlahom mi fratri provincije bosanske jesmo adicti i da mnogo možemo kod istih Vlaha za kuću austrijsku... jer ako su Vlasi u zakonu od naših odiliti, ništa ne manje nisu odiliti u narodu, nego istoga naroda iliričkog kao i mi".^[126] Уједно Ивановић вели, да ће пакрачки владика дати фрањевцима свједоџбу као помоћ, а он ће се још ",obratiti i vladikama i patrijarhu".^[127] Види се, да је тада код фрањеваца била доста јака свијест о народном јединству.

Просвјета је особити код православних у Босни и Херцеговини била незнатна, па и вјерско образовање било је слабо. Стога се може узети као истина, што је рекао римокатолички мисионар Бартоломеј Кашић почетком XVII вијека, да православни Срби не знају симбола вјере, заповијести и молитва. Други путописац вели, да је на спроводу видио свештеника обучена као обична сељака голих ногу до колена, само се разликовао дугом косом и друкчијом капом. И тај писац каже да од Срба мало ко зна Оче наш и Вјерују, али знају оно, што је најглавније о Христу, васкрсењу мртвих и вјечном животу.^[128] Стјепан Маричић (почетак 18. стољећа) спомиње православне калуђере, који не знају проповиједи и књиге.^[129] Иновјерци су, разумије се, и том приликом претјерали у својим исказима, али се мора признати, да су тиме дали прилично вјерну карактеристику вјерско-просвјетног стања православног свештенства и калуђерства у Босни и Херцеговини другог периода, иако је калуђерство боље стајало у томе од свјетовног свештенства, јер се је бар колико било образовало по манастирима.

Богословска књижевност код православних била је незнатна; сва је била у вођењу хроника по манастирима, преписивању и штампању онога, што се је наслиједило из средњег вијека. Србуља има највише у сарајевској цркви и у манастирима Житомишљићу, Завали и Дужима. У сарајевској цркви налазе се ове најгласније србуље:^[130] јеванђеље, београдско издање од 1552, псалтир, млетачко издање 1638. г., осмогласник Макаријев (по заповијести Ђурђа Црнојевића при зетском митрополиту Вавили), 1493. г., октоих Божидарев, 1537. г. и зборник Божидара Вуковића, 1536. г. У самосталну књижевност спадају само тзв. манастирски "општаци", гдје су биљежени ктитори, игумани и гости. И у Горажду је у XVI вијеку била штампарија, коју је отворио и издржавао родољубиви Божидар Вуковић и његов син Божидар Горажданин. Штампари су посао учили у Млецима, надзирали су издање Божидаревих књига: Пахомије, Ђорђе Љубавић из Горажда и брат његов јеромонах Теодор, који је с другим братом Видојем био и управитељ штампарије. Штампали су службеник 1517. г., псалтир с последовањем и часловцем 1529. г., а требник 1531; послије те године непозната је даља историја те штампарије.^[131] То је прва штампарија у Босни и Херцеговини, ако не убрајамо овамо и милешевску, коју је основао игуман Данило.

У ХVIII стољећу постају руско-српски односи живљи, те то утиче не само на језик и књижевност, него и на образованост клера. Мјесто пређашњега српско-словенског језика србуља с доласком руских црквених књига завлада руско-словенски језик и у Босни, јер даскал српског патријарха Мојсеја Рајића (1712-1725. г.) шаље његове стихове сарајевској црквеној општини хвалећи те "Словен Србе", који под тамном ноћи Агарјана ипак високо држе св. хришћанску вјеру.^[132] Мојсејев је језик руско-словенски у свему.

Православни Срби у Босни и Херцеговини нијесу имали школа осим сарајевске, која се спомиње 1565, 1639, затим више пута од 1682, а зграда је за њу саграђена 1727. г.^[133] Стога њихово свештенство није могло бити спремном нити се бавило књижевношћу. Код римокатолика било је друкчије, јер су фрањевци још у XVI и XVII вијеку ишли у школе у Италију, Угарску и своје манастирске школе по Славонији. Њихови су љетописци: Шипрачић, Маргитић, Никола Лашванин и Боно-Бенић, по примјеру својих претходника и знаменитих богословенских писаца Дивковића и Посиловића, писали само ћирилицом,^[134] коју Дивковић зове "српскиеми словима".^[135]

И по томе се види, да је ћирилица од старина била писмо свега народа у Босни и Херцеговини.

Због великих дугова ради смањених прихода и глоба, сеоба, неких недостојних патријараха, политичких разлога и себичности Грка - фанариота, укинута је султановим ферманом друга пећка патријаршија и потчињена цариградској 11. септембра 1766. г. Тако други пут паде у потпуно ропство и српско-православна црква у Босни и Херцеговини.

Трећи дио (1766-1880. г.)

Овај период историје српско-православне цркве у Босни и Херцеговини најоскуднији је догађајима, а уједно је то и најжалосније доба за српски народ тих крајева, јер су га, осим обијесног муслиманског фанатизма, сад мучиле својом самовољом и маћијском управом и грчке владике. Стога је опћа карактеристика овог времена: вјерско и политичко ропство у најширем смислу. Много је томе криво, што је турска државна управа у Босни и Херцеговини због спољашњих пораза и узмицања изгубила била сваки углед, а познато је, да се никад није ни могла утврдити како би требало међу потомцима некадашње непокорне и себичне властеле, беговима и спахијама, које помагаху јаничари. Службена Турска преко својих валија водила је скоро вјечиту борбу с тим првацима босанско-херцеговачким муслимана, који су се каткад одметали од султана онако исто, као што су то радили за вријеме босанске краљевине Стјепан Вукчић и други великаши. Бијес јањичарски савладао је Абдурахман паша тек 1826. г.^[136] (Стање хришћана у таквим приликама било је несносно; они бијаху само раја, која није имала ни у ком погледу права, што су их имали муслимани, јер чак и државна наредба из 1794. г. узакоњава још прије уведени обичај, по коме хришћани могу носити одијело само црне боје, без раскоши, не смију имати сјајне коњске опреме, нити јашити у граду и пред муслиманима. Хришћанској младежи било је забрањено пјевати уопће. Муслиманска маса у везирском Травнику на улици је често заустављала и францускога конзула Пјера Давида довикујући му ријеч "ђаур", којом су Турци звали све хришћане (то бјеше још око 1810. г.).^[137] Истина је, да је цариградска централна управа издавала праведне законе за вјерску, личну и имовинску слободу хришћана, али су се они у дезорганизованој Босни слабо извршавали; то потврђује и ферман из 1805. год. против насиља и других неправди, што се чине хришћанима, иако је то каже султан - "противно мојим царским наредбама, шеријатским прописима и уредбама, које постоје од освајања ових земаља".^[138] И заиста за травничког везира Али паше Џемалудина (1820 до 1822) нестало је било насиља.^[127] Но како је ред мало трајао види се по томе, што је плануо устанак попа Јовице у Вучјаку код Дервенте (1834. г.), а за везировања херцеговачког Али паше Ризванбеговића (1840. г.), његов каваз-паша Ибрахим поубијао је за 17 година око 1000 невиних хришћана; Рустан бег, син чувеног Смаил аге Ченгића, силовао је хришћанске дјевојке у Пиви, Гацком и Дробњацима, због чега се највише догодила погибија Смаил-агина, коју је опјевао Мажуранић.^[139] Потурчени Србин Омер паша Латас (1806 до 1871. г.) завео је у Босни и Херцеговини строг ред, пошто их је управо освојио, смртним казнама над домаћим муслиманским првацима. 1856-1858. г. свештеници и фратри сами су купили државни порез од хришћана и предавали га финансијској управи. Али то се је убрзо промијенило, јер је код муслимана опет завладала мржња на хришћане и фанатизму њихову није било граница, ма да је свак осјећао, да ће се у тим немирним земљама скоро догодити велика политичка промјена. Тако у вријеме везира Мехмед Асим паше (1871 до 1872) муслимани Сарајлије побунише се због градње нове православне цркве и висине њеног звоника, а на дан њезиног освећења, ради сигурности, морала је на улице изаћи сва војска под ратном опремом. Сарајлије су се буниле и против црквених звона, а у Мостару је муслимански отпор скршио на оригиналан начин (1862. г.) сам Омер паша заповједивши, да муслимански мујезини с мунаре укујишу 6 дана у исто вријеме, кад и звона звоне; звона су у Мостар донесена "уз заштиту топова".^[140] Као протест против анархије и несносне тираније плану чувени устанак 1875-1878, који у прољеће 1875. г. изазваше муслимански посједници и закупници пореза у горњим крајевима Херцеговине без милосрђа глобећи народ послије слабе жетве у 1874. г. Устанак се прошири и у Босни у августу 1875. г. Турске власти у тим догађајима показаше се потпуно немоћне. Аге и бегови за вријеме тога устанка из освете харали су хришћанска села. Устанак и рат Србије, Црне Горе и Русије доведоше до берлинског конгреса (1878. г.), који одлучи судбином Босне и Херцеговине, што је знатно одјекнуло и у животу српско-православне цркве у тим земљама.

У овом је периоду виша јерархија, осим неких викарних епископа и једног митрополита, који су били Срби, сва била грчко-фанариотска. Мало је митрополита, о којима је остала у народу добра успомена.

1) Дабро-босанска митрополија.

Ово су њезини митрополити и викарни епископи:

Данило (1767-1769),

Кирил (1776-1780)^[141] бјеше добар и врло учен; његов је помоћник био епископ Јоаникије, из Херцеговине.

Паисије (1780-1802) заслужан је за поправак сарајевске цркве; викар му је био исти еп. Јоаникије.

Калиник (1802-1816); његов је епископ-помоћник био Венедикт Краљевић^[142] (Грк или Цинцар), који је послије као шибенички епископ радио о унији у Далмацији. Осим њега био је Калиников сестрић викар епископ Јосиф.

Евгеније, 1808. г., бивши зворнички;^[143] може бити да је био само замјеник неко вријеме митрополита Калиника, кад је он отишао у Цариград.

Венијамин (1816-1834. г.) оставио је врло добру успомену о себи; његов је помоћник^[144] епископ Григорије.

Амвросије (1834-1841) потписивао се је "босанско-клишки", свргли су га, послије тога стајао је у вези с руским старообрјадцима, који га нађоше у Цариграду.

Игњатије I (1841-1852);

Прокопије (1852-1855); помоћник му је био епископ Антим, Босанац, син сарајевског свештеника Захарије.

Дионисије I (1856-1860), викарни су му епископи били: Софреније (отац, епископа Антима, прије се као свештеник звао Захарија) и Неофит.^[145]

Игњатије II (1860-1868) умро је и укопан у Бањој Луци. Његов је помоћник био епископ Висарион.

Дионисије II Илијевић (1868-1871) био је Србин.

Паисије (1871-1880), и

Антим (1873-1880) захвалио се је 1880. г. и живио у Бечу у мировини.

2) Херцеговачко-захумска митрополија:

Натанаило (1772-1778), Ананије (1778-1802), Јеремија (1802-1815), Јосиф (1816), Филимон (1818), Јосиф (18351836), Софроније (1836), Прокопије (1836-1837), Аксентије (1837-1848), Јосиф (1848-1853), Партеније (1854), Григорије (1854-1862), Прокопије (1863-1875) и Игњатије (18751887); дао је оставку 1887. године.

3) Зворничко-тузланска митрополија:

Григорије (1767-1773), Герасим (1777-1804), Јоаникије (1804-1807), бивши помоћник епископ дабро-босански митрополита Кирила и Паисија, Евгеније (1807-1808), послије сарајевски, Гаврило (1837), Кирило (1837-1848), Агатангел 1848-1861); био је врло добар јерарх, потпуно је знао српски и народ га се и сад угодно сјећа. Дионисије (18611865) такођер је био добар и познат говорник као и Дионисије II Илијевић (1865-1868), Паисије (1868-1871) и, по други пут, Дионисије II (1872-1891).

Грчке владике обично нијесу знале добро српски ни црквено-словенски, него су говориле грчки и турски, па су уводили и у цркву грчки језик. Стога се је од митрополита Данила у сарајевској цркви, до 1850. г., на десној пјевници увијек пјевало грчки, а на лијевој црквено-словенски.

Митрополите је бирао патријаршијски синод у Цариграду, а султани су им издавали берат као потврду, али се је практиковало, по примеру патријараха, да и митрополити дају турским високим чиновницима неку своту новаца приликом свога постављања. У осталом грчки архијереји у Босни и Херцеговини били су управо свемоћни у својој управи, што нам најбоље потврђује берат митрополиту сарајевском Паисију из 1780. г.^[146] из кога се види, да су владике биле апсолутни господари у цркви: продавали су и одузимали парохије, распуштали бракове без вођења парнице, без њихова знања нијесу се смјела обављати вјенчања, јер су од њих примали вјенчанице као и друге своте од хришћанских кућа и свештенства; слобода кретања била им је неограничена, јер само митрополитима нико није смио стат на пут (а како је било осталим хришћанима, казато је прије). Њихово имање било је ослобођено од сваког пореза њихове су дугове турски чиновници морали најсавјесније наплаћивати, при чему су сиротињи чешће и најпотребније ствари одузимали и продавали.

Цркве и манастири у овоме су периоду врло страдали, јер су робљени, паљени и рушени. Цркве су биле још ређе него прије, јер их се је мало поправљало. Велике су и зидане цркве подигнуте, под крај турске управе, само у Дервенти, Чипуљићу (код Бугојна), Лијевну, Сарајеву и Мостару. Спаљени су, разрушени и опустјели манастири Липник, Крупа, Моштаница и Рмањ (по други пут), али се је народ на развалинама и згариштима цркава и манастира молио Богу, под скинијама и ведрим небом вршила се литургија. У тужби мостарске цркв. општине од 1860. г. руској влади вели се да у кадилуцима мостарском, књичком, дувањском и љубушком има само једна мала црква у Мостару, дугачка 15 аршина, и то пола је у земљи.^[147] На више мјеста, и покрај фермана, није било хришћанима дозвољено подизати цркве у градовима, а у средини града никако. .

Иако је истина да је виша јерархија имала велике повластице од султана, каткад се на то није пазило, него су силеџије пркосиле својим поступцима и митрополитима, па и званични органи нијесу увијек радили по ферманима, што признаје и ферман босанскоме валији и наткадији 1805. г.^[148] Стога је стање нижег свештенства и народа било жалосно. Свештенство и народ нијесу штитили ни митрополити, јер га нијесу вољели као странци и већином бијаху егоисти мислећи само на своје интересе. Каквих је било митрополита-фанариота најбоље нам говори жалосна историја свештеника Ђорђа Продановића, кога су те вајне вјерске поглавице без узрока затварале, глобиле, исмијавале и инквизиторски мучиле глађу и другим начином.^[149] Најтеже је православним Србима било за вријеме тзв. беглука до 1850. г., кад кметови на беговском или спахијском имању нијесу били стални, те су се селили с једне земље на другу, и морали су својима господарима не само земљу бесплатно обрађивати, него ради послуге слати у њихове куће и млађе жене и дјевојке, што је било врло опасно за њихов морал. Било је случајева, да су обијесни бегови и други насилници отимали хришћанске дјевојке или младе, које би остале дан или дуже у њиховим кућама, а неке су на силу турчене.

Тешке су прилике биле и у вријеме устанка, кад су Турци хришћане и хришћанке стријељали и набијали на коље, силовали, палили им куће и стоку отимали. У овом периоду било је у Босни и Херцеговини неколико покушаја устанка. 1803. г. био је у Сарајеву ради одговора о заједничком устанку Србије и Босне прото и послије Карађорђев и Милошев војвода Матија Ненадовић. 1809. г. Карађорђе прелази с војском у сјеверо-источну Босну, а чувен је устанак у Херцеговини под Луком Вукаловићем, 1857 и 1862. г. Кнез Михаило обраћао је највећу пажњу на Босну и Херцеговину и о њима је водио преговоре с Турском, Аустријом и Енглеском. Да није изненада и мучки убијен, те би се земље још тада сјединиле са Србијом. Као у свима народним покретима и у устанку 1875 - 1878. год., уз војводе Голуба Бабића, Петра Мркоњића (послије краља Србије) и Милету Деспотовића, учествовали су као вође свештеници и калуђери: прото Богдан Зимоњић, гатачки војвода, Петар Радовић, архимандрит Мелентије Перовић, прото Илија Билбија, граховски војвода, Давид Грубор, архимандрит Кирил Хаџић, Јован Пећанац, Ђорђе Каран итд.^[150] Борећи се за слободу Босне и Херцеговине устаници у своме меморандуму из Тишковца, 23. фебруара 1878. г. (1. тачка), од берлинског конгреса као минимум траже: хришћанскога гувернера, у 11 т. слободу вјере, а у 12 т. самоуправу православне цркве с егзархом Србином.^[151] Било је и фрањеваца (на пр. Иван Мусић), који су учествовали у устанку, или му симпатисали, јер су они одобравали сваки народни покрет, због чега су их бискупи и валије држали као политички непоуздане.^[152]

Народ је живио у задругама потпуно патријархално чувајући вјеру и морал, а уједно се је тако лакше бранио од нападача. Ни у мирна времена народно није био сигуран за живот, јер су се убијства често догађала, а за управе капетана доста је било убијци побјећи у другу нахију и предјенути презиме, па је био ослобођен од одговорности, јер га нијесу ни тражили, али је зато читав крај, гдје се то догодило, морао плаћати тзв. крварину. Опасно је било и у Сарајеву, мјесту валије и европских конзула, вршити јавно хришћанске обреде, и ако су то јамчили државни закони и наредбе.

Народу и сарајевском пароху Герасиму Лалићу муслимани су чешће сметали одлазак у цркву, злостављали су Лалића при спроводима, стога је ноћу кријући крштавао дјецу по кућама и газио Миљацку,^[153] а дугогодишњи сарајевски свештеник и прото Стеван Баковић, у својој младости улазећи у цркву морао се провлачити испод објешених о вратима. Мирнога старомајданског свештеника Илију Маринковића с његовим пратиоцем посјекле су турске заптије послије обављеног крштења, као што су извршиле покољ и над шеснаесторицом старомајданских угледних грађана православне вјере (1876. г.). Није ни чудо, што су свештеници били презрени код Турака, јер су вољели вјеру и народ, а осим тога, били су и права сиротиња због слабих прихода; зато су се у градовима бавили занатом, а у селима земљорадњом и у опће економијом. Неки свештеници писали су записе ради своје користи, или да своје парохијане одврате од тражења муслиманских записа, чиме су се неке хоџе јавно бавиле.^[154] Ти свештенички записи обично су били препис неких мјеста из молитава за болеснике или неки стих из какве црквене књиге. Парохијске се матице нијесу код православних нигдје водиле до 1850. г., па и послије мало гдје прије окупације (1878. г.). Због опће несигурности и мало цркава народ се је био одвикнуо од богослужења, а често се је и причешћивао без исповиједи. Упадају у очи и у овом периоду више случајева вјенчања код кадије у Сарајеву (1776 и 1803. г.), гдје то није никако било потребно, јер је ту била црква и неколико свештеника; стога су за то морали бити и неки други разлози, који се данас не могу знати (може бити неке канонске брачне сметње, самовоља слабих хришћана да лакше могу раскинути брак, па и пријетња неких кадија.^[155]

Просвјета није могла напредовати у таким хаотичним приликама, али се поче јаче осјећати од половине ХIХ стољећа. Основна школа у Сарајеву од 1850. г. имала је свој наставни план, а до окупације (1878. г.) набављала је, или су јој поклањате, књиге из Београда. 1854. г. отворена је школа у кући свештеника Давида Нединовића у Јесеници (срез бос.-крупски), мало прије тога у Бањој Луци, Старом Мајдану, Чајничу, 1865. г. у Бихаћу, затим су отворене школе у Мостару, Прњавору и другим већим градовима. Архимандрит Нићифор Дучић отворио је 1857. г. прву манастирску школу за свештенике у ман. Тавни, уз помоћ Србије и Русије оснивали су такву школу у ман. Житомишљићу јеромонах Прокопије Чокорило, архимандрит Јоаникије Памучина и Н. Дучић, који је био и управитељ и наставник њезин заједно са серафимом Перовићем.^[156] Од 1867 до 1875. г. била је добро уређена богословија у Бањој Луци; за њезину нову зграду оставио је 1869. г. од своје мирије 90.000 гроша митрополит Игњатије II. Та је богословија била под управом архимандрита Васе Пелагића и Арона Тапарице и дала је читаво коло добрих свештеника, родољуба и јавних радника.

Прилоге су црквама, манастирима и школама и новцу, књигама и другим стварима, осим народа, слале Србија и Русија, те је парох мостарски јером. Прок. Чокорило у Русији од цара Александра II и других приложника скупио за херцеговачке цркве, ман. Дужи и мостарске школе неколике хиљаде дуката.^[157] Било је и других скупљача.

Богословска књижевност код православних Срба у Босни и Херцеговини у овом периоду била је незнатна. Узрок је томе, што свештенство није било образовано, нити се је могло бавити књижевношћу у несигурним приликама. Од тога изузетак чине само Нићифор Дучић, Васо Пелагић и Серафим Перовић, који су се школовали у Србији и Русији и стајали у додиру с црквеним књижевницима изван Босне и Херцеговине. У књижевнике убрајамо и Гавру Вучковића, који је од 1858 до 1863. г. био у Цариграду изасланик бос.-херц. православних Срба. Иначе је све друго било ограничено на књижевност народних умотворина. Њоме су се највише бавили православни Срби у тим крајевима као најдаровитији дио народа, у коме су се најбоље сачувале и историјске традиције. Фрањевци су и у овоме времену имали неколика знаменита књижевника и пјесника (Маријана Суњића, Ивана Јукића, Мартина Недића и Гргу Мартића).

Сан-Стефански мир, чл. XIV, одредио је био аутономију Босни и Херцеговини, али је берлински конгрес, 25 чл. 13. јула 1878. г., повјерио Аустро-Угарској мандат над тим земљама. На глас о томе у Сарајеву дође до узбуне муслиманске масе под вођством хаџи Лоје, који састави "народну владу" 28. јула, у коју уђоше од православних Срба: архим. Сава Косановић, поп Ристо Новаковић, учитељ Стево Петрановић, Димитрије и Глигорије Јефтановић. Нова влада одлучи оружани отпор православних и муслимана против окупације, али послије јачих окршаја код Добоја, Маглаја, Кључа, Бање Луке и Сарајева устанике потуче и растјера, од јула до октобра 1878. г., добра опремљена и модерна аустро-угарска војска, која тако окупира сву Босну и Херцеговину "ради управе и проведења потпуне и трајне пацификације".

Четврти дио
(1880-1950. г.)

Овај период је најбогатији догађајима у животу српско-православне цркве у Босни и Херцеговини; то је доба у исто вријеме бурно, као што је у опће био такав сав политички и социјални живот тих крајева од окупације. Нарочито православни Срби окупацију нијесу желили, али је она промијенила прилике у Босни и Херцеговини, што се је одмах осјетило и у црквеном погледу, јер је православна црква од тада развила плодан рад међу својим вјерницима, каква није било прошлих времена.

Одмах послије окупације ослободила се је црква грчке јерархије, јер сарајевски митрополит Антим 1880. г. даде оставку, а 1887. г. исто учини и мостарски Игњатије. Желећи из политичих разлога задобити за се босанско-херцеговачке Србе као највећи најживљи дио народа Аустро Угарска већ 16/28. марта 1880. г. закључи конвенцију конкордат с цариградским патријархом Јоакимом Ш, те тако доби православна црква у окупираним земљама своје привремено уређење. По тој уредби цариград, патријарх прима од Аустро-Угарске годишње 38.000 - гроша у злату мјесто свију дотадашњих прихода, а епископи-митрополити одбивају плаћу из државне благајне; митрополите именује аустро-угарски владалац, али прије тога патријаршија обавља канонске формалности. Тако се и мијењају митрополити. Они у цркви спомињу васељенског патријарха као свога врховног поглавицу, који им шаље св. миро, али су иначе у своему самостални и координирани као што је било и у Ш периоду. Митрополити су од тада само Срби. 1882. и 1883. г. отварају се у Сарајеву конзисторија као духовни суд и богословија, која је пренесена у Рељево (код Сарајева), а од 1917. г. опет у Сарајево.

Сад се почеше дизати цркве, школе и оснивати пјевачка друштва с читаоницама као знак јачања вјерске и народне свијести. Аустро-Угарска се уплаши тога неочекиваног рада православних Срба, изненада промијени према њима своју политику наклоности, коју у почетку показиваше, а у исто вријеме оживи и римокатоличка пропаганда, којој такође није био по вољи живљи покрет православне бо.-херц. цркве. Стога се окупационе власти почеше уплетати у унутрашње послове црквених општина, које су се управљале по обичајима, или су саме себи стварале статуте за управу црквом, школом и њиховим имањем. Власти највише устадоше против подизања и опстанка срп.-правосл. основних школа и њихових учитеља, јер од комуналних (народних тј. државних) школа и њихове наставе прави Срби зазирају бојећи се за вјерско и национално васпитање младежи, пошто у њима није било ни спомена о српској историји, а језик се је називао "босанским". У колико су власти трпјеле српско-православне школе, одлучно почеше тражити да се брише назив "српска" па су хтјеле мијењати у њима и наставни план. Та промјена држања власти према највећем дијелу становништва, које је увијек било отпорно и вјерно традицијама, већ 1892. г. изазва реакцију; она је била још јача од 1896. г. Тај вјерско-просвјетни покрет православних Срба у Босни и Херцеговини назива Харузин борбом православља и католицизма.^[158] Народни прваци предадоше у Бечу 25. новембра 1896. г. свој први меморандум, у коме изнесоше све повреде старих права од стране аустро-угарске власти, описаше рад римокатоличке пропаганде, и тражише автономију цркве, школе као и то, да се црква не одваја од цариградске патријаршије (ово су тражили из вјерских разлога, да се лакше може водити борба с римокатолицима, и из политичких, да се не би Босна и Херцеговина сасвим оцијепиле од Цариграда као престонице султана, који се и послије окупације сматраше законитим господарем тих покрајина). Пошто у Бечу не одговорише на тај меморандум, народне вође (свјетовњаци: Глигорије М. Јефтановић, Војислав Шола, Владимир Радовић, Коста Кујунџић и други са свештеницима: Стевом Трифковићем, хаџи Теодором Илићем, Михаилом Јовичићем и осталима) предадоше цариградској патријаршији нацрт (1898. г.) као основу за уређење цркве, школе и уопће автономије с овим главним тачкама: 1) владике бира свештеничко-народни сабор, а потврђује их цариградски патријарх; 2) плаће и њима и свештенству дају црквене општине; 3) свештенство самостално уређује духовне судове и рјешава важнија црквена питања; 4) свештенике бирају црквене општине, а потврђују их митрополити, и 5) црква се не одваја од цариградске патријаршије. Уз тај нацрт живо је описана опасност од римо-католичке пропаганде у Босни и Херцеговини. Патријаршијски синод, саслушавши бос.-хер. митрополите, који су се сад нашли међу двије ватре (између владе и народа), одбаци 28. августа 1898. г. тај нацрт, па посавјетова народне вође да се споразумију с митрополитима, а ове упозори да се држе црквених канона.^[159] То одбијање још више изазва народно огорчење, које се је и прије донекле показивало, те се појавише непријатни догађаји у опозиционим центрима (Сарајеву, Мостару и Лијевну) као: непохађање богослужења, некрштавање дјеце, непримање тајне исповиједи и причешћа, сахрањивање без свештеника итд.^[160] Такво опасно стање трајаше у цркви читавих десет година (1896-1905), а за које је вријеме било више депутација и узалудних покушаја споразума међу јерархијом и народним вођама, које је покушаје вјешто ометала власт користећи се зависношћу архијереја у материјалном погледу. Загонетно је било владино држање у тим приликама. Власт је 1902. г. хтјела октроисати црквену уредбу без питања вођа, који тај покушај на вријеме ометоше. Стога опет одоше у Цариград као депутација: Григорије Јефтановић, прото хаџи Теодор Илић и свешт. Стево Трифковић. Њима овај пут изиђе у сусрет знаменити патријарх Јоаким Ш, који препоручи митрополитима, да споразумно с народним вођама саставе црквену уредбу, послије чега дође у Сарајево патријаршијски секретар поп Јону (у мају 1903. г.) и митрополитима нагласи патријархову наредбу. И заиста, послије заједничког одговарања и попуштања сада дођоше до споразума међу митрополитима и вођама осим ових четирију тачака: избор владика, бирање и плаћање чланова конзисторије, бирање чланова епархијског и великог савјета и директна преписка црквених општина с цариградском патријаршијом; то оставише патријарху, да сам ријеши. Влада је и сад отезала потврду тога споразума тражећи јачи надзор над автономијом и приговарајући тачкама о њезином издржавању. Најпослије и она попусти видећи да се не може друкчије радити, те су 5. фебруара 1904. г., уз њен пристанак, митрополити и народни прваци потписали текст Уредбе, коју је 31. маја 1905. год. одобрила цариградска патријаршија (патр. бр. 3338), а Франц Јосиф 31. јула (13. авг.) 1905. год. потврдио и прогласио као закон. Та је Уредба^[161] врло важан догађај за српско-православну б.-х. цркву, као што ћемо послије видјети.

1897. године установљена је конзисторија у Мостару, а 1900. год. бањолучко-бихачка епархија са сједиштем у Бањој Луци, јер је дотле дабро-босанска епархија била врло велика (било је у њој око 500.000 православних). 1908. год. Аустро-Угарска анексирала је Босну и Херцеговину, чиме је изазвала велико незадовољство међу православним и муслиманима, који су такође од 1900. год. тражили вјерско-просвјетну автономију. Покрет младих људи ("Млада Босна"), који послије довршене автономне борбе и анексије скрену народне тежње политичком раду и борби за ослобођењем, убијство аустро-угарског престолонаследника, на Видов-дан, 15(28). јуна 1914. год. и жеља Аустро-Угарске да уништи српски народ, изазваше свјетски рат 1914-1918. г., за које је вријеме српско-православна црква врло страдала. Срећно свршеним ратом, захваљујући храбрости српске војске и савезницима, ослобођене су Босна и Херцеговина, као и православна црква у њима, те је и она 1919-1920. год. постала дио уједињене Српске Цркве и Патријаршије, али је и даље задржала своју автономију и њену Уредбу, по којој се, у главном, и сад управља. 1925. год. установљена је и пета, бихаћка епархија са сједиштем у Бихаћу.

И тако у овоме периоду српско-православна бос. херц. црква имала је четири митрополије до уједињења, а послије уједињења Српске Цркве и проглашења патријаршије установљена нова епархија - бихаћка - названа је само епископијом. То се је догодило и с мостарском и тузланском митрополијом, као што ће бити и с бањалучком, јер ће наслов митрополита остати само сарајевском епископу.

1) Дабро-босанска митрополија.

Ово су њезини митрополити:

Сава Косановић (1881-1885), човјек велике енергије, искрен пријатељ цркве и народа, борац с римокатолицизмом и окупационом влашћу, али због свога наглог карактера изненада даде оставку. Знамените су његове окружнице свештенству и народу и заузимање за отварање богословије^[162] у Сарајеву (Рељеву). Њега је наслиједио

Ђорђе Николајевић (1885-1896) примјеран архијереј, добар организатор цркве, прави отац свештенства и народа и велики добротвор српско-православних школа и других установа.

Никола Мандић (1896-1908) стекао је заслуга за установљење свештеничко-удовичког фонда,^[163] иако је био за вријеме бурне автономне борбе, умио се је одржати на висини свог позива.

Евгеније Летица (1909-1920) бјеше добар правник, говорник и организатор; 1920. год. поднио је оставку.

Петар Зимоњић, 1920. год. до сада.

2) Херцеговачко-захумска митрополија:

Леонтије Радуловић (био је митрополит само од маја до октобра 1888. г., јер је умро од туберкулозе) учествовао је у устанку 1875. г. и био заточен у Мурзуку (Фезан) за отоманске управе, увијек бјеше родољуб и јаван радник.

Серафим Перовић (од октобра 1888. г. администратор митрополије, а као митрополит 1889-1903); и он је као родољуб био прогнан у Мурзук, а послије повратка постаде архимандрит ман. Житомишљића.

Петар Зимоњић (1903-1920) отворио је у ман. Житомишљићу 1913-1914. год. монашку школу. Послије његова премјештаја у Сарајево, ова епархија је била упражњена неколико година, док на њу не дође

Јован Илић (1926. год. до сад) као епископ.

3) Зворничко-тузланска митрополија:

Никола Мандић (1892-1896), Григорије Живковић (1896 до 1911), Илирион Радоњић (1911-1919), послије кога су том епархијом управљали неколико година бањолучки митрополит и шабачки епископ, док на њу не дође бивши никшићки епископ Нектарије Круљ (1929. год. до данас).

4) Бањолучко-бихаћка митрополија:

Евгеније Летица (1900-1908) и Василије Поповић (1908. год. до сада). Бихаћка епископија:

Венијамин Таушановић (1926 до 1929), епископ. Послије његова премјештаја у Штип, том су епархијом управљали до данас архијереји: шибенички, тузлански и бањолучки.

Уређење цркве у овом периоду није било једнако. Још од друге половине XIX стољећа осјећао се је покрет за црквено-школским уређењем, нарочито за организацијом црквено-школским уређењем, нарочито за организацијом црквено-школским општинама, које су до 1892. или до 1905. год. имале своје посебне статуте. Свештенство и народ у Босни и Херцеговини имали су за пећке патријаршије учешћа у избору митрополита Паисија Лазаревића (1752. г.) изабрали свештенство и народ у Сарајеву.^[164] Тако су исто изабрати за епископа Антим (за митрополита Прокопија) и Софреније (за вријеме митроп. Дионисија 1). У истом времену су свештенство и народ у Сарајеву дигли с положаја митрополите: Паисија, Прокопија и Дионисија I, а у Мостару Григорија и Јосифа.^[165] Сарајевска црквена општина хтјела је 1857. год. изабрати за митрополита Нићифора Дучића, 1874. год. Саву Косановића, и опет истога 1878. год. за викарног епископа при митрополиту Антиму, чему се је противила окупациона власт, изјавивши да му неће признати епископски чин и да ће му забранити повратак из Цариграда. Тек послије склопљеног конкордата с васељенском патријаршијом Косановић је именован сарајевским митрополитом, али је и тада био пристанак свештенства и народа, јер се он иначе није хтио примити епископства. Конкордат као октроисан није то право избора хтио признати, али су то народни представници за вријеме автономне борбе увијек тражили, па и послије 1905. год. никад се нијесу православни Срби Босне и Херцеговине одрекли тога права.^[166] Сад бос.-херц. епископе, као и у свој Српској Цркви, изабира архијерејски сабор, а потврђује их Краљ. Парохијско свештенство прије су постављали митрополити и давали им синђелију; од 1878 до 1905. год. митрополити су споразумно с црквеним општинама постављали свештенике, а од 1905. год. по Уредби све досад парохе, као сталне свештенике, изабира скупштина све парохије, а епископ их потврђује. Тај се начин избора у већини случајева показао врло добар и користан за ред и задовољство у народу; каткада је нарочито партијска агитација на зло употребила и то црквено-народно право. Свештенство добија незнатну плаћу од епархијског савјета као замјену бира у натури (жито , стока, вуна, сир и др.), наплаћује епитрахиљске таксе од народа и прима од државе, послије рата, доплатке на скупоћу. Бир у нарави (до 1905. год.) бјеше већином слаб, осим неких крајева богатих житом (Посавина) и стоком (брдски крајеви), а сам начин његова сабирања убијао је углед свештенству, које је као просјак ишло од куће до куће, па је каткада због неуредног давања долазило и до тужбе с парохијанима. А како је плаћа градског свештенства прије 1905. год. била жалосна, најбоље се види по томе, што је мостарски парох имао од црквене општине годишње плаће 2.000. - круна, а сав приход од парохије, који је износио око 12.3000. - круна, узимала је општина себи.^[167]

Уредба црквено-просвјетне управе од 1905. год. одређује у главном ово:

У епархијама Босне и Херцеговине митрополити су претсједници црквених судова и епархијских савјета, а остала њихова права оснивају се на канонима. Црквена скупштина, коју сачињавају сви пунољетни и самостални мушки православне вјере, поред осталога, бира свој црквени-школски одбор, који врши своју дужност према јасно одређеном дјелокругу и полаже о свом раду рачун скупштини, која се састаје редовно два пута годишње. Скупштина бира и пароха са 2/3 гласова, а послије тога епископ га потврђује. Све скупштинске и одборске сједнице држе се без надзора власти (а прије 1905. год. увијек је општинским сједницама присуствовао изасланик политичке власти). Окружни су протопрезвитери без парохије; они су само надзорници парохијских звања и црквених општина, те реферишу о њихову раду и стању црквеним судовима и епархијским савјетима. Поред два или три редовна члана-чиновника црквених судова његови су чланови и 6 парохијских свештеника као почасни чланови; без њих (или њихових замјеника) се не могу законито држати сједнице. Чланове и замјенике из парох. свештенства бирају сви свештеници по изборним срезовима. Тако исто парохијски свештеници и свјетовњаци посебно бирају свештеничке и свјетовњаке за чланове епархијских савјета. За заједничке управне и просвјетне ствари свију епархија био је до црквеног уједињења (1919. г.) Велики Управни и Просвјетни Савјет у Сарајеву с члановима свештеницима и свјетовњацима, а наизмјенице су му се сваке године мијењали митрополити као претсједници. Митрополити дијецезани стални су претсједници црквеног суда и епархијског савјета. Автономија се изражава својом имовином и с 10 % приреза на непосредни порез од православних Срба, који наплаћује власт и предаје автономији, али државна власт сваке године даје автономној управи још и годишњу потпору за градњу цркава, српско-православних школа и парохијских станова, као и хонораре парохијском свештенству за предавање вјеронауке у државним основним школама. Службени је језик автономије српски с ћирилицом, а застава српска. Назив је за све установе автономије: српско-православни (на пр. за црквено-школску општину, црквени суд, епархијски савјет итд.).

Та автономна уредба, која јасно одређује свачија права и дужности, у главном је све задовољила, иако су народни прваци и даље жељели, да се она допуни признањем свештенству и народу права бирања владика. Автономија бос.-херц. православне цркве увијек је била трн у оку аустро-угарским властима, али су је морали трпјети за мирних времена. За свјетског рата автономна Уредба била је изложена великим нападајима као и све, што је припадало православним Србима. Иако она од год. 1905. бјеше државни закон, земаљска влада у Сарајеву хтјела је укинути ту уредбу 1915. г. саставивши нови нацрт за њу, по коме се уопће брише назив "српски", укидају се њене школе, забрањује се ћирилица, српска застава (што је све заиста и било укинуто до 1918. год.), па се одузима и субвенција из земаљске благајне за српско-православну цркву и њено свештенство. Тај владин нацрт "реформе" автономне Уредбе одбио је сарајевски митрополит Евгеније Летица;

његов се одговор може назвати апологијом српско-православне цркве, школе и народних светиња, кад се у то доба, особито у Босни и Херцеговини, није смјела нигдје чути одважна српска ријеч.^[168] И тако ова знаменита уредба, иако је за вријеме рата била донекле суспендована, преживи Аустро-Угарску, која јој увијек бијаше највећи непријатељ.

Послије 1878. год., а особито од 1905. год. подигоше се многе цркве по градовима и селима. И порушени и попаљени манастири пропојаше (Моштаница 1883. год. заслугом арх. Кирила Хаџића и родољуба Васе Видовића), али Рмањ, Липље, Крупа, Гомела и Тврдош (који на развалинама старог Тврдоша подиже Никола Руњевица из Пољица код Требиња) сад постадоше парохијске .цркве. Калуђерство је у овом периоду врло опало, те има у манастирима обично један или два калуђера, а ријетко тројица.^[169] Црква у Чајничу с чудотворном иконом св. Богородице (по народном предању сликао је св. јеванђелист Лука) увијек је привлачила о Великој и Малој Госпојини на хиљаде православних Срба из источне Босне, Херцеговине и других крајева, па ту каткад и муслимани долазе. Због великих прихода могла је чајничка црквена општина саградити и велику цркву византијског стила и уз њу просторије за примање поклоника. И манастир Острог у Црној Гори, у коме се налази тијело св. Василија, некадашњег монаха и послије митрополита захумског у ман. Тврдошу,^[170] похађају многи православни Срби из све Херцеговине, Сарајева и југоисточне Босне. Овде треба да споменемо побожни и "источни петак" (свијетли петак) на оближњи извор, где се врши освећење воде, а народ се послије тога читав дана весели.

Најљепше су нове цркве: сарајевска, мостарска и бањолучка (ова је саграђена у чисто византијском стилу: с пет кубета и одвојеним високим звоником).

Живот свештенства и народа у овом периоду бјеше жив и плодан у свима правцима. Вјера и морал код православних Срба све до почетка свјетског рата стајаху на великој висини, па и за вријеме рата чувао се је морал и свак је тражио утјехе у својој православној цркви. Велика народна побожност огледала се је и у подизању цркава и капела, у похађању богослужења, уредном приступању исповиједи и причешћу итд. Родољубље бос.-херц. православних Срба,^[171] без икакве пропаганде и материјалне помоћи са стране, бјеше на далеко чувено. Зато су они дизали и држали школе не желећи ни материјалних жртава ни труда, а то потврђује и њихова одважна борба за автономију, оснивање културних и хуманих установа ("Просвјете" и других). Може се рећи, да је српско-православно свештенство било душа сваког народног покрета, због чега је сразмјерно највише и страдало у рату. Бос.-херц. свештенство имало је 1910-1919. г. посебно своје удружење, а у новије доба оно ради око оснивања одбора Братства св. Саве, које тежи да пробуди и ојача вјерску и моралну свијест у народу, иако та акција споро напредује због опће немарности послије рата.

Живот свештенства и народа у данашње доба није као што би требало, јер су ратне прилике и материјалистичке идеје уродиле и у Босни и Херцеговини разним рђавим пошљедицама. Данас је охладњела љубав према цркви, богослужење се слабо посјећује, домаће мољење је у граду заборављено, пост с приступањем исповиједи и причешћу по градовима и многим селима мало се држи,^[172] псовање и пијанство су велике народне мане, множе се разводи бракова, конкубината је све више, па има и удових свештеника, који због још недозвољеног брака живе невјенчани. Морал пада све ниже: побацивања, убијстава, самоубијства, отимачина и превара је све више и више, а младеж јури за спортом и уживањем, одрастајући без узвишенијих идеала. Изгледа као да многи вјеру и моралне обавезе сматрају за просту формалност. То се је зло мишљење укоријенило нарочито код срп.-прав. интелигенције скоро у читавој нашој држави. Не може се сакрити ни оскудица некадашњег пожртвовања и родољубља код бос.-херц. свештенства и народа, јер је нестало воље за оснивањем нових и чување старих вјерских и културних установа, проповијед се ријетко чује, а вјерско и морално образовање у многим школама потпуно је занемарено. Кад се свему томе дода падање угледа свештенству,^[173] његово неосигурано материјално стање и несавремен начин добијања награде уз порађање, с чим је у вези и оскудица бољег парохијског свештенства, добија се слика, која није најугоднија. Али се с правом све нада, да ће скорим доношењем новог Устава Православне Цркве, јачом организацијом и унутрашњим мисионарством она оживјети, те ће се из темеља свагдје промијенити њено садашње стање, што ће користити не само вјерским, него и државним интересима.

Римо-католичка пропаганда појавила се је одмах послије окупације (1878. г.) и живо је радила до 1905. г., кад се је знатно повукла пред донесеном црквеном Уредбом православних, али је римо-католичка црква и даље неуморно вјешто радила захваљујући својој организацији у чврстој дисциплини, којом осваја данас чак и у оним крајевима наше државе, гдје је досад било врло мало римокатолика (као у Београду и Смедереву). Пропагандни рад у Босни и Херцеговини види се по многим црквама, мушким и женским манастирима, школама и случајевима покатоличавања православних и муслимана, иако су бос. херц. римокатолици бројем на трећем мјесту, а уједно и најсиромашнији дио становништва. У њихове вјерске школе свију врсте иду скоро сва римокатоличка дјеца, па шта више у њих шаљу дјецу и неке православне трговачке и чиновничке породице, иако управе тих школа нерадо допуштају да у њих долазе православни свештеници као вјероучитељи. Православна дјеца у тим школама још и данас морају "због школског реда" изјутра ићи у школску капелу заједно с римокатолицима, те се тако науче њиховим молитвама, метању крсног знака и другим римокатоличким обичајима. Римокатоличка црква заиста се је од окупације до свршетка рата (1918. г.) сматрала државном. Главни заповједник окупационе војске генерал Иван Филиповић, ушавши у Сарајево (1878. г.) одмах је тражио, да архимандрит Сава Косановић и унијатски војни свештеник у српско.-прав. саборној цркви служе благодарење и да хор прати војна музика; ма да му је генерал пријетио вјешањем, Косановић је све то одбио отслуживши сам благодарење по православном обреду.^[174] А како је римска пропаганда сметала раду митрополита Саве Косановића, најбоље свједочи његова окружница од 26. априла 1883. године бр. 623, у којој он упозорује свештенство на споменуту пропаганду. Још је важно у том погледу и Косановићево "отворено писмо" босанско-херцеговачким бискупима, у коме се спомиње, како је владин савјетник прог.

Мирошевски отворено нудио митрополиту унију, а римокатолички свештеник Теод. Хајде оскврнуо православну цркву у Романовцима (срез бос.-градишки) пуцањем на крст и још једним непристојним чином уз црквене зидове! Такви поступци изазваше митрополита Косановића да да оставку 1885. год. С пропагандом сарајевског надбискупа Штадлера имали су муке и митрополити Николајевић и Мандић. Најопасније је било за женску младеж похађати римокатоличке манастирске школе, јер је у њима све било удешено, како ће се одвратити од православља. То нам најбоље свједочи оригинални попис српско-прав. ученица у сарајевским клостерима од 1891. до 1895. год. (с многим биљешкама), из кога се види, да су римокатоличке калуђерице говориле тој дјеци и одраслијим дјевојкама, како Бог не станује у православној цркви, те су одвраћале од учења православне вјеронауке или су хотимице ученице пуштале кући, да не буду на њезином предавању; православне ученице слушале су језуитске проповиједи, те су вршиле и духовне вјежбе (тзв. ћутање), говорено им је да је "једна Марија " и да нема никакве разлике међу римокатоличком и православном вјером! Није дакле чудо, што је код таквог школског васпитања било прелаза у римокатоличку вјеру, као што су то учиниле одрасле дјевојке Катарина Беговић, синовка чувеног горњо-карловачког проте Николе Беговића, и Крстина Крач. Муслимански прваци у својој претставци министру Калају од 19. децембра 1900. год. описали су пропаганду овим ријечима: "послије двадесетогодишње окупационе управе виеде порушене џамије претворене су у католичке цркве, на исламским гробљима подигнути су католички самостани, шеталишта, марвинска сајмишта и блудилишта... Само се у Босни и Херцеговини допушта насилно мијењање вјере малољетних..."^[175] "Непрестано искрсавају нове и вељељепне цркве и самостани и онђе, гђе римокатолика и нема, као и у Високом, Зворнику, Бос. Петровцу итд."^[176] Римокатоличка црква отимала је и дјецу родитеља, који су живјели у мјешовитом браку не обазирући се на уговор о вјери дјеце, а православни војни свештеници били су под управом римокатоличких. Пропаганда је агитовала и поклонима иконица, крстића и медаљица с ликом римокатоличких светаца, а сарајевски надбискуп Штадлер снијевајући о унији ревносно је ширио лист "Балкан" који је био намијењен највише бос.-херц. православним Србима. Па ипак римска пропаганда није много успјела захваљујући оданости народа православној вјери и развијеној његовој свјести, али и мјерама опрезности, јер су се на пр. иконе и одежде наручивале само уз дозволу духовне власти. Због тога се може рећи, да је више римокатолика (особито женских) прешло у православну вјеру у овом периоду него ли православних и њихову.^[177] Било је неколико прелаза и у ислам, али то су чиниле женске без икаквог вјерског образовања у оним мјестима (највише у селима), гдје су били муслимани у већини гдје су могле тим прелазом извући материјалну корист. Узгред напомињемо ради вјерне слике међувјерских односа, да је фанатична римокатоличка и муслиманска народна маса увијек презирала православну вјеру и њезине свештенике називајући их разним погрдним именима. То се, на жалост, и сад чини у неким крајевима. Шта више нападају се на православну вјеру и сад могу чути при проповиједи у сарајевским римокатоличким црквама или читати у листовима слично овоме: " "U rimo-katoličkoj crkvi postoji ispovijed i oproštenje grijehova bludnicima, psovačima i varalicama, ali ne postoji onima, koji su se u pravoslavnoj crkvi vjenčali".^[178]

О секташкој пропаганди може се засад још мало говорити, јер нема већих успјеха. Назарени су се појавили одавно у -Сарајеву, те су два трговца прешла у њих; и сад је мало те секте. Адвентиста има више, јер они послије рата шире пропаганду ријечју и продавањем својих књига, које издаје њихово друштво у Новом Саду; мисионари им излазе из школе Албина Мочника у Београду.^[179] У Босни и Херцеговини има адвентиста у Сарајеву и гдје која породица у Мркоњић Граду, Кључу, Санском Мосту, па и по неким селима. Поред осталога они одбацују и крсну славу, што им народ највише замјера. Али су данас највећи непријатељи цркве у свима нашим крајевима; вјерски индиферентизам и претјерана слобода младежи у моралном погледу, против чега је потребна добро организована мисионарска борба. То је једино средство и против сваке пропаганде.

Страдања је било доста у овом периоду. Бос.-хер. православни Срби трпјели су за вријеме автономне борбе, анексионе кризе (1908-1909), балканскога (1912-1913) и, највише, свјетскога рата. За автономне борбе државне власти су глобиле, затварале и одузимале дозволе трговцима, или су пријетњама одвраћале црквене општине и народ од тога покрета, као што се то види из записника цркв.-школ. општине у Сан. Мосту од 23. јула 1899. год., којим се одузима пуномоћ "народним вођама" Јефтановићу, Кујунџићу и Радовићу, а укида се закључак од 21. маја 1898. г., кад се је издала.^[180] Свештенству је власт давала новчану помоћ или дарове за њихове парохијске цркве у новцу, књигама, одеждама и утварама, да се не би придружили горе споменутом покрету. За вријеме анексионе кризе пребјегли су многи Херцеговци у Црну Гору, а то је учинио и јеромонах ман. Добрићева Леонтије Нинковић, садашњи архимандрит Високих Дечана. Кад је био балкански рат, босанско-херцеговачке власти су забрањивале православним Србима слободно састајање и при крсним славама. Пред почетак свјетског рата наговорен римокатоличко-муслимански олош у многим мјестима (и у Сарајеву) терорисао је српско-православни дио становништва својим демонстрацијама, које су уништавале имовину, дивљачки нападале на цркве (у Клепцима, Опличићима, Чапљини и другим мјестима)^[181] школе, гробља (разбијајући крстове и слике покојника) и личну слободу), и вријеђале ријечима и пјесмама. У рату је српски народ подносио још већа зла и понижења са свију страна. Најгоре је било православним Србима, што су узимани у таоце по жељезничким пругама, станицама и мостовима, интернирања и судски процеси без основе бројали су на хиљаде, вјешања и стријељања (с осудом и без ње) бјеше врло много. Најприје почеше вјешати православне Србе у Требињу, гдје их је објешено осамдесет, по ријечима проте Стевана Правице, јер их је он као требињски парох све опајао. Послије тога заредала су убијања од пријеких судова и по другим мјестима. Не може се овдје рећи ни стоти дио од онога што би требало навести о тој теми, јер је врло велик број тих мученика из свих сталежа. Зато ћемо овдје споменути само страдање свештеника као слугу цркве, и то у најкраћим цртама. Убијени су ови:^[182] Трифко Максимовић, парох илијашки (срез височки), послије нечувеног мучења стријељан је без осуде са шеснаест одличнијих парохијана, Петра Лазаревића су објесили у Тузли, Видика Парежанина и Тимотију Поповића такођер објесили. Стријељани су заједно као таоци: прото Јосиф Кочовић, свештеник Владимир Поповић и трговац Нико Хаџи Вуковић, а Никола Мазија бајонетом збоден (то је било ноћу на дринском мосту у Фочи). Исто тако је као таоц стријељан и Ђорђо Петровић, а Сава Поробић убијен је крајем рата у својој кући. Сва су та убијства (осим Поробићева) била почетком свјетског рата, кад је бијес солдатеске и шуцкора био најжешћи. У интернацији, од пјегавог тифуса, изморени глађу и разним понижењима, умрли су у Араду ови свештеници:^[182] Драгутин Тихи, Лука Хаџић, Светозар Карановић, Лазар Ђулибрковић, Лука Џабић и Миле Богуновић. Као таоци или интернирци обољели су и код својих кућа помрли су током рата ови:^[183] Сава Шкаљак (полудио због нечовјечног поступања војника), Петар Ћосовић, Душан Милићевић, Данило Шиљак, Сава Дангић, Миливоје Стојчевић, Димитрије Текић, Максим Тодоровић, Јово Јовановић, Душан Школник, игуман Гаврило Стојнић, Марко Поповић, Јеврем Станковић, Ђорђе Умићевић, прото хаџи Миле Попадић, прото Коста Божић, Петар Ђорђевић, Никола Грбић, Коста Мајсторовић, Младен Поповић, Димитрије Ескић, Ђорђе Марчетић, Михаило Радовић, Вукан Зечевић и Василије Кандић. Било је још и других бос.-херц. свештеника, који су били таоци и интернирани (у Араду, Нежидеру, Коморану, Кечкемету, Шопроњу, Добоју^[184] и Жегару код Бихаћа), али су још живи; стога их овдје и не спомињемо.

Не треба да се забораве они свештеници, који су се у овом периоду истицали својим радом, јаком вољом и одважношћу у разним приликама свог живота, због чега су имали непријатности, а то бијаху: прото сарајевски Ставан Баковић (1795-1893. г.), Герасим Лалић (1815-1891), сарајевски парох и прото, о коме је прије (стр. 51.) говорено, хаџи Теодор Илић, тешањски прото (1833-1915), хаџи Миле Попадић, кључки прото (1846-1918), Христифор Михаиловић (1853-1913), архимандрит житомишљићки, Стево Трифковић, окр. прото сарајевски (1860-1911), душа автономног покрета, збачен с блажујске парохије на захтјев владе због свог националног рада, Лука Опачић (1865-1904), прњаворски прото, Михајло Јовичић (1896-1905), парох брчански, Јеврем Станковић (1855-1915), парох чечавски, Јован Пећанац (1837-1911), прото варцар-вакуфски (Мркоњић-Града) и Коста Божић (1875-1919), окр. прото сарајевски, кога су валсти прогониле нарочито 1914-1917. г. Од још живих највише су радили: Марко Поповић, парох и прото у Мостару, и Душан Кецмановић, окружни прото у Бањој Луци. Ти су свештеници учествовали у автономној борби у првим редовима, били су искрени црквени и народни радници, а неки су се бавили и књижевношћу.

Просвјета код српско-православних Срба у Босни и Херцеговини знатно је почела напредовати од 1878. год., а нарочито од 1905. год., кад је законом било допуштено отварати школе, те су они постали најкултурнији дио народа у тим покрајинама, што су им и непријатељи признавали. Српско-православне школе издржавале су црквено-школске општине, али су и многи родољуби (митрополит Николајевић, Д. Памучина, П. Дрљача, М. Добројевић и други) подизали школске зграде или стварали фондове за њих. Те школе наличе на црквено-приходске школе у Русији, а до 1914. г. било их је 120. Сва школска питања тих школа (грађење, отварање, избор и потврда учитеља, издржавање, настава са јако истакнутом вјерско-националном сврхом) ријешена су споменутом автономном борбом и Уредбом од 1905. г. Православни Срби бојали су се из вјерских и народних разлога слати своју дјецу у државне (комуналне) школе, што је било неосновано, јер није могло бити опасности од тих школа у оно вријеме, које је познато због вјерског и родољубивог одушевљења, а осим тога то презирање државних основних школа добро се је слагало с плановима власти, која је баш и жељела, да што више нашкоди православнима као најдаровитијем и за њу најопаснијем елементу Босне и Херцеговине. И заиста они су тиме били оштећени у просвјетном погледу, јер је влада школе отварала највише у римо-католичким селима, а читави крајеви са српско-православним становништвом нијесу имали никакве школе. Српско-православне школе затворене су наредбама државних власти још почетком свјетског рата, а послије њега све су претворене у народне (државне), Јер се држало, да су часно извршиле своју улогу и да нема више ни вјерске ни националне опасности за народ, који је добио своју слободну државу. Осим основних школа бос.-херц. православни Срби имали су у већим мјестима (Сарајево и Мостар) и више дјевојачке (грађанске) школе. Неко вријеме била је у Сарајеву завод за сироте срп.-православне дјевојке, али је и на њега власт гледала попријеко, као на српску установу са школом, у којој су предавали само Срби учитељи. Срп.-прав. основне школе биле су на добру гласу; нарочито су биле заслужне за вјерско и национално васпитање, јер се је у њима обраћала особита пажња на вјерску науку, црквено-словенски језик с црквеним пјевањем, на српски језик и историју српског народа. Ђаци су у цркви редовно и лијепо пјевали, што је утицало на народну побожност, чега сад нема, јер се у православна села често шаљу учитељи и учитељице и не знају црквеног пјевања, јер се оно данас не предаје у учитељским школама. У тим срп.-правос. школама све су предмете (вјеронауку и др.) предавали учитељи и учитељице. Вјеронауку су у свима државним школама увијек предавали свештеници уз посебну награду, као што је и данас они предају. Прије рата парохијско свештенство држало је вјерску наставу и оној сеоској младежи, која није никако ишла у школу, те ју је свештеник недјељом и празником учио правилном метању крсног знака, најглавнијим молитвама, заповијестима Божјим и црквеним, симболу вјере и одговарању на јектеније. На те скупове, који су били врло корисни за народ, долазило је у неким мјестима и по сто до сто педесет младежи. Сад је и тога нестало, чему су разни узроци.

Богословска књижевност појавила се је у овом периоду и код правосл. Срба у Босни и Херцеговини. Била је доста жива и добра према степену школског образовања свештенства, али је и она у пошљедње доба у опадању.

Од срп.-прав. бос.-херц. свештенства ови су се бавили књижевношћу: митрополит Сава Косановић писао је разне богословске и историјске чланке у Источнику и другим листовима, а послије "Пут на Синај" (1888. г.), митрополит Ђ. Николајевић (прије бијаше уредник Срх.-далм. магазина) био је сарадник разних листова и уређивао је прве шематске дабро-босанске епархије, Герасим Јовановић ("Монах Генадије") бјеше даровит млад писац богословских и историјских расправа и приповиједака, Стево Трифковић писао је многе брошуре и чланке богословског и патриотског садржаја, Никола Г. Лалић бијаше први уредник Дабро-босанског Истичника, Гаврило Бољарић, катихета сарајевске гимназије, писао је богословске чланке и заједно с Ник. Тајшановићем издао је "Српско-православно нотално појање", протојереј Тома Алагић, ректор рељевске богословије (влада га је из политичких разлога суспендовала и отпустила из бос.-херц. земаљске службе 1894. год.), написао је, осим многих чланака, документовану и одличну расправу "О разлозима, који раскидају брачну везу", Алекса Јокановић написао је књигу "О свештеничком свргнућу". Хаџи Миле Попадић описао је у књизи своје путовање у Јерусалим, Јован Гргуровић штампао је за школу и народ Православну хришћанску науку, Петар Иванчевић издао је Катихизис. Међу млађим свештенством највише се бави богословском књижевношћу сарајевски свештеник и уредник "Братства" Мирко Максимовић. Осим тога писали су разне вјерско-моралне чланке и приповиједи: Коста Ковачевић, Ђорђо Петровић, Стеван Н. Давидовић, Петар Ђенић, Васо Поповић, Коста Божић и други.^[173] Има и свјетовњака, који су описивали црквене старине; међу њима се истичу у најновије доба др.

Васо Глушац и Владислав Скарић, који се баве и историјом српске цркве. Најбољи је богословски књижевник од свјетовњака др Саво Љубибратић, који је издао књиге: О организацији Српске Цркве и Нацрт Устава Српске Цркве. Свештеници Петар Рађеновић и Милан Карановић истакли су се испитивањем народних насеља и уопће фолклористичком студијама.

Покрај свега тога може се рећи, да се је црквена књижевност бос.-херц. Срба досад налазила тек у повоју и сад очекује своје даље развиће. По разним радовима и досадашњим богословским листовима види се, да су им сарадници били с разном спремом; стога се не може рећи, да је све добро и научно писано, али је значило као израз воље и бујног душевног живота. Ти су листови били ови:

Дабро-босански источник од године 1887, а од 1890. г. мијења назив у Босанско-херцеговачки Источник (излазио је под разним уредницима, али је био најбољи првих година; од 1914. године престао је излазити, као и остали српски листови), а Вјесник, званични орган цркв. просвј. автономних власти (излазио 1909-1914. год. и 1917-1921. год.), Српски Свештеник (под уредништвом Косте Божића, 1912-1913. г.), Српска Црква (1919-1920. г.) и Братство (од 1925. г.), орган вјерско-моралног друштва Братства св. Саве, које је сада једини богословски срп.-правосл. лист у Босни и Херцеговини.

У вези с богословском књижевношћу спомињемо овдје и штампање црквених књига у Сарајеву. Разлог томе штампању био је захтјев окупационе владе, да се црквене књиге, које су биле већином из Русије, измијене штампанима у Аустро-Угарској. Митрополит Сава Косановић, бојећи се унијатских књига из Лавова, био је против тога, и то је један од узрока, што је дао оставку (1885. г.).^[185] Црквене књиге почеше се штампати 1890. год.^[175] под надзором сва трију митрополита; у комисији, која је из текста уклањала русизме и уопће водила бригу о штампању, бијаху митрополити, ректор богословије, њени професори, катихете средњих школа и чланови конзисторије. Најприје су штампали јеванђелије, од кога су један примјерак ради прегледа послали васељенском патријарху, који послије брижљивог испитивања одобри и похвали започети рад, а затим су штампани: апостол, службеник, требник, октоих и остале књиге. Кад се у српским и руским новинама појавише тенденциозни нападаји на митрополита Ђорђа Никојевића због штампања тих књига о владину трошку и у њезиној штампарији он одби те клевете^[186] изјавивши, да стоји на бранику православља, али рече да је "боље имати црквене књиге штампане ма и владиним трошком, него ли цркве држати затворене због црквених књига".

Завршујемо ову радњу статистиком о броју душа православних Срба у Босни и Херцеговини по пописима од разних година. Њих је било: 1852. год. 430.000 или 47 % становништва 1879. год. 496.485 или 42,88 % становништва 1885. год. 571.250 или 42,76 % становништва 1895. год. 673.246 или 42,94 % становништва 1910. год. 825.418 или 43,49 % становништва 1921. год. 826.162 или 43,90 % становништва

Садашње је стање ово:

У пет епархија има 843.850 душа или 44 % од свега становништва;

дабро-босанска епархија броји: 2 протопресвитерата, 64 парохије, 56 цркава (манастира нема) и 168.400 душа;

захумско-херцеговачка: 8 протопресвитерата, 57 парохија, 46 цркава, 4 манастира (Добрићево, Завала, Житомишљићи и Дужи, а обновљени Тврдош сад служи као парохијска црква) и 119.650 душа; зворничко-тузланска: 8 протопресвитерата, 76 парохија, 70 цркава, 3 манастира (Папраћа, Тавна и Озрен, а Ловница се убраја у парохијске цркве) и 168.800 душа;

бањалучка епархија: 2 окружна протопрезвитера,^[187] 88 парохија, 127 цркава, 2 манастира (Гомионица и Моштаница, а Крупа и Липље сад су као парохијске цркве) и 219.000 душа;

бихаћка епархија има: 1 окружни протопресвитерат, 51 парохију, 82 цркве, 1 манастир (Рмањ, а Гомела је парохијска црква) и 168.000 душа.

Поговор

Налазећи се између Истока и Запада изложени свим западним и источним струјама и интересима наша Српска Православна Црква и српски народ у Србији и Босни и Херцеговини су на удару непресталним неугодностима и искушењима, а при том његујући спознату вјеру у Бога, чувајући, штитећи и ширећи православље.

Познат по својој топлини, простодушности, ширини и гостопримству, али са друге стране по чврстој и ревносној вјери, наш Српски народ је увијек гледао и слушао глас Српске цркве као своје мајке, која је опрезно и пажљиво вукла потезе и чувала своја чеда, своје стадо.

Налазећи се у многим тешкоћама гдје је требало и живот положити, Српска Црква са својим вјерним стадом (Српским народом) често је остајала сама, без ичије помоћи и подршке. Тешко је сазнање да си сам са својим немоћним народом и да никог немаш за помагача и пријатеља осим Бога. Управо тај ослонац Српске Цркве и Српског народа у БиХ је била вјера у Бога, која је и дала снагу да преживи Српска православна црква са својим народом јер вежући се за Бога изабрали су најбољег помагача и посредника у црквеном раду, мисионарству и изграђивању вјере... "ако је Бог са вама ко ће против вас".

Српска црква у БиХ у тој ситуацији увијек је била уз свој народ. Дајући главни ритам животу Срба у овим крајевима морала је и да води и да штити свој народ. Мудрости је увијек недостајало, али та љубав према свом народу увијек је рађала излаз, па је народ у Босни своју Цркву гледао не као земаљску већ небеску, а свештенике као светитеље, који су и сами изникавши из тог народа били прави светионици Српском народу. Много пута је своју ревност за паству свештенство плаћало сопственим животима.

Суочени са многим струјама из свих праваца Српска црква у БиХ је народ увијек позивала да што више мисли на небо на вјечни живот који је и једини смисао нашег живљења на земљи.

Кроз сва та тешка времена народ је у Цркву гледао као у лађу спаса и жива Црква је била на великом удару коју су на разне лукаве тајне начине рушили осакаћивали, а често пута и јавно прогонили.

Изникавши из таквог народа прота Светислав Давидовић се доста трудио да сакупи најважније историјске податке и да све то обједини и изда прву Историју о мајци Цркви - Православној цркви у БиХ и тако своју љубав према Цркви и свом српском народу крунише једном скромном монографијом, која није генијално остварење, ако га гледамо из садашњег угла, у којој се може наћи низ примедби-критика, али ако се узме у обзир на скроман-сиромашан материјал и околности у којима је ово дјело настајало и створено онда је ова Историја-Монографија прави подвиг - дјело од изузетног значаја.

Борис Нилевић у предговору својој књизи Српска Православна Црква у БиХ до обнове Пећке Патријаршије у издању "Веселина Маслеше", Сарајево 1990. године, каже да: "Покушај С. Давидовића из 1931. године сувише је скроман и није заснован на довољном коришћењу изабраних материјала..."

Не познајући личност проте Давидовића, његову љубав према Цркви и Српском народу, Нилевић покушава да умањи ово дјело, јер прота Давидовић, није историчар он је свештеник који се бави најважнијим питањима душа свога српског народа, Живе Цркве. И сходно својим моћима он ствара прву писану историју о Српској цркви на овим просторима која и поред велике даљине од своје матице неће да остане неописана и без трага.

На промоцији Нилевићеве књиге чуо се коментар једног старијег српског интелектуалца, који је након што се повео разговор о Давидовићевом дјелу рекао: "Прота Давидовић је написао концепт јер је имао преча посла радећи на живој Цркви а они који дођу послије њега углавном ће да разрађују и дограђују."

Ово дјело проте Давидовића ма колико да је површно остварење оно је прво такве врсте и зато је најбоље. Из ништа је тешко створити нешто, а из нешта уз мало података лако је створити квалитетније.

Гледајући на само дјело оно је више прилагођено Србину вјернику него Србину историчару.

Зато препоручујемо свим читаоцима да пре него почну да читају ово дјело проте Давидовића имају у виду да Прота није био историчар већ свештеник и све што је радио - радио је из љубави према Српској Православној Цркви и Српском народу у Србији и БиХ.

Јеромонах Јован Д. Гардовић

Фусноте

1 Наш знаменити историк Станоје Станојевић у неколико бројева београдске "Политике" (за 1930. год.) непристрасно је описао како су припадали или разнесени наши историјски извори у свима крајевима; није било само у нашим бос.-херц. манастирима (Житомишљићу итд.),

У Јањићима, сједишту босанских дједова, и сад леже непретражене велике рушевне, које без сумње крију у себи многе драгоцјене податке за историју "босанске" цркве, а ватра у Фојничком Фрањевачком манастиру 1664. г. као што вели фра Мијо Батинић (Фрањевачки самостан у Фојници, Загреб 1913. г. ст. 54) уништила је небројена стара писма, богату књижницу и друге "драгоцјености". Зато нигдје у Босни и Херцеговини нема ниједне сачуване читаве богослужбене књиге "босанске цркве.

Оскудици наших историјских података криве су, дакле, не само политичке прилике и ватра, него и наша немарност.

2 Bogumili i patareni, Рад југославенске Академије, књига 7, 8. и 10. Загреб 1869. г.

3 Poviest Bosne, Загреб 1882. г.

4 Poviest Bosne od najstarijih vremena do propasti kraljevstva, Сарајево 1911. г.

5 Testament gosta Radina, Сарајево 1911. г.

6 Geschiehte der Serben, Готха 1911. г.

7 На примјер Гавриловић: Историја срп. прав. цркве., Београд 1927.

8 Петрановић, Богумили. црква босанска и Крстјани, Задар 1867;

9 Милаш (еп. Никодин); Стон у средњим вјековима, Дубровник 1910; Мајков: Историја срп. народа, Београд 1878; Вукасовић, Биљешке о култури Јужнијех Словена. особито Србаља, Дубровник 1897; монах Генадије: Бос. црква за босанских краљева, Источник 1891 г.: Атом: Каква је била црква босанска - вјера босанска. Бос Вила 1892; Паскал Младеновић - Зелинац: Историја Босне и Херцеговине. Сарајево 1907; Глушац: Средњовековна "босанска црква" била је православна, Београд 1924.

10 Глушац, Повеље Матије Нинослава стр. 11, Бања Лука 1912.

11 Хрватски бискуп Гргур Нински повео је борбу за словенско богослужење против сплитских сабора 925 и 928. г. Послије пораза његових присталица у Хрватској, појачале су у сусједној Босни хрватске избјеглице народну борбу најприје за црквени језик, а послије (од 12 стољећа) и за народну цркву, као што је то свагдје било на истоку.

12 Aug. Theiner, Vetera monumenta Slavorum meridionallum I, стр. 19.

13 На хумскога кнеза Мирослава, Немањина брата, по папину налогу 1198. г. удари с војском Андрија, брат Емериков, ради "богомилства" (!) у Хуму.

14 Глушац, Повеље стр. 12.

15 Batinić, Franjevački samostan u Fojnici, стр. 18

16 У Фојници, Крешеву и Сутјеској. Фојнички је најзнаменитији римокатолички манастир у Босни: саграђен је између 1313-1339. г. дакле одмах послије доласка фрањеваца у Босну. 10. априла 1664. г. изгорио је као и многи босански стара документи и књиге, које су се ту чувале. 1666. г. тај је манастир поново саграђен, те је и данас најуређенији бос. херц. манастир уопће и са најбогатијом библиотеком.

17 Грујић, Православна српска црква, стр. 8.

18 Босански римокатолички бискуп у почетку је становао у Брду (код данашњег села Блажуја, сарајевски срез) уз цркву св. Петра из 14 вијека, а послије у Крешеву, Сутјеској и Фојници, али највише у Ђакову (цп. Прелог, Повијест Босне, књ. 1. стр. 59.).

19 Batinić, Franjevački samostan u Fojnici, стр. 18.

20 Вукан и Стеван, Драгутин и Милутин, па и цар Душан.

21 Бан Стјепан Котроманић други као православни од дјетињства није могао ни бити по вољи папама. Стога се већ 1337. г. тужио папа енедикт дванаести крбавским кнезовима Курјаковићима, да бан и његова властела бране јеретике (цн. Batinić, Djelovanje franjevaca, стр. 59).

22 Рrolog, Povijest Bosne, стр. 30.

23 Гласник зем. музеја 1906. г. стр. 404-406

24 Prelog, Povijest Bosne стр. 18-19

25 Moklosich, Monumenta serbica, , стр. 186-190. и 200-202.

26 Станојевић, Историја Босне и Херцеговине, стр. 42.

27 Твртков брат Вук као бјегунац у Дубровнику је 1368. г. примио римокатоличку вјеру и тужио се је папи Урбану петом, како су сви Дотадашњи босански владаоци били расколници и кривовјерници (а у њих је убрајао и свога брата). За Тврткове владе не само да је у Босни Државна власт потпомагала источну (православну) цркву, него је она тада стекла велики углед и Утицај на државу (Rački, Bogomili i Patareni, стр. 127 до 128: Klaić, Poviest Bosne, стр. 150).

28 Тада су били најмоћнији босански великаши: велике војводе Хрвоје Вукчић (из Доњих Крајева) и Сандаљ Хранић, а у Врхбосни и источној Босни војвода Павле Радиновић: сва три су била "патарени" (тј. православни).

29 Klaić, Poviest Bosne, стр. 276

30 Prelog, Poviest, стр. 62;

31 Живковић, Историја хришћ. цркве, стр. 145.

32 Batinić, Djelovanje franjevaca, стр. 116;

33 Стјепан Томашевић бјеше ожењен Јеленом (као римокатолкиња добила је име Мара), кћерју бив. српског деспота Лазара Бранковића, која му је уз мираз донијела и мошти св. Луке, али их је послије 1463. продала Мљецима. Послије пропасти Босне и дугог лутања по Дубровнику, Херцеговини, Цариграду и Јежеву (код Сереса) та пошљедња несрећна босанска краљица умрла је око 1500. г.

34 Klaić,v Poviest Bosne, стр. 221.

35 Те епископе спомиње Ил. Руварац у Годишњици Николе Чупића, књ. 4 (Београд 1878), стр. 274.

36 Оба се спомињу у повељи (1323. г.) бана Стјепана Котроманића другог и његова брата кнеза Владислава: повеља је писана у Мојштри у кући великога госта Радослава (Гласник Земаљског Музеја за Босну и Херцеговину, 1906, стр. 404 - 405).

37 Име му се налази у рукопису крстјанина Радослав крстјанину Госјаку; рукопис је нађен у архиви пропаганде у Риму. (Fr. Rački, Starine XIV, стр. 22-27).

38 Грујић, Прав. срп. црква, стр. 45.

39 По Гавриловићу, Историја, стр. 83, први је дабарски епископ био Данило, кога је наслиједио Исаије.

40 Тај је манастир саграђен око 1173. г.: Турци га претворише у џамију, а послије ослобођења (1918. г.) опет служи као црква. У тој цркви, као и у цркви св. Николе - обе су у Бијелом Пољу - сачувале су се многе рукописне књиге, које су јавности непознате. (Драг. Страњковић, "Правда" бр. 309 од 1929. г.).

41 Босанске су престонице биле: Високо, Бобовац, Сутјеска, Трстивница, Мојштре и Јајце.

42 Подигао је краљ Драгутин, (Швабић, Историја, стр. 75).

43 Швабић, Историја, стр. 75 каже да ју је почео зидати краљ Драгутин, а довршили су је његови синови Владислав и Урошиц, (по народном предању Папраћа је задужбина "Вукана жупана").

44 Klaić, Poviest Bosne, стр. 225-226 (на државном сабору у Високом 1404. г. бијаше и дјед Радомир).

45 Писари или дијаци су били: Прибоје (за бана Стјепана Котроманића), Иваниш, Прибислав, Радин, Дражеслав, (за бана Твртка) и др.

46 Miklosich, Monumenta serbica, стр. 1-2.

47 Miklosich, Monumenta serbica стр. 28-29 и стр. 32-33.

48 Гласник зем. музеја, 1906, стр. 403, 404 и 405.

49 Monumenta serbica, стр. 176.

50 Исто, стр. 105-107.

51 Гласник зем. музеја 1906, стр. 408.

52 Miklosich: Monumenta serbica, стр. 188 и 201.

53 Monum. serbica, стр. 252.

54 Monum. serbica, стр. 229, 306, 313, 366-372.

55 Monum. serbica, стр. 288, 412-414, 415, 457 и 460-463.

56 Исто стр. 253.

57 Глушац, Босанска црква, стр. 7 и 8.

58 Гласник земаљског музеја (Трухелка) 1911. стр. 371-375.

59 На цести из Гламоча у Лијевно (западна Босна) има у селу Царвици гроб босанског велможе Милутина Маројевића из 14. или 15. стољећа. Натпис је на њему ћирилицом, а скоро пред сваком ријечи стоји крст. Ма да "учени" људи тај гроб називају богомилским, околни народ вјерује, да је то православно гробље. (Исаије Митровић у "Политици" 1930. г.). А таквих гробова има врло много у Босни и Херцеговини.

60 Љуб. Стојановић, Стари Српски Записи и Натписи књ. Ш с. 10.

61 Босанска црква, стр. 49.

62 Bilješke o kulturi, стр. стр. 145, Вукасовић је увијек писао и за "босанску цркву" да није била патаренска, него православна.

63 Еп. Никодин, Стон, стр. 43-45.

64 Историја српског народа, стр. 165.

65 Архиђакон сплитски Тома каже за хумскога кнеза Петра, да је патарен, а сам Клајић (Poviest Bosne, стр. 102) вели, да је вјеројатније да је тај кнез био православни.

66 У рукопису крстјанина Радослав (в. стр. 16, примј. 4) сачувано је богослужење "босанске цркве". У њему се налазе и ове реченице: "Поклањамо се Оцу и Сину и светом Духу. - Достојно и праведно јест. Благодат Господа нашего Исуса Христа буди са свима у вики амин". Дакле ту нема ништа јеретичко, а читаво богослужење наличи на какву молитву из православног Требника, као што горе исписане реченице врло напомињу на свештеничке ријечи и пјесму пјевача пред освећење дарова на литургији (из тзв. канона прав. литургије).

68 Стон, стр. 97-99.

69 Богомили, црква босанска и крстјани, Задар, 1867.

70 Фр. Рачки (Богомили и Патарени, стр. 174) говорећи о тестаменту Херцега Стјепана каже, да су Дубровчани ријеч крстјанин увијек на латински преводили као "patarenus".

71 Босанска црква, стр. 53.

72 Глушац, Босанска црква, стр. 54.

73 Да је римокатолика увијек било мало у Босни и Херцеговини, признаје и Клајић (Poviest Bosne, стр. 287-288), а 1773. г. било их је свега 66.895 (Batinić, Franjevački samostan u Fojnici, стр. 90).

74 Сви хришћани као такви треба да су добри; одатле назив и добри "крстјани" а "Бошњанин" значи исто што и провинцијска имена: Босанац или Бошњак.

75 У Хвалову рукопису из 1404. г. изрично се дјед Радомир назива "епископом" босанске цркве.

76 Вјероватно је, да су се епископи звали "гостима" зато, што су радо дочекивани и често становали на дворовима босанских и хумских владалаца и властеле. Слично томе бос. херц. римокатолици дали су својим фрањевцима народно име "ујаци" јер су често морали становати по сеоским кућама с осталим укућанима, да не упадају у очи насилницима. У средњем вијеку код нас су називали гостима не само праве госте, него и друге особе, којима се указивало нарочито поштовање, па није чудновато, што су тако звали и епископе у Босни.

77 Устанак у Босни од 1875-1878, стр. 7.

78 Batinić, Franjevački samostan u Fojnici, стр. 183-184.

79 Исто, стр. 129.

80 Љуб. Стојановић (Стари Српски Записи и Натписи, књ. И, бр. 427) цитира ријечи неког презвитера Вука, да је у његово вријеме (око 1516. г.) у мјесту Врхбосни, која се зове Сарајево, било "велико умножавање агарјанских чада, а православне хришћанске вјере у тој земљи велико опадање".

81 Prelog, Povijest Bosne, I dio, стр. 42 и 45;

82 Па ипак и под Турцима било дуго времена и хришћана - спахија.

Тако арх. Нић. Дучић (Књижевни радови, књ. I стр. 54) вели, да је султан Мехмед II даровао Милошу спахији право на 6 кућа у селу Житомишљићу, теје он од тога одредио приход манастиру у XVI вијеку. Обновили су Житомишљић војвода Петар и спахија Милисав Храбрен, од кога потјече породица Милорадовићи (књ. I, стр. 58-59). Влад. Сакрић (Попис босанских спахија, Сарајево 1930. г. стр. 9-10) такођер спомиње хришћа. спахије: Храбрене, Војина Подблаћинина и Кујунџиће, а таквих је још било јер су се у рату 1683-1699 компромитовале и побјегле.

83 Глушац, Босанска црква, стр. 40 - 41.

84 Сребреничкој бановини (названа по граду Сребренику), припадала је некадашња Усора.

85 Турци већ 1521. г. разорише све римокатоличке манастире, јер су хтјели да присилно уведу им (Batinić, Franjevački samostan, стр. 25-26).

86 Бискуп Петретић тужи аустријском цару (1667. г.) марчанског владику Мијакића, јер је окорјели шизматик, руга се католичкој вери, коју Власи зову римском... а себи кажу да су кристјани (Марковић: Сеобе Срба, стр. 80).

87 Prelog, Povijest Bosne, I, стр. 35 и 37.

88 Станојевић, Историја Босне и Херцеговине, стр. 54.

89 Митрополит: Марко босански, Максим херцеговачки и Деметијан зворнички спомињу се са осталим српским архијерејима на сабору у Охриду 1532. г., јер су признавали охридског архиепископа Прохора. (Иларион, епископ горњо-карловачки, Гласник Српске патријаршије, бр. 17. од 1930. г.)

90 Грбић, Карловачко владичанство, књ. I, стр. 173 и 206.

91 Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири (у Гласнику Зем. Музеја 1911. стр. 510-511).

92 М. Сава Косановић, Источник 1898, стр. 21-23 и 41 - 42.

93 Ту титулу и сад носе сарајевски (добро-босански) митрополити.

94 Кемура-Ћоровић, Прилози стр. 1.

95 Ил. Руварац, О хумским епископима и херцеговачким митрополитима, Мостар 1901, стр. 11-12.

96 Лонгин је био петровски или полухерцеговачки митрополит, тј. митрополит источне Херцеговине са сједиштем у Милешеву, а послије у Никшићу: таквих је још било.

97 Био је митрополит западне Херцеговине са сједиштем у ман. Тврдошу: он се први назвао "захумским".

98 Руварац, О хумским епископима, (стр. 29) и Ружирић, (Весник Срп. Цркве 1897. стр. 933) у свему се не слажу о овим епископима.

99 Источник 1904. г. стр. 172.

100 Источник 1898. г. стр. 55.

101 Пред шеријатским судом, код кадије.

102 Кемура - Ћоровић, Прилози, стр. 1-2

103 Владислав Скарић, Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17 и 18 вијеку (Сарајево 1928), стр. 7 и 53.

104 Прилог Д.-Б. Источнику за 1888. г. стр. 1, и Источник 1898. г. стр. 40 и 56.

105 Глас Истине 1890. г., стр. 63.

106 Источник 1898. стр. 374.

107 Владимир Красић у "Стражилову" 1885. г., бр. 48 и Шематизам бањ.-бихач. епархије 1912. г. стр. 13.

108 Види 3 примј. на 30 стр.

109 Prelog, Povijest Bosne, I dio, стр. 152

110 Владимир Ћоровић: Требињски манастир, гласник Зем. Музеја 1911. стр. 509.

111 Прелог, Povijest Bosne I dio, стр. 154

112 Фрањевачки манастир у Фојници имао је посебну и бесплатну гостионицу (мусафирхану) муслиманске путнике, па ипак није био поштеђен од вриске, псовке и других насиља, јер је ту долазио и олош без икакве потребе (Batinić, Franjevački samostan стр. 25).

113 Курипешић је 1530. год. видио код Сарајева гдје Турци пред собом гоне робље на продају као стоку - 15 до 16 мушке и женске хришћанске дјеце. (Путовање Бенедикта Курипешића - Рад југословенске академије у Загребу, књ. 56, стр. 9), - Турци су 1690 и 1768. г. вјешали православне Србе пред црквом у Сарајеву (Скарић, Прав. народна црква у Сарајеву, стр. 25).

114 Марковић, Сеобе Срба, стр. 14 и 15.

115 Исто, стр. 10.

116 Исто. стр. 14.

117 Prelog, Povijest Bosne I dio, стр. 72-73.

118 Глас Истине 1890. г. стр. 68.

119 Марковић, Сеобе Срба, стр. 5

120 Исто, стр. 46, 47, 50 и 62.

121 Batanić, Djelovanje franjevaca стр. 87.

122 Prelog, Povijest Bosne II dio, стр. 38.

123 Prelog, Povijest Bosne I dio, стр. 79 и 81.

124 Гласник Прав. Далмат. Цркве 1901. год., стр. 7 у Далмацији су римокатолички бискупи и свештеници сметали православнима свагдје и сваком приликом, нијесу им допуштали имати владике, чак су имали и своје олтаре у православним црквама (нпр. у Задру итд.) то је трајало до почетка 19 вијека. Дубровчани су насилно покатоличили Стон и Конавље и нијесу никад допуштали градити православне цркве.

125 То су историјски факти, који се не могу побијати, али се даду лако разумјети при тадашњим приликама. Тих је покушаја било више.

126 Источник. 1898. г. стр. 41-42.

127 Исто, и Глас Срп. Кр. Акад. XI, стр. 181 и 186.

128 Римокатолици су Власима називали православне, а ови њих Шокцима!

129 Fermendžin, Acta Bosne, стр. 551 и 553.

130 Prelog, Povijest Bosne, I diо, стр. 58.

131 Исто, II дио, стр. 187.

132 Источник, 1898, стр. 56.

133 Глас Истине 1885. г., стр. 121.

134 Сарајевска црквена општина тада се бројила у најзнатније у патријаршији. Она је другим црквама дијелила одежде и разне утвари, откупљала робове од Турака итд. (Скарић, Срп. прав. црква и народ у Сарајеву, стр. 25, 28, 32, 35 и 47).

135 Шематизам Д. бос. епархије 1882. г. стр. 47 и Скарић, стр. 127-128.

136 Prohaska, Das kroatisch - serbische Schriftuum, стр. 128-129.

137 Dr. fra lul, Jelenić Kultura i Bosanski franjevci, I svezak, стр. 229.

138 Prelog. Povijest Bosne, II dio, стр. 38.

139 Prelog, Povijest Bosne, II dio стр. 22.

140 Кемура - Ћоровић, прилози стр. 17-18.

141 Jukić, Zemljopis i povestnica Bosne, стр. 145.

142 Prelog, Povijest Bosne, II dio, стр. 62-63.

143 Братство 1926, стр. 180-181.

144 Кемура - Ћоровић, Прилози стр. 4.

145 Глас Истине 1888, стр. 246.

146 Кемура - Ћоровић, Прилози, стр. 19 и 21.

147 Сви епископи - помоћници дабро-босанских митрополита носили су титулу "бјелосијски".

148 Викарни епископи Антим, Софроније и Неофит звали су се "кратовски" епископи по Кратову код манастира Бање, јер су дабарски епископи становали и у Кратову.

149 Кемура - Ћоровић, Прилози стр. 10-14.

150 Исто, стр. 27-29.

151 Кемура - Ћоровић, Прилози, стр. 17-18.

152 Источник 1894. г., стр. 370-372.

153 Устанак у Босни, стр. 45, 46, 49 и 164.

154 Устанак у Босни, стр. 198-199. - Још прије устанка 1874. г. појавио се је покрет за обнављање пећке патријаршије, а најживљи је био у Босни и Херцеговини (Братство 1926. год., стр. 60).

155 Prelog, Povjiest Bоsne, II dio, стр. 169.

156 Источник, 1891, стр. 312.

157 И фрањевци су давали записе и љекове народу без обзира на вјеру.

158 Фрањевци су још 1730. г. тражили, да се забрани пред шеријатским судом вјенчавати римокатолике (Батинић, Дјеловање фрањеваца, књ. 3 стр. 204), али задуго нијесу у томе успјели.

159 Источник, 1900. г. стр. 93.

160 Кемура - Ћоровић, Прилози, стр. 26-29.

161 Ал. Харузин, Босниа и Герцеговина, С. Петербург. 1901. г

162, Источник 1899 г., стр. 49 - 51.

163 Исто 1898 г., стр. 143.

164 Изишла је посебно оштампана под именом: Уредба црквено-просвјетне управе српк. прав. епарх. у Босни и Херцеговини, Сарајево 1905.

165 Од богослова се је тражила претходна спрема 4, 5, 6 и 8 разреда гимназије, а сад, као и заостале богословије, само четири разреда с малом матуром. Више јерархија и професори богословије и вјеронауке на средњим школама добили су досад више богословско образовање на теолошком факултету у Черновицима, на руским духовним академијама и на богословском факултету у Београду. Док су Босна и Херцеговина биле под Аустро-Угарском, нико није могао са свједоџбом духовне академије бити професор богословије или које средње школе, јер је сматран за политички сумњива.

166 Источник 1898. Стр. 49-52, 66, 68 и 179-184.

167 Види стр. 34.

168 Вјесник, званични орган, 1909. г. број 2. То је било у другој половини 19 стољећа.

169 Вјесник, 1909. г. бр. 2.

170 Шематизам срп. прав. епц. захум. митрополије крајем 1900. III одјељак.

171 Неки мисле, даје митроп. Летица за вријеме рата све чинио по савјету Данила Димовића, познатог адвоката и браниоца оптужених Срба.

172 Радосна је и знаменита појава, што је срп. прав. црквена општина у Сарајеву установила сиротиште за дјецу са забавиштем. Ту ради 7 калуђерица (Рускиња и Српкиња), те је та установа први женски наш манастир у Б и X.

173 3 Св. Василије Острошки је једини српски светитељ, који је живио и радио на подручју босанско-херцеговачке цркве.

174 И покрај искрене оданости православљу, и идеалног патриотизма они су се увијек одликовали највећом толеранцијом према другим вјерама и племенима.

175 Догађа се у градовима да школска младеж пости пред причест, а у истој кући мрсе њихови родитељи или стараоци, чиме се даје млађима рђав примјер.

176 Томе су биле криве и партијске борбе прије 6. јануара 1929 г и непотребно учествовање свештенства у њима.

177 Хришћански Весник 1903. г. стр. 223.

178 Меморандум исламског народа, стр. 92-93 и 98.

179 Prelog, Poviest Bosne, стр. 62;

180 Исто, стр. 113-114.

181 У прњаворском срезу прешао је у православље знатан дио гркокатолика, који се доселише са Галиције. Тај прелаз православне црквене власти нијесу помагали као што би то чиниле римокатоличке у сличним случајевима.

182 Гласник св. Анте Падованског 1927., бр. 5.

183 Св. Лазар, календар за 1925. г.

184 Источник 1899. г. стр. 211-212.

185 Влад. Ћоровић, Црна Књига (патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата (1914-1918), стр. 44 - 45.

186 Српска Црква 1919. бројеви 4, 5 и 6.

187 Исто, бројеви 3, 5 и 6.

188 Српска Црква 1919, бројеви 3, 4, 5 и 6.

189 У Добоју се налази велико гробље интернираца, јер је ту било смјештено преко 33.000 Босанаца и Херцеговаца, осим 12.000 србијанских и црногорских војника (Влад. Ћоровић, Црна Књига, стр. 166).

190 У књижевном листу "Бос. Вили" коју је уређивао Никола Т. Кашиковић у Сарајеву, сарађивали су и свештеници

191 Хришћански Весник, 1903. г. стр. 224.

192 Источник 1890. г. стр. 323.

193 Источник 1890. г" стр. 401 и 1891. г., стр. 13-14.

194 Само су у бањалучкој и бихаћкој епархији установљени према Уредби, 157, окружни протопресвитерати, а у осталим трима имају протојереји с парохијом, који надзиру парохије и црквене општине.

195 Глушац, Повеље Матије Нинослава стр. 11, Бања Лука 1912.

196 Хрватски бискуп Гргур Нински повео је борбу за словенско богослужење против сплитских сабора 925 и 928. г. Послије пораза његових присталица у Хрватској, појачале су у сусједној Босни хрватске избјеглице народну борбу најприје за црквени језик, а послије (од 12 стољећа) и за народну цркву, као што је то свагдје било на истоку.

197 Klaić, Poviest Bosne, стр. 276